Степа

У физичкој географији, степе (рус. степь) области су обрасле ниском травом, без много дрвећа, изузев оних у близини река и језера. Веома су плодне (њихово земљиште је чернозем) и преношењем у оранице употребљавају се за узгој аграрних биљака. Назив степа је настао у Русији за травнате области, док се за травнате формације у тропским и суптропским областима користи израз савана. Овај термин се исто тако користи за означавање климе која се среће у областима које су сувише суве да би подржале шуме, али не довољно суве да би биле пустиње.

Степе су распрострањене у областима ниже надморске висине. Највећим делом се налазе у Русији, од Валајског побрђа до Црног мора. Њихова аналогија у другим деловима света су прерије (Северна Америка), пампаси (Јужна Америка) и пусте (Панонска низија). У Јужној Африци, оне се називају велд. Ове травне формације су са доста густим травама, у зависности од сезоне и латитуде. Идући ка пустињама или полупустињама оне се разређују.

Степе су обично карактерисане са полупустињском или континеталном климом. Температурни екстреми се могу забележити лети до 45 °C (113 °F) и зими, −55 °C (−67 °F). Осим ове огромне разлике између лета и зиме, разлике између дана и ноћи су исто тако велике. На висоравнима Монголије и северне Неваде, температура од 30 °C (86 °F) може се постићи током дана, а пасти испод нуле °C (испод 32 °F) током ноћи.

Eurasian steppe belt
Евроазијски степски појас (Дивље поље у   боји на мапи), представља пут пролаза култура, могуће место настанка индоевропских језика, доместикације коња, употребе точка и кочија
Flag colors
Степе у Украјини

Два типа

Windbreakers altai steppe
Јужне Сибирске степе: ветробранско дрвеће током зиме

Могу се препознати две врсте степа:[1]

  • Умерене степе: „праве” степе, присутне у континенталним областима света; оне се могу даље рашчланити у категорије попут степа Стеновитих планина.[1]
  • Суптропске степе: слична асоцијација биљака које се могу наћи у најсушим подручјима са климом попут медитеранске; оне обично имају краткотрајни влажни период.

Особене типове степа представљају грмасте степе и алпске степе.

Евроазијске травнате степе са пашњацима, саванама и грмастим пределима умереног подручја су допринеле ширењу употребе коња и точка, као и индоевропских језика. Ендоевропска експанзија и разне инвазије коњаничко стрелачких цивилизација степа коначно су довеле до на пример успона микенске Грче путем амалгамације Индоевропљана са аутохтоним прегрчким становништвом, као до њеног уништавања услед Дорске најезде током колапса бронзаног доба, чему је следила пропаст Ахајаца, ширење народа са мора, и коначно успон архајске и ултиматно класичне Грчке.

Општи изглед, клима

Steppe of western Kazakhstan in the early spring
Степа у западном Казахстану
Naadam rider 2
Степа у Монголији
Чубовская степь
Степа у Русији

Степу чини ниска зељаста вегетација, са ксерофитним и микротермним зељастим биљкама (што значи прилагођеним суши и мразу), већином из фамилије трава.

Степе припадају зоналном типу вегетације и заузимају велике области у умереној зони евроазијског и северноамеричког континента, као и у Јужној Америци, Африци и Аустралији, и то у оним подручјима у којима влада континентална клима, са релативно малим количинама воденог талога за време лета. Тако степску климу одликују хладна зима и доста сув вегетациони период (пролеће-лето-јесен), у коме се истиче жарко лето. Степска вегетација се развија за време лета, док за време зиме настаје прекид у вегетацији.

Степе су распрострањене на чернозему, типичном степском земљишту, које се одликује великом плодношћу. Зато су степе узораване и претваране у пољопривредне површине, па је недирнута степска вегетација данас ограничена само на мање површине.

Anatolischer Steppenrest mit Crambe tatarica
Изглед степе у Анадолији
Prairie Alberta
Изглед америчких прерија, Алберта, Канада

Живи свет

Флора

За степску вегетацију врло је карактеристична изванредна динамичност фенолошких промена, која се огледа у брзом смењивању великог броја различитих аспеката у току вегетационог периода, тј. смени различитих врста. Степску вегетацију сачињавају углавном ксерофитне зељасте биљке, прилагођене сушном лету континенталне климе, и то пре свега биљке из фамилије Graminae, нарочито бусенасте траве са уским листовима. Од њих су најкарактеристичније врсте из родова Stipa, Festuca, Agropyrum, Poa, Koeleria. Значајно је да је род Stipa (ковиље) заступљен, наравно са различитим врстама, у свим степама, без обзира на коме се континенту налазе.

За природне степе је посебно карактеристично изванредно богатство врстама, тако да у неким северноруским степама на 1 м² има и до 80 различитих врста биљака.

Од животних форми за степе су нарочито карактеристичне хамефите (укључујући и бусенасте траве), а у неким и хемикриптофите. Највећи број степских биљака припада ксерофитама, врло различитим по својим морфолошким и физиолошким особинама. Бусенасте траве су посебно карактеристичне, јер се осим бусенастог гранања одликују нарочито и уским листовима који се за време суше увијају у цев (тип стипаксерофита).

Насупрот ксерофитним биљкама, којима ксероморфне особине омогућавају да издрже летњу сушу, и да се на тај начин развијају током читавог вегетационог периода, налазе се ефемере (пролећнице) и ефемероиде једногодишње и вишегодишње биљке које су више мезоморфне и које се брзо и до краја развијају још за време кратког влажног периода, обично у пролеће, избегавајући тиме сушни период.

За степе је такође врло карактеристична животна форма биљака „котрљана“, више или мање лоптастих биљака које се после сазревања семена одвајају од земље и ношене ветром котрљају по степи постепено расипајући успут своје семе.

Као специфичну животну форму треба навести и степске жбунове и полужбунове (Prunus spinosa, Laburnum anagyroides, Thymus serpyllum и др.). Најзад треба поменути маховине, лишајеве и алге који понекад у степама стварају посебан, приземан, најнижи спрат.

Степска вегетација распрострањена је, као зонална вегетација, на огромним просторима у умереним и континенталним областима Европе, Азије, Северне и Јужне Америке, Африке и Аустралије (у Северној Америци то су прерије, а у Јужној пампе). У Европи и Азији степе се у виду појаса пружају од запада према истоку, почињући од Панонске низије где су развијене фрагментално, све до североисточне Кине где заузимају простране области. Дуж своје северне границе степе се граниче шумама (листопадним или четинарским), а на југу пустињама. Граница између степе и ових суседних вегетација није оштра, већ постоји читав низ прелаза и мешовитих заједница: на северу је подзона шумостепе, а на југу подзона полупустиња.

Фауна

Степа има своју карактеристичну фауну. Најтипичније животиње јесу текуница (Spermophilus citellus), степски твор (Mustela eversmannii), бабак (Marmota bobak) и скочимиш (Allactaga major), а од птица степски соко (Falco cherrug), дропља (Otis tarda) и степски орао (Aquila nipalensis).

Референце

  1. 1,0 1,1 „Ecoregions of the United States-Ecological Subregions of the United States”. fs.fed.us. U.S. Forest Service, U.S. Department of Agriculture. Приступљено 25. 10. 2016.

Литература

  • Ситарица Рада, Тадић Милутин, Географија 6, за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике Београд, 2008.
  • Јанковић М. 1973. Степе. У: Енциклопедијски лексикон Мозаик знања – Биологија. Интерпрес: Београд. стр.567-568]
  • Ecology and Conservation of Steppe-land Birds by Manuel B.Morales, Santi Mañosa, Jordi Camprodón, Gerard Bota. International Symposium on Ecology and Conservation of steppe-land birds. Lleida, Spain. December. 2004. ISBN 978-84-87334-99-3.

Спољашње везе

1929

1929. је била проста година.

27. април

27. април (27.04) је 117. дан у години по грегоријанском календару (118. у преступној години). До краја године има још 248 дана.

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Биом

Биом је заједница биљних и животињских врста која има заједничке карактеристике за околину у којој постоје. Биоми се могу наћи на свим континентима. To су различите биолошке заједнице које су се формирале као одговор на подељену физичку климу. „Биом” је шири израз од „станишта”; сваки биом може обухватити различита станишта.

Док биом може покрити велике површине, микробиом је мешавина организама који коегзистирају у дефинисаном простору на много мањој скали. На пример, људски микробиом је збирка бактерија, вируса и других микроорганизама који су присутни у људском телу.„Биота” је цела збирка организама географског региона или временског периода, од локалних географских и тренутних временских скала све до планетарних и читавих временских спатиотемпоралних скала. Биоте Земље чине биосферу.

Војвода Степа (Нова Црња)

Војвода Степа је насеље у Србији у општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1.374 становника.

Војна црква у Бијељини

Спомен храм Светог мученика кнеза Лазара и свих светих мученика српских је храм Српске православне цркве који се налази у склопу касарне "Војвода Степа Степановић" у граду Бијељина у Републици Српској у Босни и Херцеговини. Припада епархији зворничко-тузланској, и једна је од двије војне цркве на територији Републике Српске.

Горња Горевница

Горња Горевница је насеље у Србији у општини Чачак у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 1299 становника.

Село је крајем августа 2012. године захватио велики пожар у чијем гашењу је учествовао један авион, четири хеликоптера и око 2500 људи. У пожару је по процени изгорело око 600 хектара четинарске шуме у власништву јавног предузећа „Србијашуме“ и око 150 хектара приватних шума.Овде се налази ОШ „Степа Степановић” Горња Горевница.

Доња Саксонија

Доња Саксонија (нем. Niedersachsen) је савезна држава на северу Немачке. Област државе припада језичкој зони ниско немачког језика. По површини је, после Баварске, друга држава у Немачкој. Главни град је Хановер, који са Бременом и Хамбургом представља три највећа града северне Немачке.

Државни пут 12

Државни пут IБ реда 12 је државни пут првог Б реда у северној Србији.

Источна Европа

Источна Европа је регија Европе која захвата 53,5% површине истоименог континента, односно 5.582.351 km2, у којој живи око 26,3% укупне европске популације, тачније око 181.105.253 становника.

До 1991. године цела регија била је у склопу једне државе – Савеза Совјетских Социјалистичких Република (скраћено СССР). Те године СССР се распао на петнаест независних држава, од којих њих три у целини (Украјина, Белорусија, Молдавија) и једна делимично (Русија) чине Источну Европу. Постоје и друге поделе Европе, али ова се заснива на подели за статистичке потребе УН-а.

Куманија

Куманија је назив који се у средњем веку односио на неколико различитих територија у источној и средњој Европи, као и средњој Азији.

Кумодраж

Кумодраж је месна заједница београдске општине Вождовац. Први писани документи у којим се спомиње Кумодраж сежу у XVII и XVIII век, када се у појединим турским списима помиње Кумодраж као село са свега десетак кућа. У Кумодражу је рођен српски војвода Степа Степановић, учесник ослободилачких ратова од 1876. па све до 1918. године.

У Кумодражу се налази ОШ „Војвода Степа“, као и црква свете Тројице, ФК „Торлак“ и КК „Торлак“. Такође се у Кумодражу налази и Фармацеутски факултет Универзитета у Београду, Институт за имунологију и вирусологију „Торлак“ и Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство. Кумодраж је подељен на Кумодраж старо село, Кумодраж 1 и Кумодраж 2.

Овде се налази Црква Свете Тројице у Кумодражу.

Омск

Омск (рус. Омск) град је у Русији у југозападном Сибиру и административни је центар Омске области. Други је град по величини у азијском делу Русије. Његова удаљеност од Москве је 2.700 km. Током постојања царске Русије, град је био седиште генерал-губернатора западног Сибира, а касније генерал-губернатора Степа. За време октобарске револуције 1918–1919, град је био проглашен за престоницу Русије, и ту се чувало царско благо. Према попису становништва из 2010. у граду је живео 1.153.971 становник.

Пампа

Пампа, такође Пампе, Пампаси (шп. Pampa, Llanura pampeana) је травната степа на југоистоку Јужне Америке, близу ушћа реке Ла Плата. На западу је ограничена планинама Анди, док је на истоку Атлантски океан. На северу је жбуновита савана области Гран Чако. Рељеф пампи иде од веома равних до валовитих равница.

На језику кечуа, пампа означава равницу, посебно равницу између планина.

Пампе су по особинама сродне са аустралијским залеђем (Аутбек), јужноафричким Велдом, или Новозеландском висоравни.

Област пампа покрива око 600.000 km², и деле је државе Аргентина, Уругвај и Бразил. Пампе су пољопривредно срце Аргентине, где доминира узгој говеда.

Разликује се влажна пампа на истоку, где су падавине равномерно распоређене током године, и сува пампа на западу, која се надовезује на планинску област Монте у западној Аргентини. У области Монте се налазе планине Сијера Пампеана.

Клима у пампи је умерена. На истоку су разлике у температурама између годишњих доба благе услед утицаја океана. На западу клима поприма континентални карактер са врућим летима и сувим и хладним зимама.

Дивља животиња карактеристична за област пампи је глодар патагонијска мара (Dolichotis patagonum).

Степа (филм)

„Степа” је италијанско-француско-југословенски филм из 1962. године. Режирао га је Алберто Латуада а сценарио је написан по делу Антона Чехова.

Степа Степановић

Степан Степановић Степа (Кумодраж код Београда, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).

Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник.

У периоду између битака код Сливнице и код Куманова, обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) командовао је Другом армијом.У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Текериш

Текериш је насељено место града Лознице у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 286 становника.

Овде се налази Спомен-костурница на Церу и Црква Светог пророка Илије у Текеришу.

Тителски брег

Тителски брег је лесна зараван и брег у покрајини Војводини, на северу Србије. Налази се у југоисточној Бачкој (у регији Шајкашка), између градића Титела на југу, села Лок, Вилово и Шајкаш на југозападу, села Мошорин на северу и реке Тиса на истоку. Надморска висина му је 128 метара, а пружа се правцем северозапад-југоисток. Тителски брег је геоморфолошки, у ствари лесна зараван настала навејавањем леса током плеистоцена. Дугачка је 18 km, а широка око седам и по. Нагнута је ка југоистоку, а изнад Тисе се диже стрми одсек висине 60 метара. У њему се запажа шест смеђих зона, што указује на то, да је зараван формирана из шест етапа. Брег је инстересантна форма, пошто је једино узвишење у Бачкој, која је углавном равница. Највиша тачка му је на 128 метара.

У периоду од 1870. па до данас, светло дана угледали су бројни радови научника који су са различитих аспеката истраживали Тителски лесни плато. Многи од њих указују да је у питању веома интересантан објекат, посебно са геоморфолошког аспекта. Тителски брег у ствари представља плато са највећим бројем слојева фосилне земље и лесних хоризоната у нашој земљи.

Наиме реконструкција прилика које су владале током акумулирања лесних наслага указује да се палеоеколошко окружење Тителског брега мењало у распону од тундре до оскудне степе.

Акумулација леса је прекидана у условима топле и влажне интерглацијалне климе, када су формирана фосилна земљишта. Захваљујући томе у лесно-палеоземљишним секвенцама Тителског брега сачуван је поуздан запис за проучавање палеоклиматске и палеоеколошке еволуције током последњих 600.000 година.

Постоје различита гледишта и мишљења о самом постанку Тителског брега. Са једне стране говори се о навејавању леса ветровима са источноевропских степа или западним ветровима са Алпа. Други научници говоре о томе да је овај плато био у вези са Земунско-Сланкаменска, а да се Тиса уливала у Дунав код Мошорина. Према њима Тителски брег је откинути источни део Фрушке горе. Без обзира на опречне ставове, уврежено је мишљење да је Тителски брег најинтересантнија лесна зараван у Средњој Европи.

Дебеле наслаге леса, висок садржај калцијум-карбоната и подземне воде на великим дубинама, предуслови су за процес карстификације. Тако се на овом подручју јављају различити ерозивни облици: предолице, долине, лесне пирамиде, висеће долине, провалије, плећа, поличице, Сурдуц, Глодина, као и двојни облици флувиокарстне ерозије. Од акумулативних облика присутне су плавина, Сливкова, одроње.

Најинтересантније су лесне луткице које се формирају таложењем креча у цевастим шупљинама које су настале продирањем корења биљака у лес. Током одроњавања падина Тителског брега и стварања стрмих одсека оне постају видљиве. Треба поменути и сурдуке, који су настали радом људи у спрези са природним факторима. Пролажењењм кола, коња и стоке кроз поједине долине Тителског брега спиран је и уситњаван горњи хумусни хоризонт, те је огољен лес и изложен атмосферским водама што је убзало карстификацију, а и ветрови су допринели њиховом обликовању. Од укупно 68 сурдука, највећи је Тителски сурдук или Бусија, чија дужина прелази 2 км, а ширина износи и до 250 м.

Уворно језеро

Уворно језеро, такође и ендореично, је језеро које према услову формирања водног биланса нема отоке, а воду губи најчешће испаравањем. Таква језера су карактеристична за области суве климе, попут пустиња, полупустиња и степа. Међу најпознатија едореична језера убрајају се — Каспијско, Аралско, Чад, Титикака, Балхашко и др. Она имају унутрашње одводњавање и њихови сливови не припадају ни једном од океана.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.