Стари Влах

Стари Влах је историјска и географска област на југозападу Србије. Обухвата области сјеверно од ријеке Лима и источно од Дрине, у сливу Моравице и Увца сјеверно од Сјенице.

На западу се Стари Влах граничи са Босном, на југозападу са Херцеговином, на југоистоку са Рашком облашћу, на истоку са Шумадијом, а на сјеверу са Колубарском облашћу.

Стари Влах је административно распоређен у оквирима Златиборског и Моравичког округа. Обухвата општине Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Чајетину, Ужице, Ариље и Ивањицу, као и дијелове општине Сјенице.

Стари Влах је планинска регија, па се становништво бави углавном сточарством. Отуда и води име – влах је био назив за сточара. Област је богата водом. У регији се развија сеоски туризам. На Старом Влаху се налазе масиви Златибора и Златара. Они одређују подјелу Старог Влаха на Златиборски Стари Влах (обухвата планину Златибор и Ужице), Моравички Стари Влах (обухвата слив Моравице) и Златарски Стари Влах (обухвата Златар).

Читава ова област је богата културно-историјским знаменитостима. Једна од најпознатијих је манастир Милешева код Пријепоља.

Starovlaska-visija
Стари Влах
Serbia022-sr
Стари Влах у југозападној Србији
StariVlah (1861)
Стари Влах
Zlatiborians wearing the traditional attire
Старовласи у народној ношњи

Историја

По пољском научнику Едуарду Богуславском[1] назив "Влах" је словенска реч, којом су они звали Гале. Стари Влах се односи на Гале, прецизније Скордиске, а Словени ту настањени сачували су "спомен господарства Галског", именом "Стари Влах". Ови су се разликовали од Римљана - "Нових Влаха". Назив Стари Влах се односи на Латине, а не на Влахе (народ).

Шездесетих година XII вијека Стефан Немања оснива српску државу Рашку која је обухватала Рашку област и јужне дијелове Старог Влаха (Прибој и Пријепоље – Златарски Стари Влах). Сјеверни дијелови Старог Влаха (Златиборски и Моравички Стари Влах) налазили су се у посједу жупана Страцимира, а Немањиној држави су припојени тек око 1180-те године. Тада се први пут помиње Стари Влах, који је био једна од административних јединица Рашке. Касније је Рашка подијељена на жупе, и на овом простору их је било неколико.

Доласком Турака, сјеверни дијелови Старог Влаха, тачно одређени данашњим јужним границама општина Чајетине и Ивањице припадали су Смедеревском, а јужни Новопазарском санџаку.

Крајем 18. века формиран је кадилук "Стари Влах", у Новопазарском санџаку.

Данас појам Санџак означава територије бившег Новопазарског санџака. Ту спадају Рашка област, дијелови Старе Херцеговине код Пљеваља и јужни Стари Влах (златарски и мањи дијелови златиборског).

Референце

  1. ^ "Дело", Београд 1. јануар 1902.

Литература

Атанасије Рашковић

Атанасије Рашковић (Стари Влах 1697 – Купиново 17. март 1753) је био наследни бератлијски кнез Старог влаха и аустријски пуковник.

Богумил Храбак

Богумил Храбак (Велики Бечкерек, 11. јануар 1927 — Београд, 12. децембар 2010) је био историчар, универзитетски професор и научни радник.

Брезова (Ивањица)

Брезова је котлина у општини Ивањица у Моравичком округу. Према попису из 2002. било је 551 становника (према попису из 1991. било је 624 становника). Центар Брезовске котлине су село Катићи.

У географском смислу Брезова и подручје ивањичке општине познати су под именом Моравички Стари Влах. МЗ Брезова сачињава села Брезова, Шареник, Клекова, Равна Гора, Пресека итд. Њен центар Катићи удаљен је од Ивањице 24 km. Својом територијом се граничи са општинама Нова Варош и Ариље као и ивањичким месним заједницама Прилике и Кушићи.

Влах

Влах може бити:

Влах (Роман), назив за припадника романског становништва у разним областима југоисточне Европе

Влах (Србин), колоквијални назив за припадника српског народа на просторима Хабзбуршке монархије

влах (малим словом), назив за припадника посебне друштвене класе у разним областима југоисточне Европе, током средњовековног и раног нововековног раздобља

Стари Влах, географска и историјска област у данашњем југозападном делу Србије

Влах (презиме), презиме или надимак

Географски региони Србије

Ово је списак неких географских и традиционалних региона Србије. Региони који су у Панонској низији су подељени рекама, док су они у планинским деловима углавном подељени планинама. Тамо где постоје високе планине, границе региона прате врхове планина. Неким регионима су границе долине река (ти региони се углавном преклапају са другим регионима). Региони најчешће добијају назив по рекама које протичу кроз њих, на пример, регион око Дрине је Подриње.

Ови региони немају никакав званични статус. Неки од њих се преклапају, или немају јасно одређене границе.

Еро

Ере (Хере) је шаљив назив који су Херцеговцима (становницима уже Херцеговине) давали њихови суседи. Међутим тај је назив добио временом другачије значење.

Турско освајање наших земаља изазвало је спонтане и принудне миграције великих размера које су имале за последицу ишчезавање многих ранијих и стварање нових етничких група. Велики број Херцеговаца раселио се и преплавио суседне области на северу и североистику дајући им сасвим нова обележја. Знатно се приширио и појам Херцеговине. У североисточној Босни Херцеговином се сматрала сва територија на којој су се у ношњи истицали бели херцеговачки тозлуци (доколенице), тако су и Рогатички и Власенички срез убрајали у Херцеговину. За становнике ове проширене Херцеговине, који обухвата област Стари Влах у југозападној Србији и југоиточној Босни и суседне пределе, удомаћио се у народу назив Ере и Хере. У Шумадији их зови Ерцовима, а косовски Срби их зову Јерцима. Саме Ере зову своје северне суседе Шијацима

Због широких прелазних зона не могу се дати одређене границе области Ера (или Ерске, како је зову у Србији). Становници Старог Влаха су најтипичнији представници Ера. По свом пореклу су веома хомогени. Готово у целини су дошли из уже Херцеговине и Црне Горе, припадају динарском типу и говоре ијекавски. То је данас најчистија група међу Србима, мада су у давнини у њеном изграђивању мањег удела имали и асимиловани сточари Власи (име области Стари Влах).

Златибор

Златибор је планина и парк природе у Србији која се простире на површини од око 1.000 km², дугачка је 55 km, а широка и до 20 km.

Пружа се правцем сјеверозапад–југоисток. Највиши врх је Торник (1.496 m). Златибор се простире између 43° 31' N и 43° 51' N, и између 19° 28' E и 19° 56' E. Познато је љетовалиште и зимовалиште, као и климатско љечилиште. Златибор се налази на сјевером дијелу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата предјеле три општине Републике Србије: Чајетину и један део општине Ужице (Креманска област) северни Златибор и један мањи део општине Нове Вароши (Муртеничка област) јужни Златибор. Административни центар Златибора је варошица Чајетина.

Јужна и источна граница Златибора су ријеке Увац и Велики Рзав. На западу се Златибор граничи са Босном и Херцеговином, селима Мокром Гором, Семегњевом и Јабланицом. Златибор је одувијек имао велики погранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двјема царевинама – Аустроугарском и Турском.

Златибор се налази на пола пута од Београда до Црногорског и Дубровачког приморја. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице.

Златибор у средњем веку

После насељавања ових крајева, Словени су попут својих претходника почели да подижу тврђаве, војне и стратешке центре. Стојан Новаковић и Павле Шафарик сматрају да је Дресник, град који Порфирогенит помиње у Рашкој, био лоциран на месту данашњег Дрежника. У овом селу, које се налази на источној граници Златибора, пронађена је словенска керамика и један средњовековни кључ.

Наши преци су населили и стара утврђења, бирајући притом цитаделе на неприступачним местима, одакле би лакше могли дати отпор непријатељу. У овом крају обновљене су Чајетинска и Шљивовачка градина. У зидинама ове друге откопан је крајем прошлог века средњовековни материјал и један ковачки алат, који је био лепо сложен и зазидан.

Истом временском раздобљу припада и веома интересантно утврђење на Градцу у Доброселици. Брдо је са три стране веома стрмо и готово неприступачно, док је прилаз са четврте прилично добар. Због тога су на том делу били подигнути бедеми размере 2х2 метра, чији су остаци и до данас сачувани. На неприступачној јужној страни налази се камено постоље у виду клупице, које је, по свој прилици, служило за осматрање околине. У почетном делу бедема, у самом његовом темељу, нађене су кости неке веће животиње узидане ту вероватно из верских побуда. При ископавању унутрашњег дела пронађен је средњовековни материјал, као врх копља, ножић и један бакарни предмет сличан обручу.

Приликом формирања српске државе Златибор и Ужице су припадали жупану Страцимиру, а тек око 1180. године Немања их је прикључио својој држави. Када је 1282. године краљ Драгутин адбицирао у корист млађег брата Милутина, задржао је за себе северне крајеве, међу којима Ужице, Ариље и Златибор. Од тих крајева и Мачванске бановине, добијене од угарског краља, основао је Сремску краљевину. Међутим, после његове смрти краљ Милутин је ове пределе поново припојио Рашкој.

После цара Душана, Златибор се извесно време налазио у поседу Војислава Војиновића, али када је овај умро, Никола Алтомановић је искористио повољну прилику и насилно га одузео. Алтомановићеву власт над овим крајевима потврђује и податак да је он златиборско село Сјеништа поклонио манастиру Хиландару. Преки и сурови великаш шири државне границе на рачун својих суседа, па је убрзо његова држава обухватила територију од Рудника до Јадранско мореског мора. Против агресивног суседа удружују се 1373. године српски кнез Лазар Хребељановић и босански бан Твртко I и побеђују га у Ужицу. Освојене земље поделили су и том приликом већи део Златибора припао је српском кнезу, док су југозападни делови ушли у састав босанске бановине, али непосредно пред Косовски бој и они су ушли у састав Лазаревих поседа.

У доба Стевана Немање ови планински и сточарски предели, заједно са читавом ужичком околином, били су у територијалном саставу области познате под именом Стари Влах. Нешто касније извршена је територијално-административна подела на жупе, војне и управне јединице са жупанима на челу, и том приликом ужички крај је подељен на четири жупе: Рујно, Моравицу, Лужницу и Црну Гору. Рујно је вероватно добило име по биљци рују која је расла на каменитом и стрмом земљишту данашњег Златибора и околине, а данас се може наћи у Семегњеву и Увцу.

Границе ове жупе нису тачно утврђене. Милан Ђ. Милићевић наводи је у овом опсегу: „Рујно је имало 62 села око Ужица и то отприлике у овом простору: Из Карана, од Бијеле Цркве идући преко Јелове горе, поред Поникава на Шарган, поред Бара, манастира Раче, са Шаргана (између Семегњева и Кремана) посред Златибора, преко Муртенице изнад Бијеле Реке у врх планине Градца, па између реке Грабовице и манастира Клисуре у Малу Моравицу испод Ариља, а одатле у Пожегу, из Пожеге реком Лужницом у Каран к Бијелој Цркви“.

По Драгиши Лапчевићу, Рујно је обухватало пределе од Коњске реке у Кремнима па до Шенгоља и Рупељева, док Љуба Павловић њене границе своди на територију јужно од Ужица. У сваком случају, већи део Златибора, изузев југозападне и јужне делове, налазио се у саставу ове жупе, коју су са југа затварали планински висови Муртенице, Чиготе и Торника.

Заводећи власт у нашим земљама, Турци нигде нису, без нарочитих војно-политичких, стратешких или економских разлога, вршили битне измене управне поделе у заузетим областима, него су, где год је то било могуће, задржали раније стање. Средњовековна жупа Рујно укључена је у Смедеревски санџак, саставни део Румелијског, а од 1541. године Будимског беглербеглука.

Нова територијална подела Смедеревског санџака извршена је негде између 1480. и 1516. године, што је за нас од значаја, јер се тада први пут помињу Ужичка нахија и истоимени кадилук. Ову нахију чиниле су кнежине Црна Гора и Рујно. Кнежина Рујно је обухватала територију средњовековне жупе, па је у њен састав ушао и већи део данашњег Златибора.

У овом периоду нека златиборска села припадала су кнежини племићке породице Бакића. Њена територија била је нејединствена и територијално неповезана, а простирала се од Дрине преко Златибора до Чачка, обухватајући 64 села. И поред турских пустошења, ови крајеви су били доста насељени српским сточарским становништвом, што потврђује попис села кнежине Радована Бакића из 1476. године. Из њих сазнајемо да се у Рожанству налазила 41 кућа, а у Сирогојну чак 63 што је за ондашње прилике био прилично велики број.

Јужна и југозападна села Златибора припадала су Старом Влаху, односно Сјеничкој нахији. Међутим, процес стварања нових нахија наставља се и даље, што доводи до честих територијалних промена. „Нахија Радохна спомиње се први пут 1516. године као нахија са 29 влашких села, а међу њима Радохна (данас Радоина), Сјеништа, Доброселцо, Била Рика, Јасеново Поље, па се већ на основу тога могло утврдити да се налазила на подручју бивших општина Бела Река, Доброселица, Драглица и Јасеново у златиборском срезу.“ (М. Ристић, „Стари Влах“)

Златиборски управни округ

Златиборски управни округ се налази у западном делу Републике Србије и простире се на 6142 km² и тиме чини највећи округ у Србији. Обухвата град и општине:

Град Ужице - градска насеља: Севојно и Ужице (седиште),

Општина Бајина Башта - седиште градско насеље Бајина Башта,

Општина Косјерић - седиште градско насеље Косјерић,

Општина Пожега - седиште градско насеље Пожега,

Општина Чајетина - седиште насеље Чајетина,

Општина Ариље - седиште градско насеље Ариље,

Општина Прибој - седиште градско насеље Прибој,

Општина Нова Варош - седиште градско насеље Нова Варош,

Општина Пријепоље - седиште градско насеље Пријепоље и

Општина Сјеница - седиште градско насеље Сјеница.Укупно има 284.929 становника (Попис 2011). Седиште округа је Ужице.

Источнобосански поддијалекат

Источнобосански поддијалект је поддијалект источнохерцеговачко-крајишког дијалекта и простире се на подручју источне Босне, тј. на потезу између од Сарајева до Дрине и долине Жељезнице, преко Мајевице, до Саве, обухватајући Семберију. Појас овог поддијалекта продире до Тузле и надомак Бановића. Цијела Босанска Посавина, осим неких икавско-шћакавских оаза уз Саву, од Врбаса до Дрине припада овом поддијалекту.

На сјеверозападу се овај поддијалект граничи са славонским дијалектом. Ријека Дрина није строга лингвистичка граница (дио Полимља и вишеградски Стари Влах). Овом поддијалекту се могу прикључити и нека подручка јужне Босне и сјеверне Херцеговине (потез Сарајевско поље — Иван планина — Бјелашница — Трново — Бјелимићи), мада говор овог подручја по својим својствима чини прелазни говор.

Становништво које говори источнобосанским поддијалектом је већином миграционом. Њигово поријекло је углавном херцеговачко и западноцрногорско, али има и оних који су пристизали из Угарске, Славоније и Србије, а малио дио су старинци.

Кованик

Кованик или окованик је врста украсног појаса и део српске народне ношње. Овај појас је углавном прављен од коже на чијем је предњем делу био каиш са коваником или кованицама од метала, украшен различитим украсима и камењем. Кованик је већ у другој половини 19. века изобичајен и јако је ретко ношен. Знамо да се носио у околини Ужица и да су га носиле и жене и млађе девојке. Сличан појас био је у употреби и у старовлашким селима ближим Старој Србији, а такође кованик се носио и у околини Новог Пазара, у Штавици и на Сјеничко-пештерској висоравни, чак до почетка 20. века.

Према опису кованика из околине Ужица не може се поуздано рећи да ли је реч о појасу кованику из Рашких области или о тешким кожним појасима, који су били оковани тучаним или сребрним, некада чак и позлаћеним, пуцима, унутра са карнеолима, који су били карактеристични за динарске крајеве Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Имајући у виду да су ужички округ и Стари Влах насељавали досељеници из области Рашке и из динарских крајева, па се једна врста кованика могла пренети у ужички крај и на овај начин, што свакако не доказује да они нису били познати од раније у овом крају.

Појас кованик се носио и на Косову и Метохији, а посебно су га као украс носиле невесте.[1]

Мучањ

Мучањ је планина у југозападном делу Србије, која се простире источно од планине Муртенице, са југа је планина Јавор и западно од града Ивањице. Планина је поред села Катићи. Највиша тачка планине је Јеринин град, са надморском висином од 1534 метара. Мучањ је препознатљив и уочљив са магистралног пута који иде испод планине, по свом крашком облику и стенама од којих се састоји Јеринин град.

Овде се налази Савина вода.

Пештерска висораван

Пештерска висораван (позната и само као Пештер) је крашка висораван (надморска висина од 1150-1250m) у југозападној Србији, југоисточно од Сјенице, а северозападно од Тутина. Пештерска висораван је извориште тресета који својим био-потенцијалом спада у наквалитетнији тресет, како у Европи, тако и у свету. Богата је суватима за испашу оваца (крај је познат по производима који долазе од пештерско-сјеничких оваца или пештерско-тутинских оваца , попут пештерског сира). Пештерска висораван садржи и Пештерско поље (надморска висина од 1150m), површине од 63 km2. Пештерска висораван садржи многе понорнице, од којих је највећа Боровштица. Становништво чине Бошњаци и Срби, а има и нешто Албанаца на крајњем истоку области (према Космету).

Археолози Музеја Рас су 2013. пронашли остатке старословенских храмова на пештерској висоравни.

Полимље

Полимље је географска и историјска област област у сливу реке Лима. У Полимље спадају подручја свих општина кроз које протиче река Лим, са својим притокама. Полимље се дели на два начина: према двојној подели, на Горње Полимље (јужни део) и Доње Полимље (северни део), а према тројној подели, на Горње, Средње и Доње. Доње Полимље одговара општинама у Србији и Републици Српској кроз које протиче Лим, а Горње Полимље обухвата полимске општине у Црној Гори, с тим што се област око бијелог Поља према тројној подели рачуна као Средње Полимље. Центри ове области су Прибој, Пријепоље, Бродарево, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Плав. Долином Лима пролазе многи важни путеви и пруге (попут пруге Београд-Бар), тако да ова област има посебан саобраћајни значај. Регија се индустријски развија, али се негују и традиционални занати, углавном за потребе сеоског туризма (један од најпознатијих производа из Полимља је пештерски сир).

Радоиња

Радоиња је насеље у Србији у општини Нова Варош у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 572 становника.

Село

Село (понекад сеоско или рурално насеље) је једна од три врсте људских насеља. Основни је облик територијалне, социјалне и економске организације становништва које се бави пољопривредом.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Старовлашко-рашке планине

Старовлашко – рашке планине су делови најзначајније висије у простору Дрине и Ибра. Заузима југозападни део Србије. Протеже се од Цетиња и Западне Мораве на северу до црногорских површи и брда на југу; од Дрине на западу до долине Ибра и Копаоничких планина на истоку. Заузима површину од око 4500 km². Састоји се од Старог Влаха и Рашке. Стари Влах обухвата простор између Дрине и Ибра, око Лима, Увца и Моравице. Рашка обухвата сливове река Рашке и Студенице

У Старовлашко – рашке планине спадају: Звијезда , Тара, Златибор, Радочело, Чемерно, Гиљева, Златар, Јавор, Голија, Мучањ, Рогоза, Јадовник, Јелица, Озрен и Жилиндар.

Шумадија и западна Србија

Шумадија и западна Србија је један од пет статистичких региона Србије.

Ово је највећи статистички регион по: броју становника (2.031.697 према попису 2011. године); површини (26.483 km²) и броју насељених места (2.111).

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.