Стефан Радослав

Стефан Радослав Немањић је био краљ Срба (1227/12281233/1234). Он је најстарији син Стефана Првовенчаног и наследио је оца вероватно 1227. године (или 1228), а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.[1][2]

Стефан Радослав
Radoslav
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Датум рођењаоко 1192.
Место рођењанепознато
Рашка
Датум смртипосле 1235.
Место смртинепознато
Краљевина Србија
ГробМанастир Студеница
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Првовенчани
МајкаЕвдокија Анђел
ВероисповестПравославље
СупружникАна Анђелина Комнина Дукина
Потомствовиди доле
Краљ српских и поморских земаља
Период12281234.
ПретходникКраљ Стефан Првовенчани
НаследникКраљ Стефан Владислав I
Coat of arms of the Nemanic Dynasty

Породица и рани живот

Радослав је био син Стефана Првовенчаног, српског великог жупана и краља (1196-1228) и Евдокије, ћерке византијског цара Алексија III. Брак Стефана и Евдокије закључен је након битке на Морави 1190. године и склапања мира између Србије и Византије, када се на месту византијског цара налазио Евдокијин стриц Исак II Анђео. Радослав је могао бити рођен у годинама након тога. Радослав је наводно имао две сестре: Комнену, коју је отац Стефан удао за албанског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-албанског старешину Грегорија Камонаса.[3] Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополит сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син. Радослав је имао и тројицу браће: Владислава, Уроша и Предислава.

Женидба

Сарадња Србије и Епира

Једна од најмоћнијих држава насталих на рушевинама Византијског царства након латинског освајања 1204. године била је Епирска деспотовина. Основао ју је Михаило I Комнин Дука уз помоћ свога брата Теодора око 1210. године. Епирски владари сматрали су себе наследницима византијских царева, те је њихова спољна политика имала офанзивни карактер. Већ од 1210. године она се шири на рачун Латинског царства и Солунског краљевства. Михаило је убијен 1214. или 1215. године, те је уместо његовог малолетног истоименог сина на власт дошао Теодор Анђео.

Теодор је био веома предузимљив и амбициозан. Не обраћајући пажњу на заклетву коју је дао Ласкарису, он се трудио да прошири Епирску деспотовину на рачун Солуна, али је његов крајњи циљ био да освоји Цариград и обнови Византијско царство, на чије чело би сам дошао. Како би имао одрешене руке за рат на истоку, Теодор је најпре морао учврстити северне границе Епира, на којима су се налазила албанска племена и српска држава. Кнежевина Арбанон се већ налазила у сфери епирског утицаја, који је порастао када је њен владар, Димитрије Прогони (умро 1215.) оставио кнежевину својој удовици Комнини, која се следеће године преудала за грчког магната Григорија Камону. У политици према Србији, Теодор је напустио Михаилове планове за ширење ка Зети и уместо тога склопио савез са српским жупаном Стефаном Немањићем (1196-1228).

Преговори Теодора и Стефана

Epirus 1205-1230-en
Успон Епирске деспотовине у време владавине Теодора, Радославовог таста.

Стефан је још 1216. године покушао оженити свога сина Радослава ћерком Теодоровог претходника Михаила, Теодором. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, ставио је забрану на склапање овог брака због блиског сродства (седмог степена). У писму Димитрија Хоматијана жупану Стефану помиње се долазак Стефанових великаша у Охрид, где су од Јована Каматира (Хоматијановог претходника) покушали да добију сагласност архиепископа за склапање брака Радослава и Теодоре. Испоставило се да је Радослав Стефанов син из брака са Евдокијом, због чега српски великаши сагласност нису могли добити. Хоматијан у писму даје и хронолошку одредницу ових преговора. Он помиње да је посланство дошло у Охрид претходне, дакле 1215. године.[4]

Истовремено долази до склапања брака Комнине и Камоне. Законитост брака оспорио је епископ Кроје, али га је признао Димитрије Хоматијан. Стефан је следеће године покушао да се ожени Маријом, ћерком преминулог Михаила, али је и овај брак наишао на неодобравање цркве (пети степен). Стефан се убрзо затим оженио Аном Дандоло, ћерком Млечанина Рајнера Дандола[5].

Склапање брака

Стефан се на крају ипак успео ородити са епирском династијом Анђела. Његов најстарији син Радослав оженио се Теодоровом ћерком. Старија историографија је женидбу Радослава и Ане погрешно датовала. Доментијан га погрешно смешта у време после смрти Стефана Првовенчаног. [6] Константин Јиречек је сматрао да је до брака дошло 1224. године.[7] Михаило Ласкарис је датовао склапање брака у период између 1223. и пролећа 1224. године. [8]. У новије време доказано је, захваљујући писму митрополита Нафпакта, Јована Апокавка, да је до брака дошло крајем 1219. или почетком 1220. године. [9][10] Свакако је брак закључен пре ускршњег поста који је почео 9. фебруара 1220. године. Раније, можда 1218. године, је била склопљена веридба.[11] Радослав је Ани поклонио веренички прстен. Свадба се требала одржати у Прилепу или у Скопљу или "у неком од пограничних градова". Радослав је са Аном био у истом степену крвног сродства као и са Теодором. Међутим, брак је сада био потребан и његовом тасту Теодору, како би уредио односе са Србијом и добио одрешене руке за рат на истоку. [12] Приметно је ћутање Димитрија Хоматијана који је недуго раније био врло гласан против Савиног устоличења за српског архиепископа.

Савладарство Стефана и Радослава

Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa
Стефан Првовенчани, отац краља Радослава.

Питање савладарства Стефана и Радослава више пута је претресано у науци. Институција савладарства постојала је и у Србији. Тек око 1268. године уводи се посебна титула "младог краља" коју је краљ Урош преузео од Угарске, уз одређене измене, доделивши се своме сину Драгутину. Међутим, савладарство је у Србији постојало и раније. Постоји више доказа за тврдњу да је Радослав био очев савладар, најраније од 1220. године. Сматра се да је Стефан Првовенчани због лошег здравља, али и због брака Радослава и Ане, поставио сина за наследника. Најпре је Радослав као краљ поменут на две Жичке повеље, исписане на зиду Стефанове задужбине. На првој повељи Радослав је поменут као Стефанов "намесник", уз истицање да је он био очев првенац. На другој повељи натпис је следећи: "По милости Божјој венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе". [13] Доментијан помиње Радослава као "сапрестолника отачаства свога", а одређене алузије на савладарство Стефана и Радослава могу се наћи и у Теодосијевом делу. [14]

Три одлуке которских већа (две из 1221. и једна из 1227. године) узимају се као доказ да је Радослав стекао краљевску титулу. Он се помиње као "sub tempore domini regis Radoslavi". [15] Савладарство краља Радослава такође доказују прикази на фрескама, где носи круну истоветну очевој, као и подаци из старих родослова и летописа. [16]

Владар Зете

Loza Nemanjica Decani d 5 2
Радослав на "Лози Немањића" у Дечанима.

Вести о Радославовој управи над деловима Зете налазимо у которским фалсификованим повељама. Которани су приликом прихватања млетачке власти 1420. године фалсификовали српске повеље како би ушли у млетачку државу у границама које су биле предмет њихових дугогодишњих претензија. Међу фалсификованим повељама налази се и једна повеља краља Радослава којом он потврђује повељу дукљанског краља Ђорђа о поклону Превлаке Котору. Ђорђе је био син и наследник Вукана. Његова владавина Зетом обухвата период од 1208. године, односно од године очеве смрти, па до после 1242. године, када је последњи пут поменут као владар Зете са титулом принцепса. [17] Хронолошке одреднице которских повеља се поклапају са оквирима владавине краља Ђорђа, те нема разлога сумњати у године које су наведене као године издавања и Радославових докумената (1221. и 1227. година).

Документи из 1221. и 1227. године показују да је Радослав имао непосредну власт над Котором. Као владара Зете и Захумља га помиње и Мавро Орбин у свом "Краљевству Словена". Идеју да је Радослав, попут свог стрица Вукана, носио краљевску титулу и владао над Зетом, први је изнео Константин Јиречек, позивајући се на наведене которске документе. Сумња у такву слику јавила се услед неповерења у корпус которских повељи. У прилог против Радославове управе над Зетом убраја се и положај Вукановог сина Ђорђа. Као владар Зете Вукан се последњи пут помиње 1207. године у уговору Дубровника и Котора. Следеће године у заклетви млетачком дужду Пјетру Зјанију на челу Зете налазимо Ђорђа, као и његовог брата Владина. [18] Ђорђе се 1208. године помиње као краљ, док се 1242. године помиње као владар краја око Улциња, али без краљевске титуле, већ са титулом принцепса. Нешто се морало променити у карактеру његове власти у овом временском периоду. Ђорђе Бубало сматра да је већ Стефан Првовенчани ставио тачку на краљевску титулу коју су носили зетски владари. Можда ту промену треба везати за добијање краљевске титуле од папе Хонорија 1217. године. Ђорђе се не јавља као владар крајева око Котора, већ око Улциња, те се са великом сигурношћу може претпоставити да су подаци из которских докумената ипак веродостојни и да је Радослав управљао деловима Зете у периоду између 1220/1221. и 1228. године. [19]

Радослављева власт над Захумљем

Растко Немањић је провео у Хумској земљи две године, пре него што је отишао на Свету гору да се замонаши. У Хуму га је наследио велики кнез Петар кога је, према Мавру Орбинију, изабрала хумска властела. Петар је протерао удовицу Мирослава Завидовића и њиховог малолетног сина Андрију. Стефан Немања је стао у заштиту права свога нећака Андрије, док је Петар потражио помоћ угарског краља. Последица је упад угарског херцега Андрије у Хумску земљу 1198. године, у време када се и Стефан Немања повукао на Свету гору. Андрија у својој титулатури 1198. и 1200. године наводи, између осталог и да је "господар Хума". Херцег Андрија се није дуго задржао у Хумској земљи, већ се повукао остављајући Петра као представника угарских интереса на овим територијама. Услед рата са братом Вуканом, Стефан није могао активније учествовати у рестаурацији власти Мирослављевих потомака у Хуму. Тек 1207. године Стефан је покренуо поход на Хум. У бици у Бишћу код Благаја Петар је одлучно поражен и приморан на повлачење у предео између Неретве и Цетине и признао врховну власт српског краља. Његове територије су подељене. Према Мавру Орбину, Андрија је добио Стон са Пељешцем, Приморје и Попово, док је Источни Хум добио Стефанов син Радослав Немањић. Тома Архиђакон пише да су Сплићани изабрали Петра за свог господара у борбама против Шубића. Он је Сплитом владао до своје смрти (почетак 1227. године). Наследио га је брат Тољен, док је Сплитом овладао Гргур Шубић. [20]

Владавина

Долазак на власт

Prsten kraljevica radoslava
Венчани прстен краља Радослава на коме се потписује као "Дука".

Након очеве смрти, Радослав је био крунисан од стране стрица архиепископа Саве I у Жичи.[21][22] Према кратком запису у Даниловом зборнику: „Овај Радослав краљ био је краљ у отачаству своме [српској земљи] шест година”. [23] У старијој историографији преовладавало је мишљење да је Стефан Првовенчани умро 24. септембра 1227. године. [24] Оваква претпоставка заснива се на Даниловим и вестима Мавра Орбина. Међутим, данас се верује да годину Стефанове смрти треба померити унапред, односно да је Стефан умро 1228. године, 24. септембра, односно да је Радослав владао од 1228. до 1234. године. [25]

Радослав као потомак династије Дука

Краљ Радослав је више пута наглашавао своју повезаност са византијском царском династијом. По мајци, Радослав је био потомак династије Анђела, која је владала Царством у годинама пре пада Цариграда. Радославов таст Теодор употребљавао је равноправно сва три царска презимена (Анђео, Комнин, Дука). Још је Радославов отац Стефан покушавао да се родбински повеже са потомцима византијских Анђела, што објашњава његову упорност да сина ожени ћерком епирског владара Теодора или његовог претходника Михаила. На вереничком прстену кога је Радослав поклонио Ани стоји следећи натпис: "(Ово је) веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими."[26] Такође, на новцу краља Радослава стајало је презиме "Дука". Пред крај владавине, 4. фебруара 1234. године, Радослав је издао повељу на којој се потписао на грчком језику као "Стефан Дука". [27]

Сукоб са Светим Савом

Sveti Sava Kraljeva Crkva
Свети Сава у "Краљевој цркви" у Студеници.

Хармонија световне и црквене власти карактерише готово читаву владавину династије Немањића. Ипак, током владавине краља Радослава долази до сукоба између краља и архиепископа. Разлог за то било је обраћање краља Радослава охридском архиепископу Димитрију Хоматијану са 14 питања црквеноправног, догматског и обредног карактера. Писмо краља Радослава са питањима охридском архиепископу познато је у науци још од претпоследње деценије 19. века. Свети Сава је 1219. године издејствовао признање аутокефалности српске цркве од стране никејског цара Теодора и патријарха Манојла. У старијој историографији постојала је хипотеза да се Радослав после десет година хтео одрећи аутокефалности српске цркве и вратити је под јурисдикцију Охридске архиепископије, због чега је Свети Сава огорчено напустио Србију и кренуо на ходочашће у Свету земљу. [28] Умеренија мишљења правдала су Радославов поступак могућношћу да се Свети Сава, у тренутку када су његовом синовцу требали савети, налазио на ходочашћу и да нема речи о покушајима да се оспори аутокефалност цркве. Свакако је Радослав са Хоматијаном био у далеко бољим односима него Свети Сава. Познат је спор између српског и охридског архиепископа који је избио убрзо након 1219. године. [29]

Питања која је Радослав упутио Димитрију Хоматијану односила су се на следеће теме: 1) крштавање деце искључиво суботом и недељом; 2) број хлебова који се приносе на проскомидији; 3) време одржавања Службе Господње; 4) да ли је после чина освећења воде по завршетку вечерње службе уочи Богојављења дозвољено јести месо; 5) да ли јереј који прати краља на путу треба приликом узношења светих дарова да помиње архијереја који га је хиротонисао или месног архипастира; 6) да ли свештеник започиње јутарњу и вечерњу службу речима Εὐλόγησον, δέσποτα или возгласом Εὐλογητὸς ὁ Θεός; 7) узношење панагије после обеда и да ли она може бити од бесквасног хлеба; 8) настанак τῶν ἀζύμων (празник пресних хлебова код Јевреја); 9) шта је "очишћење"; 10) објашњење стиха Ὅλον ἑαυτὸν ἐκένων ἀφράστως ἐν μήτρᾳ σου; 11) да ли у одсуству свештеника и ђакона анагност сме читати дневно јеванђеље; 12) може ли се литургија одржати у шатору или у колиби од грања, ако се неко нађе на путу без храма у близини; 13) да ли се на литургији могу читати три јеванђеља; 14) од када је римска црква почела да обавља богослужење са пресним хлебом. [30]

Такође су сачувани и одговори охридског архиепископа на постављена питања.

У разлоге због којих је српски краљ заобишао свог стрица у тражењу савета треба убројати и чињеницу да је Хоматијан бар до 1219. године био духовни поглавар највећег дела српског народа. Њему су се за савете обраћали и многи други који нису били под јурисдикцијом Охридске архиепископије: атонски монаси, Солуњани, један ђакон и хартофилакс из Драме, митрополити Драча и Керкире. Такође, Ана, супруга Радослава, била је ћерка Теодора Комнина Дуке Анђела кога је средином 1227. године управо Хоматијан крунисао за цара. Радослав се такође осећао као Византинац. Пада у очи заинтересованост коју је Радослав показивао за црквена питања. [31] Бојан Миљковић објашњава Радославов поступак и жељом да се ослободи утицаја стрица. Гркофилија ће Радослава коначно коштати краљевске круне. [32]

Губитак престола

Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa
Стефан Владислав, фреска у Милешеви.

Стефан Радослав је убрзо изгубио главни спољни ослонац. У априлу 1230. године у бици код Клокотнице, притока Марице, његов таст цар Теодор I и Епир су доживели тежак пораз од Бугара и њиховог цара Ивана (Јована) Асена II (1218-1241). Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава.

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава.[33] Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.[34] Хронологију овог догађаја знамо захваљујући повељи Радослава Дубровчанима од 4. фебруара 1234. године у којој он губитак престола смешта у 6742. годину. Она је отпочела 1. септембра 1233. године, те Радославов пад треба сместити између та два датума. [35]

Егзил

Архиепископ Сава испрва изгледа да није прихватио смену на престолу, о чему опширно пише Теодосије, а много оскудније Доментијан. Ипак, напослетку је морао прихватити свршен чин и крунисати Владислава за новог краља.[36] Радослав и Ана су најпре отишли у Дубровник где су покушали организовати државни удар против Владислава. Дубровчани су га лепо примили, а Радослав им је доделио веома широке повластице ослобађајући их свих обавеза према српским владарима. Реч је о повељи од 4. фебруара 1234. године на којој се бивши краљ потписао као "Стефан Дука". Намера му је била да стекне савезника за борбу против Владислава. Радослав стога обећава Дубровчанима врло широке повластице уколико успе да поврати престо: дубровачки трговци стекли би право слободног кретања по Србији, као и по Хумској земљи и по Зети. Такође, република би била ослобођена плаћања могориша. [37]

Међутим, Владислав је вршио велики притисак на Дубровник. Радослав је покушао да потражи заштиту код босанског бана Матеја Нинослава, у чему није имао успеха. Стога је напустио Дубровник и побегао у Драч ког деспота Михаила II. Тамо се развео од Ане. Извори кажу да му је један „Фруз“ (Француз) запретио мачу и отео жену. Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве тврдње да је Француз отео жену бившег српског краља. Драч се до 1258. године налазио у рукама епирских Грка, након чега прелази под власт Манфреда Сицилијанског. У време када је Теодосије писао "Житије Светог Саве" Драч се налазио под влашћу Анжујаца, чиме Ласкарис објашњава грешку Савиног биографа. Такође, Ласкарис, као и Станоје Станојевић сумња у читаву причу о разводу, будући да се Радослав и Ана помињу у српским поменицима. Он допушта могућност да се са Радославом вратила у Србију и замонашила и Ана. [38]

Троношки родослов даје донекле другачију слику развода Радославовог брака: Радослав и Ана су најпре побегли у Зету, код Вуканових синова, а како их ови тамо нису примили, продужили су за Драч, где су се растали. Из Драча је Радослав отишао на Свету гору стрицу Сави, те су се заједно вратили у Србију. Сава је потом замонашио Радослава. [39]

Замонашење

Serbia under Stefan Nemanja and Stefan the First-Crowned
Србија у време владавине краља Радослава.

Причу о разводу Радослава и Ане даје нам Теодосије у "Житију Светог Саве". Свргнути краљ је наводно након што му је Француз отео жену отишао код Светог Саве који га је са радошћу прими и "слатким речима утеши због невоље му од брата и лукаве жене, желећи да заустави братовљево непријатељство против њега, украси га анђеоским ликом, назвавши га Јован монах уместо Радослав." [40] Реч је о опису примања монашког чина, велике схиме, коју је претходно примио Радославов отац Стефан Првовенчани, а пре њега Стефан Немања. Монашењу владара у средњовековној Србији приступало се често након пораза у борби око власти. Монашки чин је након Радослава примио и Владислав који је дуго година након тога живео у Србији. И трећи син Стефана Првовенчаног примио је монашки чин након пораза у бици код Гацка. Победник у овом рату, Стефан Драгутин, замонашио се непосредно пред смрт, али не из истих разлога.

Манојло Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве приче о Радославовом разводу и замонашењу. Он сматра да Теодосије као писац из прве половине 14. века не може бити поуздани извор, тим пре што Доментијан не помиње Радославов боравак у Драчу. Теодосије, са друге стране, не помиње боравак Радослава у Дубровнику, али је несумњиво да је свргнути краљ заиста најпре отишао у тај град, будући да је фебруара 1234. године тамо издао повељу.

Сумња у причу о Савином монашењу Радослава јавља се услед чињенице да монашење не помиње Доментијан који није пропустио да наведе ниједно дело свог учитеља. Будући да је овим чином Сава спречио наставак грађанског рата, мало је вероватно да би Доментијан изоставио да га помене. [41]

Смрт

Архиепископ Данило пише да је Радослав умро недуго након што је изгубио круну, не дајући прецизнију хронолошку одредницу. Многи летописи помињу 1235. годину као годину Радославове смрти. [42] Тачна година Радославове смрти није позната. Последњи прецизан хронолошки податак је из 4. фебруара 1234. године, али се зна да је Радослав након издавања повеље живео још неко време, односно време које је провео у Драчу и у Србији, након повратка из егзила.

Након смрти, бивши краљ сахрањен је у Студеници, задужбини свога деде. [43] По црквеном праву, ктиторска права над Студеницом уживали су потомци Стефана Немање који је манастир и подигао. Радослав је први искористио своја ктиторска права и предузео градитељске радове над манастиром. Радослав је подигао спољну припрату пред Богородичином црквом, а на западној страни је изградио високу кулу. Фреска која приказује архиепископа Саву и његовог наследника Арсенија наводила је истраживаче на претпоставку да је ове радове ипак извео Владислав. Међутим, Сима Ћирковић је упозорио да Радослав, за разлику од Владислава, Стефана Првовенчаног и Уроша, није имао своју гробну цркву, што оснажује тврдњу да је радове извео управо Радослав. Положај Радославовог гроба у Студеници није идентификован. Градитељски радови на Студеници окончани су до 1230. године. [44]

Потомство

Novac kralja Radoslava
Новац краља Радослава.

Радослав и Ана имали су потомка, али науци није познат његов идентитет. О његовом постојању сведочи "Пљевљански требник" писан око 1290. године. Тамо се бележи вечнаја памјат "Стевану благочестивом краљу Радославу, Јовану монаху и Ане благочестиве краљице и чедам јеју." Радослав и Ана су, дакле, имали децу, али се не зна ни то да ли су имали синове или кћери. Миодраг Пурковић опрезно претпоставља да су у време писања Требника Радославови потомци већ били мртви. [45]

Новац краља Радослава

Нумизматички материјал још један је показатељ утицаја византијских традиција на краља Радослава. Његов новац темељио се на византијском новчаном систему, чије су основе постављене од стране цара Алексија I Комнина 1092. године. Новчани систем краља Радослава почивао је на биметализму, односно на две номинале: сребрни и бакарни трахеј. Сребрни новац садржао је примесе злата. Просечна тежина трахеја краља Радослава била је 2,75 грама, по узору на новац Солунског царства, односно на новац Теодора Анђела. На аверсу сребрног трахеја краља Радослава приказано је попрсје арханђела Михаила са нимбом, у дивитисиону, манијаку и лоросу, окренуто лицем, са мачем у десној и канијом у левој руци. На реверсу је представљен краљ на левој и Исус Христ са јеванђељем у руци, који га благосиља (на десној страни). Представа на реверсу директно је преузета са новца Теодора Анђела. Бакарни трахеј имао је искован само реверс на коме се налазио Христ који благосиља краља, идентичан оном на сребрном трахеју. Осамнаест примерака овог новца пронађени су у тврђави Рас. Почетак ковања оваквог новца смешта се у период након 1230. године. Постоје претпоставке да су калупи за емисије српског новца резали солунски мајстори, док је новац можда кован у Солуну, а можда у Србији. Једна ковница постојала је у тврђави Рас. [46]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
8. Завида
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Диогенеса
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Радослав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Константин Анђел
 
 
 
 
 
 
 
12. Андроник Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Теодора Комнина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
6. Алексије III Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Ефросина Кастамонитиса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Евдокија Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Андроник Дука Каматер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ефросина Дукина Каматера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Кируена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Логос 2017, стр. 169-170.
  2. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 309.
  3. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 302.
  4. ^ Миљковић (2015), 268
  5. ^ Ласкарис (1997), 40
  6. ^ Миљковић (2015), 270
  7. ^ Јиречек (1952), 171
  8. ^ Ласкарис (1997), 40-42
  9. ^ Кисас (1978), 132-139
  10. ^ Историја српског народа (1994), 307
  11. ^ Ферјанчић, Максимовић (1998), 17
  12. ^ Миљковић (2015), 270-271
  13. ^ Бубало (2009), 205
  14. ^ Бубало (2009), 206-210
  15. ^ Бубало (2009), 210
  16. ^ Бубало (2009), 217-222
  17. ^ Историја Црне Горе 2 (1970), 10, нап. 11
  18. ^ Јечменица (2018), 51
  19. ^ Бубало (2009), 210-217
  20. ^ Мишић (1994), 50-52
  21. ^ Стара српска књижевност, I, стр. 239. „Венча га на краљевство, да буде сапрестолник отачаства свога, и да се зове венчани краљ Радослав”.
  22. ^ Стојановић 1927, стр. 68-69.
  23. ^ Логос 2017, стр. 170.
  24. ^ Ковачевић (1879), 362-366
  25. ^ Историја српског народа (1994), 308
  26. ^ Максимовић (2009), 143
  27. ^ Максимовић (2009), 144
  28. ^ Јиречек (1952), 172
  29. ^ Миљковић (2015), 260, 270-271
  30. ^ Миљковић (2015), 260-265
  31. ^ Миљковић (2015), 267
  32. ^ Миљковић (2015), 271
  33. ^ Стара српска књижевност, I, стр. 267. Доментијан уопштено пише како је Бог допустио да Стефан Владислав „лиши земље старијег брата” и узме престо свога оца.
  34. ^ Логос 2017, стр. 171-173 са напоменом 852.
  35. ^ Историја српског народа (1994), 309, нап. 42
  36. ^ Историја српског народа (1994), 310
  37. ^ Историја српског народа (1994), 310
  38. ^ Ласкарис (1997), 48
  39. ^ Ласкарис (1997), 47
  40. ^ Ласкарис (1997), 47
  41. ^ Станојевић (1894), 2
  42. ^ Станојевић (1894), 3-4
  43. ^ Историја српског народа (1994), 310
  44. ^ Чанак-Медић (2016), 165-169
  45. ^ Пурковић (1996), 28
  46. ^ Иванишевић (1998), 87-95

Извори и литература

  • Стојановић, Љубомир (1927). Стари српски родослови и летописи. Сремски Карловци.
  • Стара српска књижевност I (1970). Стара српска књижевност I. Нови Сад-Београд. Пристуљено у марту 2014.
  • Светосавски зборник, књига 2. Београд. 1939.
  • Соловјев, В. Александар (1926). Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV века). Београд.
  • Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4.
  • Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
  • ЗРВИ 46 (2009). Зборник радова Византолошког института 46. Београд.
  • Божић, Иван (1950). „О положају Зете у држави Немањића”. Историски гласник. 3 (1-2): 97—122.
  • Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића”. Историски часопис. 5: 291—294.
  • Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
  • Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
  • Бубало, Ђорђе, Да ли су краљ Стефан и Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ46 (2009) 201–227
  • Иванишевић, Вујадин, Новац краља Радослава, ЗРВИ 37 (1998), 87-95
  • Јечменица, Дејан. Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018.
  • Јиречек, Константин. Историја Срба I, Београд, Научна књига, 1952.
  • Кисас, Сотириос, О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином, ЗРВИ 18 (1978), 132–133
  • Ковачевић, Љубомир. „Неколико хронолошких исправка у српској историји“, Државна штампарија у Београду, 1980. 1-93.
  • Ласкарис, Михаило, Византијске принцезе у средњовековној Србији. Београд: Пешић и Синови, 1997.
  • Максимовић, Љубомир, "Византизми" краља Стефана Радослава, ЗРВИ 46 (2009), 139-147
  • Миљковић, Бојан, Сава, Стефан Радослав и Димитрије Хоматин, ЗРВИ 52 (2015), 259-275
  • Пурковић, Миодраг. Принцезе из куће Немањића. Београд: Пешић и синови, 1996.
  • Станојевић, Станоје, Кад је умро краљ Радослав, 1894
  • Ћирковић, Сима и Богдановић, Димитрије. Историја Црне Горе, књига 2, Од краја 12. до краја 15. века. Титоград: Редакција за историју Црне Горе, 1970.
  • Ћирковић, Сима и Максимовић, Љубомир. Историја српског народа, књига 1, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд: Српска књижевна задруга, 1994.
  • Ферјанчић, Божидар, Максимовић, Љубомир, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Зборник радова, Свети Сава у српској историји, Београд (1998), 13-25
  • Чанак-Медић, Милка, О другом студеничком ктитору, Манастир Студеница : 700 година Краљеве Цркве : примљено на VIII скупу Одељења историјских наука од 28. октобра 2015. године, на основу поднетих реферата. 165-169

Види још

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Првовенчани
Краљ Србије
(1227. или 12281233. или 1234)

Наследник:
Стефан Владислав I
1228

Година 1228 (MCCXXVIII) била је преступна година која је почела у суботу.

1228 је била преступна година.

Evdokija Anđel

Evdokija Anđel (grč. Ευδοκία Αγγελίνα, oko 1173. - 1211.) je bila prva žena srpskog velikog župana, Stefana Nemanjića, prvog kralja Srbije, sinovica vizantijskog cara Isaka II Anđela i ćerka njegovog naslednika, Aleksija III Anđela, prva strana princeza na dvoru Nemanjića i majka Stefana Radoslava, Predislava i Stefana Vladislava. Sa prvim suprugom se razišla oko 1201. i vratila se u Carigrad gde je njen otac u to vreme bio car.

U vizantijskoj prestonici postala je ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji je početkom 1204. proizveden u cara u vreme kada su se krstaši, zahvaljujući skretanju Četvrtog krstaškog pohoda, umešali u unutrašnje sukobe u Vizantiji. U noći 12. aprila 1204. Aleksije V je u društvu Evdokije i njene majke Eufrosine Duka Kamatere pobegao iz Carigrada koji su zatim zauzeli krstaši i Mlečani. Evdokija se tada sklonila u trački grad Mosinopolj gde se odranije učvrstio njen prognani otac Aleksije III. U Mosinopolju se udala za Aleksija V Duku Murzufla koga je nedugo zatim oslepeo njen otac. Oslepljenog Aleksija V su zatim zarobili krstaši koji su ga pogubili 1205. godine.

Evdokija se udala i treći put i to za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom. Zgur je 1204. pružio utočište Aleksiju III i njegovoj porodici, ali je 1208. izvršio samoubistvo nakon što su ga Latini opseli u korintskoj tvrđavi. Evdokija je preminula oko 1211. godine.

Ђорђе Немањић

Ђорђе Немањић је био син српског великог жупана и управника у Зети Вукана Немањића. Ђорђе Немањић је наследио од оца управу у Зети 1208. године, а вероватно по узору на оца узео је и звање краља.Ђорђе можда није био у најбољим односима са Стефаном Првовенчаним. Са Млетачком републиком је склопио уговор 3. јула 1208. године, у коме се Ђорђе заклео на верност и пружање помоћи венецијанском дужду.Изгледа да је око 1220. краљ Стефан Првовенчани одузео Ђорђу власт у Котору и Зети или делу Зете, а син Првовенчаног Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ипак, Ђорђе је можда задржао управу на југоистоку Зете. Ђорђе се изгледа поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242. Умро је после 21. августа 1242. године.

Алексије III Анђел

Алексије III Анђел (грч: Αλέξιος Γ' Άγγελος, рођ. око 1153. — умро 1211. или 1212. године) био је византијски цар од 1195. године до 1203. године.

Ана Анђелина Комнина Дукина

Ана Анђелина Комнина Дукина (грчки: Ἄννα Ἀγγελίνα Κομνηνή Δούκαινα), је била српска краљица, супруга Радослава Немањића (1228-1234).

Димитрије Хоматијан

Димитрије Хоматијан или Димитрије Хоматин (грчки: Δημήτριος Χωματηνός/Χωματιανός) је био охридски архиепископ од 1216. до 1236. године.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Краљевина Србија (1217—1345)

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Круна Стефана Првовенчаног

Стефан Првовенчани је затражио краљевску круну од папе 1204. године али је добија тек 1217. године од папе Хонорија III када је и крунисан у Жичи за краља Србије. То је била круна западног типа и користила се као круна за крунисања искључиво српских краљева, а не и царева јер су цареви Стефан Урош IV Душан и Стефан Урош V користили другу круну као царску круну за разлику од ове која је била краљевска.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Радослав

Радослав може бити:

Радослав (име), имеили

Радослав Вишеславић, кнез Радослав, један од најстаријих српских владара (IX век).

Стефан Радослав, српски краљ из породице Немањића (XIII век).

Радослав (Готскословенски владар)или

Радослав Ђурић

Радослав Граић

Радослав Грујић

Радослав Дуњић

Радослав Златановић

Радослав Марковић

Радослав Миленковић

Радослав Радивојевић

Радослав Рачић

Родослов Немањића

Немањићи су српска средњовековна династија која је владала Србијом од XII до XIV века.

Династија је названа по Стефану Немањи, оснивачу династије.

Списак владара из династије Немањића

Ово је списак владарa из лозе Немањића. Укупно их је било 10. А династија је најдуже владала Србијом.

Владари из Светородне (Немањићске) династије имали су три владарске титуле:

велики жупан (коришћена 1166/1168—1217; види: велики жупани Рашке)

краљ (коришћена 1217—1346; види: краљеви Србије и Краљевске титуле у префектури Илирик)

цар (коришћена 1346—1371; види: цар Срба и Грка)

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Стефан

Стефан је мушко име грчког порекла; женски облик имена је Стефанија.

Долази од грчке речи Stephanos

што значи "венац, круна". Стефанос (грч. Στεφανοσ) на грчком језику значи „онај који је крунисан, који је овенчан“.

Стефан Владислав

Стефан Владислав Немањић био је српски краљ (1233/1234. — 1241/1242) и ктитор манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.