Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II).[1][2] Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217.[3] Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.[4]

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца,[5] који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200),[6] али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.[7] Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205.[8] Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,[9], али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.[10][11] Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.[9] Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт,[12] вероватно 24.9.1227. године,[13][14] и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Стефан Првовенчани
Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Пуно имеСтефан Немањић
Датум рођењаоко 1166.
Место рођењанепознато
Датум смрти24. септембар 1227. (60/61 год.)
Место смртинепознато
Гробманастир Студеница
затим Жича
(данас Студеница)
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Немања
МајкаАна
Вероисповестправославље
СупружникЕвдокија Анђео, Ана Дандоло
ПотомствоСтефан Радослав, Стефан Владислав, Свети Сава II, Стефан Урош I, Комнина Немањић
Велики жупан
Период11961217. (са прекидом од 1202–1204)
ПретходникСтефан Немања
НаследникВукан Немањић (од 1202. до 1204.)
Краљ Србије
Период12171227.
НаследникСтефан Радослав

Рођење и младост

Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године.[15][16] Први поуздани записи о Стефану везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190.[17] После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи цар Исак II Анђел признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустито велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији.[18] Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.[19]

Велики жупан (од 1196. до 1217. )

Стефан Немања предаје са благословом владу србску сину свом Стефану Првовенчаном
Стефан Немања предаје власт свом сину Стефану.

Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђел (1195—1203) постао цар, остарели Стефан Немања је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године на државном сабору код Петрове цркве у Расу.[5] Опис тог догађаја оставио је Свети Сава I Немањић у Студеничком типику. Он пише да његов отац, велики жупан Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника „Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког“.[20] Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану.

Старији Вукан је наставио да управља као кнез удеоном облашћу Зетом (Дукљом).[21] Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Првовенчани је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.[22] Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.

Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.[23]

У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Првовенчаног са власти.[24][4] Изгледа да је Вукан владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. у титули краљева Угарске се јавља и и име Србије (Seruiaeque Rex).[25] Поражени Првовенчани је био привремено протеран из Србије,[4] а подршку је нашао у Бугарској. Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пут су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало.[26] Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.

У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203.[27] Као штићеник бугарског владара Калојана (1197—1207), Првовенчани се могао вратити у Србију 1204. или 1205. и измирити са Вуканом.[28] Рат међу браћом је престао, а према споразуму Првовенчани је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.

Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.[9] Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Првовенчаном се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207—1218). Првовенчани је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Првовенчани је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. [9] Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.[4]

Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Првовенчани се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава I Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[29]

Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар Михајло I Анђел. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга.[30] Сам Стефан Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Св. Симеон.[4] Са новим владарем у Епирској деспотовини Теодором I Анђелом (од око 1214. до 1230) Стефан се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата за српског наследника престола Стефана Радослава.[31]

У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном, Стефан Првовенчани се оженио трећи пут изгледа 1216/1217. а жена му је постала Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату).[32]

Крунисање за краља и црквено осамостаљење

Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног, by Anastas Jovanović
Стефаново крунисање за краља.

После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Стефан је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио посланик папе Хонорија III.[33][34][32]. Из описа архиђакона Томе Сплићанина[35] замишљено је да се крунисање догодило 1217. године. То је званично мишљење већине српских историчара.

Мањи број историчара из описа Доментија Хиландарац, према коме је архиепископ Сава I Немањић крунисао брата у Жичи, закључује да се и то крунисање Првовенчаног морало догодити вероватно у мају 1221.[10][11] Тако се пише о два крунисања Првовенчаног за краља.

Ипак, изгледа да архиђакон Тома Сплићанин није написао да је крунисање било 1217. године, него само да је у августу 1217. кроз Сплит прошло посланство које је у Рим послао велики жупан Србије да тражи краљевску круну[36] Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.[37][38] Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању, свог учитеља, Саву I Немањића. Можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Изгледа да је он не само временски и просторно био ближи описаном крунисању, него и веродостојнији као историчар.[39] Доментијан Хиландарац је описао да је крунисање извршио његов учитељ Сава I Немањић када је био архиепископ, а то није могло бити пре 1219. Неки истраживачи су замислили (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли одржан је и други крунидбени државно-црквени сабор 1221. године,[10][11] у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. Према тој замисли на сабору Сава I Немањић, папином круном (венцем) поново је крунисао (овенчао) свог брата Стефана за краља.[40] Сличан опис даје и Теодосије Хиландарац.

Најстарији писани извор у коме се Стефан Првовенчани појављује као „крунисани краљ“ је из марта 1220. године, али појавило се и мишљење да је Доментијан најпоузданији као извор и да он описује само једно крунисање Првовенчаног, које је било вероватно на Божић 1219. или најкасније почетком 1220. у Жичи, а да га је извршио архиепископ Сава I Немањић са краљевском круном послатом из Рима.[41][42]

Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.[41][43]

Поред историчара, неки мисле да су значајна мишљења Јустина Поповића и Николаја Велимировића који кажу да се крунисање круном папе Хонорија III није десило.[44]

Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са старијим братом и владаром Србије, Сава I Немањић, игуман манастира Студенице, отпутовао у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I Немањића била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.[45][46][47]

Последње године и смрт Првовенчаног

Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај.[48] Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест био је само управник једне области у Србији, слично као што је то раније био и краљ Вукан.

Стефан Првовенчани је умро 24. септембра 1227.[13][14] Пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон.[12] Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.[49] Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.[50]

Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II и кћерку Комнину[51][52], док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку[53], под именом Ренијера.[54]

Српска православна црква га прославља од времена владавине Немањића као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару. Зато су дан и месец његове смрти неспорни, али је мање извесно да ли је умро баш 1227. године, или можда 1228.

„Житије Светог Симеона“ од Стефана Првовенчаног

PrstenStefanPrvovencani
Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници.[55] Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.

„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. Доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Од човека из Савиног списа, Немањин лик доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.

Породица

Супруге

Мушка деца

Женска деца

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Завида
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Популарна култура

У српској ТВ серији Немањићи — рађање краљевине, Стефана Првовенчаног тумачи Војин Ћетковић.

Занимљивости

у српској јавности (медији [56] [57], уџбеници...) се о њему често погрешно говори као о првом српском краљу (првовенчани-првокрунисани). Исправно је тумачити реч првовенчани као први крунисани (венац је круна) из династије Немањића, а не као први српски краљ, јер је било српских краљева и пре Немањића. Тако Андрија Качић Миошић у Разговорима угодним народна словинскога пише о краљевима Михаилу и Бодину: "На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин." [58]. Данијеле Фарлати у Светом Илирику пише о краљу Павлимиру: "... Долазак Павлимира и осталих Срба... хрватски дукс и српски краљ са својим племићима и великашима... Стога се морао задовољити далматинском Србијом... обје Србије су се ујединиле у једно краљевство..." [59] [60]

Види још

Референце

  1. ^ Марјановић-Душанић 1997, стр. 46-47. Према њеном писању владарско име Стефан добио је тек када је постао велики жупан.
  2. ^ Логос 2017, стр. 127-133.
  3. ^ Логос 2017, стр. 160-168 са напоменом 818. Опис крунисања Првовенчаног у сачуваним писаним изворима није потпуно јасан. Зато су се појавиле и замисли да је крунисан два пута, тј. 1217. и 1221. Постоји и треће мишљење да је било само једно крунисање, али крајем 1219. или почетком 1220.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Првовенчани.
  5. 5,0 5,1 Логос 2017, стр. 143, 148, 154.
  6. ^ Свети Сава 2009, стр. 12, 76.
  7. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 166. и напомена 201.
  8. ^ Логос 2017, стр. 154-156.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Ћоровић.
  10. 10,0 10,1 10,2 Даниловић 2014, стр. 28-29, 157.
  11. 11,0 11,1 11,2 Марјановић-Душанић 1997, стр. 206.
  12. 12,0 12,1 Доментијан 1970, стр. 236-239.
  13. 13,0 13,1 Марковић 2009, стр. 13-15.
  14. 14,0 14,1 Логос 2017, стр. 169 са напоменом 836.
  15. ^ Новаковић 1958, стр. 179, 186-187.
  16. ^ Марјановић-Душанић 1997, стр. 104-108. Она пише да су на избор наследника утицале личне способности Првовенчаног, његово сродство са царском породицом, а вероватно и рођење када је његов отац Немања I већ био велики жупан, то јест 1166. или после победе код Пантина 1168.
  17. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 154-157. са напоменом 169.
  18. ^ Логос 2017, стр. 139-140.
  19. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 164. са напоменом 194.
  20. ^ Свети Сава 2009, стр. 69.
  21. ^ Логос 2017, стр. 140-142, 154-156 и 158 са напоменом 784. Из повеље Сплиту издате 1190-92. и натписа у Котору из 1195. види се да је Вукан био кнез, али и самозвани краљ у Зети око 1191. године, то јест знатно пре него је његов средњи брат постао велики жупан.
  22. ^ Логос 2017, стр. 145 са напоменом 720.
  23. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 164-166.
  24. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 166.
  25. ^ Fejér 1829, стр. 395.
  26. ^ Логос 2017, стр. 156-157.
  27. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 269, 270.
  28. ^ Логос 2017, стр. 155-156.
  29. ^ Свети Сава 2009, стр. 76, 77.
  30. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305.
  31. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305-307.
  32. 32,0 32,1 Muratori 1728, стр. 198, 199 (340, 341).
  33. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.
  34. ^ Arhiđakon Toma 2003, стр. 93.
  35. ^ Спис Томе Сплићанина, приступљено 31. марта 2018.
  36. ^ Arhiđakon Toma 2003, стр. 93. Он је описао да је угарски краљ Андрија II (1205—1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. а после тога пише да су неки војници које је оставио напустили Сплит следеће 1218. Након спомињања почетка 1218. Тома додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање, али ако он пише о времену крунисања то може бити пре почетак 1218. него 1217.
  37. ^ Доментијан 1970, стр. 226, 227.
  38. ^ Теодосије 2009, стр. 71-72.
  39. ^ Басић 2005, стр. 12, 14-15. За Тому Сплићанина постоје озбиљне сумње хрватских историчара да је пишући свесно прећуткивао изворе за које је знао, а уписивао легендарне приче и тако стварао фалсификате.
  40. ^ Доментијан 1970, стр. 227.
  41. 41,0 41,1 Доментијан 1970, стр. 226-227. ... изабравши од својих ученика … епископа Методија и посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља.
  42. ^ Логос 2017, стр. 160-168.
  43. ^ Логос 2017, стр. 127-133, 168-169.
  44. ^ https://svetosavlje.org/sveti-sava/22/
  45. ^ Доментијан 1970, стр. 203-204, 216.
  46. ^ Стојановић 1927, стр. 182 и 187. Стари српски летописи набрајају 12 епископија у Савиној архиепископији, али у том набрајању грешком се појављују Београдска и Браничевска епископија. Оне су биле изван Србије у време Првовенчаног. Није јасно шта је било са старим седиштем епископије у Липљану. Липљан се налазио у Србији, али можда није био тада седиште епископа. Ипак, у списковима старих српских летописаца се појављује Грачаница као седиште липљанског епископа. Тако да је било 10 епископија, или 11 са Липљаном..
  47. ^ Логос 2017, стр. 161-164.
  48. ^ Логос 2017, стр. 150-151 са напоменом 741.
  49. ^ Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)
  50. ^ Монах Симон, краљ Првовенчани, брат Светог Саве (СПЦ, 7. октобар 2016)
  51. ^ Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0.
  52. ^ Група аутора (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (II знатно допуњено и проширено изд.). Београд. ISBN 86-7685-007-0.
  53. ^ Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  54. ^ Греси прелепе Евдокије („Вечерње новости“, фељтон „Жене српских владара“, 24. јануар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  55. ^ Прстен краља Стефана Првовенчаног
  56. ^ Политика, Нови додатак поводом осам векова од крунисања првог српског краља, бр. 37310, 24. септембар. Београд. 2017.
  57. ^ Радмила, Мишев (2017). Светосавско Звонце, бр.7. Београд: СПЦ.
  58. ^ Качић Миошић, Андрија (1756). Разговори угодни народа словинскога.
  59. ^ Фарлати, Данијеле (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр.стр.). Млеци.
  60. ^ Никчевић, Војислав (2014). Монумента Монтенегрина, стр. 699., 700. Подгорица: Матица црногорска.

Извори и литература

Примарни извори

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Немања
Велики жупан Рашке
(11961217)

Наследник:
Рашка/Србија постаје краљевина
Претходник:
Рашком/Србијом влада велики жупан
Краљ Србије
(12171227)
Наследник:
Стефан Радослав
Evdokija Anđel

Evdokija Anđel (grč. Ευδοκία Αγγελίνα, oko 1173. - 1211.) je bila prva žena srpskog velikog župana, Stefana Nemanjića, prvog kralja Srbije, sinovica vizantijskog cara Isaka II Anđela i ćerka njegovog naslednika, Aleksija III Anđela, prva strana princeza na dvoru Nemanjića i majka Stefana Radoslava, Predislava i Stefana Vladislava. Sa prvim suprugom se razišla oko 1201. i vratila se u Carigrad gde je njen otac u to vreme bio car.

U vizantijskoj prestonici postala je ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji je početkom 1204. proizveden u cara u vreme kada su se krstaši, zahvaljujući skretanju Četvrtog krstaškog pohoda, umešali u unutrašnje sukobe u Vizantiji. U noći 12. aprila 1204. Aleksije V je u društvu Evdokije i njene majke Eufrosine Duka Kamatere pobegao iz Carigrada koji su zatim zauzeli krstaši i Mlečani. Evdokija se tada sklonila u trački grad Mosinopolj gde se odranije učvrstio njen prognani otac Aleksije III. U Mosinopolju se udala za Aleksija V Duku Murzufla koga je nedugo zatim oslepeo njen otac. Oslepljenog Aleksija V su zatim zarobili krstaši koji su ga pogubili 1205. godine.

Evdokija se udala i treći put i to za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom. Zgur je 1204. pružio utočište Aleksiju III i njegovoj porodici, ali je 1208. izvršio samoubistvo nakon što su ga Latini opseli u korintskoj tvrđavi. Evdokija je preminula oko 1211. godine.

Ђорђе Кадијевић

Ђорђе Кадијевић (Шибеник, 6. јануар 1933) је српски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар. Његова најпознатија остварења су филмови Лептирица и Свето место. Добио је Гран при Европе на фестивалу у Риму за најбољу ТВ серију „Вук Караџић”, која се и даље сматра најбољом икад снимљеном ТВ серијом на овим просторима.

У свом опусу се бавио различитом тематиком—од ратних мотива, па све до фантастике.

Добитник је признања „Стефан Првовенчани“, које додељују Рашке духовне свечаности, 2018. године.

Ђорђе Немањић

Ђорђе Немањић је био син српског великог жупана и управника у Зети Вукана Немањића. Ђорђе Немањић је наследио од оца управу у Зети 1208. године, а вероватно по узору на оца узео је и звање краља.Ђорђе можда није био у најбољим односима са Стефаном Првовенчаним. Са Млетачком републиком је склопио уговор 3. јула 1208. године, у коме се Ђорђе заклео на верност и пружање помоћи венецијанском дужду.Изгледа да је око 1220. краљ Стефан Првовенчани одузео Ђорђу власт у Котору и Зети или делу Зете, а син Првовенчаног Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ипак, Ђорђе је можда задржао управу на југоистоку Зете. Ђорђе се изгледа поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242. Умро је после 21. августа 1242. године.

Ана Дандоло

Ана Дандоло је била српска краљица, супруга краља Стефана Првовенчаног и мајка будућег краља Стефана Уроша I. Ана Дандоло је била унука моћног млетачког дужда Енрика Дандола. Када су крсташи у Четвртом крсташком рату 1204. заузели Цариград и срушили Византијско царство, Стефан Првовенчани је потражио подршку на западу и нашао ју је код Млечана. Стефан се оженио Аном 1217. године, са њом имао сина Уроша. Ана је умрла око 1265. године, у старости од око 60 година.

Вукан Немањић

Вукан Немањић је био велики жупан (од 1202/03. до 1204/1205), а пре и после тога је као најстарији син Стефана Немање био управник у Зети од око 1190. до почетка 1208.

Живорад Недељковић

Живорад Недељковић, (Краљево, 5. децембар 1959. године) је књижевник. Од 2002. године ради као уредник у издавачкој делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у Краљеву. Уређује књиге савремених српских песника у едицији Поезија, данас и поезију у часописима Повеља и Књижевни магазин.

Завида

Завида (умро после 1127) је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. По женској линији је био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Завида је отац четворице синова:

Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163 — (1166) 1168).

Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169-?).

Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).

Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке ((1166) 1168 — 25.3.1196).Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће . Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I .

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.

Комнина Немањић

Комнина Немањић је била супруга Димитрија Прогонија архонта од Кроје и касније Гргура Комона архонта Елбасана. Била је ћерка српског краља Стефана Првовенчаног и Евдокије Анђел.

Круна Стефана Првовенчаног

Стефан Првовенчани је затражио краљевску круну од папе 1204. године али је добија тек 1217. године од папе Хонорија III када је и крунисан у Жичи за краља Србије. То је била круна западног типа и користила се као круна за крунисања искључиво српских краљева, а не и царева јер су цареви Стефан Урош IV Душан и Стефан Урош V користили другу круну као царску круну за разлику од ове која је била краљевска.

Манастир Жича

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233). После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:

старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства

млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеологаза које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.

Михаило III Војислављевић

Михаило III Војислављевић је био српски кнез Дукље у другој половини 12. века, око 1180—1189. године. Припадао је династији Војислављевића, а претпоставља се да је био син дукљанског кнеза Радослава, који је владао средином 12. века. Михаило се оженио се књегињом Десиславом, али је непознато да ли су имали деце. Владао је у периоду свог моћног рођака и ујака великог жупана Стефана Немање (око 1168—1199).

Награда Бранко Миљковић

Награда Бранко Миљковић једна од престижнијих награда коју за књигу песама додељује Скупштина града Ниша од 1971. године у организацији Нишког културног центра.

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у Краљеву је матична библиотека за Рашки округ.

Повеља (часопис)

Повеља је часопис за књижевност, уметност и културу који излази на простору Републике Србије.

Свети Сава II

Свети Сава II (око 1200 — 1271) је био трећи архиепископ српски, од 1263. до 1271. године.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван; црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Радослав

Стефан Радослав Немањић је био краљ Срба (1227/1228—1233/1234). Он је најстарији син Стефана Првовенчаног и наследио је оца вероватно 1227. године (или 1228), а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.

Тимоти Џон Бајфорд

Тимоти Џон Бајфорд (енгл. Timothy John Byford; 25. јул 1941, Солсбери - 5. мај 2014, Београд) био је британски режисер, сценариста и глумац, који је већи део свог радног века провео у Србији.

Постао је познат у Србији после режирања дечјих серијала „Невен“ и „Полетарац“.

Добитник је Повеље Змајевих дечјих игара 2011. године.

Почетком 2013. године, добио је националну пензију Републике Србије. Више година је боловао од рака, али га то није спречавало да се бави преводилачким радом. 2013. године, добитник је признања „Стефан Првовенчани“, које додељују Рашке духовне свечаности.

Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (1165–1166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.