Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Антика

Титула стратега је у Атини уведена око 487/6. године п. н. е. током Грчко-персијских ратова. Заменила је дотадашњу титулу архонта полемарха. Титулу стратега носио је Перикле од 443. до 429. године п. н. е. Стратези су такође били и Клеон, Никија и Алкибијад. Филип II Македонски је свога генерала Пармениона поставио за стратега аутократора Коринтског савеза. Титула се користила и у време владавине дијадоха. Код Римљана се функција стратега изједначавала са функцијом претора. Титула се користила и у Византијском царству.

У Византији

У тешким годинама Аварско-словенских најезди на Балканском полуострву почиње процес унутрашњег јачања Царства кога је тешко пратити због крајње оскудице у историјским изворима. Ираклије је у критичним годинама спровео реформу војног и управног система. Започео је са изградњом тематског уређења. У слободним деловима малоазијских покрајина стварају се војни окрузи – теме. Начело поделе војне и цивилне власти Диоклецијана и Константина напустио је још цар Маврикије оснивањем егзархата у Италији и Африци. Малоазијске теме су такође управне јединице војног карактера на чијем челу су војни команданти – стратези. Стратег у теми врши врховну војну и цивилну власт. Стара провинцијска подела није одмах нестала већ је дуго времена поред стратега постојао и тематски проконзул као представник цивилне управе. Међутим, стратег је у свему имао првенство, тим пре што је једна тема обухватала више некадашњих провинција. Теофанова хроника, основни извор за овај период, показује да је стратег уживао велики степен самосталности. У грађанском рату између Константина V (741—775) и његовог брата Артавазда, одлучујућу улогу играли су стратези малоазијских тема који су пружали помоћ једној или другој страни.

Извори

18. мај

18. мај (18.5.) је 138. дан године по грегоријанском календару (139. у преступној години). До краја године има још 227 дана.

Љутовид

Љутовид или Љутовит (1039—1054) је био српски владар Захумља и стратег Рашке, Травуније и Босне. Био је син српског владара Љутомира, и млађи брат Туђемира који је пребегао на острво Хвар.Љутовид је био независан словенски владар Захумља, владао је западном Херцеговином и јужном Хрватском. Он је напредовао половином 11. века, јер је био у добрим односима са Византијом. Имао је врховну власт Срба у то време.У повељи јула 1039. Љутовид је описан као „protospatharios epi tou Chrysotriklinou, hypatos, strategos” Србије и Дукље што указује да је Михајло IV Пафлагонац учврстио Љутовиду право у суседним земљама, укључујући и у Дукљи.1042. добио је од Византијског цара пуно злата, за подршку против Стефана Војислава. Своју војиску је водио са севера 1042. године у битку, али је упао у заседу код Клобука око Конавле (тада део Травуније), и тада га је један од Гојиславових ратника погодио и ранио, али је Љутовит ипак побегао са војском. Стефан Војислав је након тога наставио са његовим освајањима Травуније и Захумља.У могућим фалсификованим документима између 1039. и 1151 године, Љутовид је доделио манастир на Локруму код Бабиног Поља на острву Мљету (данашња Хрватска). Према томе, Љутовид је изјавио да нико, нити Неретљан, нити грађанин или Стон, нити Латин, нити Словен, не може да омета његову донацију. После тога губе власт над државом али ће Тихомировићи владати неким острвима.

Алусијан

Алусијан (бугарски: Алусиан; грчки: Ἀλουσιάνος) је био бугарски и византијски племић, стратег теме Теодосипољ у Јерменији и један од учесника словенског устанка Петра Дељана (1040—1041).

Анастасије II (византијски цар)

Анастасије II (грч: Αναστάσιος Β΄, умро 1. јуна 719. године) био је византијски цар од 713. до 715. године. После пада са власти покушао је да 719. узурпира царску круну, али је цар Лав III Исавријанац наредио његово погубљење.

Анастасије је рођен као Артемије и у Цариграду је вршио дужност старешине царске канцеларије (протасекретис). Када се војска из теме Опсикион побунила против цара Филипика, Артемије је уздигнут на царски престо. Приликом крунисања 4. јуна 713. добио је име Анастасије, највероватније по узору на цара Анастасија I (491-518) који је такође дошао на власт као представник дворске администрације после низа војничких царева.

Прве Анастасијеве месе биле су да одбаци монотелитску политику свог претходника и поново потврди закључке Шестог васељенског сабора. Цариградски патријарх Јован IV је најпосле смењен 715. и на његово место је доведен Герман I.

Када је абасидски војсковођа Маслама опљачкао малоазијску област Галатију 714. године, Анастасије II је послао у Дамаск посланство да покуша да закључи мир са калифом Валидом I. Дипломате су се вратиле без диплом, атског споразума, али са извештајем о опсежним ратним припремама у Сирији, на шта је цар брже-боље почео да припрема Константинопољ за нову опсаду. Анастасије је обновио цариградске зидине, нарочито оне које су браниле град са мора, поставио је разне ратне справе и почео да пуни престоничке амбаре житом. Такође, наредио је свима онима који нису могли да обезбеде прикупљање трогодишњих личних залиха хране да напусте град. Цар је такође поставио и најспособније људе на чело тема тако да је његовом заслугом Лав Исавријанац, будући Лав III, постао стратег теме Анатоликон. Анастасије је затим 715. послао новообновљену византијску флоту у Феникију да униште резерве дрвене грађе од које су Арапи градили своје бродове. Међутим, када су војници из теме Опсикион стигли на Родос, зборно место византијске војске одређене за поход, дошло је до побуне у току које је за цара извикан локални сакупљач пореза Теодосије III. Побуњеници су затим кренули на Цариград и Анастасије је после шест месеци борбе био присиљен да абдицира и прими монашки завет само да би након тога био прогнан у Солун.

Борбе око престола су настављене и даље тако да је Теодосија сменио стратег Анатоликона Лав Исавријанац. Када је одбио другу арапску опсаду Цариграда 718. године Лав се суочио са новом узурпацијом. Анастасије је уз помоћ локалног намесника Никите Ксилинта задобио подршку теме Опсикион и бугарског кана Тервела. На челу бугарске војске Анастасије је 719. поново кренуо на Цариград. Тервел се ипак предомислио и затим предао Анастасија Лаву који га је убрзо погубио. Анастасијевој удовици Ирини било је ипак дозвољено да га сахрани у царском маузолеју при Цркви св. Апостола.

Анатолика

Анатолика (грчки: θέμα Άνατολικῶν) је била једна од првобитних византијских тема. Простирала се у централном делу Мале Азије. По оснивању (средина 7. века) била је највећа и најзначајнија тема. Постојала је до 1078. године када се последњи пут помиње у византијским изворима.

Антигон III Досон

Антигон III Досон (грч: Αντίγονος Δώσων, рођ. 263. год.-погинуо 221. п. н. е.) био је владар античке Македоније, прво као заштитник свог малолетног синовца Филипа V (229—227), а затим и као краљ Македоније од 227. до 221. п. н. е.

Антигон је потицао из споредне гране династије Антигонида, али је такође имао и претке из друге важне хеленистичке династије, династије Птолемејида. Отац му је био Деметрије Лепи, син Деметрија Полиоркета и његове треће супруге Птолемеиде, ћерке Птолемеја I Сотера. Док се Полиоркетов старији син Антигон Гоната временом дочепао македонског престола, Деметрије Лепи се закратко наметнуо као краљ Кирене (медитеранска обала данашње Либије) где је најпосле убијен 255. или 250. п. н. е. Антигон Досон изгледа није пратио свог оца у овој афричкој авантури већ је детињство и младост провео у Македонији где се династија Антигонида најпосле учврстила. Након што је Гонатин син Деметрије II погинуо у борби са Дарданцима аристократија је заштитника малолетног Филипа V потражило у лику његовог јединог пунолетног рођака, Антигона Досона.

Као регент у име деветогодишњег краља Филипа, Антигон је одбио нападе Дарданаца и обновио северне границе Македоније. Изгледа да му је након тога племство понудило трон што је 227. Антигон и прихватио и оженио се удовицом Деметрија II Фтијом, ћерком епирског краља Александра II. Као краљ Македоније савременим је историчарима познат као Антигон III, а надимак Досон, је према Плутарху, добио услед чињенице да није испуњавао дата обећања.

Антигон се у току своје кратке владавине показао као способан дипломата. У самој Хелади владао је ривалитет Етолског и Ахајског савеза који је предводио стратег Арат из Сикиона. Етолци су се удружили са спартанским краљем Клеоменом III и у периоду између 227. и 225. Ахајски савез је готово потпуно потучен и растурен. Арат, дотадашњи противник македонског мешања у послове Хеладе, је сада позвао у помоћ Антигона III који је наравно био спреман да искористи овакву прилику да потврди стару хегемонију Македоније у грчком свету. Македонски краљ је 224. допутовао у Пегу са око 20.000 пешака и 1300 коњаника и разменио заклетву верности са Аратом. Сикионски стратег је у почетку био неповерљив према краљу, али је убрзо спознао да му се Антигон изистински диви. Савезу се убрзо придружиле и Беотија, Тесалија и Акарнанија. Антигон је протерао Спартанце из Арга и Мантинеје, а његови људи су заузели и Орхомен у Беотији. Потом је повео војску у срце спартанске територије, у Лаконију где је Клеомен поставио своју војску у кланцу недалеко од места Селасије, неких десетак километара северно од Спарте. У бици код Селасије 221. године. Антигон је однео потпуну победу над Спартанцима и Клеомен је недуго након тога потражио уточиште на египатском двору Птолемеида. Антигон је тиме обновио македонску превласт на Пелопонезу после готово две деценије. Македонски гарнизон је заузео важну позицију на Акрокорину, тврђави Коринта, а Арат је Мантинеју, у Антигонову част, преименовао у Антигонеју. Ипак, ратна разарања и поробљавање локолног становништва убрзо су донеле непопуларност Антигону на Пелопонезу.

Краљево одсуство имало је непријатне последице по његову матичну Македонију коју су почели да узнемиравају Илири. Антигон III Досон се вратио на север и у одсудној бици његова војска је однела победу над варварима. Сам краљ ипак није доживео и овај успех пошто је у току битке умро од пуцања крвног суда у врату током издавања наређења. Његова смрт је отворила пут сада већ осамнаестогодишњем синовцу Филипу. Вреди поменути да Антигон није ни покушао да Филипа V потисне у споредни план именовањем неког од својих синова за новог краља Македоније.

Василије Синадин

Василије Синадин (грчки: Βασίλειος Συναδηνός; умро после 1040.) је био стратег Драчке теме по избијању устанка Петра Дељана.

Вељко Пауновић

Вељко Пауновић (Струмица, 21. август 1977) је бивши српски фудбалер, а данас фудбалски тренер

Као главни стратег предводио је репрезентацију Србије за играче до двадесет (20) година, са којом је на Светском првенству за младе 2015. године, на Новом Зеланду, освојио златну медаљу.Вељко је син бившег фудбалског репрезентативца Благоја Пауновића.

Драч (тема)

Тема Драч (грчки: θέμα Δυρραχίου) је била византијска провинција (тема) на јадранској обали, са центром у Драчу. Формирана је током 9. века, а укинута је након завршетка Четвртог крсташког рата.

Егејско море (тема)

Егејско море (грчки: θεμα του Αιγαιου Πελαγους) је била византијска тема у северном делу Егејског мора основана средином 9. века. Једна је од три "поморске теме" (грчки: θεματα ναυτικα) Византијског царства. Углавном је служила за обезбеђивање византијског бродовља и морнарице.

Зоран Живковић (рукометаш)

Зоран Тута Живковић (Ниш, 5. април 1945) је познати српски и југословенски рукометаш, а касније и тренер и стратег.

Током своје играчке каријере наступао је за репрезентацију Југославије на позицији голмана. У националном тиму одиграо је 82 утакмице, а највећи играчки успех му је свакако је злато на Олимпијским играма у Минхену 1972.

Током своје тренерске каријере освајао је злато са репрезентацијом Југославије на Олимпијским играма 1984. и Светском првенству 1986. Такође је освојио и сребро на Светском првенству 1982. и бронзу на Европском 1996. На клупи шабачке Металопластике стигао је титуле Купа европских шампиона у сезони 1984/85.

Сматра се и централном личношћу за развој рукомета у Египту. На клупи египатске селекције је стигао је до полуфинала Светског првенства 2001. Од 2009. године води мушку репрезентацију Туниса.

Кефалонија (тема)

Кефалонија (грчки: θέμα Κεφαλληνίας/Κεφαλονίας) је била византијска тема која је постојала у периоду од друге половине 8. века до 1185. године. Тема Кефалонија је обухватала јонска острва.

Сицилија (тема)

Тема Сицилија (грчки: Θέμα Σικελίας — Тема Сикелиас) је била византијска војно-цивилна провинција (тема) која је постојала од краја 7. века до 10. века која је обухватала острво Сицилију и регион Калабрије на Апенинском полуострву. Након муслиманског освајања Сицилије, од 902. Тема је била сведена само на област Калабрије, али је задржала свој оригинални назив све до средине 10. века.

Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)

Словенски устанак у Поморављу 1040—1041. је други у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против Византије са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка био је Петар Дељан, који је у Београду 1040. године проглашен за цара, наследника Самуиловог царства. Касније му се у вођсту придружио син Јована Владислава Алусијан. Ускоро је Дељан по Алусијановој наредби убијен каменовањем, након чега је Алусијан пребегао Византинцима напустивши устанике. Византијска војска је потом без већих проблема 1041. године угушила обезглављени устанак.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Тема (Византија)

Тема (грчки: θέμα [théma]) је назив за административну јединицу Византијског царства. Тематски систем успоставио је цар Ираклије (610-641) након словенског насељавања на Балканско полуострво и муслиманске инвазије на Сирију и Египат. Стварањем тема напуштено је начело поделе цивилне и војне власти успостављено у Римском царству крајем 3. века.

Томислав Ивић

Томислав Ивић (Сплит, 30. јули 1933 – Сплит, 24. јули 2011) био је југословенски и хрватски професионални фудбалер и фудбалски тренер. Ивић је често описиван као сјајан стратег, а заслужан је за развој модерног стила фудбала.

Априла 2007, италијански спортски магазин, Газета дело Спорт, прогласио га је најуспешнијим фудбалским тренером у историји, са освојених осам лигашких наслова у шест различитих држава.

Франки ван дер Елст

Франки ван дер Елст (хол. Franky Van der Elst; рођен 30. априла 1961, Нинове, Белгија) је бивши белгијски фудбалер.

Фудбалску каријеру започео је у белгијском клубу Моленбек за који је играо од 1978. до 1984. Након тога је прешао у Бриж у којем је играо до краја каријере. У 466. наступа постигао је 15 голова.

За белгијску фудбалску репрезентацију играо је од 1984. до 1998. У 86 наступа постигао је 1 гол. Био је учесник на Светском првенству 1986 у Мексику, када је Белгија заузела четврто место. Наступио је и на још наредна три светска првенства. Поводом 100. година ФИФЕ 2004., Пеле је саставио списак 125 највећих фудбалера на којем је изабрао и Франки ван дер Елста.Након завршетка каријере, ради као фудбалски тренер. Тренутно (2014. година) је први стратег фудбалског клуба К. С. В. Руселара.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.