Старословенски језик

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна.[1] Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.[2]

Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.[3]

Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици.[2] Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

старословенски језик
словѣньскыи ѩзыкъ
Говори се условенске државе и области средњег века
Регионисточна Европа
Изумрокористи се као литургијски језик
глагољица и ћирилица
Званични статус
Службени језик у
Православне и источне католичке цркве
Језички кодови
ISO 639-1cu
ISO 639-2chu
ISO 639-3chu

Назив

Euchologium Sinaiticum 1N, fol. 1r
Синајски молитвеник, канонски црквенословенски спис писан глагољицом из 11. века

У старим се списима овај језик називао једноставно словенским (словѣньскъ).[4] У 5. глави Житија Методијева византијски цар Михајло III говори Ћирилу и Методију да су они из Солуна, а да Солуњани вьси чисто словѣньскы бесѣдуютъ. У 15. глави пише да је Методије превео књиге отъ грьчьска языка въ словѣньскъ, а у 17. да Методијеви ученици после његове смрти латиньскы и грьчьскы и словѣньскы сътрѣбишя, а исти назив користи и византијски писац Јован Егзарх.

Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчких изворника, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. У тој функцији старословенски језик се употребљава и данас, због чега се назива и црквенословенским или староцрквенословенским. Неки разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), а црквенословенским језик од 12. века надаље, кад се почињу јављати прве националне редакције.

Класификација старословенског језика је била предмет разних лингвистичких и етополитичких спорова, током којих су се појавила и настојања да се тај језик ближе одреди уз употребу појединих несловенских одредница. Тим поводом су сковани и неки хибридни термини, као што су старобугарски језик,[5] односно старомакедонски језик.[6] Међутим, такви термини нису прихваћени од стране стручне јавности.

У већини савремених словенских језика, овај језик се назива старословенским:

Порекло

Jagic
Ватрослав Јагић, познати заступник јужнословенске теорије

Постоји више теорија о пореклу старословенског језика, од којих је у савременој науци најприхваћенија јужнословенска теорија, по којој је старословенски језик кодификован на основу говора јужнословенских племена, из околине Солуна.

Панонска теорија

Према панонској теорији старословенски језик се развио на основу језика панонских Словена.[7] Ову теорију су посебно заступали Јернеј Копитар (1780—1844) и Франц Миклошич (1813—1891). Они су тврдили да се немачка, латинска и мађарска обележја старословенског могу објаснити само чињеницом да је основа старословенском био панонски говор. Но, сусрели су се и са проблемима како објаснити типичне јужнословенске одразе шт и жд (од прасловенских *т’ и *д’). То су ријешили тако што су пронашли мађарске позајмљенице које садрже те гласове, а они су их могли добити једино позајмљивањем од панонских Словена.

Јужнословенска теорија

Некада преовладавајућу панонску теорију оповргао је Миклошићев наследник, лингвиста Ватрослав Јагић (1838—1923) објаснивши да су Мађари примили словенске посуђенице у доба сеобе, кад су се преци Јужних Словена селили према својим данашњим домовинама. Ту је теорију учврстио његов ученик Ватрослав Облак организујући дијалектолошку експедицију у околини Солуна. У својим Македонским студијама (1896), показао је повезаност словенских говора из ширег солунског залеђа са старословенским језиком. Тако је настала данас призната јужнословенска теорија о пореклу старословенског језика.

Бугарска теорија

Према теорији коју је заступао Павел Јозеф Шафарик (1795—1861), а касније развио Лескин, старословенски је, у ствари, старобугарски језик, из којег се касније развио савремени бугарски језик (слично односу старогрчког и грчког). Ову теорију подржава велика већина бугарских лингвиста, али она није прихваћена од стране велике већине осталих истраживача.

Словенско писмо

Прехришћанско словенско писмо

Црноризац Храбар у спису О писменима преноси да Стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док им Ћирило и Методије нису саставили азбуку[8]:

Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ
Прије Словени не имаху књига, него цртама и резама читаху и гатаху, будући пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима принуђаху се (писати) словенску ријеч без устројења ... А ако запиташ писмене словенске говорећи ко вам је слова начинио или књиге превео, то сви знају. И одговоривши рећи ће: свети Константин Филозоф, звани Ћирил, тај нам и слова начини и књиге преведе. И Методије, брат његов. — Црноризац Храбар, О писменима

Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљиваља покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“.[9] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[10]

Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[11]

Настанак глагољице и ћирилице

KyrilMethod
Православна фреска приказује св. Ћирила с ћирилицом јер се дуго веровало да ју је он створио. Данас се углавном сматра да је створио глагољицу.

Моравска мисија представља почетак словенске писмености и прекретницу у покрштавању Словена. Великоморавски кнез Растислав је затражио од цара Михајла III да му пошаље људе који би научавали његов народ, ширили писмо и покрштавали на њихову језику. Цар је послао браћу мисионаре Константина и Методија, јер су они из Солуна, а сви Солуњани добро говоре словенским језиком. Око 863. године Константин Филозоф ствара словенско писмо[12] и одлази у Моравску с братом Методијем и другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава) са задатком да ондашње Словене описмене за богослужење на словенском језику. Хришћанске књиге су преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Након Великоморавске одлазе и у Панонску кнежевину, где су превели с грчкога језика велик број литургијских дела, створили први словенски законски кодекс, Закон судный людем и превод Номканона.

Мисија се самог почетка суочавала са жестоким отпором германског свештенства које је те просторе сматрало својим, ширећи хришћанство на латинском језику, па су солунска браћа већ 867. године морали да путују у Рим да оправдају своје деловање Папи. У то време је у хришћанској цркви преовлађивала тзв. тројезична догма (или тројезична јерес), према којој су једина три достојна језика за слављење литургије латински, грчки и хебрејски. Константин је тада у расправи с латинским свештицима изрекао чувене речи:[13]

Не пада ли киша од Бога на све једнако? Или, не сја ли Сунце, такође, на све? Не удишемо ли сви исти ваздух? А како се ви не стидите само три језика признавати, а хоћете да сви други народи и племена буду слепи и глухи!
— Житије Ћирилово
Glagolica
Глагољица, најстарије сачувано словенско писмо.

Солунска браћа су у Риму успела да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило (грч. Κύριλλος - Господњи) и умро 14. фебруара. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску, са титулом моравскопанонског архиепископа, поново наишавши на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). На великом сабору германског свештенства Методије је оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобеђен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), већ је 880. године морао поново путовати у Рим да оправда своје деловање. Након тога је посетио Цариград 882. године. 6. априла 885. године је преминуо у својој архиепископији. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Тада је убијен и Методијев несуђени наследник Горазд. Међутим, део њихових ученика, међу којима су најистакнутији Климент и Наум Охридски, успео је да побегне на Балканско полуострво, настављајући рад на словенској писмености.

Early cyrillic alphabet without explenation
Ћирилица, словенско писмо настало на основу грчког.

Данас се углавном сматра да је глагољица најстарије словенско писмо, које је створио Константин Филозоф, а да је ћирилица потом настала на основу грчког алфабета.[2] Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је „да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом“.[14] Глагољицом је писана већина раних старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије светаца).[15] Глагољицом су написани и Живот Константина и Живот Методија, који су касније преписани ћирилицом. Константин је глагољицом написао и свој Проглас, којим брани словенско писмо и словенске преводе Библије.[15]

Претпоставља се да је ћирилица настала негде у 10. веку, захваљујући Клименту Охридском,[16] због чега се назива и климентовица. Према другој теорији, ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година након глагољице, заслугом цара Симеона и бугарских духовника Константина Преславског и Јована Егзарха.[15] Од 38 слова старословенске ћирилице, 24 је настало према грчком уставном писму[2], од чега су многа механички преузета из грчког алфабета (нпр. Г, Д, Т, П и И),[15] док су остала слова осмишљена за својствене словенске гласове. Ћирилицом су изворно написана три већа старословенска споменика: Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник.[15] У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију.[15] Код Западних Словена је од 11. века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Фризински одломци (словеначке молитве и проповеди), које Словенци називају Брижински споменики.[15] Тако су Словени од почетака своје писмености употребљавали неколико различитих писама.

Словенска азбука

глагољица ћирилица назив изговор
GlagolitsaAz.gif Early Cyrillic letter Azu.png az' /ɑ/
GlagolitsaBuki.gif Early Cyrillic letter Buky.png buky /b/
GlagolitsaVedi.gif Early Cyrillic letter Viedi.png vede /ʋ/
GlagolitsaGlagol.gif Early Cyrillic letter Glagoli.png glagolji /g/
GlagolitsaDobro.gif Early Cyrillic letter Dobro.png dobro /d/
GlagolitsaJest.gif Early Cyrillic letter Yesti.png jest' /ɛ/
GlagolitsaZhivete.gif Early Cyrillic letter Zhiviete.png zhivete /ʒ/
GlagolitsaDzelo.gif Early Cyrillic letter Dzelo.png dzelo /dz/
GlagolitsaZemlja.gif Early Cyrillic letter Zemlia zemlja /z/
GlagolitsaI.gif Early Cyrillic letter I.png i /i, j/
GlagolitsaIzhe.gif Early Cyrillic letter Izhe.png izhe /i, j/
GlagolitsaDzherv.gif Early Cyrillic letter Djerv.png [djerv'] /dʑ/
GlagolitsaKako.gif Early Cyrillic letter Kako.png kako /k/
GlagolitsaLjudi.gif Early Cyrillic letter Liudiye.png ljudije /l, ʎ/
GlagolitsaMislete.gif Early Cyrillic letter Myslite.png mislete /m/
GlagolitsaNash.gif Early Cyrillic letter Nashi.png nash' /n, ɲ/
GlagolitsaOn.gif Early Cyrillic letter Onu.png on' /ɔ/
GlagolitsaPokoj.gif Early Cyrillic letter Pokoi.png pokoji /p/
GlagolitsaRtsi.gif Early Cyrillic letter Ritsi.png rtsi /r/
GlagolitsaSlovo.gif Early Cyrillic letter Slovo.png slovo /s/
GlagolitsaTverdo.gif Early Cyrillic letter Tvrido.png tvrdo /t/
GlagolitsaUk.gif Early Cyrillic letter Uku uk' /u/
GlagolitsaFert.gif Early Cyrillic letter Fritu.png frt' /f/
GlagolitsaKher.gif Early Cyrillic letter Khieru.png kher /x/
GlagolitsaOht.gif Early Cyrillic letter Otu.png oht' /ɔ/
GlagolitsaShta.gif Early Cyrillic letter Shta.png shta /tʲ, ʃt/
GlagolitsaTsi.gif Early Cyrillic letter Tsi tsi /ts/
GlagolitsaCherv.gif Early Cyrillic letter Chrivi chrv' /tʃ/
GlagolitsaSha.gif Early Cyrillic letter Sha.png sha /ʃ/
GlagolitsaJer.gif Early Cyrillic letter Yeru.png yer' /ɯ/
GlagolitsaJery.gif Early Cyrillic letter Yery.png yery /ɨ/
GlagolitsaJerj.gif Early Cyrillic letter Yeri.png yerj' /ɘ/
GlagolitsaJat.gif Early Cyrillic letter Yati.png yat' /æ, jɑ/
GlagolitsaJo.gif */jo/
GlagolitsaJu.gif Early Cyrillic letter Yu.png yu /ju/
Early Cyrillic letter Ye.png ѥ /je/ или /ʲe/
GlagolitsaJusE.gif Early Cyrillic letter Yusu Maliy.png [ens'] /ɛ̃/
GlagolitsaJusJe.gif Early Cyrillic letter Yusu Maliy Yotirovaniy.png [yens'] /jɛ̃/
GlagolitsaJusO.gif Early Cyrillic letter Yusu Bolshiy.png [ons'] /ɔ̃/
GlagolitsaJusJo.gif Early Cyrillic letter Yusu Bolshiy Yotirovaniy.png [yons'] /jɔ̃/
Early Cyrillic letter Ksi.png ѯі /ks/
Early Cyrillic letter Psi.png ѱі /ps/
GlagolitsaThita.gif Early Cyrillic letter Fita.png [thita] /θ/
GlagolitsaIzhitsa.gif Early Cyrillic letter Izhitsa.png izhitsa /ʏ, i/

Старословенски списи

Канонски списи

ZographensisColour
Зографско еванђеље

Канон старословенских списа представља мали број првих сачуваних споменика из 10. и 11. века, након деловања Ћирила и Методија, будући да њихова дела нису сачувана.

Споменици писани глагољицом:

Споменици писани ћирилицом:

Словенски апокрифи

Novgorod Codex
Прва страна Новгородског кодекса, апокрифа из 11. века.

Словенски апокрифи су неканонски (апокрифни) списи библијске тематике на старословенском језику. Црквени индекси забрањених књига су били једнодушни у односу према апокрифима, као лажљивим писањима којима јеретици заблуђују прост народ.[17] Али у пракси, забрана није никад могла бити потпуно спроведена, јер индекси нису стизали до сваког најудаљенијег манастира и до сваког преписивача. Притом, неки апокрифи не садрже ништа противцрквено (нпр: Протојеванђење Јаковљево), па је и сама црква била снисходљива према њима. У средњовековној словенској књижевности су најпознатије следеће апокрифне књиге:[18]

Легенде - новеле:

  • Живот Адама и Еве (из 1. века; говори о животу Адама и Еве у рају; постојала је краћа и дужа верзија)
  • Мучеништво Јеремијино (јеврејска књига са хришћанским додацима)
  • Виђење пророка Исаије (из 3. века пре Христа; превод са грчког; описује се будуће рођење и страдање Христово)

Новозаветни апокрифи:

  • Протојеванђеље Јаковљево (из 2. века)
  • Јеванђеље младенства (о Исусовој младости)
  • Јеванђеље Никодимово
  • Легенда о Авгару (из 3. века)
  • Апокрифна дела
  • Виђење апостола Павла
  • Виђење Богородичино
  • Други долазак Христов

Граматика

Старословенски је флексијски језик с прилично богатом граматиком.

Именице

У старословенском језику именице могу бити мењане у три граматичка рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнина, двојина и множина) и седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив).

Глаголи

У старословенском постоје следећа времена[19]:

Бројеви

D-titlo
Д-титло, означава број 4

У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима са посебном ознаком (титлом) изнад. Бројеви од 1 до 10 су се обележавали следећим ћириличним словима[20]:

  • А = 1 единъ
  • В = 2 два
  • Г = 3 три
  • Д = 4 четыре
  • Є = 5 пѧть
  • Ѕ = 6 шесть
  • З = 7 седьмь
  • И = 8 осмь
  • Ѳ = 9 девѧть
  • Ї = 10 десѧть

Бројеви од 11 до 19 су били синтагме. Добијани су додавањем жељеног броја на број десет (нпр. два на десенте - 12) и означавани су следећим словима, са одговарајућим титлом изнад:

Staroslovenski brojevi
Бројеви од 1 до 20 писани старом ћирилицом.
  • АЇ = 11 единонадесѧть(e)
  • ВЇ = 12 дванадесѧть(e)
  • ГЇ = 13 тринадесѧть(e)
  • ДЇ = 14 четыренадесѧть(e)
  • ЄЇ = 15 пѧтьнадесѧть(e)
  • ЅЇ = 16 шестьнадесѧть(e)
  • ЗЇ = 17 седьмьнадесѧть(e)
  • ИЇ = 18 осмьнадесѧть(e)
  • ѲЇ = 19 девѧтьнадесѧть(e)

Од ових бројева су редукцијом вокала и вокализацијом дифтонга настали савремени српски облици.

Старословенске редакције

Редакција је спонтатно и нехотично мењање језика, због утицаја пишчевог језика и његовог локалног идиома. Пошто је у време настајања првог словенског књижевног језика, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине месних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска глагољска, чешка и румунска (код Румуна је црквенословенски био језик богослужења, а од XIV до XVIII века и књижевни језик).

Бугарска редакција

Бугарска редакција старословенског језика је настала крајем 9. и током 10. века на подручју тадашње бугарске државе.[21] Обележја су јој следећа:

  1. предњи назал ѧ иза ч, ж, ш и ј прелази у стражњи ѫ, а ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) прелази у ѫ
  2. ѫ каткад прелази у ъ, а ѣ каткад у ја

Споменици: Трактат Црнорисца Храбра, Трновско јеванђеље, Бојанско јеванђеље, Врачанско јеванђеље, Јованово јеванђеље.

Охридска редакција

  1. ѫ прелази у ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) те иза комбинације усненог самогласника са сугласником л (вољѫ > вољѧ)
  2. јерови се каткад вокализују: ъ > о, ь > е
  3. ѧ и ѣ те е и ѣ мешају се у коришћењу
  4. каткад се ѧ мења са е, а ѫ са а, ъ и у
  5. шт и жд се чувају

Споменици: Асеманијево јеванђеље, Охридски апостол, Добромирово јеванђеље

Чешко-моравска редакција

  1. умјесто старословенских шт и жд налазимо одразе палатализираног т и д > ц и з (помошть > помоцъ, виждь > визь)
  2. одрази прасловенских *стј и *скј, за разлику од стсл. шт, дају шч
  3. у инструменталу једнине о-деклинације, главне, средњег рода уместо наставка -омь долази -ъмь
  4. генитив замјенице азъ (ја) уместо старорословенског мене налазимо мне (испадањем старог јора од мъне)

Споменици: Кијевски листићи (или Кијевски мисал), Прашки листићи, Реимско еванђеље.

Панонско-словенска редакција

  1. каткад се стражји назал ѫ мијења у о (мѫченик > моченик)
  2. сугласничка скупина -дл- чува се у другом партиципу претерита, еквиваленти данашњег глаголског придева радног (модлила)

Споменици: Брижински споменици (писани латиницом)

Руска редакција

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и ја
  2. према старословенским рь, ль, ръ, лъ између сугласника долазе ьр, ър, ьл, ъл
  3. ра- и ла- изведени од прасловенског ор и ол замјењују се са ро- и ло- (работа, локъть)
  4. старословенско жд даје ж, а шт даје ч (вижь, печь)
  5. скупине настале метатезом ликвида, ра, ла, рѣ, замјењују се скупинама оро, оло, ере (градъ > городъ, златъ > золотъ, умрѣти > умерети)
  6. у генитиву једнине те номинативу и акузативу множине ја-деклинације те у акузативу множине јо-деклинације я прелази у ѣ (землѣ)
  7. у дативу и локативу личних замјеница умјесто е налази се ѣ (тебѣ)

Споменици: Остромирово јеванђеље, Архангелско јеванђеље, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник.

Хрватска редакција

Хрватска редакција старословенског језика је једна од најстаријих, и среће се у споменицима писаним угластом (хрватском) глагољицом. Хрватски тип старословенског језика има следећа обележја:

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и е (рѫка > рука, пят > пет)
  2. јери ы се мијења у и (быти > бити)
  3. графем шта щ се мења у ћ, шћ или ређе у шт
  4. због депалатализације, полугласи јер (ь) и јор (ъ) се вокализују, у јаком положају дају а (у кајкавском е), али се прије тога изједначују (У следећем примеру ь и ъ дају исти одраз - сънъ > сань, сан`, дьнь > дан, дан`). После су се јерови означивали штапићима и апострофима те поступно нестали.

У неким хрватским католичким бискупијама на острвима и у приморју старословенски се развио у хрватску редакцију која је коришћена у глагољашкој литургији римског обреда, све до Другог ватиканског сабора, а у неким својим облицима и све до данас.

Српска редакција

Најстарији сачувани спис српске редакције старословенског језика је Маријинско јеванђеље, написано глагољицом. На основу језичких црта, сматра се да је настало почетком 11. века на српском штокавском подручју.[22] Обележја српске редакције:

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мијењају се у у и е
  2. ю даје ју, али се ѧ каткад мијења са е (кънѧзь > кнез)
  3. јор нестаје, а јер превладава (ъ > ь)
  4. јери ы даје и
  5. палатално р и меко с постају тврдима

Споменици: Маријинско јеванђеље, Вуканово јеванђеље, Хиландарска повеља, Карејски типик, Студенички типик, Темнићки натпис, Матичин апостол, Мирослављево јеванђеље, Хумачка плоча, Гршковићев одломак, Сплитски одломак мисала, Дивошево јеванђеље, Баталово јеванђеље, Хвалов зборник, Млетачки зборник.

Црквенословенски језик

Kiev psalter
Кијевски псалтир из 1397.

Старословенски језик се временом развио у црквенословенски, литургијски језик православних и источно католичких цркава словенских земаља. Језици словенских народа чији је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенским - тај је контакт или био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније) или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Упоредо са постојањем црквенословенског, у култури неких словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквеног и народног језика. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе.

Црквенословенизми су у различитом степену остали присутни у појединим словенским књижевним језицима.

Види још

Референце

  1. ^ Mallory & Adams 1997, стр. 301.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Предраг Пипер, Увод у славистику I, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Slavonic, Old Church: An extinct language of Russia (Europe), Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ Nandris, Grigore (1959). Old Church Slavonic Grammar. pp. 2 (London: University of London Athlone Press).
  5. ^ A. Leskien, Grammatik der altbulgarischen (altkirchenslavischen) Sprache, 2—3 Aufl., Heidelberg 1919.
  6. ^ R. E. Asher, J. M. Y. Simpson. The Encyclopedia of Language and Linguistics. pp. 429.
  7. ^ Ђорђић 1971, стр. 19-20.
  8. ^ Черноризец Храбр, О писменехь Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 2, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Ибн-Фадлан, «Записка» о путешествии на Волгу, Приступљено 25. 4. 2013.
  10. ^ Thietmarus Merseburgensis, Приступљено 25. 4. 2013.
  11. ^ Bernard Comrie and Greville G. Corbett, The Slavonic Languages, Taylor & Francis, (2002). pp. 21. Comrie & Corbett note that Cyril was familiar with Biblical scripts such as Greek, Hebrew, Armenian, and Syriac, so the Gosplel and Psalter he was shown were presumably not written in one of these scripts.
  12. ^ Раније се сматрало да је Ћирило створио ћирилицу, али данас се углавном сматра да је створио глагољицу. Постоје и сведочанства да је словенско писмо већ постојало од раније.
  13. ^ Cyril and Methodius established the Bulgarian alphabet by removing the 3 language dogma Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 15, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  14. ^ Ђорђић 1971, стр. 22.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 15,6 Делови студија из књиге „Проглас“ Константина-Ћирила (Братислава: Перфект, 2004), Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ^ Црквенословенско писмо Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 24, 2015) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Д. Петканова, Апокрифната литература в България, Приступљено 25. 4. 2013.
  18. ^ Бранко Бјелајац, Срби и рукописно свето писмо, Приступљено 25. 4. 2013.
  19. ^ Граматика старословенског језика, Приступљено 25. 4. 2013.
  20. ^ Методички приручник за црквенословенски језик Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 22, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  21. ^ Jos. Dobrovský, Institutiones linguae slavicae dialecti veteris quae quum apud Russos, Serbos, aliosque ritus graeci tum apud Dalmatas glagolitas ritus latini Slavos in libris sacris obtinet, Vindobonae 1822. Initium translatorum in linguam slavicam ab eo (i. e. Cyril) et fratre Methodio librorum sacrorum, ad officia Missae celebranda maximae necessariorum, in Bulgaria factum fuisse, testatur biographus Clementis Archiepiscopi Bulgariae.
  22. ^ Милановић 2004

Литература

  • Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51.
  • Милановић, Александар (2004). „Кратка историја српског књижевног језика“. Београд. ISBN 978-86-17-11104-3.
  • Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European Culture. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-98-5.
  • Предраг Пипер, Увод у славистику I, Београд, 1998.
  • Р. Бошковић, Основи упоредне граматике словенских језика. Фонетика. Морфологија. Грађење речи. Београд. Требник, 2000.
  • Петар Ђорђић, Старословенски језик. Матица српска, Нови Сад, 1975.
  • Ђорђић, Петар (1971). Историја српске ћирилице: Палеографско-филолошки прилози (1. изд.). Београд: Завод за издавање уџбеника.
  • Светозар Николић, Старословенски језик. књ. I-II. Београд, 1997.
  • М. Панић, Старословенска хрестоматија са речником. Београд, 2001.
  • С. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српскословенскога. Београд, 2002.
  • Трифуновић, Ђорђе (1975). Примери из старе српске књижевности: Од Григорија дијака до Гаврила Стефановића Венцловића. Београд: Слово љубве.
  • Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.
  • Трифуновић, Ђорђе (1994). Стара српска књижевност: Основе (1. изд.). Београд: Филип Вишњић.
  • Трифуновић, Ђорђе (2001). Ка почецима српске писмености. Београд: Откровење.
  • С. Петковић, Речник црквенословенскога језика. Сремски Карловци, 1935.
  • С. Петровић, О нетачном читању црквенословенског језика у нашој цркви, Сремски Карловци, 1926.
  • Ј. Живановић, Граматика црквенословенског језика, Ср. Карловци, 1935.
  • Миленко Панић, Старословенска хрестоматија. Чигоја, Београд, 2001.
  • Vatroslav Jagić, .com/books?id=ntIcAAAAMAAJ Gramatika jezika hèrvatskoga: Osnovana na starobugarskoj slověnštini]. Загреб, 1864.
  • Јосип Хам, Старославенска граматика
  • Стјепан Дамјановић, Старославенски језик. Хрватска свеучилишна наклада, Загреб, 2005.
  • Стјепан Дамјановић, Слово искона. Матица хрватска, Загреб, 2005.
  • Едуард Херцигоња, Трописмена и тројезична култура хрватскога средњовјековља. Матица хрватска, Загреб, 2006.
  • Н. А. Кондрашов, Славянские языки. Москва, 1986.
  • А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологию. Минск, 1989.
  • Т. Л. Миронова, Церковнославянский язык. Москва, 1997.
  • М. А. Ремнева, В. С. Савельев, И. И. Филичев, Церковнославянский язык. Москва, 1999.
  • Г. Дьяченко, Полный церковнославянский словарь. Москва, 1993.
  • А. Бончев, Църковнославянска граматика и речник на църковнославянския език. София, 1990.
  • Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California.
  • Tóth, Imre H. (1996). „The Significance of the Freising Manuscripts (FM) for Slavic Studies in Hungary”. Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 443—448.

Спољашње везе

Јужнословенски језици

Јужнословенски језици су подгрупа словенских језика, односно индоевропских језика у ширем смислу.

Има око 30 милиона говорника ових језика словенских народа са Балкана и дела Панонске низије.

Ћирилометодијевска енциклопедија

Ћирилометодијевска енциклопедија је специјализовано и секторско издање Института за књижевност Бугарске академије наука, објављено у 4 свезака од 1985. до 2003.

Енциклопедија садржи информације о развоју старобугарског и средњебугарског језика и књижевности, као и оних славенских језика који користе ћирилицу. Такође садржи информације из многих области друштвеног и културног средњовековног живота у бугарским земљама, као и информације о српском, влашком, молдавском и великоруском. Такође покрива сродне теме из области историје и археологије, архитектуре и ликовних уметности, примењене уметности и музике. Пренесене информације су у контексту кристијанизације Бугарске и славенског света у југоисточној и источној Европи, као и бугарско-византијских односа.

Тема је представљена у паневропској културно-футуристичкој димензији као феномену. Њезин је нагласак на старославенској књижевности са палеославистиком.

Асеманијево јеванђеље

Асеманијево јеванђеље (лат. Codex Assemanius) је старословенски рукопис на глагољици из 10. века.

Рукопис је израђен на пергаменту и има 158 страна. Садржи Јеванђеља за суботу и недељу са белешкама о хришћанским празницима. Украшено је бројним минијатурама и иницијалима у боји.

Пронађен је 1736. године у Јерусалиму. Назив је добио по њеном проналазачу — директору Ватиканске библиотеке, Џозефу Асеманиију.

Оригинал рукописа се чува у Ватиканској библиотеци.

Београдски паримејник

Београдски паримејник је српски средњовековни кодекс из прве четвртине XIII века. Оригинал рукописа је чуван у старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу све до 1915. када је нестао при евакуацији, да би тек 1969. године, био пронађен и враћен Народној библиотеци Србије.Паримејник је у средњовековној Србији имала литургијску, обредну намену и садржи делове Старога и Новога завета који се читају на богослужењу. Профитологиј је са грчког на старословенски језик, превео Свети Методије, већ у време Моравске мисије. Превод овог специфичног кодекса, који садржи паримије — изабране одломке из двадесетак књига Старога и само из две књиге Новога завета.

По свом писму, у српској редакцији старословенског, паријемник припада раној рашкој школи, али га поједини правописни знаци везују и уз зетско-хумске рукописе и ранију македонску подлогу. Писар није познат, а од овог, једног од најлепших споменика ране српске писмености, остали су само одломци паримија и то оних које су се читале на вечерњим службама од среде увече прве недеље поста до петка тзв. Цветне недеље.

Битољски натпис

Битољски натпис из 1015. или 1016. године је средњовековни натпис цара Бугарске Јована Владислава (1015—1018), братанца цара Самуила.

На њему је уклесано да је он подигао Битољску тврђаву за уточиште и спас Бугара и да је он самодржац бугарски, цар Бугара, бугарског рода.

Плоча је пронађена 1956. у Битољу код Чауш џамије, а била је окренута у земљу и служила као степеница.

Данас се натпис налази у Историјском музеју у Битољу.

Гршковићев одломак

Гршковићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чини четири листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Михановићевом одломку.

Зографско јеванђеље

Зографско Јеванђеље (лат. Codex Zographensis) је старословенски рукопис Јеванђеља писан на глагољици. Потиче из друге половине 10. или почетка 11. века. Писано је негде у Македонији, а пронађено је 1843. године у манастиру Зограф на Светој гори. Сачувано је 303 листа пергамента.

У рукопису су присутне грчке речи које још нису преведене на старословенски језик.

Данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Маријинским јеванђељем.

Кијевски мисал

Кијевски мисал (или Кијевски листићи) је седмолисни глагољски рукопис старословенског канона који садржи делове римокатоличке литургије. Сматра се најстаријим и најархаичнијим старословенским рукописом и датиран је најкасније у 10. веку. Седам листова пергамента сачувани су у малом формату (14,5x10,5 cm). Има необичан тип глагољских слова која се разликују од репрезентативних споменика старословенског канона. Слова не допиру до доње линије већ су везана за горњу и „висе” с ње.

Константин Филозоф

За чланак о византијском мисионару и словенском апостолу, погледајте чланак Константин Филозоф Солунски.

За другу употребу, погледајте чланак Константин.Константин Филозоф "Костенски" (ок. 1380—после 1431) је био бугарски средњовековни књижевник и филозоф који је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима.

Константин је рођен у другој половини 14. века, у граду Костеници, садашњег Ђустендила (Кјустенџи) који се налази између градова Самокова и Татар-Пазарџика.

После пропасти Бугарске 1393. године , Константин Филозоф је прешао у Србију, којом је владао деспот Стефан Лазаревић. Константин је нашао уточиште на деспотовом двору, јер је и сам деспот Стефан био књижевник и велики заштитник књижевности. Ту је Константин развио велику књижевну делатност, био деспотов библиотекар, писао правописна упутства и руководио радом на превођењу и преписивању књига. Тада је постојала чувена школа ресавских преводника, којој је Константин био идејни вођа и реформатор.

Од њега су остала Слово о правопису и Житије деспота Стефана Лазаревића. У првом делу разлаже начела своје реформе језика и правописа. Ту, углавном, осуђује уношење елемената народног говора у старословенски језик и недоследну употребу грчких слова.

Много је важније друго његово дело, Живот деспота Стефана Лазаревића. Писано 1431. године, четири године након деспотове смрти. Историјски, ово дело представља врхунац у развитку српских средњовековних биографија. Дело је пуно историјских података и даје верну слику доба Стефанове владавине. У њему нема скоро ничег хагиографског. Деспот није био проглашен за свеца од стране цркве, па је можда и та чињеница утицала да биографија добије чисто историјски карактер. После дужег увода, писац даје опис српских земаља и опширно излаже генеалогију Немањића, чије порекло изводи од цара Константина. Та генеалогија се много преписивала и послужила је као основ за стварање посебних списа, — родослова. После тога и кратких напомена о кнезу Лазару и Косову прелази се на приказивање Стефанове владавине, али се упоредо и опширно излаже и историја околних народа, поглавито Турака. Тако се опширно прича о Тамерлану и Бајазиту, о бици код Ангоре, о догађајима у Турској под Мусом и Муратом II, итд. Са историјског гледишта, ово је најбоља биографија, али је писана нејасним и неприступачним језиком, стилом тешким и тамним. Значајно је напоменути да код Константина има примера и имена из старе грчке прошлости.

Маријинско јеванђеље

Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова, а на основу језичких црта, сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српском штокавском подручју. Пронађен је средином XIX века у светогорском манастиру свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом.

Михановићев одломак

Михановићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чине два листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Гршковићевом одломку.

Остромирово јеванђеље

Остромирово јеванђеље је један од најстаријих и најбоље очуваних рукописа старословенске, односно староруске књижевности из средине XI века.

Текст је написан у две колоне са 18 редова на површини од око 20 × 24 цм. Украшен је бројним разнобојним словима, минијатурама јеванђелиста и другим илустрацијама. Рукопис се састоји од 294 листова пергамента доброг квалитета. Постоји неколико листова са ушивеним деловима и са рупама које су постојале пре писања текста.

Израдио га је ђакон Григорије током 1056—1057. године по поруџбини великог кнеза новгородског Остромира за Софијску саборну цркву Великог Новгорода.

Остромирово јеванђеље представља најстарији прецизно датиран рукопис словенске књижевности. Рукопис је био украшен корицама с драгим камењем.

У почетку је чуван у Софијској цркви, а затим је пренет у Московски Кремљ.

Године 1720. указом Петра Првог пренет је у Санкт Петербург.

Од 1806. године Остромирово јеванђеље се чува у Руској националној библиотеци. Укључено је у Унесков регистар Памћење света.

Прехришћанско словенско писмо

Словенско писмо (такође словенске руне, руница) је претпостављено писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице. Изворни споменици на овом писму нису сачувани, већ само сведочанства о његовом постојању.

Ремско јеванђеље

Ремско еванђеље (франц. Texte du Sacre) је црквенословенски рукопис пергамента. Састоји се од два дела, од којих су 32 странице написани ћирилицом, а преостала 62 - глагољицом. Прво садржи свечана читања еванђеља по православном пропису. Други део садржи апостолске поруке и свечане паремије према католичком обреду, а написане су 1395. године на хрватском (угљеном) глагољицом монаси Емауског манастира, основаног у Прагу 1347. године као католичког самостана са богослужјем на славенском. На крају одељка глагољице налази се кратка белешка да је ћирилски део Еванђеља написао свети Прокопија Сазавски. Ремско јеванђеље вековима је познато да је коришћено за крунисање француских краљева. Кад су положили заклетву, положили су руку на древну црквену књигу са прелепим плаштом у који су биле уметнуте реликвије. Ово је вероватно разлог зашто је овај рукопис био омиљен у коронацијама јер је био украшен и исписан. Током Француске револуције, пљачкане ограде из такозваног Ремског еванђеља су пљачкане, али било је и дрвених плашта прекривених црвеном кожом. Данас се рукопис чува у трезору библиотеке у Ремсу и дозвољен је само у изузетним случајевима.

У 21. веку, истраживања језика показују да је текст овог еванђеља старобугарски.

Савина књига

Савина књига је ћирилични старословенски рукопис из XI века. Рукопис је украшен орнаментима и представља препис Светог писма, и садржи избор делова јеванђеља и синаксар. Садржи 166 листова формата 17х13 цм пергамента.

Назив је добио по његовом аутору свештенику Сави, који је оставио своје записе на маргинама. Старији део пронађен је у североисточној Бугарској, док је остатак листова пронађен у Кијеву. Био је у власништву Середкинскоог манастира у близини града Пскова. У XIV веку је пренет у Народну библиотеку у Москви. Рукопис је неколико пута рестауриран. Рестаурација која је рађена средином XX века знатно је оштетила рукопис.

Рукопис је пронашао и први издао Исмаил Срезњевски 1868. године у Петрограду. Критичко издање дао је Шчепкин у Петрограду 1903. године. Ово критичко издање фототипски је издато у Грацу 1959. године. Рукопис се чува у архиву московске народне библиотеке.

Године 1999. је објављено фототипско издање.

Словенски језици

Словенски језици чине групу језика која, заједно са балтичким језицима, формира балтословенску грану индоевропских језика. Сви словенски језици су потекли од прасловенског језика, данас изумрлог.

Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа:

зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)

рашки, који је наследио старословенски у Рашка и био у употреби до првих деценија XV веку

ресавски, који је настао у XV векуНајстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Супрасаљски зборник

Супрасаљски зборник (или Ретков зборник) је ћирилички споменик из 11. века настао у Бугарској и то је најопширнији посојећи рукопис из старословенског канона. Састоји се од 285 листова на којима су исписана житија светаца, проповеди и молитве. Пронађен је 1823. у манастиру Супрасиљу у североисточној Пољској. Листови се данас чувају у Љубљани, Варшави и Санкт Петербургу.

Од 20. септембра 2007. припада Унесковом програму Памћење света.

Хумска плоча

Хумска или Хумачка плоча је плоча (10-11 век) исписана ћириличним (са примесом од пет глагољичких слова) и старословенским језиком. Нађена је на Хумцу поред Љубушког у Херцеговини.

Хумска плоча представља најстарији ћирилски натпис на простору данашње Босне и Херцеговине и припада најстаријим јужнословенским натписима. Споменик је сачињен од миљевине, има димензије 68 х 59 х 15 цм, а сама плоча тешка је 142 кг. Натпис има три реда постављена спирално у квадратну форму. Натпис још увек није потпуно реконструисан, јер је плоча стара и оштећена, а највећи проблеми се јављају око личних имена Крсмир (или Ускрсмир) и Брет, као и назива жупе где се виде три слова руц па се претпоставља да је Врулац.

До 1958. била је узидана у прочеље фрањевачког самостана на Хумцу који је саграђен 1867. године. Данас се налази у фрањевачком музеју Хумцу код Љубушког

Историјски
Западнословенски
Источнословенски
Јужнословенски
Плански
Посебни дијалекти
и микројезици
Историја
Абецеда
Бугарска лингвистика
Бугарски књижевни норми
Литература
Значајна симболика (BG)
Историјски
Западнословенски
Источнословенски
Јужнословенски
Плански
Посебни дијалекти
и микројезици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.