Стајићево

Стајићево је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1941 становника.

Стајићево
Stajićevo, Orthodox Church
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1941
 — густина97/км2
Географске карактеристике
Координате45°17′23″ СГШ; 20°27′14″ ИГД / 45.289666° СГШ; 20.454° ИГДКоординате: 45°17′23″ СГШ; 20°27′14″ ИГД / 45.289666° СГШ; 20.454° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина76 м
Површина20,6 км2
Стајићево на мапи Србије
Стајићево
Стајићево
Стајићево на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23204
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

Стајићево се налази на лесној тераси између Потиске алувијалне равни на западу и Тамишког платоа на истоку, на 12 км магистралног пута Зрењанин - Београд уз леву обалу Бегеја.

Аграрна реформа (1918—1941) имала је за циљ да се изменити власничка структура земљишта и испуни обећање Краља Петра Карађорђевића дато добровољцима на Крфу, да ће их све наградити одређеном површином обрадиве земље.[1] Одузета земља од властеле у В. Бечкеречкој жупанији дељена је српским добровољцима из Босне, Лике, Далмације, Србије, Војводине и других крајева. Српски живаљ из ових крајева, бивши кметови, слуге и беземљаши могли су добити одређену површину земље у закуп. Њихова несрећа била је у томе што нису имали новца да плате закупнину нити су имали основна средства за рад у пољопривреди.

Видевши како му се парохијани, иначе вредни људи, муче и тешко живе, парох српско-елемирски Сава Стајић је покренуо необичну акцију да се изврши колонизација српске сиротиње из села В. Бечкеречке жупаније на рудинама Раровац, Горња и Доња Петра и Павлово које је било у поседу Алтруистичке банке из Беча. Рођен у Српској Неузини 1881. године, па постао Бечкеречан, где је и матурирао гимназију 1899. године, Сава Стајић је био врло уман и поштован међу великодостојницима новонастале државе. Учио је годину дана Правне науке у Грацу, па апсолвирао је богословију у Сремским Карловцима 1904. године. Рукоположен је 1904. године у Темишвару и примио као капелан парохију у Елемиру.[2] Био је члан Великог духовног суда Пећке патријаршије и епархијске конзисторије у В. Кикинди. Лични пријатељ је епископа Темишварског др. Георгија Летића и др. Душана Гргина, народног посланика Торонталске жупаније, а тадашњег начелника у министарству за аграрну реформу. Обојица су му дали благослов и одобрење да започне колонизацију српске сиротиње из Елемира, Арадца, Фаркаждина, Ечке, Тараша, Кумана, Ботоша и Орловата. Дана 1.10.920. године примивши своје колонистичке компетенције, колонисти су почели обраду ове земље. Сви колонисти су без изузетка добили 8 кј. и 1100 кв. хвати квалитетне оранице. Број колониста се до 1922. г. попео на 231. породицу. Исте године извршена је експропријација земљишта за изградњу насеља.

Село

Село је пројектовано и изграђено квадратног облика односно 1x1 км, са пет улица правца исток-запад и једном попречном која дели село на половину правца север-југ. Све улице се секу под правим углом и измедју себе чине осам истоветних квартова а сваки кварт има 30 истоветних кућних плацева величине 100 x 26 метара. Додела плацева за изградњу кућа као и дозвола за почетак изградње извршена је 26.7.1922. године. Захваљујући повољним државним кредитима као и кредитима грађевинских предузећа и трговина у В. Бечкереку и Тителу, добро организованој Аграрној заједници као и спрези и међусобној помоћи, до 1925. г. изграђено је око 200 кућа у којима је живело око 1000 становника српске националности, православне вероисповести. Село је тада добило назив Стајићево, по своме оснивачу г-дину Сави Стајићу.

Школа

Прва заједничка брига свих колониста била је изградња школе, која је започета већ 1923. г. Зграда од једне школске дворане и учитељског стана завршена је и освештана 5.10.1924. године. Општина Орловат је 1923. приложила 3500 динара за градњу школе, коју ће похађати деца из шест орловатских породица, које су се ту населиле. Школа је била четвороразредна и имала је 84 ученика. Један од првих учитеља био је приправник Кузман Михајловић. Десет година касније 1934. г. гради се нова школа са две учионице, школском двораном и зборницом за учитеље, из средстава Министарства пољопривреде и Банске управе Дунавске бановине. У континуитету та школа је претрпела до данас велике доградње и адаптације. Почетком 1960. почиње изградња још две учионице па школске 1962/63. г. школа ради као осмогодишња. Изградњом 4 просторије за кабинетску наставу и терена за мале спортове 1990. г. као и 75 m2 помоћних просторија у 2000. г. школа поприма данашњи изглед. Уз школу је изграђена зграда за предшколски узраст деце и котларница. Школу је 2000. г. похадјало 220 ученика и 30 предшколаца. Уз најбољу опремљеност кабинетских учила и изградњу сале за физичко васпитање, могла би се сврстати у ред савремених, конфорних школа.

Црква

Друга заједничка брига колониста била је изградња православног храма. Прилозима мештана у новцу и раду, изградња цркве од набијене земље започета је 24.08.1926. г. Завршетак радова и освештавање храма обављено је 3.11.1926. г. Црква је посвећена успењу Пресвете Богородице (Велика Госпојина ), 28. августа што је уједно и Храмова и сеоска слава. Његово превосвештенство. др. Георгије Летић епископ темишварски долази по други пут на колонију 1.12.1934. г. и том приликом освештава ново изграђену школу, и полаже камен темељац за нову цркву. Градња цркве у касновизантијском стилу била је права реткост у Банату, и трајала је две године. У суседном месту Орловату, се неколико година раније градила се такође нова црква, за коју је нов иконостас иградио наш познати сликар Орловаћанин Урош Предић. Део старог иконостаса рад бечкеречког иконописца Димитрија Поповића из 1772. године, скинут после рушења старе цркве, пропадао је у влажним просторијама.[3] Орловаћани који су део иконостаса на предлог Уроша Предића, већ уступили београдском уметничком удружењу "Цвијета Зузорић" за изложбу, остатак су наменили Стајићеву, за нову цркву. Решила је Црквена општина Орловат 12 јануара 1928. са задовољством да се Стајићеву "да онолико икона колико им треба". Испоставило се да је поклон чинило 25 икона са иконостаса, и једна целивајућа - "Благовести", са још неким сакралним предметима. Црквени скупштинари из Стајићева су се 19. октобра писмено захвалили на дару. Црква је завршена и освећена на дан храмове и сеоске славе 28. августа 1936. г. Својом духовношћу и топлином али и стилом и монументалношћу, она је понос мештана која ни случајног пролазника не оставља равнодушним. У селу постоје назарени, адвентисти, католици али они сви не прелазе 1% од укупног броја становника.[4]

Личности

У колонији Стајићеву је живео Светозар Марковић Тоза револуционар, комуниста, писац. Тоза је деловао међу омладином у околини пропагирајући комунистичке идеје. Године 1932. рекламирана је његова књига "У нашим рукама је будућност наша" штампана у Великом Бечкереку.[5]

Демографија

У насељу Стајићево живи 1599 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,8 година (37,6 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 627 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,19.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 1.133
1953. 1.229
1961. 1.413
1971. 1.607
1981. 1.993
1991. 2.058 1.969
2002. 1.999 2.035
2011. 1.839
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
1.925 96,29 %
Мађари
  
25 1,25 %
Југословени
  
15 0,75 %
Хрвати
  
6 0,30 %
Румуни
  
6 0,30 %
Словаци
  
5 0,25 %
Македонци
  
2 0,10 %
Русини
  
1 0,05 %
Руси
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
непознато
  
4 0,20 %

Референце

  1. ^ Југославија, после Првог светског рата)., Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Мата Косовац: "Српска православна парохија митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  3. ^ "Орао" прве орловатске новине, Орловат 1998.
  4. ^ Енциклопедија Баната „Банатера“ (2006)
  5. ^ "Правда", Београд 6. октобар 1932.
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Александар Мартон

Александар Мартон (Зрењанин, 24. фебруар 1976) је српски политичар, портпарол Лиге социјалдемократа Војводине и посланик у Скупштини Аутономне покрајине Војводине. Био је председник Скупштине града Зрењанина. Има једног сина.

Бегеј

Бегеј (рум. Bega, мађ. Béga) је река у Румунији и Србији.

Извире у планинама Појана Руска (Poiana Ruscă), које су део Карпата. Тече кроз румунске градове Фађет и Темишвар а у Србији кроз села Српски Итебеј, Нови Итебеј, Торак, Житиште, кроз град Зрењанин затим кроз села Ечка, Стајићево и Перлез.

Бегеј се улива у Тису код Титела.

Дужина Бегеја износи 254 km а од тога кроз Србију тече 75 km.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Ечка

Ечка (рум. Ecica, мађ. Écska или Német-Écska, нем. Deutsch-Etschka) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 3999 становника.

Овде се налази Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки као споменик културе.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Логор Бегејци

Притворски центар Бегејци је био притворски центар за особе хрватске националности са подручја захваћених ратом у Хрватској 1991. године. Налазио се у Бегејцима (данашњи назив места је Торак) код Зрењанина.

ПФЛ Зрењанин

Подручна лига Зрењанин је једна од 29 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клуба. Шампион иде директно у ВФЛ Исток, другопласирани и трећепласирани играју бараж са представницима ПФЛ Панчево за још једно место у ВФЛ Исток, а последња три тима испадају из лиге. У лигу улази по једна екипа из Општинске лиге Кикинда - Житиште и А лиге ФСГ Зрењанин, док једна екипа улази после баража који играју другопласиране и трећепласиране екипе из ових лига.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Ваведења Богородице у Орловату

Српска православна црква Ваведења Богородице у Орловату, је храм Српске православне цркве који се налази у центру Орловата и представља споменик културе од великог значаја. По свему је то задужбина орловатских Предића.

Српска православна црква у Стајићеву

Српска православна црква у Стајићеву, месту у општини Зрењанин, подигнута је 1934. године, под заштитом је државе и има статус споменика културе од великог значаја.

Тараш

Тараш је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1009 становника. Познато је у Европи као "Европско село рода" (птица), захваљујући највећем броју гнезда беле роде.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.