Султан

Султан (арап. سلطان) исламска је политичка титула, са различитим историјским значењима. Изворно је то била апстрактна арапска именица, која је означавала снагу, ауторитет или одлучност и власт. Касније се користила као титула одређених муслиманских ауторитета (код нас је ријеч позната по турским султанима), који су тражили и вршили потпуни суверенитет над халифатима, без зависности од било којих виших ауторитета. Ријеч је касније добијала другачија значења у одређеним историјским контекстима.

Упркос независности Султана од халифа, они су углавном поштовали његову номиналну власт. Први признати Султан од стране халифа био је Селџук Тугрул 1055. Тако су се поделиле верска и политичка власт. Назив Султана су преузели Мамелуци и Османлије.

Gentile Bellini 003
Османски султан Мехмед II Освајач.

Види још

15. март

15. март (15.03) је 74. дан у години по грегоријанском календару (75. у преступној години). До краја године има још 291 дана.

1876

1876. је била проста година.

20. септембар

20. септембар (20.9.) је 263. дан у години по грегоријанском календару (264. у преступној години). До краја године има још 102 дана.

30. март

30. март (30.03) је 89. дан у години по грегоријанском календару (90. у преступној години). До краја године има још 276 дана.

Јањичари

Јањичари или јаничари (тур. yeniçeri — нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Абасиди

Абасиди су арапска сунитска династија, чијих је 37 халифа владало у периоду од 750. до 1258. године. Име је добила по Мухамедовом стрицу Абасу (566—652) оснивачу династије. Користећи незадовољство народа у Месопотамији, Абасиди су 748. дигли устанак против Умајада, освојили Сирију и убили халифа Мервана II. Новим халифом прогласио се Абул Абас (750—754). Наследио га је брат Ел Мансур (754—775) и преместио седиште халифата у новоосновани Багдад (762.). У време владавине Харуна ел Рашида (786—809) и Мамуна (813—833) достигао је највиши степен економског и културног развоја. Са развојем феудализма ојачале су партикуларистичке тенденције. Поједини намесници су се постепено одвајали. Године 1055. селџучки султан Тогрул се наметнуо за заштитника халифу ел Каиму, чиме је фактички сва власт прешла у његове руке. Халифат се одржао до 1258. када су, после продора Монгола и њиховог освајања Багдада неки чланови династије избегли у Каиро, где је султан Бајбарс обновио абасидски халифат 1261. који се одржао до 1517.

Абдул Хамид II

Абдул Хамид II (тур. İkinci Abdülhamit, османски турски:عبد الحميد ثانی) (Цариград 21. септембар 1842 — 10. фебруар 1918), је био 34. султан Османског царства. Владао је од 31. августа 1876. док није збачен са власти 10. фебруара 1909. године. Био је последњи османски султан који је владао апсолутистички. Познат је под надимком ,, Велики кан" и ,, Црвени султан".

На престолу је наследио свога брата, султана Мурата V, који је владао свега 3 месеца. Одмах по наслеђивању престола догодило се неколико важних догађаја, а један од њих јесте изградња Хиџаз железнице која је повезивала Дамас, Медину, Багдад и Румелију.За време његове владавине дошло је до значајних губитака територије. Изгубљен је Кипар, Египат, Тунис, Србија, Црна Гора, док је контрола над Босном и Бугарском сасвим изгубљена.

Бајазит I

Бајазит I Муњевити (тур. بايزيد اول, Beyazıt Yıldırım; око 1360 — 8. март 1403) је био четврти Султан (владар) Османског царства. Владавина му је трајала од 1389. до 1402. године. Отац му је био Мурат I, а мајка султанија Гулчичек. Бајазит је направио једну од највећих армија током тада познатог света и неуспешно је опседао Константинопољ. Успешно је поразио крсташе у бици код Никопоља 1396. године, али је био поражен и заробљен од стране Тимура у Бици код Анкаре 1402. године и умро је у заробљеништву у марту 1403. године. Иако је волео да своје слободно време проводи у харему, лову, конзумира алкохол и забавља се са женама − султан Бајазит I се сматра за једног од успешнијих турских султана.

Брунеј

Брунеј (малајс. Brunei), званично Нација Брунеја, боравиште мира (малајс. Negara Brunei Darussalam), држава је у југоисточној Азији. Налази се на северу острва Борнео, на обали Јужног кинеског мора. На копну се граничи с Малезијом. Источни округ Брунеја, Тембуронг, је енклава одвојена од остатка земље малезијском територијом. То је једина суверена држава чија територија се налази у потпуности на острву Борнео, а остатак острва припада Индонезији и Малезији. Број становника је око 400.000 (јул 2010). Клима у земљи је екваторска, а обележавају је високе температуре и доста падавина. Економским растом током 1970-их и 1990-их, у просеку од 56 % од 1999. до 2008. године, Брунеј се трансформисао у новоиндустријализоване државе.

Ел Прогресо дел Султан (Кармен)

Ел Прогресо дел Султан (шп. El Progreso del Sultán) насеље је у Мексику у савезној држави Кампече у општини Кармен. Насеље се налази на надморској висини од 20 м.

Махмуд II

Махмуд II (20. јул 1789 — 1. јул 1839) је био турски султан 1808—1839. године. До ступања на престо био је одсечен од јавности. Он је син султана Абдул Хамида I и францускиње Ами Дибук де Ривера. Због тога је називан ,, Хришћанским Султаном". Борио се са многим унутрашњим и спољним потешкоћама.

Његова владавина праћена је административним, фискалним и војним реформама које су кулминирале у време Танзимата, а спровели су их његови синови Абдулмеџид I и Абдул Азиз. Познат је као ,, Петар Велики од Турске". Укинуо је јаничаре 1826. године и тиме је уклонио све препреке на путу спровођена реформи.

Мехмед II Освајач

Мехмед II Освајач (отур. محمد ثانى, Meḥmed-i sānī; тур. II. Mehmet, Fatih Sultan Mehmet; 30. март 1432 — 3. мај 1481) је био османски султан 1451—1481. Био је даровит, борбен и веома предузимљив. Из основа је изменио карту Балкана.

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Бруси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промјени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине је заузет Константинопољ, у коме је владао Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI, херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку. Монах Генадије Сколарх је постао Васељенски патријарх.

У годинама од 1458—1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али Беу влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог царства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463—1464. Краљевина Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспјешно опсједао. Мехмед II је ратовао на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Татарски каганат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Османска флота је 1479. заузела Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

Дана 3. маја 1481. умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због суровости. Мехмед је освојио Константинопољ, који је опседао његов предак султан Бајазит Муњевити.

Због својих великих и успешних освајања, прозван је под именом Fatih - што у преводу значи Освајач.

Мурат I

Мурат I (отур. مراد اول тур. I. Murad; 29. јун 1326. — 15. јун 1389), звани још и Худаведигјар — „Праведни“, био је османски султан 1359–1389.

Нур Султан

Нур Султан (или Нур-Султан; каз. Нұр-Сұлтан, рус. Нур-Султан), главни је град Казахстана од 1997. До овог времена град у срцу Казахстана није био од већег значаја, а тада га је председник Нурсултан Назарбајев прогласио за нову престоницу уместо града Алмати. Према процени из 2010. у граду је живело 684.479. становника. По томе је Астана други град Казахстана, после Алматија.

У марту 2019, донета је одлука о преименовању Астане у Нур Султан, по Нурсултану Назарбајеву. Ранија имена града су била Акмолинск (каз. Ақмолинск, рус. Акмолинск; 1830–1961), Целиноград (каз. и рус. Целиноград; 1961–1991), Акмола (каз. Ақмола, рус. Акмола; 1991–1997) и Астана (каз. и рус. Астана; 1997–2019).

Град лежи у пространој области степа на реци Ишим. Клима у граду је изразито континентална. Просечне зимске температуре су -15 степени, а изузетно могу да падну до -40 °C. Највише летње температуре прелазе 35 °C.

Разлози за премештање престонице у Астану су: опасност од земљотреса у Алматију, централни положај Астане у држави и тежња власти да се ослободи утицаја традиционалних кланова. Поред тога Астана нуди боље услове за економски развој.

Последњих година град је доживео нагли економски развој, изградњу и досељавање нових становника. Стари део града је северно од реке, док су новије четврти на југу. Изградња дипломатског насеља, зграда владе и уређење обала реке би требало да буде комплетирано до 2030. Планове за изградњу нових градских четврти израдио је јапански архитект Кишо Курокава. Децембра 2006. откривени су планови да се у Астани изгради дивовски провидни шатор под именом „Кан шатири“, висок 150 m, који би покривао део града. Архитекта овог пројекта је Норман Фостер.

Модерна Астана је планирани град, попут Бразилије у Бразилу, Канбере у Аустралији, ВАшингтона у Сједињеним Државама и других планираних престоница. Након што је Астана постала престоница Казахстана, град је знатно променио свој облик. Главни план Астане је дизајнирао јапански архитекта Кишо Курокава. Као седиште владе Казахстана, Астана је место у коме се налази зграда парламента, Врховни суд, председничка палата и бројна владина одељења и агенције. Она је дом многих футуристичких зграда, хотела и небодера. Астана има екстензивни здравствени, спортски и образовни систем.

Астана има међународни аеродром удаљен 15 km јужно од центра (ознака TSE). Нови аеродром се планира западно од града.

Османско царство

Османско царство (или Османлијско царство; отур. دولتِ عَليه عُثمانيه, тур. Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti; добило име по свом оснивачу, Осману I) било је царство које је постојало од 1299. до 1923. године (624 године).

На врхунцу моћи, обухватало је Анадолију, Средњи исток, део северне Африке и југоисточну Европу. Царство су основали припадници Огуз-Турака, предвођени Емиром Османом Газијем, по којем је царство добило име, а владари су потекли из династије Османлија. У дипломатским круговима царство је често називано Висока порта или само Порта, што је потекло од француског превода османске речи Баб-и-али (тур. Bâb-i-âlî) што значи „висока капија“, према церемонији добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства на прелазу из Европе у Азију. У своје време, Османско царство често је називано и Турско царство, Османска Турска (или Османлијска Турска) или само Турска, али га не треба мешати са модерном и секуларном националном државом Турском. Порта је каснији назив за османску Владу у Цариграду.

Године 1453, Османско царство је освојило Цариград (Константинопољ) и тиме привело крају постојање Византијског царства. Град је постао османска престоница. Име града је промењено у Истанбул тек у време Републике 1930. године. Од 1517. па надаље, османски султан је био и исламски халиф, а царство је од 1517. до 1922. (или 1924) било халифат — исламска држава. У 16. и 17. веку Османско царство је било међу најмоћнијим светским силама, а државе Европе су се осећале угрожене због сталних турских напредовања преко Балканског полуострва. На врхунцу моћи, царство је заузимало територију од 11.955.000 km2.

Након Првог светског рата, током кога су савезници освојили већину турских територија, османска елита је поставила темеље савременој Турској за време Грчке кампање у Турском рату за независност.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Селим I

Селим I (отур. سليم اوّل; тур. Yavuz Sultan Selim − I. Selim; звани Јавуз — Храбри, 10. октобар 1470 — 22. септембар 1520) је био османски султан од 1512. до 1520. Селим I се поред свог деде Мехмеда II Освајача и свог сина Сулејмана I Величанственог сматра за једног од најбољих султана Османског царства.

Кад је ступио на престо 1512. године, сместа је убио неколико своје браће и нећака. Венеција, Угарска и Русија су брзо послали своје поклисаре, да осигурају постојеће споразуме о миру. Селим I се концентрисао на Царство шиитских Сафавида, подручје данашњег Ирана и Азербејџана, које је било под владавином Шаха Исмаила. Султан је систематски прогањао шиитско становништво свога Царства и дао их је на хиљаде побити. Године 1514. године дошло је до битке између Селима I и Исмаила, у којој су Турци победили. Наредне године прикључио је султан Селим I источну Анадолију. и Курдистан своме Царству.

Селим није морао заузимати све градове борбом, јер становништво било већином сунитског вјеровања те се зато приклони на страну султана.

Када се султан 1516. године спремао поновно на војни поход против Персије, открио је да се мамелучки (египатски) султан Канзух ел Гхури, ставио на страну персијског шаха Исмаилу. Војске су се судариле код мјеста Алепо у Сирији. Египћани су били потучени, а њихов султан убијен. На његово мјесто је изабран Турман Беј као нови мамелучки султан. Селим је затим успео да заузме Каиро. Туман Беј је побегао у подручје делте Нила одакле се бранио уз помоћ бедуина. Коначно, био је издан и Селим I га је погубио.

Тако је Селим завладао Египтом, а потчинио му се и владар Меке, Баракат. Султан је повјерио свом пашеногу по имену Мехмед Гирау, кану Крима, задатак да брани Исток Османског царства од Персијанаца и Шиита, који су дизали устанке. 1519. године Селим је планирао освајање Родоса са новоизграђеном поморском флотом.

Селим је преминуо 22. септембра 1520. године. Покопан је у једном турбету у Константинопољу. Његов наследник Сулејман I је тамо касније изградио познату Сулејман-џамију.

Списак султана Османског царства

Ово је списак султанa Османског царства. Укупно их је било 36. Абдул Меџид II је био само калиф јер је 1. новембра 1922. Национална скупштина укинула султанат. Осман I и Орхан I су носили титуле бегова, а тек од Мурата I владари носе титулу султана. Од Селима I султани носе и титулу калифе (наследника Мухамеда). Сви владари сем Османа I су имали тугре, монограме султана.

Сулејман Величанствени

Сулејман I (тур. I. Süleyman; 6. новембар 1494. — 7. септембар 1566), звани још и Кануни — „Законодавац“, био је османски султан (1520—1566), брат Хатиџе, Бејхан, Фатме и Шах султаније, муж султаније Хурем, западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени, а источном свету као Законодавац (тур. Kanunî, арап. القانونى), због његових реформа правног система Османског царства.

Био је врло образован владар и говорио је четири језика: арапски, персијски, српски и чагатајски (најстарији облик турског језика).

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Он је био и најзначајнији османски владар, који је сам учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта: 1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

Године 1525, почеле су припреме за један велики војни поход. Трупе су послате како копном, тако Дунавом у правцу Београда. Након што је војска прешла реку Драву, 1526. године је дошло до битке код Мохача са угарском војском којом је командовао краљ Лајош II. Угарски краљ је погинуо, а његова војска је била поражена.

По одредби Бечког споразума Хабзбурзи су преузели угарску круну. Фердинанд I од Аустрије поставља као свој политички циљ одбрану западне Европе од даљих продора Турака.

Султан Сулејман I и његов велики везир Ибрахим-паша запалили су Пешту. У исто време вођени су ратови у Босни, Далмацији и Словенији. Османски султан поставља румунског кнеза Јована Запољу за новог угарског краља. Због тога је дошло до рата између Аустрије и Турске.

Османска војска је безуспешно опседала Беч од 27. септембра до 15. октобра. За време повлачења трупа опљачкано је шире подручје око Беча. Треба напоменути да га је спутало лоше време, али и измореност војске, па је стигавши до предграђа Беча одлучио да се повуче. Касније је сличну судбину доживела и Штајерска.

Приликом једног војног похода у 1534. године Багдад су поново заузели Персијанци. Опсада венецијанског острва Крфа није била успешна. Султан Сулејман је лично угушио побуну у Молдавији.

Након смрти Јована Запоље 1540. године Османлије су анектирали Угарску. Том земљом је управљао један беглербег из Будима. Тако је дошло до примирја између Фердинанда I и султана Сулејмана на седам година, при чему је надвојвода Аустрије (и будући немачки цар) морао да плаћа данак Турцима. Од времена владавине Сулејмана Величанственог „Висока Порта“ је постала појам у Европи за османску владу. Свој последњи војни поход предузео је султан године 1566. да заузме Сигетвар, на путу за Беч. Стари Сулејман I је умро 6. септембра 1566. године пре него што је остварио свој циљ, током битке код Сигета.

Султан се једном месечно кретао прерушен међу народом како би видео шта људи мисле о његовим одлукама.Султан Сулејман је сматран за једног од најбољих владара које је Османско царство икада имало, међутим пошто је султана Сулејмана наследио његов трећи син Селим, односно други син по старини из брака са султанијом Хурем. Османско царство се није значајније проширило у време султана Селима II, а сам султан није био заинтересован за војне походе и освајања.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.