Тврђава

Тврђава (утврђење, утврда или хисар) је облик војне грађевине са сталном војном поставом, са превасходно одбрамбреним и заштитним задатком, коју карактерише систем кула и јаких бедема. Фортификација је наука о утврђивању положаја ради обране од напада. Термин се такође користи као синоним за разна утврђења, односно утврђена места, те за сам процес утврђивања, односно подизања утврђења; обрамбени објект у којем је смештена војна посада ради надзора неког ширег простора, или склањања становништва у случају непријатељског напада. Тврђаве су грађене су на тешко приступачним местима, тако да им се могло прићи само са једне стране, док су их са других чувале природне препреке попут стена или река.

Фортификације су војне грађевине и конструкције намењене обрамбеном ратовању. Људи су почели да граде обрамбене објекте пре неколико хиљада година, развијајући све комплексније структуре. Етимологија речи фортификација долази од латинских речи fortis („јак”) и facere („чинити”).

Утврђења се појављују у најразличитијим величинама и облицима; неке развучене линије као Хадријанов зид[1] или Велики кинески зид, док су друге више-мање округле као бедем на врху брежуљка, неке правокутне као норманска кула, а неке неправилне и многостране као нпр. градске зидине. Све су грађене да буду јаке, а не да буду лепе, а ипак њихова масивност и вештина којом су зидане одају смисао за стил и узвишеност.

Crac des chevaliers syria.jpeg
Крак де Шеваље, једна од најпознатијих тврђава на свету

Номенклатура

Многи војни објекти познати су као фортови или форови (од франц. fort утврђење), иако нису увек утврђени. Фортови су се разликовали величином, обухваћајући врло велике тврђаве, па све до најмањих фортица (од тал. fortezza). Реч фортификација такође може означавати праксу усавршавања обране неког подручја обрамбеним радовима. Када се термин користи у множини, фортификације означавају изграђене објекте које служе за обрану. Градске зидине или бедеми су стога фортификације али не морају нужно бити утврде.

Уметност подизања војног кампа или конструирања фортификације традиционално се класификује као кастраметација (лат. castrametatio) још од времена римских легија. Уметност/наука опседања фортификације и њеног разарања популарно се назива опсадом, док се у терминологији користи израз полиорцетика. Потоњи термин такође се користи за означавање умећа градње фортификације.

Принципи

Фортификације имају две главне функције које се очитују као:

  • препрека која успорава нападача у напредовању и која га присиљава на блиски сукоб задржавајући га што више могуће под ватром бранитеља
  • заштита која омогућује бранитељима заклон од напада непријатељских трупа. Компонента заштите делује на два начина, непосредно, употребом довољно крутих конструкција заустављају се непријатељски пројектили, и посредно, кориштењем удаљености, предности домета и однедавно камуфлаже. Уопштено говорећи, генерализација све софистикованијег ватреног оружја има за последицу повећану потребу за заштитом, али компонента препреке изгубила је на важности механизацијом нападачких трупа.

Међутим она може имати другу функцију, попут симболичког система, остварујући капацитет или власништво.

Нека су утвђења имала чисто обрамбену улогу, док су друга била намењене као истурене постаје за освајање нових територија или да застрашују који град. Штитиле су господареву породицу и најближу свиту од изненадног напада или издаје. Оне сложеније могле су се одупирати опсадама и више од године дана. Има случајева где су војне посаде од само тридесетак људи задржавале три хиљаде војника.

Градитељи утврђења морали су да осигурају воду и настамбине за посаду, тако су настали бунари и големе цистерне, те велике дворане за људство, па чак и простране женске одаје. Утврђења су била и утврђена села која су штитила људе свих друштвених слојева и била складишта житарица за случајеве глади и неизбежне опсаде. Често су биле и управна средишта.

Утврђења су се могла освојити само јуришем на врата зидина овном за рушење или освајањем зидина опсадним кулама на точковима и катапултима. Сигурнија и ефикаснија метода нападања била је да се ископа ров испод куле, а затим минирати тако да се кула сруши од властите тежине. Једина сигурна обрана против тога била је градња на стени или водом испуњен јарак око утврђења. Топ је доскочио и томе, те је поступно, након што је уведен почетком 14. века, почео утицати на пројектирање утврђења. Основни план је незнатно промењен, али су куле постале здепастије, а дебљи зидови били су избушени пушкарницама.

Историјски развој фортификационе архитектуре

Најстарији примери градова утврђивања неког места забележени су још у касном неолиту пре више од 7.000. године п. н. е. када су настајали први градови и када су људи окруживали насеља подигнута на узвишицама шанчевима и бедемима од дрвеног коља.[2][3] У Египту су настали први градови од камена на реци Нил као и у Месопотамији на Тигрису и Еуфрату а Античке цивилизације су почеле да своје градове заштићују високим каменим бедемима (Античке тврђаве),[4][5] али тврђаве свој врхунац достижу у средњем веку (средњовековне тврђаве) у време када још није била у употреби експлозивна муниција и када су тврђаве са својим зидовима кулама и бедемима могле и пружале заштиту од непријатеља.

Развој тврђава у средњем веку

Утврђења у Европи су се у почетку, током IX, X и 11. века, углавном сводила на усамљени Донжон, који је у ранијем периоду био грађен од дрвета, да би га тек касније заменио камен. Око Донжона налазиле су се и пропратне зграде за војну посаду, послугу, храну итд. Немирна времена у средњем веку створила су потребу да се и те остале зграде заштите, тако да се од 10. века почињу јављати прво дрвене палисаде, а потом и прави камени бедеми са грудобраном. Последњи стадијум у развоју утврђења у представља додавање додатних кула на бедеме чиме се повећавала одбрамбрена моћ целокупне тврђаве. Паралелно са развојем утврђења развијале су се и куле на њима, које су временом постајале све јаче и веће, да би у последњој фази могле да на себи носе мање опсадне справе и најраније топове.

Прекретницу у фортификационој архитектури западне Европе чине крсташки походи са којих се крсташи враћају доносећи вести, приче и податке о великим каменим утврђењима Византије и Блиског истока.

Са развојем барута и артиљерије у XV и 16. веку променио се облик и начин градње тврђава (Артиљеријске тврђаве). Тврђаве су свој стратешки значај изгубиле у Првом светском рату и од тада представљају готово искључиво туристичку атракцију.

Врсте тврђава

Подела према градњи

Тврђаве се према начину градње могу поделити на:

  • Привремена утврђења, које подиже војска током похода (најчешће ноћу) да би се заштитила утврђени логор.
  • Полупривремена утврђења, које подиже војска током похода да би заштитила одређено место или ојачала свој положај за предстојећи сукоб са непријатељем.
  • Стална утврђења, које се подижу са циљем трајне заштите одређене области, трга, рудника, раскршћа или каквог другог стратешки важног места.

односно према материјалу који је коришћен на:

  • Дрвене тврђаве, које су подигнуте од дрвеног коља или трупаца палисаде.
  • Камене тврђаве, које су већим делом подигнуте од чврстог материјала који не гори (камен, цигла, ...).

Подела према намени

Војне тврђаве

Golubac
Утврђење Голубац

Војне тврђаве су грађене на караванским путевима, уским пролазима или мостовима. У њиховој унутрашњости су биле смештене само зграде неопходне за нормалан живот и рад војне посаде у утврђењу. У њима је била смештена само војна постава, као и нешто мало цивилног људства неопходног за рад поставе. (видети Голубац)

Властелинске тврђаве

Властелинске тврђаве су служиле велможама да у њима живе и да из њих управљају својом областима. Испред или око самог утврђења се обично налазило село или трг, у зависности од велможине снаге. У самом утврђењу су поред зграда за војну поставу, биле и зграде неопходне за нормалан рад домаћинства и двор, или пак само јача кула ( Донжон кула) у којој је боравио велможа. Поред јаче војне поставе у утврђењу су боравили велможа са породицом, дворски службеници (логотет, протовестијар, писар, ...) и чланови домаћинства. (видети Маглич)

Градске тврђаве

Градске тврђаве су својим системом кула и бедема обухватале велика насеља (односно насеља у којима је већи део кућа изграђен од камена). Обично су грађене око великих лука, на местима укрштања караванских путева или око великих тргова. Унутар градских бедема налазиле су се како стамбене зграде (куће и дворци), тако и судови, већнице, веће цркве (катедрале), магацини, крчме, итд. Чести су у приморју (Котор, Дубровник, Будва), где је скоро сваки град био утврђен, док су на копну код нас врло ретки (Смедерево, Београдска тврђава за време деспота Стефана), али их је било по Европи где су најчешће били слободни градови тј. градови-републике. (видети Смедеревска тврђава)

Манастирске тврђаве

Manastir Manasija Serbia
Утврђење око манастира Манасија

Манастирске тврђаве су служиле да одбране и заштите монахе, цркава и црквеног блага, од пљачкаша. У њиховом средишту се налазила црква са конаком. (видети Манастир Манасија)

Специфичне врсте тврђава

Словенско градиште

Градиште је посебна врста утврђеног насеља карактеристична за Словене који живе у родовској заједници и опстала је међу њима до 8. века, када се услед појаве првих држава јавља потреба за већим и јачим утвђењем. Градиште се обично налазило далеко од путева и стаза сакривено мочварама, ритовима и шумама. Најчешће је заштићено полуприродним шанцем испуњеним водом, преко кога се прелазило дрвеним мостом. Наредни ниво одбране сачињавао је земљани бедем, у кога је ка споља побијено зашиљено коље, на чијем се врху најчешће налазила дрвена палисада. Унутар бедема се налазило насеље састављено од дрвених кућица, међу којима се обично по величини издвајао стан родовског вође односно поглавице који је понекад био и прави дрвени Донжон. Градишта су обичном имала основу неправилног круга, а пошто нису прављена да трају дуго већ да се праве лако и брзо данас нема никаквих остатака, осим врло мало археолошких локалитета. за градиште је у прошлости коришћен и израз „град“ (градина, градиште), али он у данашње време има потпуно другачије значење и поред тога да означава нека насеља која су стара и преко 9.000 година као и данашње урбанизоване велике агломерације.

Утврђене куле

Утврђене куле нису имале бедеме, већ се цео утврђени комплекс састојао од ојачане куле (Донжон Куле) уз коју су се налазиле зграде за домаћинство, а неретко и село. У таквој кули живео је велможа са породицом (Тодорова кула) или војна посада (Вршачка кула) због чега су оне имале статус утврђења. Могле су се наћи и у близини насеља (Сењска кула) и у њих се становништво склањало пред пљачкашима. (Видети Вршачка кула)

Концентричне тврђаве

Концентричне тврђаве су имале два или више линија одбрана односно бедема који су се налазили један унутар другог и нису међусобно повезане. Има их по Европи, док је код нас једини такав пример локалитет Драшкова кутина недалеко од Ниша, који је описао Феликс Каниц, али данас нема никаквих остатака.

Водене или острвске тврђаве

Водене (острвске) тврђаве су грађене на острвима и са свих страна су окружене природним воденим површинама (језеро, река, море) и приступ им је био могућ само преко мостова, а треба истаћи да је ова врста утврђења врло ретка у унутрашњости копна.(Видети Скадарски Жабљак)

Треба имати у виду да у ову групу не спадају тврђаве које су са свих страна опкољене вештачким шанцем испуњеним водом. Најближа су им утврђења подигнута на полуострвима односно ртовима које су са копнене стране имала вештачки шанац испуњен водом. (видети Смедеревски Град (речно полуострво), Тврђава Костур (рт у језеру), Цариградски бедеми (морски рт))

Види још

Референце

  1. ^ Claridge, Amanda (1998). Rome: An Oxford Archaeological Guide. First, Oxford, UK: Oxford University Press. стр. 59, 332—335. ISBN 978-0-19-288003-1.
  2. ^ „Organization of neolithic settlements:house construction”. Greek-thesaurus.gr. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2013. Приступљено 4. 5. 2013.
  3. ^ „Hellenic Ministry of Culture and Tourism | Sesklo”. Odysseus.culture.gr. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2013. Приступљено 4. 5. 2013.
  4. ^ The Encyclopedia of World History: ancient, medieval, and modern, chronologically arranged By Peter N. Stearns, William Leonard Langer. Compiled by William L. Langer. Published 2001 Houghton Mifflin Books. History / General History. ISBN 978-0-395-65237-4. стр. 17.
  5. ^ Banister Fletcher's A History of Architecture By Banister Fletcher, Sir, Dan Cruickshank, Dan Cruickhank, Sir Banister Fletcher. Published 1996 Architectural Press. Architecture. 1696 pages. ISBN 978-0-7506-2267-7. стр. 100.

Литература

Спољашње везе

Београдска тврђава

За парк око Београдске тврђаве, погледајте КалемегданБеоградска тврђава представља градско утврђење око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијско артиљеријско утврђење (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегданским пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.

Високи (тврђава)

Високи је био утврђени град у Босни током средњег века из чијег се некадашњег подграђа развио град Високо. Данас је скоро у потпуности ишчезао, али је у плану његова обнова и рестаурација, иако је сам простор локалитета непосредно угрожен тзв. Височким пирамидама. Први пут се помиње на једној повељи 01.09.1355. године коју је у њему потписао бан Босне Твртко (бан 1353—1377, краљ 1377—1391), али се сматра да је само утврђење старије од тог доба. Претпоставља се да је са оближњом Краљевом Сутјеском и Бобовцем чинио својеврсну владарску област Босне. Сам град се налази на врху брда Височице, која се понекад по његовим развалинама назива и Град, на надморској висини од 766.5m односно на око 300m изнад долине у којој се развио данашњи град. Утврда је издужене неправилно правоугаоне основе и простире се правцем север—југ са приближним димензијама 60m x 25m. Ојачана је са две јаке велике квадратне куле, једном средњом и две заобљене. Археолошка истраживања на локалитету су отпочела 15.09.2007. године, а планирано је да се по њиховом окончању распише конкурс за идејно решење на основу кога ће тврђава бити обновљена и реконструисана. Сам локалитет се налази под заштитом државе као национални споменик.

Голубачки Град

Голубачки град или Голубац је средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја. Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 km низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.Тврђава је грађена лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 кула и две велике колске капије. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неки делимично истражени објекти.

Голубац је имао бурну историју. Током средњег века, водиле су се многе битке око њега, нарочито између Османског царства и Краљевине Мађарске. Од 1867. године, предат је српском кнезу Михаилу Обреновићу. У савремено доба Голубац је популарна туристичка атракција на Дунаву. Током 2012. године је започет пројекат ревитализације тврђаве у оквиру којег је изграђена обилазница и тунел, а до краја 2017. се првобитно очекивала комплетна обнова.Голубачком тврђавом управља Јавно предузеће „Голубачки град-тврђава”. Тврђава је потпуно обновљена и свечано отворена 29. марта 2019. године.

Град Београд

Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом. Његова територија подељена је на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти. Београд заузима преко 3,6% територије Србије, а у њему живи 21% укупног броја грађана Србије (не укључујући Косово и Метохију). Београд је такође економски центар Србије и средиште српске културе, образовања и науке.

Према Закону о регионалном развоју, округ града Београд ће добити и надлежности и статус статистичког региона.

Град Борач (Рогатица)

Борач (стсл. Боꙋачь, Боꙋчь, Бѡꙋчь, Боꙋьчь,Borac, Boraz, Boraç) је тврђава у Републици Српској (БиХ) подигнута на стенама изнад Праче код Рогатице.

Током средњег века, била је престоница породице Павловића, представљена на њиховом грбу, а по свом опсегу и архитектонском склопу спада међу највеће градове средњовековне Босне, уз Бобовац и Јајце. Први пут се у изворима јавља 15. августа 1393. године, када се у једном дубровачком документу помиње пренос 8 товара соли у њега. Састојао се од двије цјелине „Мале и Велике градине” и од градског насеља опасаног бедемима. Источно од Борача налазило се трговачко и занатско насеље Подборач, данашње село Варошиште. Простирао се димензијама од 25 хиљада м/2 и спада у највеће градове из тог времена на широј регији.Османлије су га заузеле 1463. године, током освајања Босне, али је врло брзо изгубио свој стратешки значај и већ 1485. године се наводи као напуштено утврђење. Од Рогатице је удаљен око 10 km. У историјским изворима се помиње и као Подборач.

Жрнов

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (ср. Жрновица) (511 m нмв.). На врху су још Римљани подигли утврђење, а касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд. У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале. Остаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј споменик Незнаном јунаку, чији је аутор био вајар Иван Мештровић.

Зелен-град

Зелен-град је средњовековни град (тврђава), налази се на око 15 km јужно од Лесковца, код Вучја. Припадао је војводи Николи Скобаљићу. Данас постоје само остаци града. 1986. године проглашен је за културно добро Републике Србије.

Земунска тврђава

Земунска тврђава потиче из раног средњег века (извори је помињу већ у IX веку) и смештена је на данашњем Гардошу. Од некадашњег утврђења се очувала само четвороугаона цитадела, у чијем средишту је 1896. године подигнута тзв. Миленијумска кула, данас познатија као Кула Сибињанин Јанка.

Калемегдан

Калемегдан је највећи београдски парк. Истовремено је најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк . Плато је, док је тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу. Његово име потиче од турских речи кале („тврђава“) и мејдан („бојиште“). Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи „брег за размишљање“

Нишка тврђава

Нишка тврђава је градско утврђење у центру Ниша на десној обали Нишаве, које има континуитет од око два миленијума константног постојања о чему сведоче многобројни археолошки налази. По свом данашњем стању, спада међу најочуваније утврде тог типа у Србији и на Балканском полуострву.Нишка тврђава је заштићена законом маја 1948, а одлуком Скупштине Србије, априла 1979. проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Петроварадинска тврђава

Петроварадинска тврђава се налази на десној обали Дунава, у Петроварадину (Град Нови Сад), на петроварадинској стени.

На месту претходне средњовековне грађевине, садашњу тврђаву је изградила Аустрија у периоду од 1692. до 1780. године због сталне опасности од Турака и близине границе са Османским царством.

Због своје величине и доминантности назива се и Гибралтар на Дунаву.

Пиротски Град

Пиротски или Момчилов Град је градско утврђење крај Нишаве у данашњем Пироту. Подигнуто је за владавине кнеза Лазара (1371—1389) тим просторима. Османлије су успеле да га заузму, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године. Током прве половине XV века налазио се на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1456) и Ђурђа (1427—1456), након чега је трајно прикључен Отоманској империји. Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века. Данас је већим делом очувано, а од 1970. до 1986. године су на њему вршена археолошка истраживања, праћена рестаураторско-конзерваторским радовима, које су изводили регионални завод за заштиту споменика културе из Ниша и музеј Понишавља из Пирота.Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Прокупачки Град

Прокупачки Град или Хисар (раније Хамеум, Комплос и Топлица) је тврђава у Србији око које се развило данашње Прокупље. Смештена је на узвишењу изнад данашњег града, које са три стране опкружује Топлица, правећи своју епигенију. Само утврђење, у данашњем облику, је настало у другој половини 14. века, највероватније између 1371. и 1389. године, ради заштите ове области од најезде Османлија, али је извесно да је подигнуто на старијој основи. Најстарији пронађени трагови на овом локалитету припадају античком предримском периоду, а каснија утврђења су подизана на римској основи. Само утврђење се састојало од овалне цитаделе, заштићене сувим шанцем, на врху брда око које су се лепезасто ширила два бедема, унутар којих су се формирала два подграђа у којима се налазе црква светог Прокопија из X и Латинска (Југ Богданова) црква из XIV века. Са северозападне стране цитаделе, налази се окомита стена у чијем дну протиче Топлица, поред које се налази, данас најочуванија, тзв. водена кула, која се популарно назива Југ Богданова кула. Данас су од некадашње тврђаве опстали махом само темељи, осим у цитадели која је археолошки истражена и конзервирана и воденој кули која је очувала већи део свог првобитног изгледа. Простор тврђаве се налази под заштитом државе као споменик културе од великог значаја, а на њему се понекад одигравају културне манифестације (концерти, представе и друге), обично за дан односно славу града 21.07. (свети Прокопије). Тренутно су у току радови на чишћењу и обнови тврђаве.

Смедерево

Смедерево је град и седиште Подунавског округа. Налази се на обалама Дунава у североисточном делу Србије. Према попису из 2011. било је 64.175 становника (према попису из 2002. било је 62.805 становника). Шире подручје града Смедерева има 108.209 становника.

Смедерево је са изградњом Смедеревске тврђаве 1430. постало престоница Српске деспотовине пошто је Београд, дотадашња престоница, враћен Угарској 1427. године. Смедеревску тврђаву је основао тадашњи српски деспот Ђурађ Бранковић. Смедеревска тврђава је тада представљала највећу равничарску тврђаву у Европи.

Смедерево је данас велики индустријски центар.

Смедеревска тврђава

Смедеревска тврђава је тврђава у Смедереву коју је на ушћу реке Језаве у Дунав у другој четвртини 15. века (од 1428. године) подигао деспот Србије Ђурађ Бранковић (1427—1456), по њој назван Смедеревац. Тврђава је по свом типу класична водена (опкољена је Дунавом и Језавом, а са југа вештачким шанцем који повезује две реке) равничарско утврђење што је чини јединственом у српској средњовековној архитектури, а за узор приликом градње узет је Цариград и његови бедеми. Према својој површини од 10ha 41a 14m² (11,3272ha према мерењима из 1975. године) без спољашњег бедема и кула односно 14.5ha са њима, представља једну од највећих тврђава у Европи и највећу тог типа. Има основу разнокраког троугла (550m x 502m x 400m) у чијем је северном темену је смештен мањи разнокраки троугао (75m x ?m x ?m) који формира Мали град, док остатак утврђења чини Велики град. Снага смедеревских бедема показала се приликом османских опсада:

1439. године (када је после три месеца глад приморала опсађене на предају)

1453. године (када је одбијен напад Мехмеда II (1451—1482) који је те године заузео Цариград)

1456. године (када је одбијен напад)

да би их Османлије коначно освојиле предајом града без борбе 1459. године, што је представљало и формални крај Деспотовине Србије.Сјајан дизајн утврђења може се видети на основу чињенице да на њој, од окончања српске градње средином XV века и османског додавања четири артиљеријске куле 1480. године, није учињена никаква преправка све до краја њене војне употребе у другој половини 19. века, након што је, са још неколико утврђења, 1867. године предата кнезу Србије Михаилу Обреновићу (1839—1842, 1860-1868). Тврђава је претрпела значајна разарања током светских ратова од бомбардовања и експлозија, али је и поред тога задржала своју монументалност. Данас је Велики град махом у рушевинама и изложен зубу времена, док су на простору Малог града изведени конзерваторски и рестаураторски радови чиме му је донекле враћен пређашњи изглед, а цела тврђава се од 1946. године налази под заштитом државе. Мали град је често поприште културних и спортских манифестација, а током Смедеревске јесени он постаје културна престоница Смедерева и поприште одржавања многобројних представа и концерата.

Списак тврђава у Босни и Херцеговини

Списак тврђава у Босни и Херцеговини представља списак остатака средњовековне фортификационе архитектуре на територији Босне и Херцеговине. На списку се налазе:

Тврђаве

Утврђене куле (тзв. „донжон куле“)

Манастирска утврђењаОвај списак није коначан и у фази је израде, а на њему се налази више назива за исту утврду ради лакшег сналажења.

Списак тврђава у Србији

Списак тврђава у Србији представља списак остатака средњовековне фортификационе архитектуре на територији Републике Србије, рађен на основу података које је сакупио Александар Дероко са сарадницима. На списку се налазе:

Тврђаве

Утврђене куле (тзв. „донжон куле“)

Манастирска утврђењаНа списку се налази више назива за исту утврду ради лакшег сналажења.

Стари Рас

Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и "латинска" црква у Постењу. Градина са старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичног периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.

Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 km од Новог Пазара.

Тврђава Бочац

Бочац (castrum Bochaz, castello Bozaz) је тврђава у Републици Српској (БиХ), чији се остаци налазе код истоименог места, над Врбасом, недалеко од Мркоњић града. Први пут се у изворима помиње 1434. године, у вези са продором војске краљевине Угарске, која је дошла у помоћ краљу Твртку II (прва владавина 1404—1409, друга владавина 1421—1443), у борби против Османлија и Радивоја Котроманића. Након османског освајања краљевине Босне крајем јуна 1463. године, краљ Угарске Матија Корвин (1458—1490) је током јесени упао у Босну и освојио неке њене делове, укључујући и Бочац. Он је на освојеним територијама формирао Сребреничку и Јајачку бановину, у чијем саставу се налазио и Бочац, све до коначног пада под османску власт, 1516. године. Отоманска посада напустила је тврђаву пре 1833. године, када се у изворима наводи као пусто утврђење.

Тврђава Бочац је подигнута на пола пута између Бањалуке и Јајца, са циљем да контролише, како долину Врбаса и северни прилаз Јајцу, тако и путни правац Кнежево-Чемерница-Бочац-Сурјан, са прелазом преко реке.

Тврђава

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.