Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Старчевачка култура
Starcevo culture-sr

Подручје простирања Старчевачке културе
Географија
Регија Средња Европа, Балкан
Главни локалитет Старчево
Друштво
Друштвено уређење сакупљачко-земљорадничко
Период
Историјско доба неолит
Настанак 5300. п. н. е.
Престанак 4400. п. н. е.
Претходници и наследници
  Претходиле су: Наследиле су:
Култура Лепенског Вира Винчанска култура
Портал Археологија

Настанак, порекло

European Middle Neolithic
Старе балканске културе у неолиту 4500. п. н. е.

Старчевачка култура има анатолијско порекло.[1] Настала је на местима где је раније постојала мезолитска култура Лепенског Вира, али не наставља у потпуности њену традицију у антрополошком и културолошком смислу.

Опсег ширења Старчевачке културе показују налази са локалитета широм Балкана и средње Европе, па је тачније користити назив Старчево-Кереш-Криш, по најважнијим налазиштима у Србији, у Мађарској и Румунији, пошто овај назив означава јединство три блиске културе: старчевачке, керешке и кришке културе које су обухватале велико подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.

Старчевачка култура доноси почетке сталног насељавања становништва и пољопривреде (гајење пшенице, јечма и проса) и узгајања стоке (овце/козе и говеда), док су лов и риболов мање заступљени.

Друштвено уређење

Основна делатност ове културе била је пољопривреда (земљорадничка, сточарска), сакупљање плодова, лов и риболов. Становали су у глиненим кућама углавном поред великих река: Дунава, Саве и Мораве. Пронађени предмети су грубо кухињско посуђе и разни други предмети израђени од полираног камена. Новим таласом придошлица из Анадолије ову културу заменила је винчанска култура.[2][3]

Историја истраживања

Прва ископавања на локалитету Старчево, који се налази на левој обали Дунава, вршио је 1939. године Миодраг Грбић. Средином педесетих година XX века, истраживања су вршили Милутин Гарашанин као и Драга Гарашанин. Пронађене су доста грубе керамичке посуде, али и керамика осликана са геометријским орнаментима, као и антропоморфне фигурине рађене од печене земље. Пронађена су и оруђа од камена и костију. Датирање налаза није сасвим поуздано, али се узима да покривају период петог миленијума пре нове ере.

Референце

  1. ^ Проблема прасевернокавказского субстрата и его вклада в праиндоевропейскую культурную традицию. старчево-кереш-винча
  2. ^ «Неолитизация» европы в vi—v тыс. до н. э.
  3. ^ Кёреш // БРЭ. - Большая российская энциклопедия - Т.13. М.,2008.

Литература

  • Robert W. Ehrich: „Starčevo Revisited“. In V. Markotic (Ed.) Ancient Europe and the Mediterranean, 1977.
  • Joni L. Manson: „Starčevo Pottery and Neolithic Development in the Central Balkans“. In William K. Barnett and John W. Hoopes (Editors) The Emergence Of Pottery: Technology and Innovation in Ancient Societies, 1995.
  • Andrew Sherratt: Economy and society in prehistoric Europe: Changing perspectives, 1997.
  • Draga Garašanin: Starčevačka kultura, 1954.
  • Милутин Гарашанин: Праисторија на тлу Србије, 1973.
Археолошки локалитет Шуваков салаш-Клиса

Археолошки локалитет Шуваков салаш — Клиса је најстарије станиште на подручју Врбаса из периода неолита, такозване старчевачке културе, испод олтарског простора средњовековне цркве. То је локалитет код Врбаса на коме се врше археолошка истраживања. Приликом археолошких радова констатовани су остаци насеља праисторијске културе Старчево из 5. миленијума пре наше ере и средњовековно насеље са некрополом и црквом из 10-16. века. Материјал је депонован у Музеју Војводине а део материјала је изложен у сталној поставци у Врбасу.

Басараби култура

Басараби култура је култура гвозденог доба, која је била заступљена у области доњег Подунавља. Датује се у период од 8 до 6 века п. н. е. Назив је добила по истоименој некрополи у Олтенији.

Настала је на основама групе жигосане керамике Инсула Банулуј типа. У средњој фази развоја захватала је територију од јужне Молдавије до западног Срема (Румунија, Бугарска, Србија и централна Молдавија). Култура се назива и Босут-Басараби комплекс по два најистраженија налазишта — вишеслојног налазишта Босут у источном Срему и именодавне велике некрополе Басараби у Румунији.Керамика басараби типа има складне слојеве урезаних геометријских мотива, утиснутих С мотива и низове лажног шнура (тзв. врпце).

Насеља су мањих димензија, отвореног типа, уз речне токове. Поједина насеља била су утврђена палисадама и земљаним бедемима.

Сахрањивање је биритуално, преовлађују испружени скелети на каменим подлогама у тумулима.

Бачка област

Бачка област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1922. до 1929. године. Административни центар области је био Нови Сад.

Беличка култура

Беличка култура је назив новооткривене праисторијске културе на територији данашње Србије, на локалитету Белица код Јагодине. Према досадашњим истраживањима, на овом локалиту је постојало најстарије светилиште у Европи, а откривена је и највећа икада нађена ризница праисторијских скулптура.Налазиште је откривено 2002. године, када је пронађена култна јама са приближно 100 уметнички обликованих предмета од камена, керамике и кости. Сматра се да оно датира с почетка неолита, односно из око 6.000 године пре нове ере. Према најновијим истраживањима из 2012. године, на локалитету Белице се у земљи крије и велики праисторијски град са монументалним грађевинама.

Благотин

Благотин је неолитско налазиште у селу Пољна, општина Трстеник. Ово налазиште се налази под заштитом Завода за заштиту споменика.

Благотин је значајан археолошки локалитет на коме је откривено ранонеолитско насеље површине од преко 2 хектара. Основали су га припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе-протостарчево, крајем VII и почетком VI миленијума п. н. е.

Иако је на Благотину истражен само део насеља, покретни археолошки налази који сведоче о начину живота и друштвеној и економској организацији насеља, својом бројношћу и разноврсношћу сврставају га у ред најбогатијих и најзначајнијих неолитских налазишта на територији Србије. Становници Благотина су се бавили сточарством и земљорадњом, о чему, између осталог сведоче и керамичка зрна пшенице пронађена на локалитету. О планској организацији насеља сведочи симболична представа насеља откривена на полеђини зрна. Као доказ постојања духовне културе пронађене су фигуре венере – стилизоване женске фигуре које представљају симбол плодности и рађања.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Бубањ (археолошко налазиште)

Бубањ је праисторијско археолошко налазиште код Новог Села (нови назив за ово градско насеље у градској општини Палилула је Девети мај), близу Ниша. Припада енеолитском периоду и културном комплексу Бубањ Салкуца Криводол, односно Бубањ хумској културној групи, која је и добила назив по два најзначајнија налазишта носиоца ове културе, а то су Бубањ и Велика Хумска чука.

Најстарији слојеви на локалитету Бубањ припадају периоду од 5800. до 5500. године п. н. е., односно средњем неолиту, (старчевачка култура). До данас је откопано 30 културних слојева бронзаног и млађег бакарног доба. Укупна дебљина културног слоја износи три метра.

Локалитет је доста оштећен приликом изградње ауто-пута Београд - Ниш. Сачувана је површина од око 100 квадрата.

Милутин Гарашанин је први који је публиковао резултате истраживања на Бубњу и то на Трећем међународном конгресу у Цириху, средином 20. века.

На локалитету су откривени и гробови који припадају средњовековном периоду.

Археолошко налазиште је под заштитом државе од 1954. године.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Винчанска култура

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Гамзиградска култура

Гамзиградска култура је култура позног бронзаног доба, коју су 1995. дефинисали Срејовић и Лазић. Простирање ове културе обухватало је слив Црног Тимока.

Локалитети ове културе:

Бањска стена

Магура

ТрњанеНасеља су грађена на узвишењима, овакав положај имају и некрополе.

Култура је подељена на две фазе. Старија је паралелна са Ватинском културом и позним фазама Вербичоара културе.

Гепидска краљевина

Гепидска краљевина је назив за државу која је постојала у средњој Европи између 5. и 6. века. Основали су је Гепиди, народ германског порекла. Пре стварања краљевине, Гепиди су били под влашћу Хунског каганата, али су, победивши Хуне у бици на реци Недао 454. године, збацили хунску власт и створили сопствену државу.

Глинени модел зрна пшенице из Благотина

Глинени модел зрна пшенице на чијој полеђини је приказан храм кружног облика, пут и насеље полуземуница је пронађен на локалитету Благотин код Трстеника. Приказ на полеђини га чини најранијим урбанистичким планом, јер је стар 8.000 година. Појављује се у документарном филму Благотин, град добрих људи у ком Светозар Нани Станковић прича о томе како угравирани симболи представљају план благотинског насеља. Зрно се чува заједно са осталим благотинским налазима у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

Лепенски Вир

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III). Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.

Локалитет Тодорчево – Стрна жита

Локалитет Тодорчево – Стрна жита представља непокретно културно добро као археолошко налазиште, одлуком Владе Републике Србије бр. 633-3721/97 од 17. октобра 1997. године, Сл. гласник РС бр. 51 од 13. новембра 1997. године.Археолошко налазиште се налази на југоисточном улазу у Крагујевац поред магистралног пута Крагујевац—Баточина. Сондажним ископавањима 1992. године на овом месту је утврђено постојање остатака насеља од периода старчевачке културе до времена антике.

Најстарије насеље је из 5. миленијума п.н.е. и везује се за старчевачку културу. Млађе насеље је датовано у 10. век п.н.е., време старијег гвозденог доба. Најмлађе насеље је датованог у 3—4. век н.е. Остатке ова три насеља која су се вертикално наслојавала једно изнад другог, потврђују налази колиба, фрагменти керамичких посуда, камене и кремене алатке а из античког периода опеке.

Панонија (византијска провинција)

Панонија је била провинција унутар Византијског царства која је постојала у 6. веку у данашњем Срему, у Србији. Главни град је био Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица.

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Праисторијско насеље у селу Дивостин

Праисторијско насеље у селу Дивостин представља непокретно културно добро као археолошко налазиште, решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 227/1-68 од 18. марта 1969. године.Праисторијско насеље се налази на простору између цркве, школе и дома, откривено 1952. године, током рекогносцирања терена од стране Археолошког института Београд и Народног музеја у Крагујевцу. Неколико године касније, 1956. године, приликом грађевинских радова мештани су открили групу фигурина са керамичким посудама и једним троножним жртвеником. Каснијим анализама је утврђено да је реч о затвореном налазу у из просторије једне винчанске куће са посебно издвојеним култним местом. Фигурине су женске представе, моделоване доста сумарно, главе су полигоналне, нос наглашен а доњи део сведен на ступасту ногу.

Народни музеј у Крагујевцу је 1959. године, извршио мања истраживања током којих је потврђено постојање обимног винчаског материјала на овом простору. И поред тога што су налази у Дивостину изазвали велико интересовање наше и светске јавности, радови су у мањем обиму настрављени тек 1967. године, да би 1968. године Дивостин истраживан у оквиру великог југословенско-америчког пројекта „Ране земљорадничке културе на тлу централне Србије”. До 1971. године на неолитским насељима у дивостину истражено је 2250m², и пронађено је преко 100 000 предмета од печене земље, кремена, камена и животињских костију. Насеље је захватало површину од преко 15ha, било је насељено у току старијег и финалчног неолита тј. у време старчевачке и винчанско-плочник културе.

Др Миленко Богдановић и проф. др Драгослав Срејовић, су на основу хоризонталне стратиграфије керамичких налаза у оквиру старчевачке културе издвојили следеће фазе:

Дивостин 1 – најстарија фаза, њој припадају мале надземне колибе, неорнаментисана керамика и ретке антропоморфне фигурине,

Дивостин 1б – станишта земуничког типа, импресо и спорадично сликана керамика и зооморфна пластика,

Дивостин 1ц – карактеристична је појава надземних правоугаоних кућа, барботин и сликана керамика и цилиндричне анторпоморфне фигурине.Слој винчанско-плочничког насеља подељен је на две фазе:

Дивостин 2а и Дивостин 2б – Масивне куће од дрвета и земље површине и до 90 m² у појединим случајевима. Пронађено је преко 400 целих керамичких посуда, велики бројантропоморфних фигурина, жртвеника, тегова од печене земље, камених и кремених алатки.

Сремска област

Сремска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1922. до 1929. године. Административни центар области је био Вуковар.

Старчево (археолошки локалитет)

Град-Старчево је епонимни локалитет старчевачке културе која се датује у период старијег неолита. Налази се на левој обали Дунава, северозападно од Старчева, 8 км јужно од Панчева. Локалитет је уписан у централни регистар 1993. године као споменик културе од изузетног значаја.

Палеолит
Неолит
Бакарно и рано бронзано доба
Средње и позно бронзано доба
Гвоздено доба

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.