Стефан Владислав II

Стефан Владислав II Немањић био је обласни господар у Угарској и Србији, а затим и краљ на северу Србије (1321–1324).[1] Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.

Године 1292. године, Владислав II је од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију, а после смрти краља Драгутина (у марту 1316. године), Владислав II је почео да влада државом свог оца.[2] То је било велико властелинство које се назива и Сремска краљевина. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало тек после смрти свога стрица краља Стефана Уроша II Милутина да преузме српски престо. Зато се Владислав II није прогласио за краља 1316. него је био само обласни господар на северу Србије, али није немогуће да је узимањем имена престолонаследника Стефан изазвао сукоб са краљем Милутином, који је брзо победио и затворио Владислава II.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара, завладао земљама свог оца. Тада се прогласио и за краља као Стефан Владислав II, али су га победиле присталице Милутиновог старијег сина краља Стефана Уроша III Дечанског у близини Рудника. Владислав II се склонио 1324. године у Угарску. После тога земљама краља Владислава II у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II.[3]

Бивши краљ Владислав II је умро у Угарској после 1326.

Стефан Владислав II
Loza Nemanjica Decani d 3 2
Стефан Владислав II, краљ Срема (1316–1325), детаљ Дечанске Лозе Немањића
Пуно имеСтефан Владислав II Немањић
Датум рођења1280. (?)
Место рођењаУгарска
Датум смртипосле 1326.
Место смртиУгарска
ДинастијаНемањићи
ОтацДрагутин
МајкаКаталина Арпад
СупружникКонстанца Морозини
Краљ Срема
Период13211324.
ПретходникСтефан Драгутин
Наследникнема

До доласка на власт

Стефан Драгутин се због прелома ноге 1282. повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу[4].

У грађанском рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом. Добио је простране области Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Бабонићима и Франкопанима[5]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика[6]. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу[7].

Владавина и борба са Стефаном Дечанским

King Stefan Vladislav II.jpeg
Новчић са ликом краља Владислава

Краткотрајан период мира у Српској краљевини прекинут је Драгутиновом смрћу у марту 1316. године. Пред смрт се краљ Драгутин замонашио и узео име Теоктист. Пре тога је на сабору предао власт своме сину Владиславу. У једном тренутку, убрзо након Драгутинове смрти, Милутин је затворио Владислава и преузео његову област.[8]. Затворени Владислав је уклоњен, привремено, као један од могућих наследника краља Милутина. Краљ Милутин је ушао у угарску Мачву и од 1316. око Мачве је почео трајни спор са повременим ратовима између Срба и Мађара.[9]

Од свих Милутинових и Драгутинових синова као најозбиљнији наследник престола од 1316. остао је Милутинов син Константин. Урошиц је умро, Стефан Урош III је прогнан у Цариград, а Владислав је затворен 1316. године и онемогућен. Милутин је Константина прогласио за наследника и дао му име Стефан. Ослепљени Стефан Урош III, међутим, није заборављен у Византији. Црквени кругови, нарочито Светогорци и бањски игуман Данило, утицали су на краља Милутина да промени свој став и допусти Урошу III да се врати у Србију. Милутин му је на управу доделио жупу Будимљу (предео око Берана)[10].

Милутин је умро крајем октобра 1321. у Неродимљи након краће болести. Није познато где су се у том тренутку налазили Милутинови синови, а између Милутинове смрти и крунисања за краља Стефана Уроша III протекло је више од два месеца.[11] Око преузимања круне дошло је до борбе са Стефаном Константином, који је после пораза убијен.

Драгутинов син Владислав ослободио се заробљеништва и успоставио своју власт у очевим земљама. Носио је краљевску титулу и имао је двор са властитим достојанственицима. Није познато да ли је очеву државу обновио у пуном обиму. Босански бан се већ 1323. године назива господарем Усоре и Соли, а нејасан је положај Рудника[12]. Спор је избио око Рудника. У јесен 1323. године трговци у Руднику давали су поклоне краљу Владиславу, а пред крај те године трг је дошао у руке Стефана. Владислављеве присталице и трговац Менче Менчетић затворили су се у рудничку тврђаву Островицу. Краљ је позатварао дубровачке трговце због пружања подршке Менчетићу. Споразум са Дубровником склопљен је јуна 1324. године. Две године касније је краљ Стефан Урош III поново Дубровчанима издао повељу са уобичајеним повластицама[13].

Владислав се пред Стефаном Дечанским повукао у Угарску. Умро је после 1326. године.

Породица

Владислав је био син српског краља Стефана Драгутина. Мајка му је била Каталина, припадница династије Арпадовић. Каталина је била ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића. Владислав је био ожењен Катарином Морозини, припадницом моћне млетачке породице Морозини. Катарина је била нећака угарског краља Андрије III Млечанина.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Анастасија Немањић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Рајнеро Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Драгутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Исак II Анђел
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Анђел од Срема
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Матилда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Владислав II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
12. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Анђелина Комнина
 
 
 
 
 
 
 
3. Каталина Арпад
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Шејхан или Котан?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. ^ Логос 2017, стр. 186, 278, 285-287.
  2. ^ Логос 2017, стр. 278, 285-287 292.
  3. ^ Логос 2017, стр. 287, 292. Узимајући у обзир да су у Босни пре овог бана Стефана била три бана истог имена требало је да буде назван Стефан IV Котроманић.
  4. ^ Ћоровић 2006, стр. 166.
  5. ^ Ћоровић 2006, стр. 169.
  6. ^ Станојевић 1936, стр. 10.
  7. ^ Станојевић 1936, стр. 11.
  8. ^ ИСН 1999, стр. 472-3
  9. ^ Логос 2017, стр. 285.
  10. ^ ИСН 1999, стр. 496.
  11. ^ Логос 2017, стр. 286.
  12. ^ ИСН 1999, стр. 497.
  13. ^ ИСН 1999, стр. 498-499

Литература

Владислав II

Владислав II може да се односи на:

Владислав II Пшемисл, војвода и краљ Чешке

Владислав II Влашки

Владислав II Изгнаник, велики војвода Пољске и војвода Шлеске

Владислав II Јагело, велики војвода Литваније и краљ Пољске

Владислав II Јагелонац Млађи

Стефан Владислав II

Грађански рат у Угарској (1301—1310)

Грађански рат у Угарској (1301—1310) вођен је након изумирања мушке гране династије Арпад. После смрти Андрије III Арпада појавило се више претендената на угарски престо. Анжујци су, преко Карла Роберта, истакли претензије још за живота Андрије III, док су се након његове смрти као кандидати појавили и чешки владари Вацлав II и његов син Вацлав III, такође потомци Арпада по женској линији. Иста права на круну имао је и Стефан Владислав II, син сремског краља Драгутина, као и Отон III Вителсбах, баварски војвода, који ће се за круну борити између 1305. и 1307. године. Извесну улогу у грађанском рату одиграо је и ердељски војвода Ладислав III Кан који се није истакао као претендент. Утицај папства на крају је одиграо одлучујућу улогу, те је као победник из рата изашао Карло Роберт, оснивајући тако нову угарску династију која ће владати државом до смрти Лајоша I 1382. године.

Карло Мартел Анжујски

Карло Мартел Анжујски (8. септембар 1271 - 12. август 1295, Напуљ), краљ ривал Угарске (1290—1295).

Каталина Арпадовић

Каталина (средина 13. века — после 1316) је била угарска принцеза и српска краљица, супруга краља Драгутина.Брак Драгутина и Каталине закључен је 1268. године ради учвршћења мировног споразума између Србије и Угарске. Од 1276. до 1282. године носила је титулу српске краљице. О угарској принцези сачувано је мало података у биографијама архиепископа Данила. Надживела је мужа, јер се помиње на државном сабору кога је Драгутин сазвао непосредно пред своју смрт. Година смрти краљице Каталине није позната. Драгутину је родила двојицу синова, Владислава и Урошица, као и више кћери, од којих је позната само Јелисавета. Каталинин лик сачуван је на фрескама у цркви Светог Ахилија у Ариљу и у Ђурђевим Ступовима.

Констанца Морозини

Констанца Морозини (италијански: Constantia Maurocena; умрла после 1293.) је била млетачка принцеза, супруга Стефана Владислава II Немањића. према изворима из млетачког архива и неаутентичном портрету који се чува у Народном музеју у Београду, носила је титулу српске краљице (Serviae regina), мада се сматра да Стефан Владислав у време свог брака са Констанцом није носио краљевску титулу.

Марија Угарска (напуљска краљица)

Марија Угарска (око 1261 - 25. март 1323), из династије Арпадовића, била је супруга напуљског краља Карла II Напуљског. Била је ћерка Стефана V Угарског и његове супруге Јелисавете Куманке. Марија је била регент у Прованси у 1290-1294 и у Напуљу у 1295-96, 1296-98, и 1302, за време одсуства свог супруга.

Мачва

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу уже Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део административно налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

Мачванска бановина

Мачванска бановина је била средњовековна угарска бановина, која се налазила на подручју данашње западне Србије. Обухватала је Мачву и неке суседне крајеве. Бановину је основао угарски краљ Бела IV 1247. године, као уточиште свом зету Ростиславу Михаиловичу, руском кнезу. Бановина је добила име по граду Мачви, али локација овог насеља није тачно утврђена. Мисли се да се град Мачва налазио неколико километара јужно од данашњег Шапца.

Током историје, бановина је мењала своје границе, а њено постојање је имало и извесне прекиде, у периодима када се подручје Мачве налазило у саставу средњовековних српских држава. Тада су овим простором владали краљеви Драгутин и Стефан Владислав II, затим цареви Стефан Душан и Урош, жупан Никола Алтомановић, кнез Лазар Хребељановић, деспот Стефан Лазаревић и други.

Мачванска бановина је постојала до краја 15. века, када ово подручје улази у састав Османског царства.

Поцерина

Поцерина је област у западном делу Србије, заузима нископланински и низијски терен на северној страни планине Цер.

Простире се до Мачве и Посавине. Поцерина је добила име по планини Цер, најсевернијој острвској планини јужног обода Панонског басена. Поцерина се налази северно од планине Цер. Површина Поцерине је 315 км².

Кроз Поцерину теку две реке: Думача и Добрава.

У кречњачким деловима Поцерине јављају се јаме и вртаче (Церова јаруга на граници села Слатине и Бојића).

Соли (област)

Соли је назив за средњовековну област на подручју данашње североисточне Босне и Херцеговине. Област је била центрирана око данашњег града Тузле. У почетку је чинила словенску жупу. У 9-10. веку, област је била у саставу Србије, а потом улази у састав Самуиловог царства, Византије, Угарске, Бановине Босне, Драгутинове Сремске земље и Краљевине Босне. У 12. веку област је постала бановина Краљевине Угарске.Нема сумње да је област Соли добила назив по каменој соли која се у том крају обилно искоришћавала. Главно место жупе Соли била је управо данашња Доња Тузла са својим центром Сол поменутим први пут у својству места, односно града 1411. године. Колика је била територија жупе Соли не може се тачно одредити јер о томе не постоје историјски подаци. Међутим, на челу Солија налазио се жупан, а ова жупа је била у саставу веће области, Усоре. Соли се помиње као део Усоре или одвојено, али увек уз област Усору. Уколико се помиње одвојено, то се чини да би се истакао велики економски значај ове жупе у средњем веку. Жупу Соли су одвојено од Усоре ословљавале нарочито угарске канцеларије. Усора и Соли се први пут у историјским изворима помињу 1225. године у писму папе Хонорија III.

Списак банова Далмације и Хрватске, односно Славоније

Списак банова Далмације и Хрватске, односно Славоније садржи спискове носилаца банске части у следећим средњовековним и нововековним земљама:

Краљевина Хрватска (925-1102)

Краљевина Далмација и Хрватска (1102-1526)

Бановина Славонија

Краљевина Хрватска (1526-1867) и Краљевина Славонија

Краљевина Хрватска и Славонија (1867-1918)

Списак ратова у којима је Србија учествовала

Ова листа садржи ратове у којима је Србија учествовала кроз своју историју.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

Српски динар

Динар је званична валута Републике Србије. Вредност једног динара је еквивалентна вредности 100 пара. Међународна ознака валуте за динар је RSD, а шифра валуте 941. На садашњим новчаницама и кованом новцу су приказани портрети људи значајних за историју Србије, Народне банке Србије и српски споменици културе.Издавање новчаница и кованог новца, утврђивање апоена и њихових основних обележја, доношење одлуке о пуштању у оптицај и повлачењу из оптицаја новца врши Народна банка Србије, док се штампање врши у Заводу за израду новчаница и кованог новца – Топчидер, у специјализованој организацији Народне банке Србије.

Стефан

Стефан је мушко име грчког порекла; женски облик имена је Стефанија.

Долази од грчке речи Stephanos

што значи "венац, круна". Стефанос (грч. Στεφανοσ) на грчком језику значи „онај који је крунисан, који је овенчан“.

Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1284. до 1316. године.Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.

Усора (област)

Усора је историјска област око истоимене ријеке на сјеверу данашње Босне и Херцеговине. Област се простире на територији од Кулаша и Прњавора на западу, Сребреника и Лукавца на истоку, ријеке Саве на сјеверу и Жепча на југу.

Усора је од 7. вијека до смрти кнеза Часлава Клонимировића у била у саставу самосталне српске државе. Послије је ушла у састав Угарске. Усору и Соли је на управу добио бивши српски краљ Драгутин који је владао овдје као угарски вазал. Њега је наследио син Владислав. После Владислављеве смрти, Усору и Соли заузео је босански бан Стефан II Котроманић.

У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне. Најпознатије битке су битка код Сребреника (1363), битке код Добора (1394. и 1408) и битка код Добоја (1415).

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.