Тараш

Тараш је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1009 становника. Познато је у Европи као "Европско село рода" (птица), захваљујући највећем броју гнезда беле роде.[1]

Тараш
Taraš, Orthodox Church
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1009
 — густина22/км2
Географске карактеристике
Координате45°28′03″ СГШ; 20°11′32″ ИГД / 45.4675° СГШ; 20.192166° ИГДКоординате: 45°28′03″ СГШ; 20°11′32″ ИГД / 45.4675° СГШ; 20.192166° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина72 м
Површина52,5 км2
Тараш на мапи Србије
Тараш
Тараш
Тараш на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23209
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

Тараш је село у Банату, у Војводини, које припада граду Зрењанину. Ово место је једно од најстаријих историји познатих места у Банату. Још у доба неолита на данашњем Селишту су живели људи. Прво помињање Тараша под овим именом (Тархус) је забележено у спису званом Аноним краља Беле из 1202. године. У турским дефтерима, помиње се Тхараш. Није познато значење имена села, премда корен назива указује на назив древног женског божанства које је поштовано у Европи у неолитско доба и можда раније.

Током 17. века се Тараш помиње у попис приложника манастира Пећке патријаришије. Помиње се 1660. године једини приложник за обнову пећког манастира, ковач Ђура из Тараша.[2] Скоро опустело после турских освајања, нагло је оживело после распуштања Потиско-поморишке војне границе, када су га у 18. веку населили бивши граничари Срби, углавном из Елемира. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се место налази у Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Становништво је било српско.[3] Православни парох тарашки 1797. године био је поп Лазар Поповић (рукоп. 1796).[4]

Дакле, погрешно се раније мислило да је основано 1789. године, а 1905. године у њему се налазе: православна црква и гробље, парохијски дом, телефон и пошта, и два српска школска здања са вртом. То је парохија III класе са парохијском сесијом од 31 кј земље. Православни храм посвећен Св. Георгију подигнут је у готском стилу 1853. године.[5]

Први командант Тараша је био поручник Јован Вучетић 1751. године. Године 1774, је Тараш припао слободном краљевском Великокикиндском дистрикту у коме су Срби имали слободну самоуправу и никад нису били потчињени спахији. Из списка претплатника (потоњег тарошког пароха) Чокрљанове књиге, види се елита места 1830. године. Купци позоришног дела су Арон Поповић парох, Стефан Телечки нотар, Андреј Ђулинац касир, Васа Толмачев ешкут, Лазар Толмачев трговац и Василије Јовановић чизмар.[6]

Револуционарне 1848. године је народ Тараша пружио отпор мађарској националној револуционарној војсци и она је Тараш бомбардовала топовима из правца Меленаца. Тарашки парох Јован Чокрљан[7] је био затворен од стране српске војске, заједно са књижевником Јашом Игњатовићем.[8]

Век касније, окробра 1944. године уочи ослобођења Зрењанина, Тарашани су прослављали повлачење немачке страже из села, а у знак одмазде je мађарска војска из Бачке бомбардовала Тараш из минобацача.

Школу Тараш поуздано има од 1766. године. Учитељ у месној школи 1859. године је Михаил Ковачевић, а 1860. године Димитрије Давидовић.[9] У Тарашу је ноћу 29. јануара 1886. године сасвим изгорела у великом пожару српска вероисповедна школа.[10]

Становништво

Становници Тараша су углавном православни Срби, а у селу живе и православни Роми. Средњовековно становништво насеља насеља на Селишту није опстало у Тарашу током доба турске окупације. Мало мађарских и словачких досељеника се током XIX века претопило у Србе. Стари Тарашани су се сећали да је на старом гробљу (близу кафане Ловац) било неколико јеврејских гробова, али данас ни најстарији становници не памте да су у Тарашу трајно пребивали Јевреји, већ да су повремено боравили у Тарашу као накупци, житарски трговци, а неки су као угоститељи боравили дуже.

Око 1868. године Тараш је мало село са 1424 становника, у саставу Велико-кикиндског дистрикта.[11] Године 1905. наводи се да село има 317 домова и сви су српски. Од укупно 1887 становника, Срби доминирају са 1880, а остатак су Мађари.[12]

Иако је после Првог светског рата шпанска грозница (Тарашани говоре „колера") скоро преполовила број становника села, после 1920. године је дошло до демографске експлозије. Становништво је, изузев неколико породица „вирилаца“ (богатих земљорадника са статусним овлашћењима), било веома сиромашно. Унутрашњом колонизацијом су Тарашани после Првог светског рата насељавани у села Стајићево, и Велике Ливаде. = После Другог светског рата је један број Тарашана насељен и у Чикерију, Зрењанин и Чуруг. Током ратова у вези распада Југославије, 1991 — 1995. један број породица Срба избеглица из Хрватске и БиХ се доселио у Тараш.

Архитектура

У Тарашу се налазио један од два велика житна магацина од печене цигле Великокикиндског дистрикта намењен речној трговини житом. Средином XIX века магацин је срушен.

Данашња једнобродна класицистичка црква Св. Великомученика Георгија изграђена је 1850-1853, а црквени торањ 1901. године. Материјал за цркву је обезбедила општина Тараш откупивши печену циглу након рушења великог житног магацина. Црквени иконостас је осликала радионица Луке Алексијевића.

Школа се у Тарашу у документима први пут помиње 1768. године.

Ван села према Куману била је капелна црква, Водица.

Архитектура Тараша је типична за ушорено панонско село. Три „дужне улице“ које носе народне називе Велики сокак, Мали сокак и Логов. Има четири „прека сокака“ и део према Тиси који се зове Баџура. Све улице у селу су асфалтиране. Од цркве десно је ресторан „Ловац“. Близу села је река Тиса, а источно од села је вода Чикош. Некад је североисточна, природна граница Тараша била бара која се звала Рогозара, која је услед хидролошке ситуације последњих година углавном сува.

За време трајања Великокикиндског дистрикта, Тараш је имао велики житни магазин од печене цигле уз Тису, који је услед беспотребности након изградње пруге, порушен. На источном крају села је постојала ветрењача, која је срушена после Другог светског рата.

Током седамдесетих година XX века, један број тарашких завичајаца је услед носталгије за родним селом, подигао бројне викендице у тарашким Новим виноградима, јужно од села.

Саобраћај

Тараш удаљен од магистралних путева и традиционално је био веома лоше повезан са околним местима копненим путевима. Услед подводног, блатњавог атара, Тарашанима је било тешко и да дођу до коња, пошто су продавци нерадо продавали коње у место где ће њихова саобраћајна улога бити тешка у селу које је са суседним местима повезано земљаним путевима. Тек кад је после Другог светског рата изграђена дегазолинажа на Бабатову, изграђен је уски асфалтни пут којим се из Тараша могло доћи до Елемира аутомобилом и уведена је редовна аутобуска линија.

Скела на Тиси која повезује Тараш са Ајлашом преко Тисе (такође део Тарашког атара), по предању скела саобраћа још од доба царице Марије Терезије. До укидања редовног речног бродског саобраћаја, Тараш је био редовна станица на овом пловном путу путничког саобраћаја.

Некад се за Нови Бечеј из Тараша путовало насипом (долмом), за Кумане земљаним колским путем, као и за Елемир, преко мртваје Чикош, коју је премошћавао дрвени мост. На пола пута између моста и Тараша био је стари усамљени огромни брест. Он је важни саобраћајни оријентир зимског путника на путу Елемир — Тараш. Осушио се крајем осамдесетих година XX века.

Спорт

У Тарашу је 1920. године било основано соколско друштво. Прва фудбалска лопта у село је донета 1932. године, а догодине је одиграна и прва званична фудбалска утакмица. Данас постоји фудбалски клуб „Тиса“, Ловачко друштво „Зец“ и фолклор - Културно уметничко друштво Тараш-Елемир.

Културни живот

Тарашка сеоска слава је Преображење Господње и њено прослављање је везано за бербу грожђа. Поред овога, у Тарашу се одржава и популарна манифестација „Тарашки котлић“, као и „Купус-бал“. 14. јуна 2014. године ће по први пут бити одржан фестивал рода, јер се у селу те године гнездило 40 парова ових птица, што је највећа концентрација у земљи.

У Тарашу су снимане масовне сцене неких чувених домаћих филмова, као што су Салаш у Малом риту и Велики транспорт.

Тараш поуздано има школу у континуитету од 1766. године. Још 1998. године је Тарашка школа добила компјутерску учионицу.

Знамените личности

Тараш нема много знаменитих људи. Парох Јован Чокрљан се током 19. века бавио књижевношћу и јавља се као пренумерант књига и новина. Претходно је био учитељ у Белој Цркви, па свештеник у Новом Бечеју и војни капелан. Поред више кратких дела - ода, истиче се позоришним романтичарским делима : "Огледало добродетељи и вјерности или жалостна прикљученија Драгољуба и Љубице" из 1829. године и "Пољска љубичица или Владислав и Милица" из 1830. године.[13] Био је дописни члан Прашког ученог друштва (1843). Године 1845. даје прилог за Матицу Српску у Пешти. Након мађарске буне прелази у јерес, одлази у туђину - у Далмацију и пише дело против православља.[14]

Први доктор медицине из Тараша је био Обрад Суботин „Добра“, који је у доба Краљевине СХС дипломирао медицину у Загребу, професор филозофије Омер Маринков, академски вајар Љубица Тапавички, публициста Дејан Бошњак, бивши народни посланик у скупштини Југославије и Србије Милорад Крстин, Ђорђе Лудошки и други. Душан Аврамов, дипл. правник, југословенски дипломата, пок. супруг професорке Смиље Аврамов је детињство провео у Тарашу, мада је рођен у Н. Бечеју. Пореклом је из Тараша Драган Достанић, прерано преминули песник из Зрењанина.

У Тарашу се родио Светозар Тоза Марковић, народни херој Југославије. У селу је сачувана његова спомен-кућа из које се његова породица иселила у Стајићево. Пред тарашком школом је академска вајарка Љубица Тапавички израдила његову спомен-бисту, која је почетком XXI века украдена.

Привреда

Традиционално, становници су се бавили најпре рибарством, а затим овчарством (претежно сорта Цигаја), виноградарством и повртарством. Становници се и данас баве углавном пољопривредним занимањима. Поред житарица и индустријског биља, производи се и воће и поврће. Тарашани гаје овце, а баве се и гушчарством.

Услед непопуларности пољопривреде и депопулације крајем XX века, престала је да се производи конопља и сирак. Одавно се не производи шафран, који се у двориштима кућа ради продаје узгајао пре Другог светског рата.

Од 4432 хектара колико износи површина тарашког атара, једва половина је обрадива (подводна земљишта, слатине и деградирани хумус), а остало је пашњак и трстика. Најплоднија тарашка земља налази се у Ајлашу, преко Тисе, до које се долази скелом, која се по предању ту налази још од доба Марије Терезије.

Поред Ајлаша, плодни су и Стари и Нови виногради. Стари виногради служи као ораница, откад их је у деветнаестом веку уништила епидемија филоксере. Село је чувено по купусу и кромпиру (од 1802. године). Уместо некадашњег белог кромпира и сорте келбаба, данас се гаји хибрид тарашки кромпир који достиже и више од килограма по комаду. Производи се и грожђе и друго разно воће. Некада је постојала и сушара за камилицу, које у тарашком атару обилно успева и коју народ зове „жабњак“.

Миодраг Крстин је 2015. године култивисао неплодну ледину источно од Тараша претворивши је у рибњак.

Демографија

У насељу Тараш живи 868 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,8 код мушкараца и 40,8 код жена). У насељу има 389 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,93.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[15]
Година Становника
1948. 1.956
1953. 1.956
1961. 1.779
1971. 1.612
1981. 1.328
1991. 1.174 1.152
2002. 1.140 1.190
Етнички састав према попису из 2002.‍[16]
Срби
  
1.100 96,49 %
Роми
  
15 1,31 %
Мађари
  
8 0,70 %
Црногорци
  
2 0,17 %
Хрвати
  
2 0,17 %
Југословени
  
2 0,17 %
Русини
  
1 0,08 %
Руси
  
1 0,08 %
Румуни
  
1 0,08 %
непознато
  
1 0,08 %

Референце

  1. ^ "Зрењанин", Зрењанини 2018. године
  2. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  4. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  5. ^ Мата Косовац: "Српска православна митролија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  6. ^ Јован Чокрљан, наведено дело 1830. године
  7. ^ Јован Суботић: "Краљ Дечански", Будим 1846. године
  8. ^ Јаков Игњатовић: "Мемоари", Београд 1966. године
  9. ^ "Школски лист", Нови Сад 1860. године
  10. ^ "Застава", Нови Сад 1886. године
  11. ^ Александар Стојачковић: "Питање Великокикиндског дистрикта са државо правног гледишта", Будим 1868. године
  12. ^ Мата Косовац, наведено дело
  13. ^ Јован Чокрљан: "Пољска љубичица или Владислав и Милица", Будим 1830. године
  14. ^ Јован Чокрљан: "Православије или Која црква правије учи источна или западња", Беч 1860. године
  15. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  16. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  17. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Великокикиндски диштрикт

Великокикиндски (привилеговани) диштрикт (или краће Диштрикт, лат. Regio-privilegiatus Districtus Magnokikindiensis, нем. Privilegierten Bezirk Gross Kikinda, мађ. Nagykikindai kerület) је био аутономна територијална јединица у оквиру Хабзбуршког царства од 1774. до 1876. године, са седиштем у Великој Кикинди (данашња Кикинда). Диштрикт је био махом насељен Србима. Постојање Диштрикта са својим повластицама помогло је очувању националног идентитета српског живља на просторима овог дела Баната. Аутономија Великокикиндског диштрикта је 74 године старија од Српске Војводине.

Вилхелм Штајниц

Вилхелм Штајниц (нем. Wilhelm Steinitz, енгл. William Steinitz) био је аустријски шахиста јеврејског порекла и први званични светски првак у шаху. Познат је по свом оригиналном доприносу шаховској стратегији као што су његове идеје о позиционој игри, а његове теорије су високо ценили тако различити шахисти као што су били Арон Нимцович, Зигберт Тараш и Емануел Ласкер.

Војска Црне Горе

Војска Црне Горе је оружана сила Црне Горе. Створена је након референдума о независности 2006. године.

По формацији, Војска има 1950 формацијских места. Служење обавезног војног рока је укинуто 30. августа 2006. одлуком црногорског председника Филипа Вујановића.

Црна Гора је чланица програма Партнерство за мир и Индивидуални партнерски акциони план, а од 2017. и чланица НАТО пакта.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Дињаш

Дињаш (рум. Diniaş) је насељено место у општини Улбеч, која припада округу Тимиш у Румунији. По шаљивом календару "Прикапало" (Пешта, 1865) произилази да назив места има везе са бостанџијама. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Милорад Мандић

Милорад Мандић Манда (Београд, 3. мај 1961 — Београд, 15. јун 2016) био је српски и југословенски позоришни, телевизијски, филмски глумац и ТВ водитељ.

Потисје (област)

Потисје, као географска област може имати два значења:

У ширем значењу, Потисје је целокупна област у сливу реке Тисе, која обухвата делове Украјине, Румуније, Мађарске, Словачке и Србије;

У ужем значењу, Потисје је област у сливу реке Тисе на подручју Србије, у оквиру Војводине.

Светозар Марковић Тоза

Светозар Тоза Марковић (Тараш, код Бечкерека, 13. јул 1913 — Нови Сад, 9. фебруар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Специјални резерват природе Окањ бара

Специјални резерват природе Окањ бара је резерват природе у Србији у Војводина. Налази се између насеља Елемир и Нови Бечеј, на територији града Зрењанина и општине Нови Бечеј.

Овај резерват природе је карактеристичан по заслањеном земљишту и сланим водама. Обухвата комплекс ливадско – степске вегетације, слатина и заслањених бара на којима су развијени јединствени панонски екосистеми типичним за заслањене, муљевите баре, слатине и ливаде са очуваним биљним врстама и животињским светом карактеристичним за слану подлогу. Специјалним резерватом природе Окањ бара управља Друштво за заштиту животне средине „ОКАЊ” из Елемира.

Списак најзначајнијих турнира у историји шаха

Овај списак шаховских турнира нема претензија да буде дефинитиван и тачан већ је састављен на основу мишљења и укуса појединих шаховских стручњака и новинара, а на основу састава турнира, рејтинга учесника, категорије турнира.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Светог Георгија у Тарашу

Српска православна црква Светог Георгија у Тарашу, у општини Зрењанин, подигнута је 1853. године и заштићено је непокретно културно добро као споменик културе.

Црква је монументална једнобродна класицистичка грађевина, са полукружном апсидом и звоником који излази из западног прочеља. Конструктивни склоп чине масивни ободни зидови, дебљине скоро један метар, и полукружни луци, који се ослањају директно на подужне зидове и носе полуобличасте сводове који формирају три травеја и солеју. Над апсидом је свод у виду четвртине лопте. Хор почива на масивним квадратним стубовима са зиданом оградом. Кровна конструкција је дрвена, сложеног решења.

На западној фасади је изражен портик са масивним слободностојећим стубовима кружног пресека на високом постаменту надвишени архитравом и тимпаноном. Особеност ове грађевине је да се монументални портици јављају и на јужној и на северној фасади где са плитко избаченим певницама и зидовима испод звоника формирају две дубоке нише. Над овим портицима нема тимпанона, а стубови су полукружног пресека. Велики распони и веома прецизна изведба конструктивних елемената – лукова и сводова такође указују на веома способног и инвентивног инжењера градитеља. Иконостас је дуборезачки рад новосадске радионице Луке Алексијевића из 1890. године

Суморна јесен

„Суморна јесен” је југословенска телевизијска серија снимљена 1969. године у продукцији ТВ Загреб.

Шаховски турнир Лондон 1899.

Шаховски турнир у Лондону, 1899. се одржавао од 30. маја до 10. јула у St Stephen’s Hall у близини Вестминстерског акваријума и Парламента.

По снази је био раван Хејстингсу 1895, Нирнбергу 1896, Бечу 1898 и Паризу 1900. Сви шахисти који су нешто значили у шаховском свету су позвани. Учешће нису прихватили само Тараш који је радио као лекар и Хороушек који је био тешко болестан. Петнаест играча је играло на турниру. Временско ограничење је било петнаест потеза за један сат. Смештени су у Гратер хотелу у Ричмонду.

Јановски побеђује четири партије док је Ласкер добио само две партије. У десетом колу светски шампион Ласкер побеђује лидера Јановског и заседа на врх табеле. Ласкер на крају побеђује и добија награду од £250 а Штајниц први пут у свом животу не добија награду. Он умире у сиромаштву следеће године.

Догађања на турниру и одигране партије забележене су у књизи:

Leopold Hoffer - London International Chess Congress, 1899• Издавач: Hardinge Simpole Limited (2005)

• Језик: енглески

• ISBN 1-84382-138-9

• ISBN 978-1-84382-138-0

Шаховски турнир у Бечу

Рангирање турнира је базирано на основу рејтинга играча који учествују и који су међу првих 10 у свету. У Бечу 1882. и Линаресу 1992. учествовало је свих десет најбољих на свету, у Цириху/Нојхаузену првих девет, итд.

Шаховски турнир у Сан Себастијану

Рангирање турнира је базирано на основу рејтинга играча који учествују и који су међу првих 10 у свету. У Бечу 1882. и Линаресу 1992. учествовало је свих десет најбољих на свету, у Цириху/Нојхаузену првих девет, итд.

Шаховски турнир у Хејстингсу

Шаховски турнир у Хејстингсу је био један од најјачих турнира одржаних до тада. Једанаести је на ранг листи турнира икада одиграних. Трајао је од 5. августа до 2. септембра 1895).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.