Стабло

Стабло је осовински део изданка који расте непрекидно током живота биљке. Стабло са листовима назива се изданак. Стабло представља једну од две главне структурне осе васкуларне биљке, при чему је друга корен. Стабло се нормално дели у чворове и међучворове:

Стабла имају четири главне функције:[1]

  • провођење воде са минералним материјама од корена ка листовима, а у обрнутом правцу растворених органских материја;
  • стабло и његове гране носе листове и постављају их у најповољнији положај за примање Сунчеве светлости.
  • складиштење нутријената
  • продукција новог живог ткива. Нормални животни век биљних ћелија је од једне до три годиен. Стабла садрже ћелије зване меристеми које годишње генеришу ново живо ткиво.[2][3]
Plant nodes c
Стабло са видним међучворовима и чворовима са лисним петељкама
Polygonum amphibium (4973671699)
Надземно стабло биљке из рода Polygonatum које је изгубило своје лишће, али производи споредно корење из чворова.

Врсте и метаморфозе изданака

Изданак расте врхом, на коме је вегетациона купа. При основи вегетационе купе образују се зачеци листова. У њиховом пазуху образују се бочни изданци.

Део стабла са кога полазе листови назива се чвор (nodus), а део стабла између два чвора је чланак (internodia).

У зависности од дужине чланака изданци могу бити:

  • кратки, код којих су листови приближени и
  • дуги, код којих се листови налазе на одговарајућој удаљености.
Brighamia insignis - 'Olulu - stat-endangered - desc-whole plant

кратак изданак

Dugiidanak

дуги изданак

Код неких биљака, нпр. код маслачка, листови су збијени па граде розету. Код воћака постоје и кратки и дуги изданци, при чему дуги носе листове, а кратки цветове (тзв.родне гране).

Код неких биљака, изданци се развијају испод површине подлоге па се називају подземни изданци. Њихови листови су неразвијени и љуспасти, а сами изданци су задебљали услед магационирања хране. Разликују се од корена по томе што корен никада не носи листове. Са подземних изданака полазе адвентивни коренови. Такви изданци су метаморфозирани и могу бити у облику:

Cyperus rotundus tuber01

ризом

Potatoes

кртола

Allium sphaerocephalon bulb

луковица

Надземни изданак, такође, може да метаморфозира обављајући неку другу функцију:

  • трн има заштитну улогу,
  • рашљике служе за прихватање за неку чврсту подлогу,
  • столоне у виду дугачких изданака служе за вегетативно размножавање,
  • филокладије су листолики изданци на којима се развија листић и у његовом пазуху цвет и плод.
Crataegus-crus-galli-fruits

трн

Rasljika

рашљике

Hieracium pilosella blad2

столоне

Ruscus aculeatus0

филокладије

Примарна и секундарна грађа стабла

У почетним фазама развића изданка ствара се његова примарна грађа. Код монокотила та грађа остаје током читавог живота, док се код дикотила и голосеменица примарна грађа замењује секундарном.

Примарну грађу стабла, као и код корена, чине три зоне :

  1. епидермис, који се најчешће састоји од једног слоја ћелија;
  2. примарна кора коју чини неколико слојева живих паренхимских ћелија и механичке ћелије (најчешће коленхим).
  3. централни цилиндар, кога изграђују проводна ткива (флоем и ксилем) и ткиво сржи. Проводни снопићи су код монокотила разбацани, док код дикотила образују прстен. Између флоема и ксилема, код дикотила, налази се примарни камбијум.

Примарна грађа стабла дикотила и голосеменица се већ крајем првог вегетационог периода губи и почиње секундарно дебљање. Између суседних проводних снопића зачиње се секундарни камбијум који се спаја са примарним и образује камбијални прстен. Камбијални прстен одваја елементе дрвета ка центру стабла, а елементе коре ка периферији.

Гранање изданка

Stablo
моноподијално гранање
Grananje
симподијално гранање

Изданак се развија од пупољчића клице, тако да онај изданак чији раст води клицин пупољчић се назива основни изданак. Бочни изданци су они који настају од бочних пупољака. Пупољак је, у ствари, млад, још неразвијен изданак, чији је најважнији део вегетациона купа. Деобом ћелија вегетационе купе настају сви делови изданка. Одмах испод врха вегетационе купе зачињу се листови, а у њиховом пазуху образују се бочни (пазушни) пупољци из којих постају бочни изданци. Тако настаје гранање, односно образује се систем изданака, којим се постиже повећање површине биљног тела и омогућава повољнији положај листова.

Разликују се два основна типа гранања:

  • моноподијално
  • симподијално и
  • дихотомо

Моноподијално гранање (monos= један; podien= ножица, осовина) се одликује тиме што је једна осовина главна (назива се моноподијум) и она стално вуче раст, док бочне гране полазе са ње и заостају у расту. Пример моноподијалног гранања су четинари, јасен, храст, јавор, дрен и др.

Симподијално гранање се одликује тиме што главна осовина не расте стално врхом, већ прекида растење, а једна од бочних грана преузима правац растења главне осовине. То се стално понавља током раста биљке.

Дихотомо гранање се одликује поделом осовине на два дела, који дају две једнаке гране. Овај тип гранања се среће код неких пречица, маховина и палми.

Референце

  1. ^ Raven, Peter H., Ray Franklin Evert, and Helena Curtis. 1981. Biology of plants. New York, N.Y.: Worth Publishers.ISBN 978-0-87901-132-1.
  2. ^ Fletcher, J. C. (2002). „Shoot and Floral Meristem Maintenance in Arabidopsis”. Annu. Rev. Plant Biol. 53: 45—66. PMID 12221985. doi:10.1146/annurev.arplant.53.092701.143332.
  3. ^ Galun, Esra (2007). Plant Patterning: Structural and Molecular Genetic Aspects. World Scientific Publishing Company. p. 333. ISBN 9789812704085.

Литература

  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
  • Којић, М: Физиолошка екологија културних биљака, Научна књига, Београд, 1987.
  • Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Speck, T.; Burgert, I. (2011). „Plant Stems: Functional Design and Mechanics”. Annual Review of Materials Research. 41: 169—193. doi:10.1146/annurev-matsci-062910-100425.
  • Plant Anatomy Laboratory from University of Texas; the lab of JD Mauseth. Micrographs of plant cells and tissues, with explanatory text.
  • Schoof, Heiko; Lenhard, M; Haecker, A; Mayer, KF; Jürgens, G; Laux, T (2000). „Arabidopsis shoot meristems is maintained by a regulatory loop between Clavata and Wuschel genes”. Cell. 100 (6): 635—644. PMID 10761929. doi:10.1016/S0092-8674(00)80700-X.
  • Scofield and Murray (2006). The evolving concept of the meristem. Plant Molecular Biology 60:v–vii

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Јелена Груба Котроманић

Јелена (народно име Груба) је била краљица Босне (1395—1398) и супруга краља Дабише (1391—1395). Она је након његове смрти 8. септембра 1395. године изабрана од стране властеле за владарку и све своје одлуке је доносила саветом са благодарованим велможанима властеле краљевства ми, русага босанског. Током њене владавине, ојачале су крупне велможе које су практично управљале већим делом државе, а најмоћнији међу њима били су:

војвода Сандаљ Хранић Косача

војвода Хрвоје Вукчић

кнез Павле РаденовићОни су водили самосталну политику и у склопу својих поседа су убирали царине чиме су директно подривали и слабили централну власт. Њена владавина је окончана у мају 1398. године, када ју је властела краљевине Босне, предвођена Хрвојем Вукчићем, лишила власти проглашењем Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418) за новог краља. Разлози за њену смену нису познати, али је она након ње остала да живи у Босни са титулом краљице, али се вратила свом народном имену Груба. У браку са краљем Дабишом је имала само једну ћерку Стану, која се удала за Ђурђа Радивојевића.

Јелена Мара Груба Николић Котроманић била је босанска српска краљица, прво као супруга краља Степана Дабише, а затим као једина жена на босанском трону и друга Српкиња на трону. Са Дабишом је у браку била од 1340. године до његове смрти 8. септембра 1395. године. Из њиховог брака рођена је једна кћерка, Стана , позната као Анастасија , имали су сина непознатог имена. По Дабишиној смрти изабрана је за владарку од стране босанске српске властеле. За време њене владавине ојачале су крупне велможе које су управљале већим делом државе. Они су водили самосталну политику и у склопу својих поседа убирали су порезе чиме су директно подривали и слабили власт на средњем нивоу. Њена владавина окончана је у мају 1398. године, када ју је властела краљевине Босне, предвођена Хравојем Хрвантинићем, сменом с власти проглашењем Стјепана Остоје за новог краља. Разлози за њену смену нису познати, али је она након владавине наставила да живети у Босни са титулом краљице. О краљици Јелени сазнајемо из само два историјска извора. Ти су документи једна повеља упућена Дубровнику, те један захтев. Занимљиво је да није ковала свој новац, него је користила новац претходног босанског краља, свога мужа, Степана Дабише. Рођаци су јој били племићи Николићи , који су владали једним делом Хума.

Јован III Дука Ватац

Јован III Дука Ватац (грч. Ιωάννης Γ΄ Δούκας Βατάτζης; рођен око 1192. у Димотици, умро је 3. новембра 1254. године у Нимфеју) је био никејски цар (1222—1254) из династије Ласкариса, супруг Ирине Ласкарис, ћерке Теодора I (1204—1222) и један од највећих византијских владара. Он је као способан војсковођа (иако је патио од епилепсије) преузео власт 1222. године и наследио свог таста на престолу који је успео да одбрани у борбама са Теодоровом браћом која су му оспорила право на то. Захваљујући споразуму са Селџуцима и добрим односима са антипапски настројеним Фридрихом II (1212—1250), он се окренуо обнови власти на Балканском полуострву. Без борбе је заузео Солун 1246. године и овладао Тракијом, Македонијом деловима данашње Албаније око Кроје, успео је да себи потчини Епирску деспотовину 1252. године, а уз помоћ морнарице је овладао значајним егејским острвима (Лезбос, Хиос, Самос, Икарија и Родос). Он је током своје тродеценијске владавине успео да Никејско царство од скромне провинцијске државе уздигне на ранг најјаче регионалне силе. Иако није успео да заузме Цариград 1235. године у сарадњи са Бугарима, сматра се да је директно његова владавина довела до коначног ослобођења Цариграда и обнове Византије 1261. године. На унутрашњем плану је много учинио на пољу правосуђа, али и подизања болница и помагања сиротињи заједно са својом супругом Ирином, због чега је након смрти канонизован као свети цар Јован Милостиви.

Јован VI Кантакузин

Јован VI Кантакузин (1292 — 15. јун 1383) је био византијски цар (1347—1354) и историчар. Био је ожењен Ирином Асен са којом је имао шесторо деце, а његова праунука (унука његовог сина Матије и ћерка његовог унука Димитрија (1383) била је супруга Ђурђа Бранковића (1427—1456) Ирина Кантакузин, позната као Проклета Јерина.

Дрво

Стабло или дрво у ботаници је свака вишегодишња биљка, која се састоји из корена, видљивог дрвеног дебла и грана, које чине крошњу дрвета. Деле се на зимзелено и листопадно дрвеће. Минимална висина која разликује стабло од грма обично је од 3 m до 6 m, зависно од аутора. Неки аутори сматрају, да стабла треба да имају пречник дебла најмање 10 cm. Биљке које не испуњавају наведене услове обично се сврставају у грмље. У поређењу с већином других биљака, стабла су дуговечнија, нека живе и неколико хиљада година, а могу нарасти до 115 m висине. Стабла су важан део природног крајолика, због спречавања ерозије, производње кисеоника, смањења емисије угљен-диоксида у атмосфери, служе као извор хране, заштите и сл.

Јављају се у много различитих редова и породица биљака. Еволуирала су засебно у неповезаним групама биљака, као резултат различитих еколошких прилика, што је класичан пример паралелних еволуција. Уз процену од 100 000 врста дрвећа, број врста дрвећа широм света чини укупно око 25% свих живих биљних врста. Већина врста дрвећа расте у тропским крајевима света, а многа од тих подручја ботаничари још нису истражили, што даје непотпуне податке о разноликости врста.Стабла расту на просторима, где има довољно светлости, топлоте и воде. Према подацима ФАО-а 2000. године, 30% копнене површине било је прекривено шумом. На Балкану шуме чине 35% копнене површине. Шумско дрвеће на једном хектару производи 6-20 тона органског материјала, што је највећа производња биомасе на копну. Укупна количина произведене дрвне масе у свету 2005. године износила је 422 гигатоне. Будући да се око половине дрвне материје састоји од угљеника, шуме су важне у чувању угљеника и постизању равнотеже угљен-диоксида у Земљиној атмосфери.

Раст и метаболизам дрвећа подложни су унутарњим (генетски одређени) и вањских чиниоцима (еколошки, климатски и др). Дрвеће има раздобље мировања и раздобље вегетацијског раста и развоја. Почетак и крај вегетацијског раздобља разликује се зависно од врсте дрвећа, дужине дана и ноћи, доступности воде и сл. Раст контролишу биљни хормони (фитохормони). Стабла су у могућности да се прилагоде промењивим условима у природи. У време мировања, дрвеће смањује своју активност на најмању меру. На почетку вегетацијског раздобља, отварају се пупољци и започиње даљњи раст и развој.

Жбун

Жбун или грм је животна форма дрвенастих биљака са више стабала од који ниједно није доминантно. Може се рећи и да немају јасно изражено стабло, већ гранање почиње од саме подлоге. Жбун обично не расте више од три метра у висину. У Србији као жбунови најчешће расту леска, дрен, глог, курика, калина, дивља ружа, купина...

Звери

Звери (лат. Carnivora) је ред сисара чији се представници одликују пре свега месождерским начином исхране, те им је телесна организација прилагођена лову. Звери обухватају преко 280 живући врста плаценталних сисара. Чланови овог реда се формално називају карниворима, док се реч „месождер” (која се често популарно примењује за чланове ове групе) не мора и односити на њих, већ на било који организам који се храни месом. Звери су веома разноврсне у погледу величине, од женки мале ласице (које теже 29 g и достижу дужину од 11,4 cm), па до мужјака поларног медведа (који може тежити до 700 kg и достиже дужину до 3 m) и мужјака јужног морског слона (који може тежити до 4.000 kg и достиже дужину до 5,8 m).

Звери имају зубе и канџе прилагођене за хватање и конзумирање других животиња. Многи врсте лове у групама и друштвене су животиње, што им даје предност над већим пленом. Неки звери, као што су мачке и перајари, у потпуности зависе од меса за своју исхрану. Други, као што су ракуни и медведи, у већој су мери сваштоједи, у зависности од станишта. Џиновска панда је углавном биљојед, али се такође храни рибом, јајима и инсектима. Поларни медвед се углавном храни фокама.

Звери су подељене на два подреда: мачколике звери (лат. Feliformia) и псолике звери (лат. Caniformia).

Исак II Анђел

Исак II Анђел (грч. Ισαάκιος Β’ Άγγελος), рођен септембра 1156, умро јануара 1204, био је византијски цар од 1185. до 1195. и поново од 1203. до 1204. Његов отац је син Теодоре Комнине, најмлађе ћерке цара Алексија I Комнина. У време његове прве владавине власти Византија је изгубила контролу над северним Балканом усред осамостаљења Другог бугарског царства и Немањине Рашке, а другу владу почео је и завршио захваљујући подршци крсташа и Млечана.

Исак I Комнин

Исак I Комнин (грч. Ισαάκιος Α΄ Κομνηνός; 1005 — 1061) је био први византијски цар (1057—1059) из династије Комнина.

Константин II

Флавије Клаудије Константин (лат. Flavius Claudius Constantinus Augustus; рођен фебруара 317. године, погинуо 340. године) био је римски цар између 337. и 340. године. Био је најстарији син Константина Великог и Фаусте и био је рођен у Арлу.

Након смрти свог оца из 337. године, Константин II је постао цар заједно са својим браћом Констанције II и са Констансом. Његов део Царства обухватао је Галију, Британију и Хиспанију.

У почетку Константин II је био чувар свог брата Констанса који је добио Италију, Африку и Илирик. Када је Констанс одрастао, 340. године, Константин није желео да се одрекне туторства и напао је брата. Али, био је поражен код Аквилеје и погинуо је у бици. Констанс је добио братовљев посед.

Констанције III

Флавије Констанције (? — 2. септембар 421), или Констанције III је био римски војсковођа и на крају римски цар. Током друге деценије петог века је већ неформално држао власт, а 421. је за кратко постао савладар Хонорија, цара Западног римског царства.

Констанције је рођен у Наису, данашњем Нишу. Био је војник од каријере. Као magister militum под Хоноријем, успешно је бранио Западно римско царство. Нарочито се истакао у гушењу побуне узурпатора Константина. За те заслуге добио је титулу патриција и стицао све више утицаја над неспособним Хоноријем. Године 417. се оженио Хоноријевом полу-сестром Галом Плацидијом, а 8. фебруара 421. постао је Хоноријев савладар — но у ствари он је владао читавим Западом.

Источноримски цар Теодосије II није желео да призна Констанцијево именовање за савладара. Наводно је Констанције решио да због тога зарати са Истоком, али пре него што је ишта могао да уради, изненада је умро 2. септембра исте године. Констанције је са Галом Плацидијом имао двоје деце: будућег цара Валентинијана III и Јусту Грату Хонорију.

Констанцијев успех у оквиру царске породице, дао је наду и другим војним командантима на Западу да ће и сами моћи постати цареви. Али, то је само успело Петронију Максиму (владао је додуше још краће од Констанција), док су заслужни варварски команданти били неуспешни у томе (Аеције и Рицимер).

Пријезда II Котроманић

Пријезда II је био босански бан од 1287. до 1290, и син Пријезде I.

Са братом Стефаном делио је власт у Босни до 1290. године. После тога Пријезда II се више не спомиње, а на челу босанске државе остаје само Стефан. За заштитника династије Котроманића сматрао се Св. Гргур (Георгије) Назиански, тј. Григорије Богослов.

Пријезда I Котроманић

Пријезда I Котроманић био је бан Босне и оснивач династије Котроманића, (око 1250—1287)

После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поставио за бана његовог сина Стефана I. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254. године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне „Доње Крајеве“, а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и планине Грмеч.

Бан Пријезда I, са синовима Стефаном I, Пријездом II и Вуком, након што је прибавио сагласност великаша, 8. маја 1287. трајно дарује жупу Земуник својој ћерки и њеном супругу, сину славонског бана Стјепана III Бабонића, као и њиховим потомцима. Бан Пријезда наводи да Земуник поклања у оним границама у којима су га поседовали његови преци и он сам, са свим оним што тој жупи припада, укључујући и људе који је насељавају. Повељу којом је забележен тај правни чин издао је највероватније близу границе жупе Земуник и Глаж, дотадашње границе између поседа Котроманића и Бабонића, односно између Босанске и Славонске бановине.Из Хума су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш, главну гусарску луку, 1278. године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.

Псолике звери

Псолике звери (лат. Caniformia) подред је у оквиру реда звери. Псолике звери обично поседују дугачку њушку и канџе које се не повлаче (за разлику од мачколиких звери). Перајари (фоке, морски лавови, моржеви) су еволуирали од каниформних предака и стога се сврставају у ову групу.

Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Стефан I Котроманић

Стефан I Котроманић (1242 — 1314) је био бан Босне од 1290. до 1314. године. Назива се још и Стефан Котроман, према дубровачким писцима.

Био је господар жупе Врхбосне, а у јесен 1284. године оженио се Јелисаветом, ћерком српског краља Драгутина. Као своје области имао је још и жупе Бањицу, Земуник, Врбању, Доње Краје, Пливу и Луку. Око 1302, бана Стефана потиснули су брибирски кнезови Шубићи и он се склонио у области свога таста, српскога краља Драгутина. Једно време (1287—1290) владао је заједно са својим братом Пријездом II. Њихов отац био је Пријезда I босански бан (1250—1287).

Стефан Остојић Котроманић

Стефан Остојић је био „краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња” (1418—1421) из династије Котроманића и најстарији син Стефана Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418) из његовог првог брака са Кујавом Раденовић.

Поред њега, Остоја је имао још два незаконита сина Радивоја (de facto владар 1433—1435) и Томаша (1443—1461) који су одиграли значајну улогу у последњим деценијама краљевине Босне. Током своје кратке владавине није успео да се наметне властели, али је покушао да обнављањем савеза са Млечанима 1419. године ојача своју позицију. Међутим, то му није много помогло јер се већ наредне године у Босну вратио Твртко II (прва влада 1404—1409, друга влада 1421—1443) који је уз подршку Османлија успео да до априла 1421. године потисне Стефана и преузме поптуну власт. Даљи ток Стефанове судбине није познат, али је извесно да он већ у априлу 1422. године више није међу живима.

Стефан Томаш Остојић Котроманић

Стефан Томаш Остојић је био босански владар из династије Котроманића, чија је титула 1451. гласила „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“. Био је краљ Босне (1443–1461). Рођен је као ванбрачни син босанског краља Стефана Остоје (прва влада 1398–1404, друга влада 1409–1418). Његов син Стефан Томашевић се у Смедереву 21. марта 1459. оженио са Јеленом Бранковић, ћерком Лазара Бранковића, те постао деспот Рашке.

Теодор II Ласкарис

Теодор II Ласкарис (грч. Θεόδωρος Β΄ Δούκας Λάσκαρις; рођен је 1221. или 1222, умро је 18.08. 1258. године) је био никејски цар (1254—1258) из породице Ласкариса и син Јована III (1254 — 1258) коме је од 1241. године помагао у руковођењу државом. Током своје кратке владавине, успео је да сузбије покушај ширења Бугара предвођених Михајлом I Асеном (1246—1257) 1255. године, после чега је наставио своју офанзиву по Балканском полуострву и од Епирске деспотовине одузео област око Српчишта и Драч. На унутрашњем плану се оштро сукобио са оснаженим племством што је умало довело до грађанског рата, пошто је вођа племства Михајло (VIII) Палеолог (1259—1282) покушао да збаци цара уз помоћ Селџука, али је њихов план пропао услед монголске најезде. Његова владавина се изненада окончала 18.08.1258. године, када је умро услед последица епи напада. Наследио га је његов седмогодишњи син Јован (IV) (1258—1261) у чије име је за регента одредио свог пријатеља и сарадника Георгија Музалона. Поред успешних ратних похода и сузбијања снажења племства, његову владавину карактерише и значајан културни процват, због чега су савременици Никеју поредили античком Атином.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.