Стари Рас

Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и "латинска" црква у Постењу. Градина са старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичног периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.

Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 km од Новог Пазара.

Стари Рас
Stari Ras
Светска баштина Унеска
Званично имеСтари Рас и Сопоћани
Координате43°07′08″ СГШ; 20°25′22″ ИГД / 43.1189° СГШ; 20.4228° ИГД
Површина19.673 ha (2,1176×109 sq ft)
КритеријумКултурна: i, iii
Референца96
Упис1979. (3. седница)
Стари Рас на мапи Србије
Стари Рас
Location of Стари Рас

Име града

Питање имена Рас још увек је отворено, мада је већина научника сагласна да име Рас води порекло од назива утврђења Арса (грч. ΑΡΣΑ) коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку.[1] Настанак римске Арсе треба везати за најважнији чинилац целокупног развоја, а то су оближња богата лежишта гвоздене руде. Име града се најраније помиње у делу De administrando imperio византијског цара Константина VII Порфирогенита, а српски извори га спомињу на почетку 13. века, на једном од последњих листова Вукановог јеванђеља и у Житију светог Симеона.

Постоје и мишљења да је назив града дошао од имена реке Рашке чији се извор налази у непосредној близини града.[2] Тај назив је можда илирског порекла и може значити „нешто што пада“ што се може односити на оближњу планинску речицу.

Положај града

Према истраживањима Марка Поповића,[3] локација града је утврђење Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), која се налази на 11 km западно од Новог Пазара у близини манастира Сопоћани. Само утврђење се налази изнад ушћа Себечевске реке у Рашку. Истраживања на овом локалитету су обилато научно документована и најшире прихваћена у научним круговима. Ово утврђење је 1979. године обухваћено заштитом у оквиру листе светске културне и природне баштине УНЕСКО-а.

Новија истраживања покушавају да докажу хипотезу да је локација Старог Раса утврђење Градина у Постењу, изнад пута Нови Пазар-Рашка, на 2 km од Новог Пазара. Ископавања на овом локалитету су у току, a још увек нема озбиљнијих научних доказа који би потврдили ову хипотезу. Постоје и претпоставке да се град Рас налазио на месту данашњег Новог Пазара[4] или да се име Рас није односило на једну локацију већ да је то било збирно име за више утврђења, цркава и манастира који су чинили центар државе у 12. веку.

Историја града

Период пре 9. века

South Slavic tribes
Јужнословенска племена на Балканском полуострву око 700. године

Овај период историје града је мало познат због недостатка садржајнијих и поузданијих извора. На локалитету града су постојала насеља у раном бронзаном добу која су напуштена почетком V века п. н. е. Остаци из античког доба су пронађени уподграђу и на самој Градини где је у неколико слојева пронађен римски новац из 3. века, као и остаци неколико објеката. У касноантичном периоду Подграђе и део заравни на Градини су били окружени бедемима, који су били ојачани са једном кулом. Лица бедема су грађена од делимично притесаног и ломљеног камена у неправилном слогу, са трпанцем између, уз коришћење кречног малтера као везивног средства. Утврђења тог типа су тада била уобичајена у разним деловима Римског царства, а заједно са утврђењем Градина у Постењу је вероватно била део јединственог одбрамбеног система. Оваква утврђења типа кастела и рефугија, тј. прибежишта су током касне антике постала образац сигурног насеља. У њима су били смештени малобројни припадници војске, али и околно становништво, а у утврђеним подграђима занатлије и трговци.[5]

Осим објеката војног и одбрамбеног карактера, у близини ушћа Себечевске реке на десној обали реке Рашке, су пронађени остаци римске базилике која је подигнута крајем IV или почетком 5. века.[6] Утврђење у Подграђу је активно коришћено од почетка 4. века, а страдало је заједно са базиликом у 6. веку. На локалитету Трговиште, на левој обали реке Рашке, пронађена је касноантичка некропола где се налазила и рановизантијска црква са гробницом која датира из V или 6. века. То је једнобродна грађевина у чијем се средишњем делу, испод пода, налази зидана гробница. Баш у том периоду су Словени почели да наилазе са севера и да потискују Византију. У првим деценијама 7. века у пределима Рашке су се већ усталила словенска племена, а византијска власт је готово нестала. Византија је, међутим, касније јачала и успевала да поврати старе територије.

Период од IX до 12. века

Напуштено утврђење је у 9. веку заузето и делом обновљено. Рас је почетком 10. века накратко био у поседу Бугара који су, према подацима из књиге византијског цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio, освојили Рашку око 924. године. Бугарски хан Пресијам (836—852) је три године ратовао против кнеза Властимира, а током владавине његових синова, Мутимира, Стројимира и Гојника, бугарски хан Борис (853—888) је напао Србију, али је тешко поражен. Према историјским изворима, бугарски заробљеници су затражили да буду допраћени до границе односно до града Раса.[6], где је и склопљен мир између Бугарске и Србије

O овим догађајима Константин VII Порфирогенит пише:

„За владе истог Властимира зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи их потчинити, али ратујући три године не само да ништа не постиже већ изгуби и већину своје војске. После смрти архонта Властимира наследише власт у Србији три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник, поделивши земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михаило Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га потуку, те заробе његовог сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Брана и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Борис их обдари великим даровима, а ови њему узвратише као гостињски дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака”

— Константин VII Порфирогенит - „De administrando imperio“, X век

Србија је за време Часлава Клонимировића (927 - око 950) обухватала Рашку, Босну и Травунију, а средиште те државе је било у граду Расу. Након пада Бугарског царства, 971. године, утврђење поново постаје део Византије[7]. Након тог догађаја Србија је почела да слаби и признала је византијску власт, а потом и ушла у састав државе цара Самуила. Након слома те бугарске државе Србија је поново признала врховну власт Византије, а кратко време била и под влашћу краља Беле. У то време је постојала рашка епархија, са седиштем у цркви светих апостола Петра и Павла у Расу, која је била потчињена Охридској архиепископији. Након тог периода Рашка је ослабила и потпала под утицај Дукља.

Након 11. века утврђење на Градини се активније користи и тада бива више пута рушено и обнављано. Обнова тврђаве у 11. веку се приписује Србима. Из сведочанства Ане Комнине сасвим је извесно да кнез Вукан од 1083. године држи Рас. Византија је 1091. године напала Србију, након чега је тврђава поново прешла у посед Византије. За време великог жупана Уроша I Србија је повратила Рас од Византије. Историчар Јован Кинема описује како је византијски војсковођа Критопл побегао из града Раса од „одметнутих Срба“.[2] Срби су утврђење на Градини срушили 1127. године[7]. Срушену тврђаву су обновили Византијци током четврте деценије 12. века. Том приликом су подигнути зидани бедеми, са капијом која је брањена са две куле. И поред тога што је утврђење тада ојачано, оно је поново страдало 1149. године приликом борби које је цар Манојло I Комнин (1143—1180) водио против рашког жупана Уроша II (око 1145-1162). Према речима Јована Кинема:

„ушавши у Далмацију цар разори тврђаву Рас и све успут поплени, небројено мноштво које је начинио робљем остави тамо с посадом Константину, севастоипертату, кога називаху Анђео, а сам је кренуо даље”

.[2]

Након тога је уследила последња обнова тврђаве. Тада је улазна капија зазидана, а отворена је нова поред ојачане главне куле. У северном делу утврђења је подигнута дворска палата, а у унутрашњем делу неколико брвнара. Том приликом Византија је у тврђави оставила српско становништво под византијском командом, што је потврђено налазима грнчарије на Градини изнад Пазаришта.[6] Након што је цар Манојло I Комнин (1143—1180) потукао војску рашког жупана Десе (око 1161—1165), 1163. године, за великог жупана је постављен Тихомир (1165—1166), брат Стефана Немање. Његова престоница је највероватније била у Расу. Византици су из Раса коначно потиснути тек за време Стефана Немање.

Период од XII до 13. века - Златно доба

Stefan Nemanja
Стефан Немања, фреска из манастира Студеница

Доласком Стефана Немање (1166/68-1196) на чело српске државе, Рас постаје његово главно упориште. Стефан Немања је након доласка из Зете, у четвртој деценији 12. века, крштен други пут по грчким обичајима[8] у цркви светих апостола Петра и Павла која је била седиште епископије. Према историјским подацима ова црква се налазила „по среде Раса“ (родослови Загрепски, Пајсијев и Врхобрезнички) или „in meditulio Rasciae“ (летопис Бранковићев).[8]

Како је Немања све више показивао претензије ка престолу дошао је у сукоб са браћом који су га заточили у пећини око 1166/67. године.[9] Према претпоставци та пећина се налазила на југоисточној падини Градине. У поткапини пећине је био смештен комплекс манастира арханђела Михајла који је подигнут крајем XII или у првим деценијама 13. века. Манастирска црква је била мала, скоро квадратна. У околини манастира се налазе неприступачне испоснице у стенама где су се монаси бавили преписивачком делатношћу. На том месту је старац Симеон 1202. године написао Вуканово јеванђеље.[3] На 189. листу Вукановог јеванђеља постоји запис старца Симеона који каже да је књигу написао: „свом господину великом жупану... у Пећи(ни) у граду Расу“.[2]

После победе над браћом код Пантина 1170. године Стефан Немања је преузео власт над Расом. У знак захвалности светом Ђорђу, који га је по предању избавио из пећине, 1171. године је подигао манастир Ђурђеве Ступове.

Đurđevi stupovi, 2008
Ђурђеви ступови из 1171. године

Из тог периода је током истраживања пронађена грнчарија за свакодневну употребу, делови оружја од костију, као и оруђа од дрвета и гвожђа. Најзанимљивија су, свакако, сведочанства о раду једног златара, а то су мала посуда са капљицама злата и калуп за ливење медаљона са представом Богородице и Христа. Истраживањем локалитета је пронађен новац краља Радослава (1223—1234), као и калуп за израду новца на основу чега се може закључити да је на том месту од 1230. године била прва српска ковница новца.

Крајем XII века почињу да се граде прве куће у Подграђу, изван градских зидина. Прва насеља су формирана на падинама Градине, близу тврђаве у којој се у случају потребе могао наћи заклон. У то време је у Трговишту, у долини испод тврђаве, била смештена некропола, а једини објекат на левој обали Рашке који је истовремен са животом на тврђави је једнобродна црква која потиче из друге половине XII века.[7]

Seal of Stefan Nemanja
Немањин печат

У Расу су се доносиле најзначајније политичке одлуке српске државе тог времена. Велики жупан је важнија питања износио пред државни сабор коме је присуствовало свештенство и властела. У цркви светих Апостола Петра и Павла у Расу је око 1186. године одржан сабор на којем је одлучено да се богумилска јерес силом искорени,[10] а на истом месту је 25. марта 1196. године Немања предао престо Стефану Првовенчаном. Након повлачења са престола Немања и његова жена Ана су се замонашили у Расу. Ана, која је добила монашко име Анастасија, је провела остатак живота у женском Богородичином манастиру у Расу. Данас се не зна тачно место на коме се налазио овај манастир.[2]

Sopoćani Monastery, side view, Serbia
Манастир Сопоћани у Расу

У доба краља Стефана Првовенчаног средиште српске цркве је из Раса пребачено у његову задужбину манастир Жича. Након доласка на престо краља Стефана Уроша I 1243. године у Рашку долазе рудари Саси који интензивно почињу да развијају руднике у околини Раса. Трговачки односи са Дубровником, који су постојали још од времена Стефана Немање, су се за време Уроша I још више развили. То је допринело привредном снажењу Рашке и града Раса. Када је византијско посланство посетило српски двор у Расу 1268. године затекли су дворјане како преду конопљу, а тридесетак година касније изасланство је видело српског краља украшеног скупоценим накитом, а „цео двор је блистао свиленим и златом украшеним намештајем“.[2] О богатству Раса данас најбоље сведочи величанствена задужбина краља Уроша I, манастир Сопоћани који је подигнут у шестој деценији XIII века. Живопис манастирске цркве су осликали најбољи уметници тог доба, а позадина на фрескама је била златна. Стефана Уроша I је наследио краљ Драгутин (1276—1282), а његов двор највероватније није био у Расу, већ у оближњој Дежеви. Након тог периода значај града полако опада.

Период од XIV до почетка 15. века

Политика српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321) била је оријентисана на освајање јужних области. Тиме је у првој половини 14. века изгубљен значај Раса као одбрамбене тврђаве. Ова измењена улога је имала утицај на свакодневни живот и Рас је наставио да живи у мирнијој клими која је била повољна за развој трговине и занатства. Услед развоја трговине средином XIV века насеље у подграђу је постало тесно, а претпоставља се да је у том периоду утврђење Градина порушено и напуштено, а живот је био настављен на тргу отвореног типа, у Трговишту, прометном трговачком месту са дворским мајсторским селима која су се налазила у долини. Крајем друге половине XIV века на месту данашњег локалитета Пазариште, 9 km западно од Новог Пазара, је постојало формирано урбанизовано насеље Трговиште. Настало испод рушевина тврђаве Раса, Трговиште је могло да понесе име старога града и вероватно су се једно време користила оба назива за исто трговачко место.[4] Након тога се усталио назив Трговиште. Град се развијао као издужено неутврђено насеље у две фазе. У првој фази су биле грађене куће од дрвених облица ређаних уз вертикално постављене диреке. Из тог периода су пронађени фрагменти керамике и новац краља Душана (1331—1346, краљ). У то време центар српске државе се налазио далеко од Раса у новоосвојеним територијама Косова и Македоније. Након распада српске царевине град Рас, односно Трговиште, је био у поседу неколико великаша, а од седме деценије до краја XIV века је био у поседу Вука Бранковића.

Coin of Emperor Stefan Dušan
Душанов сребрни царски динар

У првој половини XV и до краја 17. века уместо брвнара се зидају камене куће на спрат. У приземљу су се налазиле радње са трговачком робом, а можда и занатске радионице. Просторије на спрату су служиле за становање. Истраживањима су пронађене 64 куће које су биле правилно и густо распоређене. У насељу на Трговишту је откривено и пет цркава које су имале и некрополе. Главна црква у насељу је била подигнута у првој половини 15. века и налазила се на доминантном положају изнад средњег дела насеља. Ово насеље домаћих и приморских трговаца имало је улогу важног обласног средишта, како за промет руда и металних производа рударског центра Глухавице који се налазио у близини,[4] тако и за трговачки промет на једном од главних друмова којима се обављала караванска трговина Приморја са унутрашњости Балкана. Током XIV века и XV века становници Трговишта, односно Раса су активно трговали са Дубровчанима о чему постоје подаци у Дубровачком архиву. Дубровчани су у Трговишту имали своју колонију и своју богомољу.[2]

Период од краја XV до 17. века

Bosansko krajiste02
Продор Турака у Рашку средином 15. века
Gentile Bellini 003
Мехмед II (1451-1481)

Након 1427. године град је био у поседу деспота Ђурађа Бранковића, а један од тргова је носио назив деспотов трг.[2] Након првог пада деспотовине 1439. године читав крај је већ био у турском поседу, а након обнове деспотовине 1444. године поново је припојен Србији. Османлије су у пролеће 1455. године заузели Трговиште које су назвали Пазар (трг). У Трговишту је 1459. године био субаша, а 1461. године кадија,[11] с обзиром да је то био административни центар вилајета Рас. Након што су Турци освојили Босну 1463. године вилајет Рас је укинут и припојен вилајету Јелеч. Када је око 1461. године знаменити турски војсковођа Иса-бег Исхаковић у непосредној близини основао ново тржно место, које су Турци прозвали Јени Базар (Ново Трговиште, односно Нови Пазар), оближње старо Трговиште је прозвано Стари Пазар (тур. Eski Bazar). У време оснивања Новог Пазара, старо Трговиште је било насеље градског типа окружено виноградима и сеоским привредним и занатлијским залеђем. Оснивањем Новог Пазара, старо Трговиште почиње да замире. Трговина се полако сели на нови трг који је био економски јачи и налазио се на повољнијем положају. Крајем 15. века као два насељена места спомињу се Нови Пазар и Рас.

Након XV века Трговиште се веома ретко спомиње. Према запису из 1595. године за неког Матеју Прибисалића из Трговишта је те године писана књига.[2] Сигурно је да је Трговиште као трговачко место неко време опстајало упоредо са Новим Пазаром. Крајем 17. века цео крај је веома страдао у догађајима који претходе Великој сеоби, а тада је страдао и оближњи манастир Сопоћани. После тога Трговиште је вероватно још неко време опстајало као насељено место.

Културни центар Рашке

Vukan's Gospel, miniature
Минијатура јеванђелисте Јована у Вукановом јеванђељу

У Старом Расу је створена рашка књижевност.

Град Рас је осим политичког центра стабилне и снажне Рашке истовремено крајем 12. века постајао све више и културни центар државе. У Расу су настајала нека најстарија очувана дела српске уметности. Минијатуре Вукановог јеванђеља из 1202. године, које се данас чува у Санкт Петербургу у Русији, представљају најстарије очувано дело рашке сликарске уметности која је формирана у ћелијама образованих Срба испосника са краја XII века. Јеванђеље је веома значајно за историју језика због улоге писма и језика јеванђеља за каснију историју српске редакције старословенског писма.[12]

Stari Ras
Локалитет Трговиште

Велики споменици архитектуре и сликарства који су данас очувани, а који су настали или обновљени крајем XII и почетком 13. века (Црква светих Апостола Петра и Павла, Ђурђеви Ступови, Сопоћани) сведоче о величини и значају културне активности која је постојала у Расу и његовој околини. Услед тога на 3. заседању УНЕСКО-а у Каиру у Египту на листу светске културне баштине је уписан средњовековни комплекс Стари Рас и Сопоћани који сачињавају: утврђење Градина са доњим градом Трговиште, манастир Сопоћани, црква светих Апостола Петра и Павла и манастир Ђурђеви Ступови[13] .

Археолошка истраживања, конзервација и заштита

Опсежна археолошка истраживања Раса су започета крајем 1971. године, а потребно је још доста рада како би се утврдило шта тачно крије комплекс који чини неколико археолошких локалитета у околини Новог Пазара. С обзиром да се цео комплекс налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине, само истраживање се одвија у складу са програмом истраживања, заштите, уређења простора и коришћења. Међутим, последња озбиљнија систематска ископавања су обављена почетком 1990. године, након чега су истраживања престала. У новије време су активирана истраживања на локалитету Градина у Постењу.

Многе локације везане за Стари Рас су у лошем стању и занемарене.[14][15]

Археолошким истраживањима су обухваћени следећи локалитети:

Најзначајнији археолошки локалитети комплекса средњовековни Стари Рас
Назив локалитета Опис Истраживање, конзервација и заштита
Утврђење Градина са подграђем Утврђење је смештено на врху планинског гребена и има облик неправилног четвороугла, дужине 180 m, а ширине од 20 до 60 m. Једна страна утврђења иде врхом гребена од кога се терен обрушава под великим нагибом па је прилаз са те стране готово немогућ. Друга страна се простире паралелно са њом по блажој падини и она је ојачана са четири мање и једном великом, вероватно Донжон кулом. Ова кула је полукружне основе пречника 8 m. Бедеми дебљине од 1,5 до 2,2 m су изграђени од ломљеног камена и кречног малтера, а имали су стазу са зупцима. У унутрашњости утврђења се налазио дворац који је био наслоњен на највећу кулу. У град се улазило кроз две капије са западне и јужне стране. Главна капија се налазила са западне стране и била је брањена са две полукружне куле неједнаких димензија. Овакав изглед утврђење је највероватније добило око 1149. године. Из ранијег периода града су откривени и остаци касноантичког бедема на простору Северног сектора. Овај бедем је био ојачан једном кулом правоугаоне основе. Утврђење на Градини је 1979. године обухваћено заштитом у оквиру листе светске културне и природне баштине УНЕСКО-а. Систематска истраживања су се обављала до 1990. године
Старо Трговиште (Пазариште) у старом Трговишту (Пазаришту) пронађене су 64 средњовековне куће и обиман археолошки материјал. Нађена је кухињска и стона керамика, метални предмети, остава сребрног накита, предмети од кости, архитектонска пластика итд. Покретни археолошки материјал пронађен током истраживања се налази у Музеју „Рас“ у Новом Пазару.
Утврђење Градина у Постењу Утврђење је смештено на купастом узвишењу изнад пута Нови ПазарРашка. Археолошка ископавања су показала да је у питању вишеслојни локалитет на коме је континуитет у насељавању трајао од старијег гвозденог доба до средњег века. Остаци садашњег утврђења потичу из 6. века, а на локалитету су пронађене три цркве. Ископавања су у току. Неопходна је конзервација.
Рељина градина Остаци манастира свете Варваре који је био смештен на десној обали реке Рашке. Манастир је основан у 15. веку, а обновљен у 17. веку.[7] Остаци су истражени и конзервирани током истраживања комплекса Старог Раса. Током 2004. и 2005. године су обављена истраживања порте и објеката манастирског комплекса.
Напреље Локалитет се налази између Новог Пазара и Новопазарске бање и чини га црква и некропола. Тај простор је у континуитету коришћен од праисторије до касног средњег века. Црква која је подигнута у 13. веку је страдала у пожару крајем 17. века.[7] Истраживања обављена 1987. године
Постење – Латинска црква Налази се на путу Нови ПазарДежева у непосредној близини цркве светих Апостола Петра и Павла. Црква је подигнута у првој половини 14. века, а порушена је крајем истог века. Истраживања обављена 1983. године

Референце

  1. ^ Калић 1989, стр. 9-17.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Малетић 1969.
  3. 3,0 3,1 Popović 1999.
  4. 4,0 4,1 4,2 Томовић 2005, стр. 165-184.
  5. ^ Драгица Премовић-Алексић – Касноантичка и рановизантијска утврђења у новопазарском крају, Ниш и Византија II, зборник радова
  6. 6,0 6,1 6,2 Ђорђе Јанковић, O цркви Рашке доба пре Немање, Филозофски факултет у Београду, Гласник српског археолошког друштва 20, 2004.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Комплекс средњовековног Раса, [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 28, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  8. 8,0 8,1 Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Народна књига и Историјски институт, Београд, 1981.
  9. ^ Веселиновић & Љушић 2001.
  10. ^ Др Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, ДД „Графосрем“ и Србска православна заједница, Шид, 1998.
  11. ^ Šabanović 1959, стр. 34.
  12. ^ Деретић, Јован (2007). Историја српске књижевности (четврто издање). Београд. ISBN 978-86-86003-45-4.
  13. ^ Званични сајт (УНЕСКО), [2], Приступљено 25. 4. 2013.
  14. ^ Стари Рас: Колевка Србије зарасла у коров („Вечерње новости“, 14. јул 2013)
  15. ^ Рашка: Древне тапије у камену („Вечерње новости“, 15. септембар 2013)

Литература

Спољашње везе

Арса

Арса је презиме из Црне Горе, први пут забележено 1349. године у Котору (записано у књизи Вукоте и Акима Миљанића „Презимена у Црној Гори“). Употребљава се и као лично име и основ за српска презимена Арсић, Арсин, Арсовић и слично. Порекло овог имена требало би потражити у античком дарданском насељу Арса. По некима порекло назива Стари Рас треба тражити у називу античког дарданског насеља Арса.

Вишеслав

Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године. Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.

„... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...”

(Извод из списа „О Управљању Царством“ Константина Порфирогенита.)

Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини VIII века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине VIII века или у првој половини IX века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично се претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Дендра

Дендра је историјско подручје које спомиње византски извори у 12. веку.

За историјске податке, у годинама 1162-1169, византијски цар Манојло I Комнин дао велики жупан Десе Дендро. Ово су биле бугарске или византијски земље, јер је до тада Стари Рас била бугарска и византијска тврђава. То је планинска земља између Ибра и Мораве - углавном Копаоник.

Овде Стефан Немања као византијски зет и вазал гради своје задужбини. Његова област је од мираза Ана Немањић.

Ивана Стефановић

Ивана Стефановић (Београд, 14. септембар 1948) je српски композитор, есејиста и писац.

Култура Србије

Култура Србије је појам који се односи на целокупно друштвено наслеђе Републике Србије. Односи се на српско материјално као и на нематеријално културно наслеђе. Поред културе српског народа обухвата и културне утицаје осталих држава и народа који су утицали на простор Србије. Културу Србије можемо слободно делити по регијама због другачијег деловања различитих етничких скупина. Такође, део културе су и српски језик, народни фолклор и предања. Посебан део културе су и народни празници и обичаји везани за њих.

Културна баштина

Културна баштина, културно наслеђе или културно добро, подразумева добра која су наслеђена од претходних генерација или која настају у садашњости, а имају специфичну вредност за људе и треба да буду сачувана за будуће генерације. Ова добра најчешће су под режимом заштите, имају симболички значај у свести људи, а са економске стране представљају туристички потенцијал. Културна баштина утиче на идентитет одређеног насеља, региона или државе, а када су у питању објекти Светске баштине они имају посебну вредност за целокупно човечанство.

Манастир Ђурђеви ступови

Ђурђеви ступови су манастир Српске православне цркве, посвећен Светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године. Ктиторски натпис Стефана Немање у Ђурђевим Ступовима из 1170/1171. године је један од ретких споменика тога доба који је датиран, а представља важно сведочанство о почецима наше писмености. Манастир је уврштен у Светску културну баштину и под заштитом је УНЕСКО-а. Манастир постоји већ преко 845 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен. У манастиру живe 4 монаха и 2 искушеника.

О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви ступови. Слично архитектонско решење, прилично необично за православне цркве Балкана, има још само доста мања Богородичина црква у Доњој Каменици, у којој су, међутим, оба предња торња сачувана.

Ступ-Представља пространији комад обрадивог земљишта у поседу владара, властеле, или црквених институција, који су га непосредно искоришћавали. Зато се може рећи да су ступови били део властелинске резерве,обрађиван бесплатним радом зависног становништва.

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани, дом Свете Тројице, је подигао краљ Стефан Урош I (1243—1276) недалеко од извора реке Рашке.

Манастир се налази на 17 km западно од Новог Пазара. На овом месту, изворишту српске средњовековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО-ву листу светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваквог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година 13. века. Током периода османлијске власти, у 17. веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама 20. века.

Након обнове Сопоћани су једно време били женски манастир. После доласка десет монаха и искушеника из манастира Црна Река 1996. године манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку. Данас манастир броји тридесет монаха и искушеника.

Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Нови Пазар

Нови Пазар је град у Рашком округу, на реци Рашки, у средишту Новопазарског поља или Старога Раса. Према попису из 2011. у насељеном месту Нови Пазар било је 66.527 становника. Шире подручје града Новог Пазара има 100.410 становника.

Просторна културно-историјска целина

Просторна културно-историјска целина је једна од четири врсте непокретних културних добара у Србији. Просторне културно-историјске целине могу имати изузетан или велики значај или да буду само заштићена, без назначеног значаја.

Од свих врста непокретних културних добара код просторне културно-историјске целине се најбоље сагледава амбијентална вредност и значај у области урбанизма.

Рас

Рас може бити:

Рас (тврђава), средњовековна тврђава Рас

Рас (жупа), средњовековна жупа Рас

Катепанат Рас, византијска управна област око 971-976. године

Стари Рас, споменичка целина на листи Светске културне баштине УНЕСКО-а

Музеј „Рас” Нови Пазар, музејска установа у Новом Пазару

Рас Лануф, град у Либији

Рас бен Сака, рт у Тунису

Рас ел Хајма, један од емирата УАР

Рас ел Хур, природни резерват код Дубаија

Рас (титула), титула код семитских народа

Рас (суперфамилија), суперфамилија протеина која учествује у преносу ћелијских сигнала

Рас потфамилија, GTPaze, фамилија протеина

Рас (тврђава)

Стари град Рас (или cамо Рас) је средиште и место из кога је поникла средњовековна српска држава,одакле је владао и сазивао државне саборе велики жупан Стефан Немања, где су он и његови потомци имали cвоје дворове. И у виђењима стpанаца Рас је означaвао центар Србије. Стари Рас у традицији српског народа има посебно значење. Током средњег века, савременици са западних страна Европе по њему су често земљу Србију називали Рашком.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Рашка епархија

Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустанвљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије. У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Петрова црква код Новог Пазара у Расу (пуним називом: Црква Светих апостола Петра и Павла) представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Црква се налази 2 km северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума.

Сама црква има основу ротонде са уписаним четвроролистом и потиче из византијског доба, док фреске из њене унутрашњости потичу из 10, 12. и 13. века. На њеном месту се налазио ранохришћански објекат који је подигнут у 7. веку. Приликом истраживања унутрашњости цркве, на простору остатака илирског кнежевског тумула из 5. века п. н. е. нађена је колекција од 92 предмета у злату и ћилибару. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су крајем 50-их и почетком 60-их година двадесетог века, археолошка ископавања од 1984. до 1986. године, а настављена су и последњих неколико година. После детаљних археолошких истраживања, црква је конзервирана 1960. године. Неки од најзначајнијих догађаја из периода владавине династије Немањића су везани за ову цркву.

По начину градње слична је црквама са простора Приморја, Грузије, Јерменије и Италије које потичу од 7. до 9. века, али је услед преправки и дограђивања постала јединствена, што је био један од разлога да се нађе на Унесковој листи светске баштине од 1979. године у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас.

Средњовековне
Савремене
Природни
  • предели изузетних одлика
Културни
  • предели изузетних одлика
Предели
  • нарочите природне лепоте

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.