Стефан Владислав

Стефан Владислав Немањић био је српски краљ (1233/1234. — 1241/1242)[1] и ктитор манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

Стефан Владислав I
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Пуно имеСтефан Владислав Немањић
Датум рођењаоко 1198.
Место рођењанепознато
Рашка
Датум смрти1. новембар 1267. (68/69 год.)
Место смртинепознато
Краљевина Србија
Гробманастир Милешева
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Првовенчани
МајкаЕвдокија Анђел
Вероисповестправославље
СупружникБелосава Бугарска
ПотомствоСтефан, Деса, ћерка непознатог имена
Краљ Србије и Приморја
Период1233/12341241/1242.
ПретходникСтефан Радослав
НаследникСтефан Урош I
Coat of arms of the Nemanic Dynasty

Породица и рани живот

Владислав је био син Стефана Првовенчаног, српског великог жупана и краља (1196-1228) и Евдокије, ћерке византијског цара Алексија III. Брак Стефана и Евдокије закључен је након битке на Морави 1190. године и склапања мира између Србије и Византије, када се на месту византијског цара налазио Евдокијин стриц Исак II Анђео. Иако година рођења Владислава није позната, хронолошке границе могу се приближно одредити. Будући да је Владислав имао старијег брата Радослава, могао је бити рођен у периоду између 1192. и 1200/1201. године, када су му се родитељи развели. Захваљујући подацима које добијамо из материјалних извора (фрескосликарство), може се претпоставити да је Владислав рођен око 1198. године. [2]

Владислав је наводно имао две сестре: Комнену, коју је отац Стефан удао за албанског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-албанског старешину Грегорија Камонаса.[3] Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополит сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син. Владислав је имао и тројицу браће: Радослава, Уроша и Предислава.

О Владиславовом раном животу нема много података. Чувени "Данилов зборник" садржи само кратке белешке о животима Радослава и Владислава. Ахриепископ Данило, који се наставља на дела Доментијана и Теодосија, очигледно је сматрао да су подаци о владавинама ове двојице краљева садржани у делима његових претходника довољни. Стога је о кратким владавинама Радослава и Владислава сачувано сразмерно мање података него о владавинама других Немањића. [4]

Изградња Милешеве

Meister von Mileseva 001
Бели Анђео, фреска из манастира Милешева

Још као краљевић, Владислав је приступио изградњи манастира Милешева. Теодосије сведочи да је храм грађен током владавине краља Владислава, али су фреске на манастиру датоване у период између 1220. и 1228. године. Оне приказују Владислава као голобрадог младића, што свакако није био 1234. године када је дошао на власт. Пресудну улогу у подизању и осликавању Милешеве имао је Владиславов стриц Сава. Ипак, манастир је несумњиво подигнут у име краља Владислава, о чему сведоче Теодосије и Доментијан. Колика је била улога самог Владислава у подизању Милешеве, данас се не може знати. О подизању манастира писао је и архиепископ Данило. Манастир Милешева посвећена је Вазнесењу Христовом. Подигнута је у жупи Црна Стена. Милешева је у целости завршена тек 1234. године, односно године када је Владислав дошао на власт. [5]

Питање првобитне намене Милешеве било је предмет расправе међу научницима. Многи сматрају да је Сава градио Милешеву са намером да тамо буде сахрањен након смрти. Оваквој тези недостаје изворна потврда. Други сматрају да је одлука о сахрањивању Саве у Милешеви била на Владиславу, у чије име је манастир и грађен. Никола Радојчић је претпостављао да је изградња Милешеве последица Савиног сећања на младост проведену у Хуму и да је први српски архиепископ оставио у аманет Владиславу и Арсенију да тамо буде сахрањен. У том случају Милешева би испрва била грађена у те намене. [6]

Долазак на власт

Априла 1230. године у бици код Клокотнице, Радославов таст, цар Теодор I и Епир су доживели тежак пораз од Бугара и њиховог цара Ивана (Јована) Асена II (1218-1241). Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава.

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава.[7] Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.[8] Хронологију овог догађаја знамо захваљујући повељи Радослава Дубровчанима од 4. фебруара 1234. године у којој он губитак престола смешта у 6742. годину. Она је отпочела 1. септембра 1233. године, те Радославов пад треба сместити између та два датума. [9]

Грађански рат Радослава и Владислава

Loza Nemanjica Decani d 5 2
Радослав на фресци "Лоза Немањића" у Дечанима.

Архиепископ Сава испрва изгледа да није прихватио смену на престолу, о чему опширно пише Теодосије, а много оскудније Доментијан. Ипак, напослетку је морао прихватити свршен чин и крунисати Владислава за новог краља.[10] Радослав и Ана су најпре отишли у Дубровник где су покушали организовати државни удар против Владислава. Дубровчани су га лепо примили, а Радослав им је доделио веома широке повластице ослобађајући их свих обавеза према српским владарима. Реч је о повељи од 4. фебруара 1234. године на којој се бивши краљ потписао као "Стефан Дука". Намера му је била да стекне савезника за борбу против Владислава. Радослав стога обећава Дубровчанима врло широке повластице уколико успе да поврати престо: дубровачки трговци стекли би право слободног кретања по Србији, као и по Хумској земљи и по Зети. Такође, република би била ослобођена плаћања могориша. [11]

Међутим, Владислав је вршио велики притисак на Дубровник. Радослав је покушао да потражи заштиту код босанског бана Матеја Нинослава, у чему није имао успеха. Стога је напустио Дубровник и побегао у Драч ког деспота Михаила II. Тамо се развео од Ане. Извори кажу да му је један „Фруз“ (Француз) запретио мачу и отео жену. Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве тврдње да је Француз отео жену бившег српског краља. Драч се до 1258. године налазио у рукама епирских Грка, након чега прелази под власт Манфреда Сицилијанског. У време када је Теодосије писао "Житије Светог Саве" Драч се налазио под влашћу Анжујаца, чиме Ласкарис објашњава грешку Савиног биографа. Такође, Ласкарис, као и Станоје Станојевић сумња у читаву причу о разводу, будући да се Радослав и Ана помињу у српским поменицима. Он допушта могућност да се са Радославом вратила у Србију и замонашила и Ана. [12]

Троношки родослов даје донекле другачију слику развода Радославовог брака: Радослав и Ана су најпре побегли у Зету, код Вуканових синова, а како их ови тамо нису примили, продужили су за Драч, где су се растали. Из Драча је Радослав отишао на Свету гору стрицу Сави, те су се заједно вратили у Србију. Сава је потом замонашио Радослава. [13] Манојло Ласкарис сумња у истинитост Теодосијеве приче о Радославовом разводу и замонашењу. Он сматра да Теодосије као писац из прве половине 14. века не може бити поуздани извор, тим пре што Доментијан не помиње Радославов боравак у Драчу. Теодосије, са друге стране, не помиње боравак Радослава у Дубровнику, али је несумњиво да је свргнути краљ заиста најпре отишао у тај град, будући да је фебруара 1234. године тамо издао повељу.

Сумња у причу о Савином монашењу Радослава јавља се услед чињенице да монашење не помиње Доментијан који није пропустио да наведе ниједно дело свог учитеља. Будући да је овим чином Сава спречио наставак грађанског рата, мало је вероватно да би Доментијан изоставио да га помене. [14]

Однос према Бугарској

Као што је Радослав имао подршку из Епирске деспотовине, Владислав I је подршку црпао из Бугарске, која је у време Ивана Асена II (1218–1241) постала најмоћнија држава на Балкану. Да би ојачао везу са Бугарском, Стефан Владислав I се оженио Белославом, кћерком бугарског цара и Ане.[15] Теодосије прича како је Сава, приликом крунисања Владислава, довео синовцу и невесту, ћерку бугарског цара Асена. Брак је склопљен око 1234. године, када је Владислав имао око 40 година. [16]О брачном животу Владислава и Белославе не зна се много. Сигурно је да су имали више деце. Сачувани подаци о краљичином депозиту сведоче о њеном богатству. Након пада Владислава са власти, Белослава је заједно са њим отишла у Дубровник.

Tsar Ivan Asen II cropped
Бугарски цар Јован Асен II, таст краља Владислава.

Алијанса између Владислава и Јована Асена II била је претња мађарским владарима. Неки историчари мисле да је Владислав прихватио бугарско сизеренство, али не постоји евиденција о томе, јер не постоји ни један извор који тврди да је Владислав признао Јована Асена као врховног господара Србије. Како год, изгледа да је Јован Асен једно време имао велики утицај на политику Владислава. Владислав је касније напустио алијансу са Јованом Асеном, можда уплашен последица ближих односа са Бугарском, јер је Радослав био у ближим односима са Епиром што је допринело незадовољству у српском племству. Ово указује да Владислав није зависио од Бугарске, јер није био дужан да буде у алијанси. Да је морао да прихвати сизеренство од Јована Асена, он би највероватније морао бити натеран да јој се придружи. [17]

Пренос моштију Светог Саве из Трнова у Србију

На почетку владавине краља Владислава долази до промене на архиепископској столици. Свети Сава је добровољно напустио положај архиепископа и одредио свог наследника, Арсенија. Абдикација је извршена на сабору у Жичи.[18] Након што је неко време провео у Србији, како би свог наследника упутио у послове, Свети Сава је кренуо на своје последње ходочашће на исток. По повратку, посетио је бугарског цара Јована Асена у Трнову. Тамо је и умро, највероватније 14. јануара 1236. године, мада се мишљења историчара по питању тачног датума разилазе. [19]

Свети Сава је сахрањен у цркви Четрдесет мученика у Трнову. Према Тедоосијевом сведочанству, Сава за живота није одредио где ће бити сахрањен. Сам Сава је, напуштајући Србију, изрекао да ће у туђој земљи завршити живот и бити сахрањен. Теодосије нам даје и опис Савиног гроба у Трнову: "цар заповеди да се озида гроб његов и положивши камен часни поврх гроба и царском багреницом покривши га, постави свећњак и златокована кандила над гробом." Опис Владиславове мисије доласка у Бугарску и преузимања стричевих моштију дају Доментијан и Теодосије. Услед сукоба са Светим Савом, постојала је могућност да краљ изгуби подршку. Такође, мошти првог српског архиепископа нису смеле почивати ван Србије. Стога се Владислав лично упутио у Бугарску са намером да мошти стрица пренесе у Србију. После дугих преговора са бугарским царем, постигнут је договор о преносу. Мошти првог српског архиепископа биле су нетљене, што је био први корак ка његовој канонизацији. Испражњен Савин гроб у Трнову и даље је наставио да представља светињу Бугарима. На његовом месту наставила су да се дешавају чуда. Мошти су пренете у манастир Милешеву, где су, у присуству архиепископа Арсенија, положене у гроб који је Владислав претходно припремио. [20]

Однос са Дубровачком републиком

Стефан Владислав I настојао је да уреди односе и са Дубровником. Преговори са Дубровником 1234. и 1235. године довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају акције против Србије. Стефан Владислав I је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима до турских освајања.[21]

Године 1237. Владислав је потписао споразум за трговање са Ђованијем Дандолом, представником Дубровника. Споразум је дао Дубровнику трговинске привилегије под условом да Дубровник више никада не допушта побуне против Србије на њеној територији.[22]

Папа Гргур IX започео је крсташки рат против Богумила у Босни, који су били сматрани јеретицима. Централна Босна није била освојена, и босански бан Матеј Нинослав и његово племство повукли су се у Дубровник 1240. године. У једном едикту издатом од стране Нинослава 22. марта 1240. године, овај је обећао да ће штитити Дубровник, ако га Владислав нападне.[23]

Поход на Хум

King Stefan Vladislav, Mileševa
Стефан Владислав, Милешева.

Растко Немањић је провео у Хумској земљи две године, пре него што је отишао на Свету гору да се замонаши. У Хуму га је наследио велики кнез Петар кога је, према Мавру Орбинију, изабрала хумска властела. Петар је протерао удовицу Мирослава Завидовића и њиховог малолетног сина Андрију. Стефан Немања је стао у заштиту права свога нећака Андрије, док је Петар потражио помоћ угарског краља. Последица је упад угарског херцега Андрије у Хумску земљу 1198. године, у време када се и Стефан Немања повукао на Свету гору. Андрија у својој титулатури 1198. и 1200. године наводи, између осталог и да је "господар Хума". Херцег Андрија се није дуго задржао у Хумској земљи, већ се повукао остављајући Петра као представника угарских интереса на овим територијама. Услед рата са братом Вуканом, Стефан није могао активније учествовати у рестаурацији власти Мирослављевих потомака у Хуму. Тек 1207. године Стефан је покренуо поход на Хум. У бици у Бишћу код Благаја Петар је одлучно поражен и приморан на повлачење у предео између Неретве и Цетине и признао врховну власт српског краља. Његове територије су подељене. Према Мавру Орбину, Андрија је добио Стон са Пељешцем, Приморје и Попово, док је Источни Хум добио Стефанов син Радослав Немањић. Тома Архиђакон пише да су Сплићани изабрали Петра за свог господара у борбама против Шубића. Он је Сплитом владао до своје смрти (почетак 1227. године). Наследио га је брат Тољен. Сплитом је након Петрове смрти овладао Гргур Шубић. [24]

Тољен је такође признавао власт српског краља, што се зна на основу похода краља Владислава ка истоку из 1237. године. Угарски херцег Коломан, на наговор папе Гргура IX, покренуо је те године поход против босанских патарена, успешно продирући све до Хумске земље. Тако су се на удару нашле земље кнеза Тољена, те се српски краљ, као њихов врховни владар, нашао обавезним да интервенише. Српска војска стигла је до Цетине где је Владислав 23. јуна 1237. године закључио уговор о савезу и пријатељству са грађанима Сплита. Према овом документу, као и према документима које су кнезови Омиша склапали са Млетачком републиком између 1208. и 1247. године, Крајина је била под врховном влашћу српског краља, уживајући посебан статус у односу на хумске господаре. Граница Србије и Угарске била је на реци Цетини. Тољен је умро 1239. године. Мирослављев син Андрија проширио је своју власт над читавом Хумском земљом, поново ујединивши земље свога оца. Андријине потомке, Радослава и Богдана, уклонио је са власти Владиславов брат Урош, у склопу своје централистичке политике. [25]

Пад са власти

Св.Симеон Српски и Св.Стефан Првовенчани и Св. Владислав (манастир Крушедол)
Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Стефан Владислав. Крушедол.

За време Владислављеве владавине, дошло је до велике монголске (у тадашњим изворима татарска) најезде. Татари су упали у Угарску 1241. године и стигли до Јадранског мора. Почетком 1242. године њихови одреди су пустошили и српске градове на обали Јадранског мора, а у унутрашњост према Дунаву су се вратили вероватно преко северног Косова. При томе су наставили да пљачкају подручје кроз које су прошли.[26] Већ 1241. године Татари су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, у јуну 1241. године. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед бугарског зета, краља Стефана Владислава I, нагло је опао. Српска властела је то искористила и на владарски престо довела новог краља. Стефан Владислав I збачен је са власти вероватно крајем 1241. или почетком 1242. године, а уз подршку властеле наследио га је млађи брат Урош I.[27]

У јесен 1243. године Стефан Урош I, његов трећи брат, постављен је на трон. Историчари мисле да је бугарски утицај био јак и непопуларан [28] Побуњено племство је изабрало Уроша за свог кандидата за краља негде у периоду од 1242. до јесени 1243. године. Почела је битка за трон, која је убрзо завршена поразом Владислава. Изгледа да га је Урош брзо ухватио и заточио. Главни отпор против Уроша пружила је Владислављева жена, Белослава. Белослава је на неко време била прогнана у Дубровник. Чињеница да је она организатор отпора против Уроша позната је из едикта насталог у лето 1243. године.[23] Непријатељство није трајало дуго, а убрзо су се браћа помирила. [23]

Последње године

Будући да нема историјских извора о смени на српском престолу 1243. године, историчари су је приписивали променама на широј геополитичкој сцени, изазваној монголском најездом. Владислав је након измирења са братом наставио да живи у Србији. Једини документ који донекле сведочи о сукобу Уроша и Владислава потиче највероватније из прве половине 1243. године. Везан је за боравак Владиславове удовице Белославе у Дубровнику, где се склонила након мужевљевог пада са престола. Дубровчани су се заклели да неће "ни по мору, ни по суху, ни у Босну", ни писмима, ни посланицима деловати против краља Уроша. [29][30]

О Владиславовом животу након 1243. године нема много података. Он се помиње у једном рукопису манастира Милешева 1264. године. Умро је пре 1277. године. [31] Поједини подаци из дубровачког архива наговештавају Владислављеву власт над Зетом у годинама након његовог силаска са рашког престола. Мишљења историчара по питању да ли је Владислав управљао Зетом од 1243. године до своје смрти се разилазе. Документ из 1247. године сведочи о извештају дубровачког каноника Матеја који је саопштавао папску наредбу о супремацији дубровачке архиепископије становницима Бара. Присутни су узвикивали: "Какав папа, краљ Урош је наш папа!" Владислав је и заиста живео у зетском приморју, у граду Скадру.[32] Иван Божић сматра да је он владао земљом заједно са својим братом. Барски архиепископ, поводом сукоба дубровачке и барске цркве, долазећи у Дубровник на разговоре са тамошњим поглаваром, тражио је заштиту између осталог и у име Уроша и његовог брата Владислава. Став Уроша и Владислава према овом питању био је исти: Урош је говорио да римски папа нема у његовој држави никакве власти, јер она већ има папу (односно архиепископа). Истовремено је "брат поменутог краља Владислав говорио нечувене речи псујући као бестидни пас на господина папу називајући псом и њега и све кардинале." [33]

Уговор Дубровачке републике и бугарског цара Михаила Асена подразумевао је заједнички рат против краља Уроша и његовог брата Владислава. Владислављева улога у управљању Србијом била је велика, али се он не помиње ни са каквом функцијом. Задатак Дубровника у овом савезу био је да освоје градове у Приморју. Ти градови се помињу у склопу целе српске државе, под влашћу краља Уроша, а не као посебна област под влашћу Владислава. И у осталим документима тог периода помиње се као владар Зете Урош, а не Владислав. [34]

Потомство

Flag of Serbia 1281
Српска застава 1281. године.

Владислав је са бугарском принцезом Белославом имао више деце. Већ 1237. године, у уговору кога је српски краљ потписао са дубровачким кнезом Ђованијем Дандолом, Дубровчани су предвидели да у случају нужде угосте Владислава, његову жену и децу. Троношки родослов помиње да Владислав није имао синове, већ само две ћерке, што није тачно.[35] Поуздано се зна за двојицу Владиславових синова и једну ћерку:

  • Стефан
  • Деса
  • ћерка непознатог имена, удата за омишког кнеза Ђуру Качића.

О постојању Владислављеве ћерке сведочи недатирано писмо Ђуре Качића, омишког кнеза, дубровачком кнезу, властели и општини, у коме су поменути "сељаци" које је краљ Владислав дао њему и његовој жени, а својој ћерци. Писмо се датује у период средине 1270-тих година. [36] Стефан, Владиславов старији син, умро је пре 1281. године када се као покојни помиње у манастиру Есфигмену на Светој Гори. О жупану Деси сачувано је нешто више података, захваљујући дубровачким документима. Син краља Владислава оставио је на чување поклад кога су 1281. године преузели изасланици краља Драгутина. Из овога се посредно може закључити да 1. јула 1281. године Деса није био жив. Између осталог, Деса је у депозит оставио и заставу од свиле црвене и плаве ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo"). То је први податак о бојама једне српске заставе у српској историји[37][38].

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
8. Завида
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Диогенеса
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Владислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Константин Анђел
 
 
 
 
 
 
 
12. Андроник Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Теодора Комнина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
6. Алексије III Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Ефросина Кастамонитиса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Евдокија Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Андроник Дука Каматер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ефросина Дукина Каматера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Кируена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. ^ Логос 2017, стр. 171-173, 183.
  2. ^ Радојчић (1996), 20-21
  3. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 302.
  4. ^ Мак Даниел (1991), 217-224
  5. ^ Поповић (1992), 48-49
  6. ^ Поповић (1992), 49-54
  7. ^ Стара српска књижевност, I, стр. 267. Доментијан уопштено пише како је Бог допустио да Стефан Владислав „лиши земље старијег брата” и узме престо свога оца.
  8. ^ Логос 2017, стр. 171-173 са напоменом 852.
  9. ^ Историја српског народа (1994), 309, нап. 42
  10. ^ Историја српског народа (1994), 310
  11. ^ Историја српског народа (1994), 310
  12. ^ Ласкарис (1997), 48
  13. ^ Ласкарис (1997), 47
  14. ^ Станојевић (1894), 2
  15. ^ Логос 2017, стр. 171-172.
  16. ^ Пурковић (1996), 29-31
  17. ^ Фајфрић (2000), 18
  18. ^ Историја српског народа (1994), 312
  19. ^ Историја српског народа (1994), 312, нап. 52
  20. ^ Поповић (1992), 54
  21. ^ Логос 2017, стр. 172.
  22. ^ Sarkic, S. (1992), „The influence of Byzantine ideology on early Serbian law”, The Journal of Legal History, Taylor & Francis
  23. 23,0 23,1 23,2 Фајфрић 2000, стр. 18.
  24. ^ Мишић (1994), 50-52
  25. ^ Мишић (1994), 52-53
  26. ^ Узелац 2015, стр. 47-50, 54-57.
  27. ^ Логос 2017, стр. 173.
  28. ^ Fine 1994, стр. 137.
  29. ^ Ковачевић (1879), 13-15
  30. ^ Историја српског народа (1994), 341
  31. ^ Историја српског народа (1994), 341, нап. 2
  32. ^ Matica srpska (1911). Летопис Матице српске. 273–284. Novi Sad, Serbia: У Српској народној задружној штампарији. p. 78.
  33. ^ Божић (1950), 114
  34. ^ Божић (1950), 115
  35. ^ Пурковић (1996), 32
  36. ^ Пурковић (1996), 33
  37. ^ Маловић (2003), 31-8
  38. ^ Јечменица (2018), 89-93

Извори и литература

Спољашње везе

Претходник:
Стефан Радослав
Краљ Србије
(1233/12341241/1242)

Наследник:
Стефан Урош I
1234

Година 1234 (MCCXXXIV) била је проста година која је почела у недељу.

9. март

9. март (09.03) је 68. дан у години по грегоријанском календару (69. у преступној години). До краја године има још 297 дана.

Владислав

Владислав ( Ладислав и Владисав) је мушко име словенског порекла. Гради се од речију владати и слава. Значење имена је онај који славно влада. Женски облик овог имена је Владислава.

Владислав I

Владислав I може да се односи на:

Владислав I Херман, кнез Пољске

Владислав I Кратки, краљ Пољске

Владислав I Влашки

Владислав I Јагелонац

Владислав I Пшемисл

Стефан Владислав

Грађански рат у Угарској (1301—1310)

Грађански рат у Угарској (1301—1310) вођен је након изумирања мушке гране династије Арпад. После смрти Андрије III Арпада појавило се више претендената на угарски престо. Анжујци су, преко Карла Роберта, истакли претензије још за живота Андрије III, док су се након његове смрти као кандидати појавили и чешки владари Вацлав II и његов син Вацлав III, такође потомци Арпада по женској линији. Иста права на круну имао је и Стефан Владислав II, син сремског краља Драгутина, као и Отон III Вителсбах, баварски војвода, који ће се за круну борити између 1305. и 1307. године. Извесну улогу у грађанском рату одиграо је и ердељски војвода Ладислав III Кан који се није истакао као претендент. Утицај папства на крају је одиграо одлучујућу улогу, те је као победник из рата изашао Карло Роберт, оснивајући тако нову угарску династију која ће владати државом до смрти Лајоша I 1382. године.

Задужбине Немањића

Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину.

Свети Сава и његов брат велики жупан Стефан почели су изградњу цркве Светог Спаса у Жичи чија је градња трајала пуних двадесет година. Завршена је тек двадесетих година 13. века.

Богородичина црква у Студеници, задужбина Стефана Немање, није завршена за живота свог оснивача. Унутрашњост цркве осликана је тек 1208-09. године.

Стефан Владислав је сазидао своју задужбину манастир Милешеву око 1225. године. У њему се налазе најзначајније фреске српских владара тога доба. Радослав је обогатио задужбину свога деде Стефана Немање - манастир Студеницу. Он је проширио Богородичину цркву у том манастиру.

Још док је Сава био жив започета је градња храма св. Апостола у Пећи. Завршен је тек средином тринаестог века.

Од велике вредности је и манастир Морача чији је заштитник и градитељ био Вуканов син Стефан. Подигнут је 1251-52. године.

Задужбина краља Стефана Уроша I је манастир Сопоћани са црквом Свете Тројице из 1260, један од највелелепнијих у Србији.

Краљ Стефан Драгутин ктитор је цркве Светог Ахилија у Ариљу, саграђеној око 1290. године.

Далеко највеће градитељске подухвате предузимао је краљ Стефан Урош II Милутин. За време његове владавине подигнуто је или довршено више цркава и манастира великог историјског и уметничког значаја. Овде ће бити поменуте само најважније. Милутинова задужбина је црква Св. Јована у Свачу из 1300. године, Он је сазидао цркву у Хиландару (1303). познату као црква краља Милутина. Његова главна задужбина је манастир Грачаница, један од најлепших градитељских споменика српске средњовековне архитектуре. Ту се налази и Милутинов маузолеј, црква Светог Стефана у Бањској, невероватно брзо завршена (1312-17). Милутин је у последњих двадесетих година своје владавине саградио или обновио цркву Богородице Љевишке у Призрену (1313-14), Краљеву цркву у Студеници, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и саму Грачаницу. Краљ Милутин је био ктитор многих манастира широм Балкана, у Цариграду, а основао је и Српски манастир светих Архангела у Јерусалиму.

Каталина Арпадовић

Каталина (средина 13. века — после 1316) је била угарска принцеза и српска краљица, супруга краља Драгутина.Брак Драгутина и Каталине закључен је 1268. године ради учвршћења мировног споразума између Србије и Угарске. Од 1276. до 1282. године носила је титулу српске краљице. О угарској принцези сачувано је мало података у биографијама архиепископа Данила. Надживела је мужа, јер се помиње на државном сабору кога је Драгутин сазвао непосредно пред своју смрт. Година смрти краљице Каталине није позната. Драгутину је родила двојицу синова, Владислава и Урошица, као и више кћери, од којих је позната само Јелисавета. Каталинин лик сачуван је на фрескама у цркви Светог Ахилија у Ариљу и у Ђурђевим Ступовима.

Констанца Морозини

Констанца Морозини (италијански: Constantia Maurocena; умрла после 1293.) је била млетачка принцеза, супруга Стефана Владислава II Немањића. према изворима из млетачког архива и неаутентичном портрету који се чува у Народном музеју у Београду, носила је титулу српске краљице (Serviae regina), мада се сматра да Стефан Владислав у време свог брака са Констанцом није носио краљевску титулу.

Краљевина Србија (1217—1345)

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Манастир Бистрица

Манастир Бистрица припада Епархији милешевској Српске православне цркве. Манастир Бистрица се налази у селу Бистрица код Нове Вароши, само неколико километара од сјеничког језера.

Манастир Милешева

Манастир Милешева је српски средњовековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци.

Рашки по стилу, подигао га је краљ Стефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен. Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир има свој метох, манастир Светих Козме и Дамјана, на Златару, на Воденој Пољани, освештан 2007. године.

Мачва

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу уже Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део административно налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

Мачванска бановина

Мачванска бановина је била средњовековна угарска бановина, која се налазила на подручју данашње западне Србије. Обухватала је Мачву и неке суседне крајеве. Бановину је основао угарски краљ Бела IV 1247. године, као уточиште свом зету Ростиславу Михаиловичу, руском кнезу. Бановина је добила име по граду Мачви, али локација овог насеља није тачно утврђена. Мисли се да се град Мачва налазио неколико километара јужно од данашњег Шапца.

Током историје, бановина је мењала своје границе, а њено постојање је имало и извесне прекиде, у периодима када се подручје Мачве налазило у саставу средњовековних српских држава. Тада су овим простором владали краљеви Драгутин и Стефан Владислав II, затим цареви Стефан Душан и Урош, жупан Никола Алтомановић, кнез Лазар Хребељановић, деспот Стефан Лазаревић и други.

Мачванска бановина је постојала до краја 15. века, када ово подручје улази у састав Османског царства.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Стефан Владислав II

Стефан Владислав II Немањић био је обласни господар у Угарској и Србији, а затим и краљ на северу Србије (1321–1324). Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.

Године 1292. године, Владислав II је од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију, а после смрти краља Драгутина (у марту 1316. године), Владислав II је почео да влада државом свог оца. То је било велико властелинство које се назива и Сремска краљевина. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало тек после смрти свога стрица краља Стефана Уроша II Милутина да преузме српски престо. Зато се Владислав II није прогласио за краља 1316. него је био само обласни господар на северу Србије, али није немогуће да је узимањем имена престолонаследника Стефан изазвао сукоб са краљем Милутином, који је брзо победио и затворио Владислава II.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара, завладао земљама свог оца. Тада се прогласио и за краља као Стефан Владислав II, али су га победиле присталице Милутиновог старијег сина краља Стефана Уроша III Дечанског у близини Рудника. Владислав II се склонио 1324. године у Угарску. После тога земљама краља Владислава II у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II.Бивши краљ Владислав II је умро у Угарској после 1326.

Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1284. до 1316. године.Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.

Стефан Радослав

Стефан Радослав Немањић је био краљ Срба (1227/1228—1233/1234). Он је најстарији син Стефана Првовенчаног и наследио је оца вероватно 1227. године (или 1228), а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.

Стефан Урош I

Стефан Урош I Немањић (око 1223. — 1. мај 1277), познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1241/1242. до 1276. године.Стефан Урош I је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века.

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.