Стефан Урош I

Стефан Урош I Немањић (око 1223. — 1. мај 1277), познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1241/1242. до 1276. године.[1]

Стефан Урош I је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века.

Стефан Урош I
King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin
Краљ Урош са сином Драгутином, фреска из манастирске цркве у Сопоћанима,
око 1273. године
Пуно имеСтефан Урош I Немањић
Датум рођењаоко 1223.
Место рођењанепознато
Датум смрти1. мај 1277. (53/54 год.)
Место смртиХум/манастир Сопоћани
Гробманастир Сопоћани
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Првовенчани
МајкаАна Дандоло
Вероисповестправославље
СупружникЈелена Анжујска
ПотомствоСтефан Драгутин, Стефан Урош II Милутин, Брнча, Стефан
Краљ Србије
Период1241/42—1276.
ПретходникСтефан Владислав
НаследникСтефан Драгутин

Младост

Принц Урош је рођен највероватније око 1223. године, док се у неким изворима напомиње и 1220. година. Био је најмлађи син краља Стефана Немањића Првовенчаног, и његове друге (по неким изворима и треће) супруге краљице Ане Дандоло. Урош је наследио многе особине од своје мајке и од свог деде Стефана Немање, што га је подигло на виши ниво у односу на његову старију браћу Стефана Радослава и Стефан Владислава.

Долазак на власт

Познато је да је Урош, на челу са властелом, побунио против брата Владислава. Урош је од Владислава затражио престо, али му га Владислав није дао. Властела је подстакла Уроша на рат. Грађански рат између браће је вођен највероватније око 1241. до 1242. године, или од 1242. до 1243. године. Рат се завршио у корист Уроша, Владислав је био приморан да напусти престо. Наводи се да је Урош убрзо заробио Владислава и неко време га је држао у тамници. Међутим, непријатељство није трајало дуго, и браћа су се убрзо помирила. Урош је у међувремену ослободио Владислава из тамнице и био је веома љубазан према њему, дао му је на управу Зету, где је обично боравио наследник престола. Чак је дозволио Владиславу да користи титулу краља, али да му увек буде потчињен.

Ниједан оновремени писани извор не говори о преврату који је довео до збацивања краља Стефана Владислава I и преузимању власти од стране полубрата, Стефана Уроша I. Према Даниловом зборнику, Стефан Владислав I краљевао је у своме отачаству 7 година. Престо је преузео после септембра 1233. или најкасније почетком 1234. и већ средином 1241. владао је пуних седам година. Тада је могао бити збачен са престола. Зато је замисливо да је сама вест о смрти цара Ивана Асена II била довољна да незадовољна властела збаци бугарског зета и штићеника са престола у Србији. Тако је Стефан Владислав I могао бити смењен већ од јуна до октобра 1241. године, а најкасније до тога је дошло непосредно после проласка Монгола, то јест у априлу 1242. Српска властела је на престо довела трећег брата Стефана Уроша I.

Насељавање Саса

Долазак Татара у Подунавље 1241/42. године није само довео до политичких потреса, него тада почиње занимљиво раздобље српске историје које је везано за долазак немачких рудара, познатих под именом Саси. А. Узелац указује да су Татари многе становнике Угарске убили, а друге одвели као робове и да су зато неки Саси бежећи пред нападом Монгола 1241/1242. прешли из Трансилваније у Србију.[2] Они су почетком четврте деценије тринаестог столећа са собом донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси се у Србији први пут изричито спомињу у писаном извору из друге половине 13. века, то јест у једној повељи краља Уроша рударском насељу Брскову на Тари, али се Брсково као трг спомиње већ 1243. [2] Саси су после Брскова развили и друге руднике у Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је развој трговачких веза са приморјем и јужном Италијом, али и развој градских насеља и целокупне привреди у Србији. Развој рударства и трговине убрзао је целокупни привредни развој Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац, а већи приходи омогућили су краљу да се постепено осамостали од властеле, јер је могао да држи значајну плаћену војску.

Однос са Дубровачком републиком

Средином XIII века Бугарима се указала прилика да поново покушају да се умешају у питања Србије. Крајем пете деценије XIII века дошло је до сукоба дубровачког надбискупа са Баранима. Дубровник је покушао да потчини својој верској власти Бар. Када је папа подржао захтеве из Дубровника, Барани (католици) су заштиту тражили од свог световног владара краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша I и Дубровника и дошло је до рата. Дубровчани су нашли савезника у Бугарима и једна бугарска војска је упала у Србију 1254. године, али рат је убрзо прекинут. Претпоставља се да је на то утицало стављање Угарске на страну краља Стефана Уроша I, који је тада можда постао и вазал угарског краља. Зато се и Дубровник морао измирити са Стефаном Урошем I у августу 1254. године. Упркос миру са Дубровником, напетости између две стране су опстале, па се између 1265. и 1268. водио нови рат. Дубровачке хронике наводе да су поводи за нови рат биле Урошеве оптужбе да Дубровчани отимају српске приморске земље, да пружа уточиште Урошевим непријатељима и да одржава везе са Венецијом.[3] Упркос мужевој политици, Јелена Анжујска је одржавала добре везе са Дубровчанима.[3] Мир између Уроша и Дубровника је склопљен 1268, по коме су Дубровчани били у обавези да испате 2000 перпера као данак, а заузврат су Дубровчани добили повластицу да не плаћају царину Урошу.[3] Мир је још једном нарушен 1275. године, када је Стефан Урош I безуспешно напао Дубровник.

Сукоб са Никејским царством

Свети Сава је убедио Васељенског патријарха и Никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву за првог архиепископа Србије. Сава је остао архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.

Стефан Урош I је био у савезу са Епирском деспотовином, Латинском царевином, Ахајском кнежевином и Сицилијом у њиховом сукобу са Никејским царством. Он је послао епирском владару Михаилу II Анђелу 1.000 војника 1257. године који су заузели север Македоније са Скопљем. У Никејском царству после уклањања цара Теодора II Ласкариса на власт је 1258. године дошао Михајло VIII Палеолог. Војска Никејског царства је поразила Епирце и преузела Македонију 1259. године, а српски војници су напустили Македонију.[4]

Однос са Византијом

Balkans 1265
Србија за време владавине Стефана Уроша Првог

Михајло VIII Палеолог је у јулу 1261. заузео Константинопољ и тако обновио Византијско царство. Стефан Урош I је настојао да успостави ближе пријатељске односе и родбински се повеже са Михајлом VIII Палеологом. Преговарало се о склапању брака између млађег краљевог сина Милутина и Ане, кћерке византијског цара. Када су се Византинци уверили да Милутин неће наследити престо, изговарајући се да угарска принцеза удата за Драгутина живи као слуга одустали су од склапања брака уз тврдњу да принцеза Ана не би постала „краљица него робиња” на српском двору. Преговори су изгледа вођени око 1271.[5] После тога Стефан Урош I се окренуо византијским противницима и краљу Сицилије Карлу Анжујском. Тада је настојао да успостави ближе везе са њим. Карло је тражио савезнике против Византије и није необично да је у писмима Урошеву жену Јелену називао рођаком, али та родбинска веза је изгледа политичка измишљотина, а не потврда стварне родбинске блискости.[6]

Однос са Угарском

У време обнове Византије, Стефан Урош I био је вазал краља Угарске и 1260. послао му је помоћни одред у рату против чешког краља,[7] али добри одоноси Стефана Уроша I и Угара су били нарушени крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Стефан Урош I Мачванску бановину у Угарској, али војска Беле IV поразила је и заробила Стефана Уроша I и део његове властеле 1268.[8][9] Урош I је морао платити откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. После сукоба, а као део измирења, склопљен је брак Урошевог старијег сина Стефана Драгутина и Каталине, кћерке угарског краља Стефана V.[10] Стефан Драгутин је тада постао „млади краљ”, тј. престолонаследник.

Стефан Урош I настојао је да ојача јединство државе. Зато је из владарске титуле избацио „Захумље, Травунију и Диоклитију”. У сачуваним повељама Дубровнику он се у ћириличном тексту називао: „Стефан Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. Исту титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су и његови наследници. Средином XIII века из појединих области своје државе уклањао је споредне огранке владарске династије Немањића. Тако је уклонио потомке кнеза Мирослава из Захумља и потомке краља Вукана из Зете. Укинуо је владарске титуле великог кнеза Дукље и кнеза Хума а завео централистичку власт.

Пад са власти

Као противник јаке средишње власти појавио се краљев син „млади краљ” Стефан Драгутин. Због Урошевог упорног одбијања да Стефану Драгутину издвоји посебну област на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска војска коју је послао краљ Ладислав IV, а рат је завршио победом „у земљи званој Гацко”. Тако је од Драгутина и угарских одреда краљ Стефан Урош I био поражен на Гатачком пољу 1276. Изгледа да је дошло до некаквог споразума Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Стефана Драгутина Зетом и Требињем управљала је његова мајка Јелена, а његов отац Урош I је боравио у Захумљу. Замонашио се као Симон и умро око 1280.

Сва три потомка Стефана Немање II Првовенчаног сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Стефан Урош I је на власти остао око тридесет пет (1241/42—1276).[1]

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба напретка српске државе и постављања темеља за још бржи развој.

Стефан Урош I је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, је тобоже била из рода Анжујског и рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

Породица

Супруга

Јелена Анжујска је била угарско-византијска принцеза по оцу а француско-левантског (крташког) порекла по мајци. Према легенди, када се удавала и када је требало да дође у Србију, Урош је у Србију донео цвет јоргована, иначе до тада непознат у Србији, и посадио га дуж долине којом је она требало да прође. Од тада јоргован и овде расте.

Мушка деца

Женска деца

  • Брнча (?-1346) монахиња

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Завида
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Анастасија Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Енрико Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Рајнеро Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. 1,0 1,1 Узелац 2015, стр. 55. са напоменом 100.
  2. 2,0 2,1 Узелац 2015, стр. 53-55.
  3. 3,0 3,1 3,2 Fine 1994, стр. 202.
  4. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 579-580. напомена 12.
  5. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 353, 354.
  6. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 354.
  7. ^ ВИИНЈ, VI 1986, стр. 162. напомена 18.
  8. ^ Fejér, Tomi IV, Vol. 3 1829, стр. 490-491.
  9. ^ Fejér, Tomi V, Vol. 1 1829, стр. 239.
  10. ^ Fejér, Tomi V, Vol. 1 1829, стр. 126.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Владислав I
Краљ Србије
(1241/42—1276)

Наследник:
Стефан Драгутин
Јелена Немањић Шубић

Јелена Немањић Шубић је била ћерка српског краља Стефана Дечанског и полусестра српског цара Стефана Душана. Била је удата за хрватског великаша Младена III Шубић, брибирског кнеза из породице Шубић. Владали су из Клишке тврђаве у Далмацији. Након Младенове смрти, владала је као његова удовица Скрадином и Клисом.

Јелисавета Немањић

Јелисавета Немањић (Рашка, 1270 — 1331) је била српска принцеза из породице Немањића.

Јелисавета је била ћерка српског краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. У јесен 1284. године удала се за босанског бана Стефана I Котроманића. Мајка је Стефана II Котроманића, једног од најмоћнијих владара Босне у средњем веку.

Долина јоргована

Долина јоргована представља митско место у долини реке Ибар. Према легенди, краљ Стефан Урош I је, половином 13. века, дуж неприступачне долине Ибра засадио плаве јорговане у знак љубави према својој будућој супрузи - француској племкињи Јелени Анжујској.Желео је да је ово место подсећа на родну Провансу.

Домрке

Домрке су насељено мјесто у општини Гацко, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 44 становника.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Коломан I Асен

Коломан I Асен (1234 - 1246) је био бугарски цар (1241 - 1246) из династије Асена .

Био је син бугарског цара Јована Асена II (Ивана Асена II ).

Краљевина Србија (1217—1345)

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани, дом Свете Тројице, је подигао краљ Стефан Урош I (1243—1276) недалеко од извора реке Рашке.

Манастир се налази на 17 km западно од Новог Пазара. На овом месту, изворишту српске средњовековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО-ву листу светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваквог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година 13. века. Током периода османлијске власти, у 17. веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама 20. века.

Након обнове Сопоћани су једно време били женски манастир. После доласка десет монаха и искушеника из манастира Црна Река 1996. године манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку. Данас манастир броји тридесет монаха и искушеника.

Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Трнава

Манастир Трнава, по предању, подигнут је у 13. веку у доба Немањића. Као ктитор помиње се Стефан Урош I, краљ српски. У селу Трнава налази се истоимени храм, на врелу реке Трнаве и обронцима планине Jелица. Mанастир је посвећен Благовештењу. У средњем веку, стари манастир на чијим темељима је изграђен овај храм основали су Немањићи. 1554. године извршена је обнова храма.

Новијa обнова извршена је 1837. године, да би се конзервацијом храма открили фрагменти живописа.Историјски гледано овај храм је изузетно значајан јер је у њему подигнута 1814. године чувена Хаџи-Проданова буна у којoj су активно учествовали и монаси.

Манастир Хиландар

Хиландар (грч. Χιλανδαρίου) или Хилендар, такође и Хеландар, српски је православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе (грч. Άγιο Όρος), на полуострву Халкидики односно трећем краку полуострва Халкидики — Атосу (грч. Аτоς), у северној Грчкој. Манастир је удаљен 2,5 km од Егејског мора.Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.

Пелагонијска битка

Пелагонијска битка је вођена током лета или јесени 1259. године у Пелагонијској равници између снага Никејског царства са једне и коалиције коју су чиниле снаге Епирске деспотовине, Ахајске кнежевине и Сицилијанског краљевства. Окончана је потпуном победом никејских снага и представља прекретницу у борбама око византијског наслеђа, започетим падом Цариграда 1204. године, јер Никејско царство остаје без озбиљних противника у региону и само две године касније, ослобађањем Цариграда, обнавља Византију. Поред тога, битка представља почетак обнове византијске власти на Пелопонезу, добијањем Мистре и поседа од којих ће касније бити формирана Морејска деспотовина.

Списак владара из династије Немањића

Ово је списак владарa из лозе Немањића. Укупно их је било 10. А династија је најдуже владала Србијом.

Владари из Светородне (Немањићске) династије имали су три владарске титуле:

велики жупан (коришћена 1166/1168—1217; види: велики жупани Рашке)

краљ (коришћена 1217—1346; види: краљеви Србије и Краљевске титуле у префектури Илирик)

цар (коришћена 1346—1371; види: цар Срба и Грка)

Стефан Владислав

Стефан Владислав Немањић био је српски краљ (1233/1234. — 1241/1242) и ктитор манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

Стефан Дабиша Котроманић

Стефан (Стјепан) Дабиша је био краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња од 1391. до 1395. године.

Стефан Урош

Стефан Урош може бити:

Стефан Урош I, српски краљ од 1243. до 1276. године

Стефан Урош II Милутин, српски краљ од 1282. до 1321. године

Стефан Урош III Дечански, српски краљ од 1321. до 1331. године

Стефан Урош IV Душан, српски краљ од 1331. до 1345. године, а потом цар од 1345. до 1355. године

Стефан Урош V, српски цар од 1355. до 1371. године

Теодора Немањић

Теодора Немањић (1330 - после 1381.) била је деспотица Куманова као жена деспота Дејана.

Урош I

Урош I може бити:

Урош I Вукановић, српски велики жупан од 1112. до 1145. године

Стефан Урош I, српски краљ од 1243. до 1276. године

Урош Немањић

Урош Немањић може бити:

Стефан Урош I Немањић, српски краљ од 1243. до 1276. године

Стефан Урош II Милутин Немањић, српски краљ од 1282. до 1321. године

Стефан Урош III Дечански Немањић, српски краљ од 1322. до 1331. године

Стефан Урош IV Душан Немањић, српски краљ (1331—1346) и цар (1346—1355)

Стефан Урош V Немањић, српски цар од 1355. до 1371. године

Симеон Урош Немањић-Палеолог, српски цар у Епиру и Тесалији од 1359. до 1370. године

Јован Урош Немањић-Палеолог, српски цар у Тесалији од 1370. до 1372. године

Швањски мост

Швањски мост премошћује ријеку Бијели Дрим на југу Србије код града Ђаковице.

Налази се код села Дољ, 19 km од града Ђаковице, на путу од Ђаковице према Призрену. Висок је 22 метра, широк 7 метара а дужина му је око 70 метара. Заједно с кањоном Бијелог Дрима мост је заштићен 1986. године. Спиридон Гопчевић наводи податак да је мост направио Стефан Урош I. По другом предању саграђен је у 18. вијеку (можда на мјесту старијег). Током Првог свјетског рата био је потпуно уништен, а 1942. је поново обновљен. Оштећен је у вријеме ратних сукоба на Косову и Метохији 1999. године, али је обновљен од стране италијанског КФОР-а. Данас је мост кључна тачка пријеоза на путу који повезује Ђаковицу и Призрен. Популарна је туристичка атракција за домаће и стране посјетиоце. Сваке године се ту одржавају скокови у воду.

Иван Јастребов наводи податак да код Швањског моста са обје стране ријеке Дрима лежи Градеш, очигледно некад римски град (Gabueleum). Уз тај град и села Јуник, Скивјане и град Валбона (красни) привући ће пажњу познавалаца римске старине. Швањско село се спомиње по Јастребову у Дечанској хрисовуљи. Он још наводи: Недалеко од села Фшај, Швањ (швањ - у Дечанској хрисовуљи) види се камени Швањски мост преко Дрима, старе градње, али у које време да се та градња смести - нема поузданих података. Не знам на којим основама неки хоће да нас увере да га је подигао Урош Други Храпави. По мом скромном мишљењу, градњу овог моста и треба сместити у то време. .

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.