Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1284. до 1316. године.[1]

Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.

Стефан Драгутин
Fresco of Stefan Dragutin, Arilje
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,
око 1290. године
Пуно имеСтефан Драгутин Немањић
Датум рођењаоко 1251.
Место рођењанепознато
Датум смрти12. март 1316. (63/64 год.)
Место смртинепознато
Гробманастир Ђурђеви ступови
ДинастијаНемањићи
ОтацУрош
МајкаЈелена Анжујска
Вероисповестправославље
СупружникКаталина Арпад
ПотомствоЈелисавета Немањић, Стефан Владислав II, Стефан Урошиц Немањић
краљ
Период12761282.

краљ Србије
12841316.

краљ Срема
ПретходникУрош
НаследникМилутин (у Србији)
Владислав (у Срему)

Извори

King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin
Стефан Урош, отац краља Драгутина

Највише података о животу Драгутина Немањића даје нам његов биограф, архиепископ Данило, у свом делу Животи краљева и архиепископа српских (или Даниловом зборнику) које представља зборник биографија српских владара и црквених старешина 13. и 14. века. Зборник је настао у 14. веку, а Данило II је изгледа састављач већег дела тог зборника. Део зборника су написала и у зборник уобличила два, по имену непозната, црквена лица. У њему су краће белешке о краљевима Стефану Радославу и Стефану Владиславу I, а опширније биографије краљева Стефана Уроша I, Драгутина, Стефана Уроша II Милутина, Стефана Уроша III Дечанског и прве године владавине Стефана Уроша IV Душана. Спис је 1866. године издао Ђуро Даничић. Данилов зборник радова основни је извор за Драгутиново доба. Аутор користи повеље које је краљ Драгутин издавао да би регулисао односе са Дубровником, али и повеље које се односе на самосталан период његове владавине. Од византијских извора значајно је дело Георгија Пахимера које садржи преглед византијске историје од 1255. до 1308. године. Пахимер се више интересује за Милутина. Међутим, забележио је реакцију Драгутина на брак Милутина и Симониде. Драгоцен извор представља и дело „Опис источне Европе“ анонимног католичког монаха кога је 1916. године објавио пољски научник Олгирд Горка. Претпоставља се да је писац француски монах из реда доминиканаца који је послат у источну Европу да проповеда католицизам међу шизматицима, или је неко други на основу извештаја таквог мисионара написао (1310/11) „Опис источне Европе“. Анонимни католик је имао доста вести о Србији у 1308. години и писао је о грађанском рату између Милутина и Драгутина.[2][3]

Детињство и младост

Helena van anjou
Јелена Анжујска, мајка краља Драгутина

Драгутин је био најстарији син краља Уроша I и краљице Јелене. Још на рођењу је одређен да свога оца наследи на престолу те му је због тога и пружано васпитање какво је одговарало његовом положају[4]. Данило пише да је Драгутин био дубоко религиозан. Урош I оженио је сина Драгутина угарском принцезом Катарином, ћерком Стефана V најраније 1268. године. Склапању брака претходио је рат између Уроша и Угара.

Краљ Урош I је Угарима крајем 1267. или почетком 1268. године отргао Мачванску бановину којом је управљао краљев унук Бела. Угарски краљ послао је помоћ. Тада је Урош I поражен у бици, заробљен 1268. године и присиљен на склапање мира који је учвршћен поменутим браком. Драгутин се у угарској повељи из 1271. године помиње као млади краљ, али је након женидбе живео на очевом двору и није на управу добио посебну област.[5].

Краљ Урош I је настојао успоставити што веће јединство државе и није био вољан да испуни захтев младог краља да добије област на управу. Данило пише како Урош I није хтео своме сину оделити део своје државе због чега је Драгутин заратио против оца[6]. Помоћ је добио од Угарске. Урош I је сакупио војску да се суочи са сином, а на његовој страни био је Архиепископ Јоаникије, који је због пораза Уроша напустио свој положај. Није извесно кога су подржавали краљица Јелена и Милутин. Пре коначног избијања сукоба, Драгутин је, према речима архиепископа Данила, још једном покушао да убеди оца да му додели комад земље. Урош I није пристајао на компромис. Надмоћнија Драгутинова војска нанела му је пораз у бици на Гатачком пољу (јесен 1276) након чега је Урош присиљен на абдикацију.[7] Стефан Драгутин је власт преузео у периоду септембар-децембар 1276. године, а из тога произилази да је битка „у земљи званој Гацко” била у том времену или непосредно пре, тј. у августу 1276.[8] Поражени Урош се замонашио узимајући име Симон, а убрзо је и умро у Захумљу.[9]

Знатно другачије догодило се са краљицом Јеленом она је од новог краља Стефана Драгутина добила део земље на управу. Од тада је господарила Зетом (или бар њеним великим деловима), Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Није јасно да ли је то била награда за подршку побуњеном сину, или уступак да би му опростила збацивање Уроша I и измирила се са њим. Вероватно је и Милутин добио део земље на управу.[10][11]

Владавина

Dragutin u ruzici
Драгутин на фресци у цркви Ружици.

Драгутин је владао Србијом од 1276. до 1282. године. На почетку владавине је успоставио добре односе са Дубровачком републиком обновивши њене трговачке повластице. Издао јој је „повељу о трговини“ која је веома значајна због тога што се у њој први пут спомињу властеличићи[12]. Драгутин је наставио Урошеву политику ступајући у савез са Карлом Анжујским против Византије. Међутим, краљ се није истакао у борби са Византијом. У рату се истакао византијски пребег Котаница. Котаница је био противник византијског цара Михаила VIII. Учествовао је у српском продору до Сера пљачкајући византијске покрајине. Бугарску су у то доба раздирале династичке борбе и грађански ратови те је са те стране Драгутин био миран[13].

Савремени извори као узрок Драгутинове абдикације узимају пад са коња под Јелечом. Међутим, то је био само повод за смену на престолу. Вероватно је основни разлог за то било нестрпљење српске властеле да освоји нове земљопоседе и стекне плен у рату. Стефан Драгутин је искористио привредно јачање Србије које је започето брзим развојем рударства у време његовог оца Стефана Уроша I и створио је значајну војску. Пред крај владавине Стефан Драгутин је почео освајачки рат против Византије. Српска војска је продрла до града Сера вероватно 1281.[14] Почетком следеће 1282. године српска властела је очекивала наставак рата и освајања, али архиепископ Данило описује да је краљ Стефан Драгутин пао са коња, доживео тежак прелом ноге, а то је изазвало пометњу у Србији. То се односи на незадовољство властеле која је желела офанзивну политику. Податке о паду забележио је и анонимни монах из 1308. године, а и Георгије Пахимер. У атмосфери пуној незадовољства, Драгутин је Милутину на сабору у Дежеву предао симболе краљевског достојанства: злато, царске хаљине, свога коња и оружје. Иако сабор у Дежеву представља значајан догађај у историји средњовековне Србије, познате су нам само основне одредбе његових одлука. Данило, наклоњен Милутину, пише да је он примио власт доживотно. Исто бележи и Пахимер. Анонимни католик бележи две верзије. Према првој верзији, Драгутин је предао брату краљевство без икаквих ограничења. Према другој, предао му је престо док не оздрави, а ако умре, Милутин је требало да га задржи. Обе верзије су нетачне.[15] [16]

Одредбе Дежевског споразума биле су следеће: Драгутин се због болести повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу[17].

Драгутин је изгледа за себе задржао простране територије од Рудника до Требиња. Тамо се са породицом и делом властеле повукао 1282. године. Од Дежевског сабора па до прикључења Мачванске бановине његовог држави протекло је барем две године. Драгутин је од своје таште, угарске краљице Јелисавете, добио Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни (Усора и Соли). Својој мајци је Драгутин тада уступио Требиње док је гатачки и билећки крај посео Милутин. Мачва се у 13. веку називала и Сремском земљом. Под Сремом се тада подразумевала област између Саве и Дрине, тј. данашња Мачва и Колубара. Иако Угари нису више користили назив „Онострани Срем“ код Срба се још увек користио стари назив те је стога у домаћим изворима Драгутин познат и као „сремски краљ“. Београд је тада по први пут ушао у састав српске државе. Иако је Драгутинова резиденција била у Дебрцу, он је први српски владар који је повремено резидирао у Београду[18].

“Сремски краљ“

Srem04-en
Сремска земља краља Драгутина

Отприлике у исто време Драгутин је своју ћерку Јелисавету удао за босанског бана Стефана Котроманића. Тиме је свој утицај проширио и на Босну. Почетком последње деценије 13. века су се у Браничевској области осамосталила два бугарска великаша: Дрман и Куделин, посредно татарски вазали. Они су нападали Драгутинове земље. Војни поход на Браничево завршен је неуспехом. Драгутин није располагао довољним бројем војника како би их могао угрозити. Након неуспеха ове акције, Дрман и Куделин су најамничком војском Татара и Кумана наставили са пљачкањем Драгутинових територија. Драгутин је затражио помоћ од брата. Двојица браће склопила су договор у Мачковцу на Морави о заједничкој акцији. Две војске заједно су продрле у Браничево. Успех је био потпун око 1292. Дрман и Куделин приморани су на бекство. Освојене области задржао је Драгутин. Област средњовековног Браничева поклапа се са данашњим пожаревачким крајем и Хомољским планинама. Пад бугарских великаша изазвао је одмазду видинског кнеза Шишмана. Шишман је продро све до Хвосна; намеравао је опљачкати и Пећку патријаршију. Међутим, у сукобу са српском војском је поражен. Срби освајају сам Видин. Шишман је принуђен да се ожени ћерком српског велможе Драгоша. Рат са Шишманом изазвао је реакцију татарског кана Ногаја. Опасност је Милутин отклонио дипломатском акцијом и признавањем врховне татарске власти. Драгутин у овим преговорима није играо никакву улогу.[19][20]

У то доба је папа Никола IV упутио писма Драгутину, Милутину и Јелени у којима их је позивао да своју земљу и народ преведу у католицизам. Преговори папске курије и Драгутина су настављени. Драгутин је владао североисточном Босном у којој је била укорењена богумилска јерес. Драгутин је настојао искоренити богумиле због чега је од папе тражио да у Босну пошаље мисионаре који ће на народном језику радити на сузбијању богумилства. Папа је послао два искусна фрањевца[21].

Сукоб са братом

Fresco of young Stefan Dragutin and Stefan Milutin, Sopoćani
Драгутин и Милутин на фресци у Сопоћанима

Након победе над видинским кнезом Шишманом, између браће је дошло до захлађења односа. Разлог за то је Милутинова одлука да се ожени византијском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника. Савез са Византијом имао је значајну опозицију у Србији. Пре свега, против савеза су били краљева мајка Јелена и краљев брат Драгутин. Драгутинов став може се извести из догађаја који су уследили и белешке византијског писца Георгија Пахимера који каже да је Андроник своме зету пружио савезничку помоћ због које је Драгутин морао да одустане од планираног напада. Драгутин је имао разлога да се узнемири. На Дежевском сабору је одређено да Милутина наследи његов син Владислав. Међутим, Милутинова ташта Ирина покушавала је да за престолонаследнике наметне двојицу својих синова Теодора и Димитрија. Обојица нису били заинтересовани за српски престо[22]. Поред тога, напуштање политике пружања подршке Анжујцима довело је до неповерења према Милутину. И поред тога, Драгутин је изгледа помагао Милутинову акцију против Дубровника из 1301. године. Дубровачки кнез се склања на Мљет и августа 1301. године закључен је мир по коме је утврђено пређашње стање уз ратну одштету Дубровника од 4000 перпера. Повељом Милутин потврђује права дубровачких трговаца у Србији. У повељи се помиње и Рудник што значи да је овај град већ био у Милутиновим рукама (септембра 1301). Међутим, по завршетку рата Рудник је поново у рукама Драгутина што је доказ да по завршетку грађанског рата није било већих територијалних промена[23].

Даље податке даје нам анонимни католички монах који је, пролазећи кроз земљу, забележио податке о узроцима грађанског рата. Његове симпатије су на страни Драгутина кога сматра пријатељем католика, док Милутин мрзи и прогони католике. Милутин је ступао у контакте са папом и француским феудалцима у јужној Италији. Са папом Клементом V (1305—1314) преговарао је око преласка Србије у католицизам. Преговарао је и са Филипом Тарентским, сином анжујског краља Карла из јужне Италије, владара балканских анжујских територија који је намеравао да обнови латинску власт у Цариграду. Исте амбиције имао је и Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV, који је носио титулу византијског цара преко своје жене, Катарине од Куртенеа. Милутин се обавезао да му пружи подршку и да не прима избеглице династије Палеолог из Цариграда, а Карло му је потврдио држање македонских територија и обавезао се да ће га, када дође на власт, бранити од спољашњих и унутрашњих непријатеља. Преговарало се и о удаји Милутинове ћерке Царице за Карловог сина. Међутим, даљи преговори су отказани. Папа је 1309. године отишао у Авињон, а Карло се умешао у рат за круну Светог римског царства[24].

Рат је окончан 1311. године посредством свештенства. Браћа су се измирила, не зна се под каквим условима. Већих територијалних промена није било.

Грађански рат у Угарској

Loza Nemanjica Decani d 3 2
Стефан Владислав, Драгутинов син

У грађанском рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом. Добио је простране области Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима[25]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика[26]. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу[27].

Последње године и смрт

Јелена умире у пролеће 1314. године. Драгутин није присуствовао њеној сахрани већ је на обред дошло његово посланство. Тек касније је Драгутин посетио мајчин гроб, а са братом се састао у Пауњу. Убрзо долази до посете Симониде Драгутиновој жени Катарини у Београду. Симонида је свечано дочекана од Драгутина и Катарине. Катарина и Симонида посетиле су гроб своје свекрве. Драгутин није дуго надживео своју мајку. Умро је 12. марта 1316. године. Данило бележи да се пред смрт замонашио остављајући власт своме сину. Узео је монашко име Теоктист. Последње дане Драгутина описао је Данило. Пред смрт је брату написао писмо чија садржина Данилу највероватније није била позната[28]. Сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу код Ариља. Данило бележи да је Драгутин желео спречити да га поштују као свеца. Наредио је да му се тело никако не вади из гроба[29].

Породица

Драгутинов отац Урош био је син Стефана Првовенчаног и српски краљ од 1243. до 1276. године. Мајка Јелена припадала је анжујској династији. Урош је имао још троје деце: Милутина, Стефана и Брнчу. Драгутинова жена Каталина била је ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Рејнер Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Непознат
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Драгутин Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. могуће Исак II Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. могуће Јован Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. могуће Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. могуће Матилда де Вјанден
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Новац краља Драгутина

Dinar of King Stefan Dragutin
Динар краља Драгутина познат као први српски динар са ћириличним натписом

Најранији динари Стефана Драгутина јављају се у време када је као млади краљ био савладар свога оца Уроша тј. из периода од 1270. до 1276. године. То су динари са две фигуре и младоликим голобрадим владаром од којих су нађене две врсте. На првој је приказана застава, а на другој двоструки крст, новина на српским динарима. У периоду Драгутинове самосталне владавине ковани су динари са приказом владара који седи и држи скиптар и куглу са двоструким крстом и носи натпис STEFAN REX и помиње се на признаници Марије Шор из 1282. године. Други примерак је са натписом MONETA REGIS STEFAN и представља најстарију врсту српског средњовековног новца у којима се појављују словне ознаке. Вероватно су ковани после 1282. године када Драгутин носи титулу Rex Serviae. Пронађено је 12 примерака новца са Милутином и Драгутином и натписом STEFANVS-VROSIVS/REX. Од 1312. године појављују се руднички динари. Доласком Саса Рудник постаје, поред Брскова, најважнији српски рудник. У њему је отворена ковница. руднички динар краља Стефана Драгутина, са представом владара који стоји и држи скиптар са крстом, веома је значајна врста новца. „То је први српски новац са ћириличким натписом; први српски новац са представом владара који стоји сам; први српски динар са натписом који не садржи звање краљ; први новац краља Стефана (Драгутина) за који можемо са сигурношћу рећи да је кован после уступања престола из 1282, први српски новац за који можемо поуздано тврдити да је кован у рудничкој ковници и то је, уједно, последња новчана емисија краља Драгутина[30].

Задужбине Стефана Драгутина

Слика Назив Место Оснивање
Monastère Raca 01 Манастир Рача У близини Бајине Баште 1276-1282
Manastir Tronoša 016 Манастир Троноша Коренита, близини Лознице 1276-1282
Tavna3 Манастир Тавна У близини Бијељине 1284
Arilje church Црква Светог Ахилија Ариље 1296
Monastère de Mala Remata Манастир Мала Ремета Фрушка гора 13. век
Gravura manastira Bešenovo Манастир Бешеново Бешеновачки Прњавор Крај 13. века

Референце

  1. ^ Логос 2017, стр. 183-186, 283-284. Драгутин је после уступања владарског места брату Милутину био обласни управник на северозападу Србије, а од 1284. и суседном делу Угарске (Мачви, Соли и Усори). На том подручју он је углавном био само обласни господар, али у време сукоба са краљем Милутином 1302-1312. вероватно се прогласио краљем.
  2. ^ Територија краља Драгутина. стр. 4-7
  3. ^ Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, стр. 55.
  4. ^ Краљ Драгутин. стр. 2.
  5. ^ Територија краља Драгутина. стр. 8-9.
  6. ^ Животи краљева и архиепископа српских. стр. 22.
  7. ^ Историја српског народа 1. стр. 356.
  8. ^ Логос 2017, стр. 182-183.
  9. ^ Краљ Драгутин. стр. 2-3
  10. ^ Територија краља Драгутина. стр. 8.
  11. ^ Логос 2017, стр. 182, 184.
  12. ^ Територија краља Драгутина. стр. 9.
  13. ^ Краљ Драгутин. стр. 4.
  14. ^ Логос 2017, стр. 185.
  15. ^ Територија краља Драгутина. стр. 10.
  16. ^ Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, стр. 124-125.
  17. ^ Историја Срба, Ћоровић. стр. 166.
  18. ^ Територија краља Драгутина. стр. 10-12
  19. ^ Историја српског народа 1. стр. 453-455.
  20. ^ Узелац 2015, стр. 210, 222-224, 238-239.
  21. ^ Краљ Драгутин. стр. 7.
  22. ^ Историја српског народа 1. стр. 455.
  23. ^ Историја српског народа 1. стр. 457.
  24. ^ Историја српског народа 1. стр. 457-459.
  25. ^ Историја Срба, Ћоровић. стр. 169.
  26. ^ Краљ Драгутин. стр. 10.
  27. ^ Краљ Драгутин. стр. 11.
  28. ^ Животи краљева и архиепископа српских. стр. 29-30
  29. ^ Историја српског народа 1. стр. 472.
  30. ^ Територија краља Драгутина. стр. 21-23

Литература

Види још

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Урош I
Краљ Србије
(12761282)

Наследник:
Стефан Урош II Милутин
Претходник:
Оснива Сремску земљу
Краљ Срема
(12841316)

Наследник:
Стефан Владислав II
Јелисавета Немањић

Јелисавета Немањић (Рашка, 1270 — 1331) је била српска принцеза из породице Немањића.

Јелисавета је била ћерка српског краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. У јесен 1284. године удала се за босанског бана Стефана I Котроманића. Мајка је Стефана II Котроманића, једног од најмоћнијих владара Босне у средњем веку.

Брнча Немањић

Брнча (око 1253. — послије 1264) била је српска принцеза, ћерка српског краља Стефана Уроша I и краљице Јелене Анжујске. Њена браћа су била Стефан Немањић, Стефан Драгутин и Стефан Милутин.

Њен најстарији приказ је када је имала око 12 година, на фресци сахране краљице Ане Дандоло из 1264. године у манастиру Сопоћани (задужбина њеног оца). На фресци је приказана са ниском круном и одјећом затвореном до грла, слична мушкој одјећи, украшена бисерима на первазима, иако је њен изглед анахронистички. Брнча је приказана и на фресци у припрати манастира Високи Дечани из око 1345. године, поред каснијих припадника породице Немаћи, са Симеоном Урошем и Теодором. Налази се и на фресци породичног стабла Немањића у Високим Дечанима, која датира из око 1350. године, једним од најзначајнијих приказа породичног стабла Немањића. Није се удавала и постала је монахиња. Сахрањена је у манастиру Градац (задужбини њене мајке) и њега гробница се налази поред саркофага њене мајке.На српскословенском (старосрпском) њено име, пронађено је у Високим Дечанима на фресци породичног стабла, било је БРЬНЧA. Њено име различито записивано као Брнча, Брњача, Брњча, Берениче, Прњача и Прнча и било је неуобичајено. О њеном имено нарочито је писао Д. Костић, наводећи многе етимолошке сличности и правећи доста комбинација. Примјетио је сличност са мјестом Брњаци и словенског мушког имена Прњак, али је укључивао и могућност извођења из имена Вероника. М. Пурковић је навео да је име деминутив од имена Бернарде или Бернардине. Раније се сматрало да је Брњача био надимак њене мајке (именована тако због главног посједа њене феудалне државе, Брњак).

Задужбине Немањића

Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину.

Свети Сава и његов брат велики жупан Стефан почели су изградњу цркве Светог Спаса у Жичи чија је градња трајала пуних двадесет година. Завршена је тек двадесетих година 13. века.

Богородичина црква у Студеници, задужбина Стефана Немање, није завршена за живота свог оснивача. Унутрашњост цркве осликана је тек 1208-09. године.

Стефан Владислав је сазидао своју задужбину манастир Милешеву око 1225. године. У њему се налазе најзначајније фреске српских владара тога доба. Радослав је обогатио задужбину свога деде Стефана Немање - манастир Студеницу. Он је проширио Богородичину цркву у том манастиру.

Још док је Сава био жив започета је градња храма св. Апостола у Пећи. Завршен је тек средином тринаестог века.

Од велике вредности је и манастир Морача чији је заштитник и градитељ био Вуканов син Стефан. Подигнут је 1251-52. године.

Задужбина краља Стефана Уроша I је манастир Сопоћани са црквом Свете Тројице из 1260, један од највелелепнијих у Србији.

Краљ Стефан Драгутин ктитор је цркве Светог Ахилија у Ариљу, саграђеној око 1290. године.

Далеко највеће градитељске подухвате предузимао је краљ Стефан Урош II Милутин. За време његове владавине подигнуто је или довршено више цркава и манастира великог историјског и уметничког значаја. Овде ће бити поменуте само најважније. Милутинова задужбина је црква Св. Јована у Свачу из 1300. године, Он је сазидао цркву у Хиландару (1303). познату као црква краља Милутина. Његова главна задужбина је манастир Грачаница, један од најлепших градитељских споменика српске средњовековне архитектуре. Ту се налази и Милутинов маузолеј, црква Светог Стефана у Бањској, невероватно брзо завршена (1312-17). Милутин је у последњих двадесетих година своје владавине саградио или обновио цркву Богородице Љевишке у Призрену (1313-14), Краљеву цркву у Студеници, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и саму Грачаницу. Краљ Милутин је био ктитор многих манастира широм Балкана, у Цариграду, а основао је и Српски манастир светих Архангела у Јерусалиму.

Каталина Арпадовић

Каталина (средина 13. века — после 1316) је била угарска принцеза и српска краљица, супруга краља Драгутина.Брак Драгутина и Каталине закључен је 1268. године ради учвршћења мировног споразума између Србије и Угарске. Од 1276. до 1282. године носила је титулу српске краљице. О угарској принцези сачувано је мало података у биографијама архиепископа Данила. Надживела је мужа, јер се помиње на државном сабору кога је Драгутин сазвао непосредно пред своју смрт. Година смрти краљице Каталине није позната. Драгутину је родила двојицу синова, Владислава и Урошица, као и више кћери, од којих је позната само Јелисавета. Каталинин лик сачуван је на фрескама у цркви Светог Ахилија у Ариљу и у Ђурђевим Ступовима.

Констанца Морозини

Констанца Морозини (италијански: Constantia Maurocena; умрла после 1293.) је била млетачка принцеза, супруга Стефана Владислава II Немањића. према изворима из млетачког архива и неаутентичном портрету који се чува у Народном музеју у Београду, носила је титулу српске краљице (Serviae regina), мада се сматра да Стефан Владислав у време свог брака са Констанцом није носио краљевску титулу.

Ладислав IV Куманац

Ладислав IV Угарски или Ласло IV Куманац (5. август 1262 - 10. јул 1290, Керешсег), био је угарски и далматинско-хрватски краљ (1272—1290) из династије Арпадовића. Отац му је био угарски краљ Стефан V Угарски, а мајка Јелисавета Куманка, кћерка куманског владара Сајана. Ладислав је по својој мајци добио назив Куманац.

Владавина слабог краља Ладислава је била веома несрећна за Хрватску. Ускоро се наиме појавио велик раздор, јер се племићи нису слагали.

Краљ је у малолетности био жртва дворских побуна и завера, док је његова мајка регенткиња Јелисавета Куманка имала задатак да гуши побуне. Имао је и проблема са племством зато што је запостављао своју жену због својих куманских љубавница, па је био оптуживан да би радије био пагански Куманац, него хришћански Мађар.

За време Ладислављеве владавине, у Угарској је владала анархија; јачала је моћ световних велепоседника и необузданим злоупотребама крупних феудалаца.

Лоза Немањића (фреска у Дечанима)

Лоза Немањића, у манастирској цркви Христа Пантократора у Високим Дечанима, налази се на источном зиду нартекса, десно од врата. Сматра се да је настала 1346/1347. године, али је, највероватније у XV веку, доживела значајну рестаурацију.

Фреска обухвата девет стојећих фигура (распоређених у три реда):

Урош, Душан и Стефан

Драгутин, Милутин и Урош

Сава, Немања и Стефани још тринаест малих попрсја, распоређених у лози око њих:

Душман, Симеон, Теодора и Јелена

Урошиц, Владислав (II), Јелисавета, Радослав, Брњача и Владислав (I)

Стефан, Вукан и Сава IIЛикови фигура у доњем делу су оштећени, док је, генерално гледано, њихова аутентичност врло скромна, осим Душана и Дечанског који имају препознатљиве црте лица, а сматра се да су делови фигура били позлаћени.

Манастир Карно

Манастир Карно је манастир Српске православне цркве. Налази се у селу Међе, Општина Сребреница. Манастирски храм посвећен је Покрову Пресвете Богородице.

Манастир Рожањ

Манастир Рожањ је манастир Српске православне цркве. Налази се у селу Рожањ, Општина Сапна. Манастирски храм посвећен је Светом пророку Јеремији.

Мачва

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу уже Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део административно налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Поцерина

Поцерина је област у западном делу Србије, заузима нископланински и низијски терен на северној страни планине Цер.

Простире се до Мачве и Посавине. Поцерина је добила име по планини Цер, најсевернијој острвској планини јужног обода Панонског басена. Поцерина се налази северно од планине Цер. Површина Поцерине је 315 км².

Кроз Поцерину теку две реке: Думача и Добрава.

У кречњачким деловима Поцерине јављају се јаме и вртаче (Церова јаруга на граници села Слатине и Бојића).

Срем

Срем је географски регион у Панонској низији између реке Дунав, на северу и истоку и реке Саве до ушћа у Дунав, на југу. Западна граница није јасно дефинисана. Према једном мишљењу, Срем је на западу ограничен рекама Босутом и Вуком, док према другој варијанти западну границу Срема чини западна граница данашње Вуковарско-сремске жупаније.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Стефан Владислав II

Стефан Владислав II Немањић био је обласни господар у Угарској и Србији, а затим и краљ на северу Србије (1321–1324). Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.

Године 1292. године, Владислав II је од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију, а после смрти краља Драгутина (у марту 1316. године), Владислав II је почео да влада државом свог оца. То је било велико властелинство које се назива и Сремска краљевина. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало тек после смрти свога стрица краља Стефана Уроша II Милутина да преузме српски престо. Зато се Владислав II није прогласио за краља 1316. него је био само обласни господар на северу Србије, али није немогуће да је узимањем имена престолонаследника Стефан изазвао сукоб са краљем Милутином, који је брзо победио и затворио Владислава II.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара, завладао земљама свог оца. Тада се прогласио и за краља као Стефан Владислав II, али су га победиле присталице Милутиновог старијег сина краља Стефана Уроша III Дечанског у близини Рудника. Владислав II се склонио 1324. године у Угарску. После тога земљама краља Владислава II у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II.Бивши краљ Владислав II је умро у Угарској после 1326.

Стефан Остоја Котроманић

Стефан Остоја је био краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Западних страна, Доњих Краја, Усоре, Соли и Подриња. Владао је у два наврата од 1398. до 1404, а други пут од 1412. до 1418.

Стефан Урош I

Стефан Урош I Немањић (око 1223. — 1. мај 1277), познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1241/1242. до 1276. године.Стефан Урош I је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века.

Стефан Урошиц Немањић

Стефан Урошиц Немањић - српски кнез (крај XIII и XIV век), син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини свог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља.

Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.

Слави се 11. новембра, по јулијанском календару, односно 24. новембра по грегоријанском календару.

Неки историчари наводе да би он могао бити отац кесара Војихне.

Укрина

Укрина је река у западном делу Републике Српске, БиХ, десна притока реке Саве, у коју се улива 3 km северно од насеља Кораће, односно 10 km југозападно од Брода. Настаје од Велике Укрине и Мале Укрине. Дужина тока Укрине од извора Велике Укрине (Лукавац) према неким изворима је 119,3 km а према подацима Републичког завода за статистику РС 80,9 km. Површина слива износи 1.515,4 km².

Укрина је река малог тока, са разгранатим извориштем, која тече побрђима између доњих токова Босне и Врбаса. Поред изворишних кракова Велике Укрине и Мале Укрине чине је и токови: Манастирке, Беровице, Каменице, Мрке и Јелове реке. Стари назив ријеке Укрине је Дерава који је носила прије доласка Украјинаца у ове крајеве, ријека Дерава под именом се спомиње под тим именом још у вријеме краља Стефан Драгутин

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.