Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 111313. фебруар 1199[1]) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара,[a] а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.[2]

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије.[3][4] Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким.[5] На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године,[6] али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.[7]

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 12171228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Немања
Stefan Nemanja
Фреска из Богородичине цркве у Студеници
Датум рођењаоко 1113.
Место рођењаРибница
Seal Vojislavljevici (Duklja).png Краљевина Дукља
Датум смрти13. фебруар 1199. (85/86 год.)
Место смртиХиландар
 Византијско царство
ДинастијаНемањићи
ОтацЗавида
ВероисповестПравославље
СупружникАна
ПотомствоВукан Немањић, Стефан Првовенчани, Свети Сава, Јефимија, Јелена Асен?
Велики жупан Рашке
Период(1166) 1168. — 1196.
ПретходникТихомир Завидовић
НаследникСтефан Првовенчани

Порекло и породица

Seal of Stefan Nemanja
Печат Стефана Немање

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама са династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Дукљом (са Војислављевићима по женској линији).[8][9] О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету.[5]

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић (1900), као и Тибор Живковић (2006), претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. Поред ове две уверљиве замисли постоје и друге. Тако су пољски историчар Јан Лесни и енглески Џон Фајн замислили да је Завидин отац био Урош I.[10]

Осим Немање, Завида је имао још деце:

Био је ожењен племкињом Аном (у монаштву Анастасија), која је потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са којом је имао можда шесторо деце:[12]

Прилике у Рашкој у првој половини XII века

Током осме деценије 11. века, зетски краљ Бодин (1081—1101) је заузео Рашку и на власт довео жупане Марка и Вукана. У византијским изворима са краја XI и почетка 12. века јавља се Вукан као главни и једини предводник српских напада на Византију, који се из Звечана спушта на Косово и угрожава византијски Липљан. Не зна се када је он умро, пошто византијски извори након тог периода ћуте о њему, али се сматра да се то десило између 1112. и 1115. године.[16] Након њега се, као рашки велики жупан, јавља његов братанац Урош I, који је водио офанзивну политику према Византији. Он се повезује са Мађарима и учествује у њиховом нападу на Византију (1127—1129), а почетком четврте деценије XII века удаје своју ћерку Јелену за угарског престолонаследника слепог Белу II (1131—1141). Она је имала утицаја на политику свога мужа, али и њеног сина и његовог наследника Гезе II (1141—1161), а на угарском двору се у том периоду налазио и један од Урошевих синова Белош, који је обављао високе државне послове као бан и палатин (управник двора).[17]

Пре 1146. године, највероватније крајем 1145. године,[10] Урош I умире, а власт преузима његов најстарији син Урош II. Он се повезује са Угарском, којом је тада владао његов сестрић Геза II уз помоћ своје сестре и брата, покушава да се ослободи византијске врховне власти. Међутим, цар Манојло је 1149. године спалио Рас, а идуће године је на реци Тари (код Ваљева[1] или у Црној Гори[10]) потукао српске снаге ојачане помоћним угарским одредима. Он је Уроша II приморао да поново призна византијску власт, као и после нове неуспешне побуне 1153. године. Уроша је 1155. године покушао да збаци са власти најмлађи син Уроша I Деса, али је остао на власти одлуком Манојла Комнина.

Рођење и младост

Nemanja
Немања на уметничкој гравури

Немањин отац, Завида[b], је прогнан из Рашке током грађанског рата који је у њој вођен око власти међу Вукановићима. Немањино житије наводи да је тада био велики метеж[5] и да су његовом оцу браћа му завишћу одузели земљу[5], што неки историчари тумаче да је Завида заправо био велики жупан Рашке, кога су сродници збацили са власти[10]. Он се након тога склонио у Доклеју/Дукљу, у којој је рођен[5].

Током његовог прогона из Рашке, вероватно 1113. године у Рибници на Морачи (данашња Подгорица)[8], му се родио најмлађи син Немања. Крштен је у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, који је био преовлађујући у тадашњој Дукљи[5], да би се по Завидином повратку у Рашку са породицом, Немања крстио по други пут, у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке)[5], по грчком обреду.

Навод Немањиног житија о Завидином повратку у Рашку се понекад преводи да му се отац вратио у столно место[5], а некад да му се отац вратио на столно место[10], услед чега неки аутори сматрају да се Завида вратио у Рашку као велики жупан[10]. Не зна се са сигурношћу када се Завида вратио у Рашку, али је то вероватно било почетком треће деценије 12. века[10], пошто се у Немањином житију наводи да је пунолетство стекао у Рашкој, мада има и другачијих мишљења о времену његовог повратка у Рашку (друга половина четврте деценије[18], пета деценија XII века[19]).

Удеони кнез (до 1166/1168)

Када је одрастао, Немања као удеони кнез у Србији, добио је на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реке,[5] односно области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке.[1] Сава I Немањић у Студеничком типику записао је да је Немања I имао 46 година када је почео да влада.[20] Вероватно је учествовао у управљању Србијом под влашћу три велика жупана Уроша II, Десе и Тихомира. У том периоду, најкасније 1165. десио се један значајан сусрет Немање са царем Манојлом I.

Вероватно у седмој деценији 12. века, током припрема за један од похода против Мађара, или после неког од њих, византијски цар Манојло I Комнин (1143—1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Првовенчани сусрет цара и Немање описује као веома срдачан:

„А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
Stari Ras
Вероватни остаци Раса, некадашње престонице Рашке.

Том приликом Манојло I је Немањи доделио дворску титулу царског сана и жупу Дубочицу (око данашњег Лесковца) на управу, чиме је он постао директни царев вазал.[1] Манојлови разлози за овај поступак нису познати. Можда је Немања изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбе за положај великог жупана, које су трајале, са прекидима, током последњих деценија, или због тога што је владао областима које су се наслањале на правац Via Militaris који је ишао Моравском долином, а због чега је Немања био у положају да одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима.[21] Треба имати у виду да су Византинци и Мађари током прве половине XII века водили сталне борбе на граници Панонске низије и Балканског полуострва, у којима су Рашки велики жупани били традиционални савезник краљевине Угарске. Због тога је Манојло уздизањем Немање, покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.[21]

Током похода против Угарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162—1163),[1][11] обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу.[22][1][11] Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да окупља војску за напад на Угарску, у којој су се, везани вазалним обавезама, морали наћи и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји да преговора са Мађарима и Немцима, Манојло је Десу позвао на одговорност у Ниш. Након тога је одведен у Цариград, а за новог великог жупана је Манојло поставио Тихомира(1163-(1166) 1168),[23][1][11] најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године, заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора од Сплита до Бара[21], а у њиховим редовима, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход против Угарске уследио је 1166. године, а у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао велики жупан Рашке. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремске Митровице) која је одлучила исход рата[24], иако није дошло до територијалних промена[18].

Сукоби са браћом

Непосредно после добијања Дубочице, Немања почиње са градњом манастира светог Николе у Куршумлији и манастира посвећеног Богородици на ушћу Косанице у Топлицу[5]. У његовим житијима се градња ових манастира наводи као разлог за незадовољство његове браће, која су му пребацивала да ради на своју руку, без њихове дозволе или барем договора са њима. На те примедбе Немања је одговорио:

„Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
Drzava stefana nemanje
Развој рашке државе (1168-1190)

Међутим, прави разлог незадовољства Немањине браће је највероватније била Немањина претензија да уз помоћ Византије и подршку цркве, дође до титуле великог жупана. Он је покушао да се, уз подршку дела племства, домогне титуле великог жупана оптужујући Тихомира да води византофилску политику. На великом скупу рашке властеле, који је сазван тим поводом, Немања је са делом оних који су га подржали заробљен и затворен у пећини крај Раса. Његово заробљеништво је трајало релативно кратко, пошто су га његове присталице убрзо ослободиле, након чега је уз подршку властеле постао велики жупан Рашке и потиснуо браћу, која су побегла у Византију.

Око датирања његовог доласка на власт постоје неслагања, тако да једни смештају Немањину побуну на сабору у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину[1][25][8], док су раније неки Немањину побуну на сабору смештају у 1167. годину (после Тихомировог слања одреда Византији 1166. године), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину.[11]. Извесно је, да је он између 1165. и 1168. године, као најмлађи међу браћом, збацио најстаријег брата Тихомира, преузео власт, прогласио се великим жупаном и потиснуо из земље осталу браћу (Тихомира, Стацимира и Мирослава).

Немањина житија наводе да се избавио из тамнице тако што је обећао светом Ђорђу да ће подићи манастир у његову славу на врху брда које је једино могао видети из пећине, само ако га ослободи из тамнице. Светац му је помогао, према наводима хагиографија, а Немања му је у знак захвалности подигао манастир Ђурђеви Ступови[1].[11] (градња започета 1171. године).

Његова браћа су од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањина житија наводе да је против њега послата велика најамничка војска у којој је поред Грка, било Франака и Турака.[26] До битке је дошло 1168. године.[11] код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу, у којој су се многи подавили[5][26] док су се остали у нереду повукли са бојишта. У Ситници се удавио и његов брат Тихомир.[11], а након битке Немања је признао врховну власт Византије, док га је Манојло прихватио као законитог владара Рашке[8]. Касније се Немања измирио са браћом и оставио их на власти у њиховим удеоним кнежевинама[1].

Велики жупан (од 1166. или 1168. до 1196)

Рат са Византијом

Manuelcomnenus
Византијски цар Манојло I Комнин.

Немања је 1170. године напао, византијског вазала, кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи део тадашње Зете и Неретвљанску област.[11]. Већ наредне године Манојло Комнин долази у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива 12.03.[21] заплењена сва млетачка имовина на простору Византије[25]. Као одговор на ово, из Венеције је покренута млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима. Борби против Византије прикључила се и краљевина Угарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство, са Фридрихом Барбаросом (1152—1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања, који отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину (путни правац Београд-Браничево-Ниш)[8]. Међутим, исте године умире краљ Угарске Иштван III (1162—1172), после чега почињу сукоби око власти у самој Угарској, из којих као победник уз византијску помоћ 1173. године излази Манојлов кандидат Бела III (1173—1196)[27]. Непосредно након тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом,[18] тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио повољан тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку. Пред надолазећом византијском војском, велики жупан Рашке се повукао у планине.

Заточеништво у Цариграду

Овај сукоб се окончао Немањином предајом цару Манојлу. Он је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и изашао пред цара. Стигавши до Манојла Немања је пред њега пао ничице пружајући му свој мач, да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио његову понизност, приставши на обнову вазалних обавеза и остављање Немање на положају великог жупана. Завршни део ове епизоде одиграо се у Цариграду, кроз који је бунтовни велики жупан Рашке проведен у Манојловој тријумфалној поворци.[11]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке ( Студеница)).

Повратак у Рашку

Византијски цар Манојло Комнин је вратио Немању на положај великог жупана, а његовој браћи је потврдио њихове удеоне области - Страцимиру око Западне Мораве и Мирославу Захумље. По повратку у Рашку, Немања се окренуо учвршћивању централне власти, а Тихомировог сина и наследника Првослава је приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама, Немања је редовно слао помоћне одреде у византијске војне походе. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. септембра 1176. године у кланцима Мале Азије[25]. По речима Никите Хонијата, сам Манојло је овај страховит пораз упоредио са катастрофом код Манцикерта из 1071. године[25].

Византијски цар Манојло I Комнин умире 24. септембра 1180. године, након чега Византију захватају унутрашња превирања, у којима се за пар година смењује неколико владара, што доводи до великих промена на Балканском полуострву. Краљевина Угарска, Рашка и бановина Босна непосредно после Манојлове смрти прекидају вазалне односе са Византијом.[11], а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено друго бугарско царство[25]. Многе вазалне државе у региону, међу којима и Рашка, тада се окрећу од слабе Византије према Папству.[28]

Освајање Ниша, Косова и Метохије

Освајања Стефана Немање
Карта освајања Стефана Немање (1183-1186)

Унутрашњу кризу у Византији први је искористио угарски краљ Бела III, који је током 1180. и 1181. године освојио Далмацију. Немања му се придружио 1183. године и они су заједно нападали на византијске поседе у Моравској долини и источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија).[11][21]. Мађари су се након тога повукли из борби, док је Немања наставио офанзиву и заузео област нишавску до краја, Липљан, и Мораву (Биначка Морава[8]), и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим[5].

У његовим житијима се наводи:[5]

„А кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможв, и народа свога.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

Освајање Зете

Serbie de Nemanja 1184 sr
Политичка карта Балкана 1184. године

После продора на југ и исток, Немања је напао византијског вазала, кнеза Дукље Михајла III (1162—1186), из владарске династије Војислављевића. Ток освајања није познат, али се он већ у јануару 1186. године помиње као владар у Котору, тако да се сматра да је до тада овладао целокупном Зетом[1][8].

У том походу заузео је градове[5][8]: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Рисан, а о страдању градова, у којима су византијске присталице (житијима називани Грцима) пружиле отпор[8], у његовим житијима се наводи:

„Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област... А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

„... градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој...”

— Доментијан, „Житије светог Симеона“

Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац[5]. Последње, везано за данак, указује на то да градови нису били у потпуности срушени.[5]

Напади на Дубровник

Истовремено са Немањиним походима, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на поседе Дубровачке републике[8]. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена[8], а он сам се једва спасао[18]. Исте године, Мирослав је напао Дубровник са 13 бродова, али је 18. августа потучен недалеко од Пољица, код острвцета Колочепа[21]. Наредне, 1185. године, Мирослав је опсео град са копна, али се повукао након седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа[8].

Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27. септембра 1186. године, када је закључен мир између њихових представника, жупана Невдала и Дружине Видошевића (са рашке стране) и дубровачког кнеза Крваша и надбискупа Трифуна (са дубровачке стране). Одредбе мира давале су Дубровчанима право слободне трговине, испаше и искоришћавања шума у Рашкој, док је становницима Рашке омогућен слободан промет у граду[21].

Преговори са Барбаросом и крсташки напади на Византију

После слома друге норманске офанзиве на Балканско полуострво (крајем 1185)[25], византијски цар Исак II (1185—1195, 12031204) је ступио у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини, који су већином били у Немањиним рукама[21]. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је Немања био приморан да пронађе другог јаког савезника. Истовремено је наставио офанзиву и ширење својих области, ослањајући се на византијску заузетост побуном на простору данашње Бугарске коју је помагао[25].

Пад Јерусалима 2. октобра 1187. године[25], покренуо је III крсташки поход на Свету земљу. Део крсташа, предвођен светим римским царем Фридрихом Барбаросом, планирао је да прође кроз Немањине земље, што је велики жупан покушао да искористи, уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Његови изасланици су на Божић 1188. године у Нирнбергу, предложили светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку[21][18].

До сусрета двојице владара дошло је 27.07. 1189. године у Нишу[21][8]. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху[8]:

  • 20.000 војника спремних на рат са Византијом
  • ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством

заузврат, Немања је тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања.

Сличну понуду су, том приликом, изнели и устаници са простора данашње Бугарске, нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло[21].

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступао Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области[21]. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра 1189. године, после опсаде, заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске[21][8], а Фридрих покреће и своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком (1191—1197)) ка Цариграду, да би извршио поморску блокаду византијске престонице[18], коју је уз помоћ Срба и Бугара планирао да нападне[8]. Међутим, ове акције бивају прекинуте 14. фебруара 1190. године[21], када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму.

Simeon Ljeviska
Стефан Немања, фреска из Богородице Љевишке (почетак 14. века)

Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе, прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље[8]. Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Моравијесен 1190..[11][25] или почетком 1191. године[21]) дошло до битке у којој је Византија однела одлучну победу. Немања се након тога повукао, док су Византинци опустошили тај део Рашке, спаливши и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије[21]. После тих дејстава, дошло је до склапања мира, према коме је[25].[11][21]:

Последњи рат, Немања је водио, 1192. или 1193. године[8], против Мађара, који су напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је на краља Угарске Белу III извршио папа Целестин III (1191—1198), на инсистирање Исака II[25].

Крајем Немањине владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

Повлачење са власти и одлазак у монаштво

Свети Симеон
Мироточиви
Sveti Simeon Kraljeva Crkva detalj
Фреска из краљеве цркве у Студеници, око 1314.
Датум рођењаоко 1113.
Место рођењаРибница (данашња Подгорица)
Краљевина Дукља
Датум смрти13. фебруар 1199. (85/86 год.)
Место смртиХиландар
Света гора, Византија
Поштује се уСрпској православној цркви
Канонизацијаод Српске православне цркве
Главно светилиштеХиландар, место његове смрти
Празник13/26. фебруар

Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196. године[1] на који је позвао:

„... жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике...”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

Власт и титулу великог жупана Рашке је предао средњем сину, Стефану, чији је таст Алексије III Анђел (1195—1203) 08.04. 1195. године извршио државни удар у коме је свргнуо са власти свог брата Исака II и преузео власт[25]. Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу[1], са тим да је подређен Стефану, као великом жупану Рашке.

Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у новембру 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар 1198[21].

„... који ће служити за примање људи од српскога народа...”

— Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар

Смрт

Немања је преминуо у дубокој старости, у манастиру Хиландар 13. фебруара 1199.[1][8] или 1200. године[29]. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили око власти. Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, поред оца, у којој се и данас налазе десно од олтара у саркофагу.

У међувремену померане су његове мошти неколико пута: из Студенице у Жичу, па назад у Студеницу, затим одатле у Сопоћане - где су почивале 152 године. У земљи су биле укопане 211 година. Године 1686. су пренете у Црну Гору, а затим враћене у Студеницу 1701. године. Последњи пут су (још само годину дана) светитељеве мошти избивале - биле склоњене 1790-1791. године у Банат, у манастир Војловицу.[30]

Српска православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.

Немањина верска политика

Стефан Немања се сматра једним од родоначелника Српске православне цркве, првим великим ктитором православних храмова међу Србима и дубоко побожним човеком[8].[11]. Православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште. О томе сведочи и чињеница да су рашки епископи Јевтимије и Калиник важили за утицајне личности у држави и на саборима[8]. Без обзира на то, он је одржавао добре и чврсте везе представницима папске курије, како из политичких разлога због подршке у борби против Византије, тако и због чињенице да је у његовој држави део становништва, махом у приморским областима, био римокатоличке вере.[11].

Током своје владавине, Немања је повео борбу против богумилске јереси чије је припаднике прогнао и казнио[8], тако да они након тога нису представљали већу опасност по државу[8].[11].

Немањине задужбине

Током свог живота Немања је подигао и обновио већи број манастира и цркви, како на просторима којима је владао односно управљао, тако и у другим земљама.

Св. Сава и св. Симеон
Свети Симеон и свети Сава оснивају Манастир Хиландар.

Поред ктиторских делатности, Немања је помагао хришћанске светиње у свету[31]:

Прогони богумила

Крајем 12. века, међу Србима и другим балканским Словенима, је било веома распрострањено словенско хришћанско учење названо богумилство. Главна политичка тенденција богомилства била је отпор византијској државној и црквеној власти.[32]

Nemanjin sabor
Сабор против јеретика, црква светог Ахилија у Ариљу (1290)

Само богумилство је било веома раширено међу народом у Рашкој и Босни.[11], а његово ширење међу властелом довело је Немањине акције против њих[8]. Он је сазвао државни сабор на коме је требало да се донесе одлука даљим мерама против њих. На њему се део властеле успротивио било каквој акцији против њих.[11], али је на крају ипак донета одлука да се они прогнају из земље и казне[8]. Богумили су се оружјем супротставили одлукама сабора.[11], тако да је Немања против њих повео прави крсташки рат.[11] у коме је богумилство уништено. Они су већином протерани из државе[8], имовина им је попаљена и одузета[8], док је део њих остао у земљи прикривајући своју веру.[11]. Немањин син Стефан, овим речима описује рад свог оца против богумила:

Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.
— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

У сукобима су спаљене њихове књиге[5], највероватније словенске апокрифне књиге, које су они преводили[c]

Део богумила је тада побегао у околне земље, махом у Босну, где су нашли уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина.

Види још

Напомене

  1. ^ Један је од 16 владара који су уврштени у књигу „100 најзнаменитијих Срба“, коју је саставила Српска академија наука и уметности.
  2. ^ Име Немањиног оца Завида, помиње се само на два места (натпис у цркви светог Петра и Павла на Лиму у данашњем Бијелом Пољу и запис у склопу „Мирослављевог јеванђеља“) као име оца његовог брата Мирослава, док се у његовим житијима не помиње.
  3. ^ Према наводу Бранка Бјелајца:„Богумили су у X, XI и 12. веку преводили апокрифне црквене књиге на ондашњи српски књижевни језик.“ Срећковић, Славков Пантелија: Историја српскога народа, књига прва, Београд, 1884. године.

Референце

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 Веселиновић & Љушић 2001.
  2. ^ Деретић 2005.
  3. ^ Новаковић 1958, стр. 179, 186-187.
  4. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 36.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 Житије светог Симеона.
  6. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 105.
  7. 7,0 7,1 7,2 Дероко 1985.
  8. 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 8,10 8,11 8,12 8,13 8,14 8,15 8,16 8,17 8,18 8,19 8,20 8,21 8,22 8,23 8,24 8,25 8,26 ИСН I 1981.
  9. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 34.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 Живковић 2006.
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 11,11 11,12 11,13 11,14 11,15 11,16 11,17 11,18 11,19 11,20 11,21 11,22 Станојевић 1910.
  12. 12,0 12,1 12,2 „Balkan 5”. genealogy.euweb.cz. Приступљено 6. 7. 2017.
  13. ^ Марковић 2012, стр. 18 (38) на напоменом 145.
  14. ^ L. P. Brockett, The Bogomils of Bulgaria and Bosnia: The Early Protestants of the East (1879)
  15. ^ Павлов, Пламен. Търновските царици. В. Т.:ДАР-РХ. 2006. ISBN 954-9789-04-3. стр. 10-11,.
  16. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 29-32.
  17. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 32.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 Фајфрић 1998.
  19. ^ „Entry of Slavs Into Christendom“, Приступљено 8. 4. 2013.
  20. ^ Свети Сава 2009, стр. 76.
  21. 21,00 21,01 21,02 21,03 21,04 21,05 21,06 21,07 21,08 21,09 21,10 21,11 21,12 21,13 21,14 21,15 21,16 21,17 Ћоровић 1997.
  22. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 58-59 са напоменом 140.
  23. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 58-59, 60-64, 138-139 са напоменама 140 и 155. Постоје два описа Византинаца о смењивању Десе са места великог жупана. Према опису Јована Кинама то се десило 1163. Други опис оставио је Никита Хонијат и према њему смењивање Десе и уздизање Тихомира било је 1165.
  24. ^ Јован Кинам, „Историја“
  25. 25,00 25,01 25,02 25,03 25,04 25,05 25,06 25,07 25,08 25,09 25,10 25,11 Острогорски 1993.
  26. 26,0 26,1 Доментијан, „Житије светог Симеона“
  27. ^ Kazhdan 1991.
  28. ^ Јосип Врандечић, „Црква босанска и Црква далматинска: Средњовјековна хереза у Далмацији “
  29. ^ Павле Поповић, Година смрти Немањине
  30. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  31. 31,0 31,1 31,2 31,3 31,4 31,5 31,6 31,7 31,8 Марковић 1920.
  32. ^ Иво Пилар, Богомилство као социјални и политички проблем“ (1927)

Извори и литература

Примарни извори

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Тихомир
Велики жупан Рашке
(1166. или 116825.03. 1196)

Наследник:
Стефан Првовенчани
26. фебруар

26. фебруар (26.02) је 57. дан у години по грегоријанском календару. До краја године има још 308 дана (309 у преступној години).

Богумили у средњовековној Србији

Богумили у средњовековној Србији су били словенски хришћани које нису признавали власт византијске нити римске цркве. Њихово учење, богумилство, проширило се Рашком из Македоније, која је била њихово средиште. Називани су и бабунима, по македонској планини Бабуни.Православна црква и немањићка држава су их прогласиле за јеретике, кажњавајући их телесним казнама, спаљивањем на ломачи, сечењем језика, жигосањем по лицу, прогоном из земље, одузимањем имања и другим драконским мерама. У овим погромима су спаљене и словенске апокрифне књиге, које су представљале најстарије споменике рашке и македонске школе.

Грб Лесковца

Грб Лесковца је званични симбол Града Лесковца и постојан је у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.

Град Лесковац не поседује историјски грб. Природни и континуирани развој средњовековних хералдичких наука и примене принципа је прекинут османлијском најездом у 15. веку. Седамдесетих година 20. века усвојен је амблем општине Лесковац. Тај амблем спада у боља парахералдичка решења свога доба.

Важећи грб општине Лесковац усвојен је 12.03.2005. године.

Грб евоцира историјско и културно наслеђе Лесковца. Плаво је боја неба, светости, воде и мира. Актуелни амблем Лесковца има плаву основу. Плаво старински „мораво”, алудира на назив реке Мораве, чији је слив хидролошка окосница југа Србије.

Златно је боја светости, непропадљивости и непроменљивости кроз време. Крст од двоструко уплетеног гајтана има двоструко значење: крст је симбол страдања и васкрсења, симбол цивилизације којој припадамо, а уже подсећа на настанак ужарске и гајтанарске производње из које се развила специфична занатска и индустријска афизиономија Лесковца. Крст је такође знак раскрснице путева. Лесковац је, као град и трговиште, центар те раскрснице и место разапето на крсту страдања у ратовима, много пута васкрсло из пепела сопствених стратишта. Златни плодови леске алудирају на лесковачки топоним.

Црвени двоглави орао на сребрном штиту, који се види на застави Лесковца, подсећа на време када је Стефан Немања задобио Дубочицу од Византије. Као посебна владарска ознака у Ромејском царству, црвени орао је заштићени знак деспота, севастократора и кесара и у том својству су га користили српски владари Немањићке лозе све до царског крунисања Стефана Душана. Златна бедемска круна са четири видљива мерлона део је стандардног хералдичког репертоара којим се дефинише природа територијалног грба и административни ранг и величина Титулара; шест мерлона (четири видљива) означавају да Титулар има више од 100.000 житеља на својој територији.

Конопља и леска, као део полувенца који окружује Средњи грб, подсећају на име града и на чињеницу да је лесковачка привреда била заснована на гајењу и преради конопља. Леска је приказана у злату како би се подвукла разлика између реалног и симболичног. Лавови као држачи засновани су на хералдичком наслеђу лесковачког краја. Апокрифни грб Дарданије, која је шири археолошко-историјски оквир коме припада и Лесковачка котлина, популарисао је Христофор Жефаровић посредством своје „Стематографије”, и као такав налазио се једно време у саставу патријаршког грба и на стегу уз десног чувара павиљонског грба српског Краљевског дома. Тог лава карактерише црвена тинктура и црни коронет, као и удвојени реп. Хералдички лав породице Бранковић, која је у дужем периоду господарила овим подручјем, такође је црвен. Овде је његова тинктура измењена у „мораву”, односно плаву, као алузија на слив Јужне Мораве. Оба лава, десни и леви чувар, својим бојама подсећају на прву познату српску заставу за коју се зна да је била „црвена и плава”.

Грб Града и насељеног места Лесковац користи се у три нивоа, као Основни, Средњи и Велики. Грбом и стегом се изражава и представља припадност Граду Лесковац. Они се могу употрбљавати само у облику, са садржином и на начин предвиђен Одлуком о грбу и стегу Града Лесковца.

Десислава

Десислава (друга половина 12. века) је била српска кнегиња и супруга дукљанског кнеза Михаила III, последњег владара из династије Војислављевића.

Завида

Завида (умро после 1127) је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. По женској линији је био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Завида је отац четворице синова:

Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163 — (1166) 1168).

Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169-?).

Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).

Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке ((1166) 1168 — 25.3.1196).Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће . Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I .

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.

Зета у доба Немањића

Зета у доба Немањића је историографски назив за српску средњовековну област Зету у доба владавине династије Немањићи, од времена владавине великог жупана Стефана Немање (1166-1196) до времена владавине цара Уроша (1355-1371). Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније. Према тадашњој подели српских земаља, Зета је спадала у Поморске земље, које су даване на управу члановима династије Немањића.

Лепеница (област)

Област Лепеница је историјска област која обухвата делове Шумадије. Захвата слив реке Лепенице и реке Раче. Први пут се помиње у хривосуљи из 1198 или 1199. којом жупан Стефан Немања област поклања манастиру Хиландар.

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Манастир Ђурђеви ступови

Ђурђеви ступови су манастир Српске православне цркве, посвећен Светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године. Ктиторски натпис Стефана Немање у Ђурђевим Ступовима из 1170/1171. године је један од ретких споменика тога доба који је датиран, а представља важно сведочанство о почецима наше писмености. Манастир је уврштен у Светску културну баштину и под заштитом је УНЕСКО-а. Манастир постоји већ преко 845 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен. У манастиру живe 4 монаха и 2 искушеника.

О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру – Ђурђеви ступови. Слично архитектонско решење, прилично необично за православне цркве Балкана, има још само доста мања Богородичина црква у Доњој Каменици, у којој су, међутим, оба предња торња сачувана.

Ступ – представља пространији комад обрадивог земљишта у поседу владара, властеле, или црквених институција, који су га непосредно искоришћавали. Зато се може рећи да су ступови били део властелинске резерве, обрађиван бесплатним радом зависног становништва.

Манастир Богородице код Куршумлије

Манастир пресвете Богородице (Петковача) у Куршумлији је најстарија задужбина Стефана Немање ((1166)1168—1196), коју је, заједно са оближњим манастиром посвећеном светом Николи, подигао између 1159. и 1166. године. Налази се у близини ушћа реке Косанице у Топлицу, недалеко од остатака византијске базилике, а подигнута је на темељима рановизантијског храма, датираног у V или VI век. Сама грађевина је једнобродна са основом триконхоса (одлика цркава у Цариграду и Светој гори) и каменим иконостасом. Манастирска црква је данас рушевинама, а од 1979. године се налази под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Кончул

Манастир Кончул посвећен светом Николи (у народу познат као Никољача, понекад и као Казиновићи) се налази у селу Гњилица, на три километра од данашње Рашке.

Припада епархији Рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Манастир Светог Николе код Куршумлије

Манастир Светог Николе у Куршумлији је најстарија задужбина Стефана Немање ((1166)1168—1196), коју је, заједно са оближњим манастиром посвећеном Богородици, подигао између 1159. и 1166. године. Налази се на узвишењу које се уздиже над градом, изнад ушћа Бањске у Топлицу.

Манастирска црква је данас обновљена (осим једног звоника), а у плану је обнова комплетног манастирског комплекса који се од 1979. године налази под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја.

У начину градње су приметни византијски утицаји (јављају се сличности са никејском црквом свете Софије, цариградским црквама и Влахернском капијом у склопу градских бедема), али и присуство романичких елемената из приморја (припрата са две куле звонаре, попут цркве светог Трифуна у Котору), што представља својеврсну најаву Рашког стила у архитектури, који ће настати свега неколико година касније. У унутрашњости цркве су откривени фрагменти живописа из XIV века, а сам манастир је био први преписивачки центар Немањићке Србије.

Манастир Студеница

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Јулијан Кнежевић је био познати игуман Манастира Студенице од 1961. до свог упокојења 2001. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Манастир Хиландар

Хиландар (грч. Χιλανδαρίου) или Хилендар, такође и Хеландар, српски је православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе (грч. Άγιο Όρος), на полуострву Халкидики односно трећем краку полуострва Халкидики — Атосу (грч. Аτоς), у северној Грчкој. Манастир је удаљен 2,5 km од Егејског мора.Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

ОШ „Стефан Немања” Студеница

ОШ „Стефан Немања” је државна установа основног образовања, која је почела са радом 1838. године у Студеници, на територији града Краљева.Школа је почела са радом 17. августа 1838. године, доласком учитеља Илије Стефановића. Нова школска зграда је саграђена 1953. године, а 1961. године прераста у осмогодишњу школу. Школа је 1971. године припојена ОШ „Милун Ивановић” из Ушћа. Земљотрес је 1980. године оштетио школу и тада се поставља монтажни објекат који се каснијих година дорађује и школа добија данашњи изглед.

Године 1990. школа поново постаје самостална под именом Основна Школа „Стефан Немања” Студеница.

Школу похађају ученици са територије Студенице као и подручија Рудна и Мланче. У оквиру школе, постоји неколико истурених одељења четворогодишњег образовања (Брезова, Ђаково, Мланча, Река, Рудно, Бзовик, Савово…) које у зависности од броја ученика и даље раде.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Сабор против богумила у Рашкој

Црквено-државни сабор против богумила је око 1176. године сазвао велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. На сабору је богумилство осуђено као јерес чије је помињање забрањено, њиховом поглавару је "урезан језик у грлу његову", верске старешине су спаљене на ломачи, док су многи верници кажњени разним телесним казнама и прогнани из земље, а сва њихова имовина је одузета.

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.