Стојан Новаковић

Стојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915[2]) је био српски политичар, председник владе Србије, дипломата (посланик на страни), филолог, историчар књижевности, хералдичар и председник Српске краљевске академије.

Стојан Новаковић
Stojan Novaković, portrait by Uroš Predić
Портрет Стојана Новаковића који је насликао Урош Предић
Биографија
Датум рођења1. новембар 1842.
Место рођењаШабац
Кнежевина Србија
Датум смрти17. фебруар 1915. (72 год.)
Место смртиНиш
Краљевина Србија
Религијаправославна
Професијадржавник, историчар, филолог
УниверзитетВелика школа у Београду
Политичка
партија
Либерална, Напредна странка

Биографија

OŠ Stojan Novaković Šabac 002
Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

Рођен је 1. новембра 1842. у Шапцу као Коста, али је касније своје име посрбио у Стојан.

Нижу гимназију завршио је у Шапцу као најбољи ученик 1857. године, вишу гимназију је завршио 1860. у Београду а Лицеј (одсек за правне науке) три године касније.

Новаковић је 1865. постављен за професора гимназије и изабран за члана Српског ученог друштва. Од 1869. Новаковић је био библиотекар Народне библиотеке, 1872. професор Велике школе (претече данашњег Универзитета).

Већ 1873. именован је за министра просвете у влади Јована Ристића, да би у том ресору био укупно у три мандата (1873—1875. и 18801885), у конзервативним и доцније напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на друштвени и природни смер).

Године 1875. Новаковић се вратио у Велику школу да предаје светску и српску књижевност и словенску филологију. Новаковић је као филолог, историчар и библиограф, оставио веома дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке и политике, био школован у иностранству, Новаковић је био научник светске репутације, цењен као историчар у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се наметнуо као водећи српски иторичар серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века па до историје Првог српског устанка.

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Potpisnici londonskog mira
Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слева

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 18951896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе 1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе криза, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.

Његова супруга била је Јелена - Јела (1844—1908), сестра Милана Кујунџића Абердара и ћерка Јована Кујунџића „Ваљевца” (1813—1877) и Анастасије-Насте рођ. Ранковић.[3]

Библиотекар

Био је управник Народне библиотеке у Београду у периоду 18691874. Успео је да се законом из 1870. обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Његовом заслугом донет је 1881. закон о Народној библиотеци и Народном музеју.

Био је члан првог Одбора Задужбине Николе Чупића. Ова Задужбина је настала 1871. после смрти Николе Чупића (1836—1870), Стојан Новаковић је био једно време њен секретар и четири године председник. Године 1877, одлучено је да Задужбина издаје једном годишње свој часопис који се звао „Годишњица Николе Чупића“, а где је је и Стојан Новаковић објавио велики број својих радова.

Преводилац

Бавио се и превођењем, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, издање на српском 1886. године.

Политичар

Стојан Новаковић је за новине Пестерлојд у вези анексије Босне и Херцеговине, између осталога рекао, а загребачки Србобран је тај интервју превео: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал... Србобран бр 230., 1908.

Академик

Приликом оснивања Српске краљевске академије 1886. изабран је за једног од првих 16 редовних чланова — академика, у одељењу филозофских наука. Указом је постављен (1. фебруар 1906) за председника Академије и на том положају је остао све до смрти 1915.

Дана 10. септембра 1888. на свечаном скупу у славу стогодишњице Вука Караџића Стојан Новаковић поднео је уводни реферат о задацима Академије у неговању српског језика и износи научно утемељен и стручно образложен предлог за израду великог националног речника савременог српског језика.

Био је члан Руске академије наука и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.

Књижевник и историчар

Stojan Novaković with signature
Стојан Новаковић

Основао је 1865. часопис „Вила“ и уређивао га све време његовог излажења, тј. до 1868. Од самог почетка излажења он је прикупљао и објављивао информације о књигама објављеним на српском и хрватском језику, или на другим језицима о српском народу или уопште о Словенима. Сву сакупљену грађу о томе објавио је у књизи „Српска библиографија за нову књижевност 17411867“, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.). Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно од 1868. до 1876. (девет година) у Гласнику Српског ученог друштва. Ово су биле прве библиографије за књиге на српском језику и од огромног значаја за каснија истраживања.

Крајем седамдесетих година 19. века написао је Српску граматику за ниже гимназије и реалке (у више делова, неколико издања).

Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. изабран је за њеног првог председника, песник Јован Јовановић Змај за потпредседника, док је историчар Љубомир Јовановић изабран за секретара СКЗ. Новаковић је дуги низ година био председник Српске књижевне задруге, утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.

Приредио је Душанов законик („Законик Стефана Душана цара српског“) на основу призренског преписа и штампао га 1870. и 1898. у Београду.

Библиотекарско друштво Србије установило је 1997. године, годишњу награду „Стојан Новаковић“. Награда се додељује појединцу или групи аутора за објављено дело из области библиотечко-информационе делатности, које представља значајан допринос библиотекарству. Године 2004, под истим именом је установљена награда за најбоље основношколске и средњошколске уџбенике у Србији, које се додељује сваке године. Новаковићу у част Друштво историчара Србије носи назив „Стојан Новаковић“.

Син Стојана Новаковића био је правник и професор Милета Ст. Новаковић, ћерка Милица Новаковић (удато Рајковић), а унук филмски режисер Радош Новаковић.

У Галерији САНУ је од децембра 2017. до марта 2018. била изложба посвећена Стојану Новаковићу.[4][5]

Главна дела

  • Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.)
  • Историја српске књижевности, Државна штампарија, Београд 1871. (332 стр.)
  • Физиологија гласа и гласови српског језика, Државна штампарија, Београд 1873. (108 стр.)
  • Српске народне загонетке, Задужбина Чупићева, Панчево 1877. (283 стр.)
  • Новаковић, Стојан (1884). Хералдички обичаји код Срба у примени и књижевности. Београд: Краљевско-српска државна штампарија.
  • Село, Српска краљевска академија, Београд 1891. (261 стр.)
  • Срби и Турци XIV и XV века, Чупићева задужбина, Београд 1893. (397 стр.)
  • Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима, Српска краљевска академија, Београд 1893. (299 стр.)
  • Српска граматика, Државна штампарија, Београд 1894. (512 стр.)
  • С Мораве на Вардар - путне белешке Краљ. срп. државна штампарија, Београд 1894. (192 стр.)
  • Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд.
  • Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, СКЗ, Београд 1900. (118 стр.)
  • Васкрс државе српске, Српска књижевна задруга, Београд 1904. (252 стр.)
  • Устанак на дахије 1804, Задужбина Илије М. Коларца, Београд 1904. (208 стр.)
  • Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1906. (559 стр.)
  • Турско царство пред српски устанак, Српска књижевна задруга, Београд 1906. (429 стр.)
  • Уставно питање и закони Карађорђева времена, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1907. (131 стр.)
  • Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI века” (PDF). Глас СКА. 76: 1—62.
  • Законски споменици српских држава средњег века, Српска краљевска академија, Београд 1912. (912 стр.)
  • Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903, Књижарница С. Б. Цвијановића, Београд 1912. (336 стр.)
  • Калуђер и хајдук, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1913. (296 стр.)
  • Историја и традиција : изабрани радови, Српска књижевна задруга, Београд, 1982 XX+478 стр.
  • Преписка Стојана Новаковића и Валтазара Богишића, прир. Б. М. Недељковић, САНУ, Београд 1968. (IX + 264 стр.)
  • Стојан Новаковић и Владимир Карић, прир. M. Војводић, Clio & Архив Србије, Београд 2003. (615 стр.)

Завод за уџбенике и наставна средства објавио је 1990-их критички приређено издање Изабраних дела Стојана Новаковића у 16 књига, њихови наслови су (редом):

  • Земље и народ у старој српској држави
  • Списи из историјске географије
  • Срби и Турци
  • Османско царство пред српски устанак
  • Васкрс државе српске
  • Балканска питања
  • Национална питања и мисао I
  • Национална питања и мисао II
  • Аутобиографски списи
  • Историја српске књижевности
  • Први основи словенске књижевности
  • Стара српска књижевност I
  • Стара српска књижевност II
  • Примери књижевности и језика старог српскословенског
  • О народној традицији и народној књижевности
  • Српска библиографија.

Види још

Референце

  1. ^ Стојан Новаковић („Политика“, 5/18. фебруар 1915)
  2. ^ „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2011. Приступљено 22. 10. 2010.
  3. ^ Перић, Ђорђе (2014). „Популарне песме и тајна љубав Милана Кујунџића - Абердара”. Даница за 2015. годину: 326.
  4. ^ Подсећање на Стојана Новаковића („Политика”, 12. децембар 2017)
  5. ^ Како је један Коста из сиромашне породице променио име и постао научник и државник (Блиц, 24. децембар 2017)

Литература

  • Батаковић, Душан Т., ур. (2000). Нова историја српског народа (1. изд.). Београд: Наш дом.
  • Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press.
  • Споменица Стојана Новаковића, Српска књижевна задруга, Београд 1921 (с прилозима Павла Поповића, Станоја Станојевића, Слободана Јовановића, Љубомира Протића, Јована М. Јовановића).
  • Dimitrije Djordjevic, “Stojan Novaković. Historian, Politician, Diplomat”, Historians and Nation Builders. Central and South Eastern Europe, ed. by Denis Deletant and Harry Hanak, Mc Millan Press, London (1988), pp. 11-69.
  • Dimitrije Djordjević, “Stojan Novakovic”, Serbian Studies, North American Association for the Serbian Studies , Chicago, 1985–1986, pp. 39–57.
  • Стојану Новаковићу у спомен, прир. Андреј Митровић, Српска књижевна задруга, Београд 1996 (cа прилозима Андреја Митровића, Михаила Војводића, Душана Т. Батаковића и других)
  • Радован Самарџић, Писци српске историје, Београд 1978.
  • Терзић, Славенко (1976). „Стојан Новаковић и железничка конвенција с Турском 1887. године”. Историјски часопис. 23: 117—126.
  • Елена Яровая. Геральдика Сербии по рукописи Стояна Новаковича. Труды Государственного Эрмитажа: [Г. 80: Белградский сборник К XXIII Международному конгрессу византинистов. Белград, Сербия, 22-27. августа 2016 года / Государственный Эрмитаж. — СПб.: Изд-во Гос. Эрмитажа, ]. 2016. ISBN 978-5-93572-694-2. стр. 233-244.

Спољашње везе

Претходник:
Сима Лозанић
председник Српске краљевске академије
19061915

Наследник:
Јован Жујовић
Библиотекарско друштво Србије

Библиотекарско друштво Србије основано је 14. децембра 1947. године у Београду у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ као струковно удружење библиотечких радника свих типова библиотека у Србији. Према Статуту из 2011. године седиште Друштва је у Народној библиотеци Србије у Београду.

Бранко Плеша

Бранко Плеша (Кисељак, 6. март 1926 — Београд, 8. јун 2001) је био српски глумац.

Вила (часопис)

Вила, лист за забаву, књижевнист и науку излазио је недељно у Београду од 3. јануара 1865. до 25. децембра 1868. У последњој години изласио је сваког 5. 15. и 25. у месецу. Покренуо га је и уређивао Стојан Новаковић, који је, још увек млад, у њему и обилно сарађивао.

Вила се међу часописима свог времена издваја пре свега књижевном вредношћу прилога из пера Лазе Костића, Милана Милићевића, Љубомира Ненадовића, Ђуре Јакшића, Милорад Шапчанин и др.

Влада Аћима Чумића

Влада Аћима Чумића је била на власти од 25. новембра 1874. до 22. јануара 1875. (по старом календару).

Влада Милана Пироћанца

Влада Милана Пироћанца је била влада Кнежевине и Краљевине Србије од 2. новембра 1880. до 3. октобра 1883.

Глигорије Возаровић

Глигорије - Глиша Возаровић (Лежимир код Сремске Митровице, 1. август 1790 — Београд, 10. јануар 1848) је био први српски књижар и издавач.

Грб Краљевине Србије

Грб Краљевине Србије је базиран на грбу Кнежевине Србије, коме су додати бели двоглави орао династије Немањића и два златна крина. Усвојен је за време владавине краљевске династије Обреновића.

Млади аустијски хералдичар Ернст Крал је нацртао грб Краљевине Србије који је осмислио Стојан Новаковић на захтев Краља Милана Обреновића 1882. године.

Друга влада Стојана Новаковића

Друга влада Стојана Новаковића је била влада Краљевине Србије од 24. фебруара до 24. октобра 1909.

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Загонетка

Загонетка (од глагола гонетати) је исказ, питање или фраза двосмисленог или нејасног значења, односно врста мисаоно-говорне игре, изражене у виду метафоричног - описног или непосредног, често збуњујућег питања, које захтева одговор. Питање је формулисано у готово утврђеном облику и има само један прави одговор прихваћен у традицији. По Караџићу, назива се још гонеталицом.

Она потиче из најстаријих времена, а доказ за то је њен начин изражавања у сликама, што је прафеномен сваког људског говора. Многе форме и теме загонетања се срећу још у античкој књижевности (код Хесиода, Хомера, Пиндара, Платона, Есхила).

Мисао о обредном карактеру загонетке се среће још у Старој Индији, а и у раном хришћанству. Код нас се, још у 19. веку, среће обичај да се загонета само у одређено доба године, као и употреба загонетки у свадбеном обреду.

Код нас, први бележи народне загонетке Вук Стефанофић Караџић, 1821. у додатку Новина сербских, потом у друго издање Рјечника, а у рукопису оставља још око пет стотина. Неколико стотина још објављује Стојан Новаковић 1877., а потом и Вук Врчевић у збирци „Народне хумористичне гаталице и варалице“ из 1885.

Највећи број загонетки се заснива на чињеничком упоређивању. Природа ствари посматрана је само из једне, увек изненађујуће перспективе, и открива се поређењем. Живописна, духовита слика предмета, бића, појаве, дата загонетањем, стоји у неочекиваном и једностраном односу, пуном напетости, са одгонетајем, који се разрешава асоцијацијом по сличности својих карактеристичних особина са онима који су дати загонетањем. Притом се често полази од анимистичког погледа на свет:

Док се мати роди, син по кући ходи. (Ватра и дим)

Гором иде, не шушка; водом иде, не брчка (Сенка)

Двије греде пуне белих голубова (Зуби)У загонетке се могу убројати кратке приче обликоване као рачунски задаци, разне говорно-сликовне загонетке, ребуси и пантомимски задаци.

Појављују се у обичној и ритмичној прози, али и у стиху. Њена веза са метафором је очигледна.

Иван Косанчић

Иван Косанчић је легендарни српски витез који је, према предању, погинуо у боју на Косову 1389. године.

Повеља краља Милутина манастиру Бањска

Повеља краља Милутина манастиру Бањска или Светостефанска хрисовуља је средњовековна повеља коју је српски краљ Милутин издао по завршетку градње своје гробне задужбине Манастира Светог Стефана у Бањској.

Препис ове повеље у облику књиге (начињен приближно када и изгубљени оригинални свитак), пронађен је 1889. у Старом Сарају у Цариграду, чији је текст штампан у два издања у Београду у издању Љубомира Ковачевића и Бечу у издању Ватрослава Јагића 1890. године. Српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282. — 1321.) је између 1313.--1316. године подигао задужбину као гробну цркву у области Косовске Митровице, у месту Бањска, посвећену светом Стефану Првомученику. По завршетку грање издао је повељу у облику ротулуса са златним печатом на крају, који је ради веће и боље употребљивости ускоро исписан на пергаменту, у форми књиге.

Књига поред текста саме повеље која завршава се свечаним потписом краља Милутина, садржи и излагања краља Драгутина, Милутиновог брата, и архиепископа Никодима I. У хрисовуљи се детаљно описује простирање бројних имања („властелинства“) која је краљ Милутин даривао насељима крај Ибра, Ситнице, Лаба, у Расу, Хвосну, Плаву, Будимљу, Зети и др. Повељом су прописане обавезе и привилегије земљорадника, сточара и занатлија према манастиру Бањска. Након Косовског боја 1389. године Османлије су похарали Милутинову задужбину и том приликом понели и Повељу, која од друге половине XV века се чува у Цариграду, у султановој ризници Старог Сараја.

Поцерски Причиновић

Поцерски Причиновић (стари назив Оџино село) је приградско насељено место у Граду Шапцу у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 6465 становника.

У насељу постоји фудбалски клуб „Младост“ који се такмичи у Мачванској окружној лиги и окупља младе из села.

У Поцерском Причиновићу се налази истурено одељење основне школе „Стојан Новаковић“, Шабац, коју похађају ученици прва четири разреда.

Поцерски Причиновић је друго село по броју становника у општини Шабац.

Прва влада Стојана Новаковића

Прва влада Стојана Новаковића је била влада Краљевине Србије од 7. јула 1895. до 29. децембра 1896.

Сврљишки одломци јеванђеља

Сврљишки одломци јеванђеља су значајан ћирилични споменик српске и српскословенске писмености из 13. века. Одломци јеванђеља су настали у Сврљигу 1279. године, а писани су на пергаментским листовима, на српској редакцији старословенског језика. Сачувано је само 11 пергаментских листова величине 190x140 мм.

Листови су пронађени 1866. године у црквеним просторијама у селу Извору (код Сврљига). Чувају се у Српској академији наука и уметности, у Београду. О Одломцима, с анализом његових језичких и графијских особина писали су: Милан Ђ. Милићевић, Павел Јосеф Шафарик,Стојан Новаковић, Г. А. Воскресенски,Љубомир Стојановић, Г. А. Иљински и други.

Одломци представљају значајан документ културне (црквене) историје. Писани су српском редакцијом старословенског језика. Датирани су (1279) и локализовани белешком једног од преписивача Војсила Граматика (на 11. листу сачуваних преписа), што их за науку, с обзиром на старину, чини још кориснијима.

Славенко Терзић

Славенко Терзић (Пандурица код Пљеваља, 14. март 1949) амбасадор је Републике Србије у Москви и Туркменистану, српски историчар, дописни члан САНУ и научни саветник Историјског института САНУ.

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Српска књижевна задруга

Српска књижевна задруга, основана 1892. године као друштво које својим радом, а нарочито издавањем одабраних дела из области културног стваралаштва, доприноси ширењу опште просвећености и културе народа, самостална је организација којом управљају њени чланови.

Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892), академик Стојан Новаковић је изабран за њеног првог председника, песник Јован Јовановић Змај за потпредседника, док је историчар Љубомир Јовановић изабран за секретара СКЗ. Јован Јовановић Змај је израдио и њен амблем. Новаковић је дуги низ година био председник Српске књижевне задруге, утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе. Прва објављена књига била је "Живот и прикљученија" Доситеја Обрадовића.

Стихови Раванчанина I

Стихови Раванчанина I су дело средњовековне српске књижевности из друге половине XVI века.

Аутор је један од тројице Раваничана који су прославили кнеза Лазара у стиху и у прози. Вероватно их је писао одмах после преноса Лазаревих моштију са Косова (1390./91.). У Служби кнежевој доноси и стихове са молбом да кнез својим јадним Србима обеэбеди „вечновати в тишине“ (вечни мир). Није то било могуће, ни тада ни више векова доцније, али се то наметало као насушна потреба. Стихови си исписани из крушедолског рукописа, који је сада у Црквеном музеју, у Патријаршији у Београду. Потиче из друге половине XVI века, а преписан је из неког београдског рукописа, који је постао у доба деспота Стефана Лазаревића.

Стихове је запазио јеромонах Александар Андрејевић, „постригом Пећанин“, и унео их 1736. године у свој рукопис „Последованије стихологији през васе лето, славе и тропари и кондаци полијелеји“. Одатле је „Песме свецима Србима“, па и стихове („Светому и славному кнезу Лазару"), објавио Стојан Новаковић у својим познатим „Примерима књижевности и језика старога и српско-словенскога“. Код Александра су стихови у србуљском облику последње фазе, а у штампаним Србљацима пренети су у црквено-словенску рецензију и при томе су учињене мале измене у тексту.

ВЕЧНОВАТИ В ТИШИНЕ (У ТИШИНИ)

Кто тебе не ублажит1,

б'драго2 делатеља заповедеј божијих?

Или кто не похвалит

всекрасноје3 твоје житије?

С'брал бо4 јеси

јако5 же6 пчела љубодељнаја7

многоцветније добродетељи8,

будуштују9 славу,

иски10 земљнују изменити.

Око слепим,

нога хромим,

ж'зл11 старости,

всем12 всак13 бил јеси

милостивноју рукоју14.

Мученија же6 венцем

главу своју украсил јеси.

Христу богу предстојити15,

того16 слави17 наслаждаје ce18,

јему19 же6 и моли се,

молим20 те, Лазаре мудре21.

трудом твојим вечновати в тишине

и спасти се душам нашим.

(Раваничан. (1390/91. или одмах после те године)1Прославља; 2бадрог, бодрог, срчаног; 3свекрасно; 4јер; 5као; 6а; 7трудољубива; 8врлине; 9будућу; 10иштући — у штампаним Србљацима: будушчују славу искиј приобрести, земнују изменив; 11жезл, штап; 12свима; 13свако — у штампаним Србљацима: всја; 14милостивном руком; 15стојиш пред (Христом); 16тога; 17славе; 18наслађујући се; 19њему; 20молимо; 21мудри.

председник Министарског савета (шеф владе)
7. јул 1895. године — 27. децембар 1896. године.
ПретходникНикола Христић
НаследникЂорђе Симић
Краљевина Србија Председници Владе Краљевине Србије
Председници
Министарског
савета

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.