Тајно друштво

Тајно друштво је група у коју спадају било које од бројних друштава којима појединци приступају полагањем заклетве, а посвећена су братству (или сестринству), моралној дисциплини и међусобној помоћи. Таква друштва често врше обред иницијације чији је циљ да упозна нове чланове са правилима групе. Чланови се регрутују или тако што их контактира вођа друштва, или потенцијални чланови сами открију друштво и место где се крију и онда се придруже или пролази тест свесно или несвесно у којем показује своју достојанстевност да буде члан.

Нека од тајних друштава су: Црна рука, Илуминати, Питагорејци, Сионски Приорат, Темплари, Масони...

Литература

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Јанез Рохачек

Јанез Рохачек (Љубљана, 2. март 1914 — Љубљана, 10. август 1986) је био југословенски и словеначки глумац.

Јанез Шкоф

Јанез Шкоф (Љубљана, 27. мај 1924 — Љубљана, 23. март 2009) је био југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац.

Јоже Зупан

Јоже Зупан (Лаибацх, 25. август 1909 — Љубљана, 13. новембар 1980) је био југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац.

Врил

Врил је реч из научно-фантастичног романа аутора Едварда Булвера Литона под називом Врил: Енергија расе која долази, објављеног 1870. године. У књизи је Врил описан као облик енергије којим располаже изузетно моћна раса која живи под земљом. Књига је била веома популарна пред крај 19. века због чега је израз Врил ушао у уобичајену употребу као назив за разне врсте „животних еликсира“. Заправо, још увек популарно енглеско пиће Боврил добило је име комбиновањем израза Бовајн и Врил.

Неки читаоци верују да књига описује стварне догађаје због чега се њен садржај често повезује са нацистичким летећим дисковима („Flugsheiben“), КСК летелицама на „Врил“ погон (KSK-Kraftstrahlkanone, летелица наоружана са енергетским топом), са Језуитским „духовним вежбама“ и са Атлантидом.

Прича је можда инспирисала и чувеног српског научника Николу Теслу да измисли систем за даљинско управљање. Иако је Тесла порекао ову хипотезу, његов биограф Марк Џ. Саифер тврди да је, с обзиром на тадашњу популарност ове књиге, чувени научник највероватније био упознат са њеним садржајем.

„Врил“ се спомиње и у књизи „Хакери“ („Hackers“) аутора Стивена Левија (-{Steven Levy}-), „Хакери“ је књига која описује развој компјутерске културе. У њој је препричана прича аутора Лез Соломона, уредника часописа „Популарна електроника“, која говори о његовом сусрету са домороцима током археолошке експедиције у Колумбији: „Од ових индијанаца Лез Соломон је научио основне принципе врила, енергије која омогућава померање великих терета са врло мало снаге. Соломон је веровао да је енергија Врил омогућила Египћанима да изграде пирамиде...“, Хакери. pp. 222, пар. 2, Пингвин букс 2001.

Друштво Туле

Друштво Туле (нем. Thule-Gesellschaft) је било немачко ариозофско, окултистичко и политичко тајно друштво. Основано је у Минхену 1918. године.

Његова учења и доктрине усађена су у саму срж нацизма, а и историјска чињеница говори како је и сам Адолф Хитлер на многе начине подупирао рад овог мистичног друштва.

Езотеризам

Езотеризам је тајно учење, неразумљиво и забрањено за непосвећене, којем је циљ да посвећене доведе до трансценденталних, метафизичких знања. Само они који су иницирани у тајно друштво или тајне религијске доктрине и ритуале могу бити упућени у мистерије езотеричног учења. Кршење норми тајног учења као последицу има изопштење из тајног друштва.

Езотеричан је унутрашњи, тајни. Може бити обред, систем догми и симбола или нека доктрина која је позната само онима који су посвећени. Атрибут езотеричан има и сакрални смисао када означава неку религијску мистерију, само повлашћенима доступну свету тајну.

Закон о таксеним маркама из 1765.

Закон о таксеним маркама из 1765. (званични скраћени назив Закон о опорезивању америчких колонија 1765; 5 Џорџ III, бр. 12) је закон који је донео Парламент Велике Британије којим су колонијама у Британској Америци наметнути директни порези који су налагали да се многи штампани материјали у колонијама производе на печатираном папиру произведеном у Лондону, на који је отиснута таксена марка. У штампанe материјалe су спадала правна документа, часописи, карте за игру, новине и многе друге врсте хартије које су се користиле у колонијама. Као и дотадашњи порези, таксена марка се морала платити важећом британском валутом, а не колонијалним папирним новцем. Сврха таксених марки је била да помогне у плаћању војника који су били стационирани у Северној Америци након победе Британије у Седмогодишњем рату и на његовом северноамеричком бојишту Француском и индијанском рату. Међутим, колонисти се никада нису плашили француске инвазије, и тврдили су да су већ платили свој део трошкова. Они су сматрали да је то заправо питање британске бриге о прекобројним британским официрима и професионалним војницима који треба да се финансирају из Лондона.Закон о таксеним маркама је био веома непопуларан међу колонистима. Постојао је консензус да опорезивање без њихове сагласности представља кршење њихових права као Енглеза а ту сагласност могу дати само колонијални законодавни органи. Њихов слоган је био „Нема опорезивања без представљања“. Колонијалне скупштине су упућивале петиције и протесте. Конгрес о закону о таксеним маркама, одржан у Њујорку, био је први значајан заједнички колонијални одговор на било коју британску меру; он је уложио жалбу Парламенту и краљу.

Један члан британског Парламента је тврдио да колонисти нису другачији од 90% становника Велике Британије који нису имали имовину (и стога нису имали право гласа), али које су и поред тога „виртуелно“ представљали гласачи земљопоседници, представници који су имали заједничке интересе са становницима без права гласа. Један амерички адвокат је ово оповргнуо истакавши да, док се може замислити да гласачи у Великој Британији имају довољно тога заједничког са негласачким становништвом те земље да се „виртуелно“ представљање негласача сматра оправданим, „Веза између британских Американаца и енглеских гласача је чвор који је превише лабав да бисмо се ослонили на њега“ (тј. нема довољно тога заједничког између Парламента и колониста да би се оправдало наметање закона без сагласности колониста).

Локалне протестне групе које су предводили колонијални трговци и земљопоседници повезали су се преко Комитета за коресподенцију, стварајући лабаву коалицију који се протезала од Нове Енглеске до Мериленда. Протести и демонстрације које је започело ново тајно друштво звано Синови слободе често су постајали насилни и деструктивни када би им се прикључиле масе. Убрзо, сви дистрибутери таксених марки су застрашивањем приморани да дају оставку, те порез никада није ефективно прикупљен. Отпор на Закону о таксеним маркама није био ограничен на колоније. Британски трговци и произвођачи, чији је извоз у колоније био угрожен колонијалним бојкотима, вршили су притисак на Парламент. Закон је због овог притиска укинут 18. марта 1766, али је Парламент потврдио своју моћ закона у име колоније „у апсолутно свим случајевима“ изгласавањем Деклараторног акта. Уследио је низ нових пореза и прописа, којима су се колонисти такође супростављали.

Ова епизода је одиграла значајну улогу у дефинисању притужби које су биле изричито исказане у тексту одељка Декларације независности под називом Оптужба краља Џорџа III, и омогућила организован колонијални отпор који је довео до Америчке револуције 1775. године.

Илуминати

Илуминати (множина од лат. illuminatus — „просветљени“ или „просвећени“) назив је неколико стварних и измишљених група или редова. Заштитни знак им је зелени троугао са оком у средини. Изворно, назив се односио на „Баварске Илуминате“ из доба просветитељства, тајно друштво које је основано 1. маја 1776. године са циљем да се супротстави празноверју, предрасудама, верском утицају на јавни живот, злоупотреби државне власти, као и да подржи образовање жена и родну равноправност. Илуминате је, заједно са другим тајним друштвима, Баварско државно руководство уз охрабрење Римокатоличке цркве прогласило незаконитим, те трајно распустило 1785. године. У следећих неколико година, ред су „оцрнили“ конзервативни и религиозни критичари, који су тврдили да су Илуминати били одговорни за Француску револуцију.

Касније је тај назив почео да се користи за разне организације које тврде, или за које се непоткрепљено тврди, да имају везе са „Баварским Илуминатима“ и сличним тајним друштвима. За њих се често тврди да су се уротиле да управљају светским дешавањима кроз утицање на исходе догађаја и постављање својих агената у владе и корпорације, а у сврху стварања Новог светског поретка. Многе теорије завере се базирају на уверењу да су Илуминати главни идејни творци Новог светског поретка.

Иницијација

Иницијација (или увођење, посвећење) је систем обреда, обичаја правила и норми којим се служе традиционална друштва како би из периода детињства дечаке увели у нову улогу мушкарца, а девојке у нову улогу жене. Ритуали иницијације често су праћени излагању тешким искушењима (излагање дуготрајној самоћи, глади, жеђи, обрезивање и сл.) што има симболичку улогу раскидања едипалне везаности и укључивање у свет одраслих.

Поред наведеног, иницијација значи и извођење симболичких обреда којима се нека особа први пут уводи у неко тајно друштво, секту или организацију. Тада посвећеник, којем су откривена света знања и тајне, обично добија ново име или се упознаје са тајним знацима препознавања што се тумачи као ново „духовно рођење”.

Луј Александар Бертје

Луј Александар Бертје (франц. Louis-Alexandre Berthier; Версај, 20. фебруар 1753 — Бамберг, 1. јун 1815) је био француски маршал и начелник генералштаба у доба Наполеонских ратова. Бертјеова слава је у томе што је разумео и знао да спроведе Наполеонове одлуке до најситнијих детаља.

Макс Фуријан

Макс Фуријан (Горичак, 19. септембар 1904 — Љубљана, 25. јул 1993) је био југословенски и словеначки глумац.

Милан Брезигар

Милан Брезигар (Трст, 11. јануар 1912 — Љубљана, 4. август 1996) је био југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац.

Павле Кович

Павле Кович (Љубљана, 31. јануар 1899 — Љубљана, 26. јул 1975) је био југословенски и словеначки глумац.

Силва Данилова

Силва Данилова је била југословенска и словеначка филмска и позоришна глумица.

Сионски приорат

Сионски Приорат (франц. Prieuré de Sion) је тајно друштво које је 1956. године, у Француској основао Пјер Плантард (франц. Pierre Plantard). Шездесетих година прошлог века, Плантард је створио фиктивну историју за ту организацију, описујући је као тајно друштво које је основао Годфрид Бујонски на Сионској гори у Краљевини Јерусалим 1099. године, спајајући га са истинским историјским монашким редом, Опатија Наше Леди од Сионске Горе. У Плантардовој верзији, Приорат је био посвећен постављању тајне крвне лозе династије Меровина на престол Француске и остатка Европе. Друштво је постало познато јавности 1970-их тек након објављивања књиге „Света крв, Свети грал“, а касније је представљен и у новели „Да Винчијев код” 2003. године. Према тврдњама аутора књиге „Света крв, Свети грал”, друштво је настало још у XI-ом веку, на самом почетку Крсташких ратова. Према средњовековним легендама, сврха Приората била је да чувају Свети грал, односно, чашу коју је Исус користио за време Тајне вечере. Такође су тврдили да су, између осталог, чланови друштва, односно њихови „Велики Мајстори“ били Исак Њутн, Виктор Иго, Леонардо да Винчи, Клод Дебиси и други.

Након постанка проблема који се нашао у центру јавности у периоду од касних шестдесетих до осамдесетих, мистични Сионски Приорат био је изложен као једноставна игра створена од стране Пландарда као пано за његову тврдњу да је он сам Велики Монарх ког је предвидео Нострадамус. Представљени докази о његовом историјском постојању и активностима пре 1956. откривени су као фалсификовани и подметнути на различитим локацијама у близини Француске од стране Плантарда и његових саучесника. Ипак, многе теорије завере инсистирају на веровању да је Сионски Приорат дугогодишња секта која крије тајну против државе.Миту о Сионском Приорату новинари и ученици исцрпно су одузели углед једном од највећих завера двадесетог века. Неки скептици су изразили бригу да полиферација и популарност књига, сајтова и филмова инспирисаних овом завером доприносе да теорије завере, псеудоисторије и друге нејасноће постану извикане. Други су узнемирени романтизмом и реакционарском идеологијом несвесно наметнутом овим делима.

Стефка Дролц

Стефка Дролц (Пониква, 22. децембар 1923—25. јун 2018) била је југословенска и словеначка филмска и позоришна глумица.

Тајно друштво ПГЦ (ТВ филм)

„Тајно друштво ПГЦ” је југословенски и словеначки ТВ филм из 1968. године.

Фране Милчински

Фране Милчински (Љубљана, 14. децембар 1914 — Љубљана, 26. фебруар 1988) је био југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац.

Црна рука

Црна рука је била тајно друштво, званично основано под именом Уједињење или смрт у Краљевини Србији 10. јуна 1910. године. Црна рука је деловала и пре тога, извршивши Мајски преврат 29. маја 1903. у којем су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Обреновић, и тиме је прекинута лоза династије Обреновића.

Уједињење или смрт је имало панславистичке циљеве, са намером да уједини све територије Јужних Словена, посебно оне у саставу Аустроугарске. Гаврило Принцип, члан друге организације „Млада Босна“, уз подршку „Црне руке“, убио је 28. јуна 1914. у Сарајеву аустријског престолонаследника Франца Фердинанда давши тако повод за Први светски рат.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.