Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).[1]

Targum
Хебрејски препис Танаха из 11. века

Књиге Танаха

Године 424. п. н. е. Јевреји усвајају тридесет и пет књига које чине Танах[1]. Многи научници сматрају да је канонизација Танаха потпуно завршена тек око 90/100. године од стране јеврејског синода у граду Јавне (лат. Jamnia) на обали Средоземног мора.[1]

Јевреји деле књиге Танаха у три групе. Прву групу чини пет Мојсијевих књига и она се зове „Тора“ или у слободном преводу „закон“. Другу групу књига чини деветнаест књига, и оне се називају „Неви'им“, што значи „пророци“. Трећу групу чини једанаест књига, и она се на хебрејском зове „Кетувим“ што значи „списи“.[1]

Тора

Закон (хеб. Тора) чине следеће књиге:

Неви'им

Пророци (хеб. Неви'им) чине следећу скупину књига:

Кетувим

Списи (хеб. Кетувим) чине следећу скупину књига:

Извори

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Жељко Станојевић, Кумранаски списи, издавачи Метафизика и Институт за хебрејски језик, Београд [1], Приступљено 25. 4. 2013.

Види још

Јевреји као изабрани народ

У јудаизму, „изабраност” је вјеровање да су Јевреји, као потомци древних Изреалита, изабрани народ, тј. изабрани да буду завјетовани са Богом. Идеја да су Израелити изабрани од Бога се највише проналази у Поновљеним законима као глагол бахар (хебр. בָּחַ֣ר, bahar), док се у остатку Хебрејске Библије на идеју алудира терминима као што је „свети народ”. О овим темама је много писано у рабинској књижевности. Три највеће јеврејске деноминације — ортодоксни јудаизам, конзервативни јудаизам и реформски јудаизам — одржавају вјеровање да су Јевреји изабрани од Бога са сврхом. Понекад се под изабраношћу сматра као задуживање јеврејског народа одређеном мисијом — да буду свјетлост народима и да буду примјер завјетованости са Богом, као што је описано у Тори.

Ово виђење, међутим, није искључиво вјеровање да Бог има однос са другим народима — наиме, јудаизам је сматрао да Бог ступио у завјет са свим народима и да Јевреји и нејевреји имају једнак однос са Богом. Библијске референце, као и рабинска књижевност, подржавају ово виђење: Мојсије каже „Боже духовима и сваком тијелу” (Бројеви 27:16), а Танах такође идентификује пророке изван јеврејске заједнице. Засновано на овим тврдњама, поједини рабини су теоретисали, према ријечима Натанела ел Фајумија, јеменског јеврејског теолога из 12. вијека, Бог је свим народима допустио нешто што је другима забранио... [и] Бог шаље пророка сваком народу на њиховом језику” (Левин 1907/1966). Мишна каже да је „када је Цар Царева... стварао људе у облику Адама, ниједан није био сличан другоме” (Мишна Санхедрин 4:5). Мишна наставља и наводи да свако ко убије или спаси једног човјека, не Јеврејина, учинио је исто (убио или спасио) читавом свијету. Тосефта, важан додатак Мишни, такође тврди: „Праведни људи свих народа имају удио у свијету који долази” (Санхедрин 105а).

Према Израелском демократском институту, приближно двије трећина израелских Јевреја вјерује да су Јевреји „изабрани народ”.

Јешива

Јешива (хебр. ישיבה — седење) талмудска је школа за младе студенте, до двадесет година старости. Ученици су неудани Јевреји, удани Јевреји упишу у Колел.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Зохар

Зохар (хебр. זהר‎, сјај) је класични текст јеврејског мистицизма, настао крајем 13. века у Шпанији. Аутор највећег дела овог трактата је Моше де Леон (умро 1305). Зохар читаву стварност посматра као симболичку алузију на Божији унутршњи живот. Учествовање у јеврејском ритуалу, али и сексуални однос мужа и жене значе сједињење са Богом. Утицај Зохара у јудаизму је велики и често се изједначва са утицајем Библије и Талмуда.

Књига Немијина

Књига Немијина је књига која припада историјској групи старозаветних књига хришћанског Светог писма, односно Списима у хебрејској збирци светих списа Танах.

У књизи се говори о Немији, сину Ахалијином, који је био пехарник на двору персијског цара Артаксеркса I. На Немијину молбу, цар га шаље у Јерусалим и задужује га да обнови зидине јерусалимске.

Немија успева у свом подухвату обнове упркос поругама и замкама непријатеља. Поред зидина Јерусалима, Немија успева да обнови и учврсти у вери своје сународнике и да их закуне да ће ходити по закону Божијем.

Књига пророка Исаије

Књига пророка Исаије је 23. књига Светог писма Старог завета и 12. књига Танаха.

Књига говори о животу пророка Исаије који је живео између 733.-701. п. н. е. Е Састоји се од појединих казивања пророка Исаије које нису груписане строго хронолошки, и на систематичан начин. Први део књиге (поглавља 1-39) има карактер откривања, док друга (поглавље 40-66) теши народ Израиља због долазећег вавилонског ропства које га очекује.

Месија

Месија (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах] — „помазаник“) је средишњи есхатолошки појам јудаизма, прихваћен и у хришћанству и исламу. Месијом се назива искупитељ којег, у једном или другом виду, очекују све ове религије. У ширем значењу, месија означава сваку ослободитељску или спаситељску личност и придев месијански се користи за сва учења која очекују неког да поправи стање човечанства и света.Месијанска нада и ишчекивање још увек су један од темељних мотива јеврејске религије, иако је реформистички јудаизам одбацио идеју о личном месији заменивши је појмом „месијанског доба“ које одликује универзална правда и мир.

Мидраш

Мидраш (хебр. מדרש, на јеврејском значи истраживање). Овај појам најчешће означава тумачење Торе у јеврејству. Мидраш представља напор да се истине Торе изразе језиком и начином који слушаоци разумеју, да се укаже на применљивост Торе на конкретне историјске прилике. Даршан (онај ко упражњава мидраш) учествује у овом непрестаном разкривању Торе, која на овај начин постаје својеврсно непрестано откривање Бога. Данас се под појмом мидраш углавном подразумева збирка текстова (тумачења) познатих и анонимних рабина. У тим текстовима постоји мидраш Халаха и мидраш Хагада.

Ноахидизам

Ноахидизам је монотеистичка идеологија која се заснива на Седам Нојевих заповести и на њиховом тумачењу које најчешће врше рабини. Према јеврејском праву, нејевреји нису у обавези да пређу у јудаизам али се од њих захтева да се придржавају Седам Нојевих заповести. Ако они прихвате и пажљиво испуњавају ове заповести, онда имају удела у Свету који долази, крајњој награди за све праведнике. Назив за људе који држе ове заповести је Бнеј Ноах (хебрејски: בני נח‎‎) или Нојева деца- Ноахиди. Током претходних декада основане су организације које подржавају овај покрет.

Ноахиди прихватају Танах.

Ортодоксни јудаизам

Ортодоксни јудаизам је заједнички назив за више покрета унутар јудаизма, у коме су вјерници, са историјске тачке гледишта, сљедбеници јеврејског вјерског погледа. Његово формирање је завршено у касном средњем вијеку и почетком новог вијека. Средишњи дио религијског концепта ортодоксног јудаизма је Халаха у облику, у коме је записана у Усменом закону (у Мишни и Хемари, то јест у Тори) и сачињава Шулхан арух.

Пасха

Пасха (хебр. פֶּסַח [Pesah — Песах]) је јеврејски празник којим се обележава излазак Јевреја из египатског ропства под Мојсијевим вођством описаном у Тори, односно у Старом завету.Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће,14. дана месеца нисана (март/април), по јеврејском календару.

Педесети дан после Пасхе, слави се празник Шавуот.

Ришоним

Ришоним (хебр. ראשונים, од ришон, песма односно први), isto бивши, претходни, називају се водећи равиини од 11. века до 15. века. Деловали су углавном у Шпанији, Француској, Немачкој и северној Африци. Равини који су следили ришониме називају се ахароним (последњи, задњи). Ришоним опет са своје стране следе геоним (од гаон, молитва). Разлика између ришонима и геонима је историјски важна, по богословским темама разлике нису значајне. По ахаронима, који припадају ортодоксном јудаизму, не може се дискутовати о одлукама равија из претходних времена, осим ако се има одобрење више равија.

Сара

Сара (хебр. ‏שָׂרָה‏‎‎, Сара; арап. سارا или سارة, Сара) је била Аврамова жена и полусестра и Исакова мајка, описана у Библији и Курану. Њено првобитно име је било Сарај. По Књизи постања, Бог је промјенио њено име у Сара као дио споразума када је Хагара родила Аврамовог првог сина, Измаела.

Хебрејско име Сара означава жену високог положаја и може се превести као принцеза или племкиња.

Сидур

Сидур (хебр. סידור), на јеврејском значи поредак и представља јеврејски молитвеник. Овакви молитвеници садрже свакодневне службе, службе за празнике и Шабат, као и благослове. Поред наведеног садржи и делове Библије, Песму над песмама, Псалме, мудре изреке. Постоје ашкенаске, сефардске и јеменске верзије и у њима је уочљива различитост локалних обичаја.

Соломон

Соломон (хебр. שְׁלֹמֹה — Шломо; ст. хебр. Šəlomo; тиб. хебр. Šəlōmōh, (арап. Сулејман, у значењу „мир“) у хебрејској Библији (хебр. Танах, код хришћана Стари завет), је трећи краљ Израела (укључујући Јуду), градитељ Јерусалимског Храма у Јерусалиму, чувен по великој мудрости, богатству и снази, али и оптужен да је занемарио поштовање само једног јеврејског бога. Помиње се касније у многим легендама. Такође спада у ред највећих мајстора кабале, легендарних кабалиста.

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Табернакл

Табернакл је шатор састанка, павиљон, сеница с ковчегом код старих Јевреја; код римокатолика, то је ковчег, повећа кутија у облику кућице у којој се чува монстранца, посуда са посвећеном хостијом; заштитни кров за кипове, олтаре, гробове и др. (Појављује се и израз табернакул, могуће да је настао од латинске речи taverna).

Христос

Христос (грч. χριστός [christós]) грчка је реч која значи помазаник, онај који је помазан (миропомазање). Реч христос је дослован превод хебрејске речи машиах (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎] — „помазаник“) која се најчешће преводи као месија.

Ова реч се понекад погрешно схвата као презиме Исуса, иако је ово у ствари звање, титула. Следбеници Исуса су постали познати као хришћани јер су веровали да је Исус био Христос, односно месија чији долазак је прорекла јеврејска света књига Танах (Стари завет). Већина Јевреја не прихвата ову тврдњу и они и даље чекају долазак обећаног Месије.

У српском језику прихваћено је двојно решење за ову реч, када се односи на Исуса Христа. Правописно су нормиране и речи Христос и, скраћено, Христ у номинативу. Ипак, у косим падежима дозвољена је само деклинација скраћеног облика, по угледу на старогрчки пример. Слична ситуација је и код осталих словенских језика, не узимајући у обзир то што је сама реч у другачијем облику (нпр. номинатив је чеш. Kristus, али се у косим падежима -us губи).

Између осталих, следеће речи користе скраћен облик:

антихрист, а не антихристос

хришћанство, а не христос(и)јанство

хришћанин, а не христос(и)јанин

христов, а не христосов

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.