Стара Херцеговина

Стара Херцеговина је историјска и географска област која обухвата поједине регије које су у ранијим временима биле саставни дио некадашње (велике) Херцеговине, од које су под разним околностима отргнуте (први дио 1878. године, а други дио 1912. године), тако да се више не подводе под општи појам Херцеговине у његовом ужем (савременом) значењу. У географском смислу, област Старе Херцеговине обухвата сјеверозападну половину данашње Црне Горе, од Херцег Новог, преко Никшића, Шавника, Плужина и Жабљака, до Пљеваља и Бијелог Поља, а такође укључује и Пријепоље у Србији, односно Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу у данашњој Босни и Херцеговини.

Stara Hercegovina u Crnoj Gori
Дио Старе Херцеговине у границама данашње Црне Горе

Назив области (Стара Херцеговина) треба разликовати од описног израза стара Херцеговина (са малим словом с) који се понекад употребљава за означавање цијеле Херцеговине у старим временима.

Херцеговина историјски
Просторни опсег историјске Херцеговине у три државе: Стара Херцеговина, у Црној Гори (црвено) и Србији (жуто); источна и стара Херцеговина у Републици Српској (љубичасто); преостали дио Херцеговине, у Федерацији Босне и Херцеговине (плаветно)

Назив

Митрополит Сава Косановић
Дабробосански митрополит Сава Косановић (1839-1903), рођени Старохерцеговац из Бањана

Назив Херцеговине потиче од средњовјековне Херцеговине Светог Саве, која је створена средином 15. вијека, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве.[1] Од тог времена, Херцеговина је обухватала целокупно подручје од Полимља на истоку, до Имотског поља на западу, и од горњег Подриња на сјеверу до Херцег-Новог на југу. За вријеме турске власти, исти просторни опсег задржао је и тадашњи Херцеговачки санџак. Подручје данашње Старе Херцеговине је све до новијих времена било саставни дио историјске Херцеговине, а сам назив Стара Херцеговина почео је да добија специфично регионално значење тек након 1878. године, када је почео да се употребљава првенствено за оне дијелове Херцеговине који су у то вријеме (а другим дијелом и 1912. године) прикључени Књажевини Црној Гори. У истом смислу, у Стару Херцеговину се рачунао и онај дио некадашње Херцеговине који је 1912. године припао Краљевини Србији (област око Пријепоља), а такође и онај дио некадашње Херцеговине који је аустроугарска окупациона власт након 1878. године прикључила Сарајевском окружју (горње Подриње, око Фоче, Горажда, Чајнича и Рудог), одвојивши те крајеве од преосталог (највећег) дијела Херцеговине који је био организован као Мостарско окружје.

Историја

Novica Cerović vojvoda i senator 1841 g
Старохерцеговачки војвода и дробњачки кнез Новица Церовић (1805-1895)

Прије настанка Херцеговине (средина 15. вијека), на подручју потоње Старе Херцеговине постојало је неколико старих српских области и жупа, као што су: Захумље и Травунија на југозападу, односно Оногошт (жупа), Брезница (жупа), Љубовиђа (жупа) и друге области и жупе према унутрашњости, до горњег Подриња и доњег Полимља. За вријеме турске власти, када је на тим просторима постојао Херцеговачки санџак, а потом и Херцеговачки пашалук, посебан значај су добила Пљевља, у којима се током дужег времена налазило и сједиште херцеговачког санџак-бега.[2] На подручју Старе Херцеговине су још од средњовјековних времена постојали утврђени градови-тврђаве, као што су: Соко, Козник, Сусјед, Клобук, Кукањ, Оногошт и други.

Стара Херцеговина у саставу Црне Горе

Lazar Sočica and Marko Miljanov
Старохерцеговачки војвода Лазар Сочица (1838-1910) и брдски војвода Марко Миљанов (1833-1901)
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932
Патријарх српски Варнава Росић (1880-1937), рођени Старохерцеговац из Пљеваља

Током Херцеговачког устанка (1875-1878), знатан дио Херцеговине ослобођен је од турске власти. Пошто се устанак одвијао упоредо са Црногорско-турским ратом (1876-1878), заједничким напором црногорских и херцеговачких Срба остварени су значајни успјеси, од којих је посебан значај имало ослобођење Никшића (1877). Одлуком Берлинског конгреса (1878), највећи дио ослобођеног подручја ушао је у састав Књажевине Црне Горе.[3] Тада се поставило и питање о уношењу херцеговачке одреднице у проширени владарски наслов књаза Николе, који је веома поштовао Херцеговце, али то није могло бити учињено због стилизације Берлинског уговора, у коме је појам Херцеговине био сведен на дио под аустроугарском окупацијом.

Стога је приликом преуређења епархијске управе донета одлука да се оживи помен древне српске области Захумља, тако да је ново владичанство са седиштем у Никшићу добило назив: Захумско-рашка епархија (1878). Први старохерцеговачки владика био је епископ Висарион Љубиша (1878-1882), али након његовог преласка на службу цетињског митрополита (1882) епархија није попуњавана већ је администрирана од стране цетињских митрополита све до 1908. године, када је за новог старохерцеговачког владику изабран епископ Кирило Митровић.

Један од основних разлога за тако дугу упражњеност владичанске столице у Никшићу огледао се у тежњи државне власти на Цетињу ка што бржој интеграцији новоприкључених области. Управо у то вријеме појавила су се и прва настојања да се дотадашњи регионални идентитет старохерцеговачких Срба замени новим идентитетом, заснованим на регионалним традицијама Старе Црне Горе.[4]

Током Првог балканског рата (1912), ослобођен је и преостали дио Херцеговине, а по савезничком споразуму Краљевини Црној Гори је припала област од Пљеваља, преко Бијелог Поља, до Берана, што је и потврђено Лондонским мировним уговором од 30. маја 1913. године. Тиме је довршено геополитичко обликовање старохерцеговачког простора.

Аутономија Старе Херцеговине

Крајем 2005. и почетком 2006. године, у вријеме припрема за одржавање референдума о државном статусу Црне Горе, дошло је до обнављања јавне расправе о традиционалним посебностима и разликама између појединих региона. Посебну пажњу јавности изазивао је све израженији раскорак између појединих историјских области у којима је већина бирача подржавала идеју о независности (Стара Црна Гора, Улцињ, Плав, Рожаје) и осталих области, у којима су превладавала другачија државно-политичка опредељења (Стара Херцеговина са Полимљем и Бока Которска са Приморјем). Тим поводом је покренуто питање о историјском праву сваке области на демократско одлучивање о сопственом политичком статусу. Такође је покренуто и питање, да ли Стара Црна Гора уз подршку мањинских региона (Улцињ, Плав, Рожаје) има право да намеће своју политичку вољу осталим историјским регионима. Тим поводом су под окриљем Вијећа народних скупштина и Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе разматране разне иницијативе, од одржавања паралелног референдума у појединим областима,[5] до стварања институционалних предуслова за аутономно политичко организовање на тим подручјима.[6][7]

Након проглашења државне независности Црне Горе (2006), у више наврата је покретано питање о децентрализацији и регионализацији државне управе, а у појединим историјским областима је дошло до обнављања ранијих замисли о успостављању територијалних и политичких аутономија (Бока Которска, Стара Херцеговина). Иако се Црна Гора обавезала на поштовање европских стандарда у области регионализације, државне власти су током наредних година пружале отпор таквим иницијативама, које су дошле до изражаја и у појединим мањинским општинама (Улцињ, Тузи, Гусиње, Плав, Рожаје). Настојећи да централистичко државно уређење очува путем сузбијања сваког политичког дијалога о децентрализацији и регионализацији, државна власт је изазвала контраефекат, који се на подручју Старе Херцеговине манифестовао у виду иницијативе за успостављање административне и политичке аутономије.[8][9]

Градови

Стара Херцеговина обухвата шест општина у Црној Гори: Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник, Никшић и Херцег Нови, као и дио општине Котор (Рисански залив и Кривошије). У овој историјској области данас је највећи град Никшић, а након њега Пљевља и Херцег Нови. Стара Херцеговина обухвата и Пријепоље у Републици Србији, те Фочу и Калиновик у Републици Српској.

Племена

Стара Херцеговина састављена је од племена: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Опутне Рудине и Трепачке Рудине.

Види још

Галерија

Bosnia kingdom in the XIV c 2

Ширење босанске државе на југоистоку, 1373. године.

Vojvodstvo S V Kosace 1440 (1024 x 737)

Војводство С. В. Косаче, 1440. године.

1441 Kosaca S V u Zeti

Упад војводе С. В. Косаче у Зету (XV век).

Stefan Vukčić i rat u Zeti 1441

Упад војводе С. В. Косаче у Зету (XV век).

Референце

  1. ^ Ћирковић 1964b.
  2. ^ Šabanović 1959.
  3. ^ Љушић 2001.
  4. ^ Алексић 2011, стр. 43-53.
  5. ^ Slobodna Evropa (2005): Paralelni referendum
  6. ^ PCNEN (2006): Žižić: Sjever Crne Gore mogao bi da se prikljuci Srbiji
  7. ^ PCNEN (2006): Žižić: Beograd treba da podrži Srbe u Crnoj Gori
  8. ^ ИН4С (2015): Старa Херцеговинa: Oсвијестимо се – доста је дукљанске репресије
  9. ^ Слободна Херцеговина (2015): ФБ иницијатива: 7 градова припојити Старој Херцеговини!

Литература

Спољашње везе

Јелеч дрински (тврђава)

Јелеч дрински је средњовјековни град, односно тврђава са подграђем, код истоименог села Јелеч у општини Фоча, на подручју Републике Српске. Град је припадао српској племићкој породици Косача. Помиње се у повељи угарског краља Беле Четвртог 1268, а затим и 1404. године. У повељама војводе Стефана Вукчића спомиње се 1444, 1448. и 1454. године. Вјерује се да су га Турци заузели нешто прије 1465. године.

Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић (око 1749, Бранковина — Ваљево, 23. јануар/4. фебруар 1804) је био кнез тамнавско-посавске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804 (по старом, јулијанском календару) у Ваљеву.

Учествовао је у фрајкорима у време Кочине крајине. Укупно је провео 23 месеца, до 23. марта 1790. године. У новембру 1790. је добио пензију у износу од 15 форинти месечно од Аустрије као оберлајтнант.Попут многих породица Србије XIX века и Ненадовићи потичу од досељеника са разних страна где живе Срби. Ненадовићи су пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина).

Његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић, а брат Јаков Ненадовић.

Брезница (жупа)

Брезница („Brisinza“) је средњовјековна српска жупа, а добила је име по ријеци Брезници, која се улива у Ћехотину (дио данашње области општине Пљевља, у Црној Гори). Налазила се у предјелу „колијевке прве српске државе“ (Властимировића из IX вијека) између река Таре, Лима и Дрине, за разлику од касније Рашке, која је била нешто источније. У средњовјековној држави Србији, жупа се налазила до 1373. године. Наиме, по пропасти Царства, њом су господарили српски обласни властелини, из угледне породице Војиновића: кнез Војислав Војиновић (владао до 1363) и велики жупан Никола Алтомановић (владао до 1373). Након пораза Николе Алтомановића (Војиновића) у сукобу са Коалицијом (босански бан Твртко I, кнез Лазар и угарски краљ Лудвиг I) велики жупан је заробљен и ослијепљен у тврђави Ужице, а његове територије подијељене међу побједницима. Тако је жупу Брезницу 1373. године окупирала бановина Босна (од 1377. краљевина, под Твртком I Котроманићем). Дата је у посјед и на управу краљевом великом војводи, Влатку Вуковићу (године 1388. војвода је поразио Турке, код Билеће, а са својим одредима је, јуна 1389. године, као помоћ босанског краља кнезу Лазару, учествовао и у Косовском сукобу, против турског султана Мурата I). Након смрти војводе Влатка (1392/1393) између осталих посједа у Краљевини Босни, жупом су и даље наставили да владају чланови најмоћније властелинске породице Косача: Влатков братанић, Сандаљ Хранић Косача (владао до 1435) а касније и Сандаљев братанић, Стефан Вукчић Косача (око 1404 - 22. маја 1466). Велики војвода (касније херцег) Стефан имао је у жупи Брезници и своју „љетњу резиденцију“ (тврђава Кукањ, са подграђем). Након убиства последњег босанског краља, Стефана Томашевића и пораза херцегове војске у сукобу са Турцима, на ријеци Брезници, 1463. године - под Османлије је пала и жупа Брезница. Као и остали источни дјелови средњовјековних посједа Стефана Вукчића Косаче, жупа ће потпасти под историјску област звану Стара Херцеговина (по титули херцега и презимену његових наследника, Херцеговића). У овој жупи су се налазила насеља: трг Пљевља и тврђаве, Кукањ и Козник.

Засада (Бобово)

Засада или Сандића Убо (по породици Сандић, чије је имање ) је заселак Бобова, који се налази у једном раседу (600 m) са десне кањона реке Таре у у Националном парку Дурмитор у коме Турци никада нису живјели .

Источна Херцеговина

Источна Херцеговина је географска област која се простире између Западне Херцеговине на западу, од које је дијели ријека Неретва, Старе Херцеговине на истоку, и Приморја на југу. Ова регија представља територију источне обале ријеке Неретве централног дијела Херцеговине. Културни и економски центар ове микрорегије је Требиње. У средњем вијеку је на овом простору постојала област Травунија.

Кривошије

Кривошије је назив за српско племе или за висораван и историјску микрорегију близу Котора у Црној Гори, односно Старој Херцеговини, на источним обронцима Орјена, изнад Рисна.

Маглић (планина)

Маглић је динарска планина између БиХ (Републике Српске) и Црне Горе. Налази се на тромеђи географских обасти Босна, Херцеговина и Стара Херцеговина. Маглић је уједно и назив највишег врха у Републици Српској, односно БиХ. Највиши врх планине је Велики Витао (2.396 m) који се налази на подручју Црне Горе, док је врх Маглић на 2.386 m надморске висине . По другим изворима, највиши врх је Маглић са 2.386 m, односно 2.388 m. Планина се налази око 20 km југозападно од Фоче уз границу БиХ и Црне Горе. Омеђена је реком Сутјеском на западу, планином Волујак на југозападу, рекама Дрином и Пивом на североистоку, те планином Биоч на југоистоку.

Маглић је изграђен од пермских стена, мезозојских кречњака, дијабаза и малафира, а видљиви су и леднички трагови. Обрастао је буковом и црногоричном шумом. Горња шумска граница је на око 1.600 m, а изнад те висине је плато са пашњацима и бројним гребенима и висовима. Најпознатије висоравни су Вучево (са врхом Црни Врх), Рујевац, Снијежница (Сњежница), Пријевор и Мратињска Гора. На Маглићу се налази и Перућица, највећа прашума у Европи и велики цирк Урдени долови са Трновачким језером на 1.517 m. Подножје планине и све падине су богате водом, са бројним изворима од којих је најиздашнији Царев До који никад не пресушује.

Морача са Ровцима и Колашином

Морача са Ровцима и Колашином је културно историјска област у Црној Гори.

Области Републике Српске

Географски простор Републике Српске историјски и културолошки подијељен је на различите области, које немају формални статус. Границе географских области Републике Српске, пресијецају политичке границе јединица локалне самоуправе, па се тако једна општина или град, може налазити у више области. . Поред, физиономских, односно природно-географских области, могуће је издвојити и функционалне регије Републике Српске.

Паповић (презиме)

Паповић је српско презиме у Казанцима, племе Голија, Стара Херцеговина. Воде поријекло са Чева.

Патријарх српски Варнава

Патријарх српски Варнава (световно Петар Росић; Пљевља, 29. август/10. септембар 1880 — Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.

Пљевља

Пљевља је град и општина у Црној Гори. Налази на сјеверу земље у центру простране Пљеваљcке котлине у подножју брда Голубиња. Лежи на три ријеке: Брезници, Ћехотини и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.

САО Херцеговина

САО Херцеговина (Српска аутономна област Херцеговина) је била српска аутономна област настала у СР БиХ, СФРЈ. 1991. године Проглашена је одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине. Касније је укључена у Републику Српску. САО Херцеговина се налазила у области Херцеговине, тачније у њеном источном делу. Такође се називала и САО Источна Херцеговина, или САО Стара Херцеговина.[1]

На челу САО Источне Херцеговине и идејни вођа је био козачки атаман Божидар Вучуревић, градоначелник Требиња.

САО Херцеговина је формирана од заједница општина познатије као Заједница општина Источне Херцеговине, која је формирана 27. маја, 1991. САО Херцеговина је проглашена одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине 12. септембра 1991. године. Обухватала је предео Херцеговине, односно Источне Херцеговине са већинским српским становништвом. Главни град је био Требиње.

Срби у Црној Гори

Срби у Црној Гори, односно црногорски Срби или Срби Црногорци, су дио српског народа са подручја данашње Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године, у Црној Гори живи 178,110 припадника српског народа, што чини 28,73% становништва. Додатних 2103 грађана се изјаснило као Срби-Црногорци, док се 1833 грађана изјаснило као Црногорци-Срби, што укупно чини 0,64% становништва Црне Горе. Поред тога, од укупног броја етничких Црногораца, њих 74,806 је исказало српски језик као матерњи, а додатних 10,082 грађана који су се изјаснили као национално неопредјељени, такође су исказали српски језик као матерњи. У укупном збиру, чак 265,895 грађана се изјаснило за српски језик као матерњи, што чини 42,88% становништва Црне Горе. Према истом попису, од укупног броја Срба у Црној Гори (178,110), њих 175,052 је исказало припадност православљу, док преостали дио чине Срби католици, Срби муслимани и припадници других вјероисповијест.Према традиционалној регионалној подјели, Срби настањују сљедеће историјске и географске области у данашњој Црној Гори: Стара Црна Гора, Брда, Стара Херцеговина, Бока Которска, Приморје и Горње Полимље. Према регионалној припадности, Срби у Црној Гори се могу називати: Црногорцима, Старохерцеговцима, Брђанима, Бокељима, Приморцима или Полимцима.

Почевши од 2006. године, када је Црна Гора стекла независност, положај српског народа у тој држави је почео убрзано да се погоршава, под притиском организоване десрбизације и форсиране црногоризације, која се спроводи у свим областима друштвеног живота. Иако су Срби у преамбули Устава Црне Горе из 2007. године поменути непосредно након етничких Црногораца, у склопу набрајања народности, положај српског народа у Црној Гори није правно регулисан, што представља извор бројних проблема и спорова, не само у односима са државним властима, већ и унутар саме српске заједнице.

Стара Црна Гора

Стара Црна Гора, такође позната и као Права Црна Гора или Истинска Црна Гора је историјски и геополитички појам који се односи на област првобитне, односно праве Црне Горе, која се састојала из четири нахије: Катунске, Ријечке, Љешанске и Црмничке. Регионална посебност Старе Црне Горе у односу на сусједна Брда и друге околне области огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда. Регионалне традиције и особености Старе Црне Горе очуване су до савременог доба.

Тешан Подруговић

Тешан Подруговић (1783-1815. године) био је један од српских народних пјевача. Од њега је Вук Стефановић Караџић записао велики број народних пјесама.

Тешан Подруговић је био пјевач ког је Вук највише цијенио.Родом је из села Казанаца, Стара Херцеговина у Црној Гори на граници са Источном Херцеговином. По оцу се презивао Гавриловић.

Надимак Подруг (односно Подруговић) је добио зато „што је био по другога човека“. (високог стаса).Од Тешана Подруговића Вук је записао сљедеће народне пјесме:

"Женидба Душанова" (о песми),

"Марко Краљевић и Љутица Богдан" (о песми),

"Марко Краљевић и Вуча џенерал" (о песми),

"Женидба Марка Краљевића" (о песми),

"Марко Краљевић познаје очину сабљу" (о песми),

"Марко Краљевић и Арапин" (о песми),

"Марко Краљевић и Муса кесеџија" (о песми),

"Марко Краљевић и Ђемо Брђанин" (о песми),

"Цар Лазар и царица Милица" (о песми),

"Новак и Радивој продају Грујицу" (о песми),

"Женидба Стојана Јанковића" (о песми),

"Сењанин Тадија" (о песми)и друге.

Осим пјесама, Вук је од Тешана, који је био и изврстан приповједач, записао и двије приповијетке: шаљиву причу "Међед, свиња и лисица" и једну од најнеобичнијих и најбољих српских народних бајки: "Међедовић". Тешан није правио нове пјесме, већ је само стварао редакције постојећих. Најчешће је пјевао о Марку Краљевићу.

Главне одлике Тешановог пјевачког стила су јасност и прегледност излагања и хумор. Вук је као његову главну врлину истакао да је „пјесме разумијевао и осјећао“ и да их је знао лијепо „по реду“ казивати. Тешан је за Вука био идеал народног пјевача.

Тешан Подруговић је често пјевао о сјају средњег вијека у српској историји. Његови јунаци су се одликовали не само храброшћу, него и љепотом стаса и сјајем изгледа и одијела. Међутим, велелијепност његових историјских казивања често је осјенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим народним пјевачима и приповједачима. Вук је о његовом смислу за хумор рекао да је он „радо којешта весело и шаљиво приповиједао“. Тешан је имао једну особину свих истинских хумориста коју је и Вук примијетио, да се он никад није сам смијао својим причама, него је увијек био „све мало као намрштен“.

Херцеговина

Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук. Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).

Савремена Херцеговина (у ужем смислу) означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве (нем. Herzog — војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.

Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.

Чемерно (превој)

Чемерно је превој у источној Херцеговини, на југозападном рубном делу котлине Чемерно, између планина Живња и Лебршника. Превој је висок 1.293 метра.

Превој је саставни део хидролошког развођа црноморског и јадранског слива, те климатске и фито географске границе између континентално-пленинских утицаја са севера и медитеранских са југа.

Планински превој Чемерно раздваја три географске обаласти, на истоку и југу се налази Источна Херцеговина, на западу Стара Херцеговина, а на северу је Подриње, односно слив реке Дрине. Планински превој Чемерно се налази између Националног парка Сутјеска и Националног парка Дурмитор. У непосредној близини, северно од планинског превоја Чемерно се налази прелаз Шћепан поље који повезује Фочу са Никшићем.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.