Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima),[1] је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Serb lands in the 9th century
Српске земље у 9. веку
Serb lands in the 10th century (sr)
Српске земље у 10. веку

Обим

Српско Поморје се простирало од града Скадра на југу, од реке Цетине на северу, изузумајући Дубровник. Током раног средњег века, на том простору су створене српске кнежевине Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Неретљанска кнежевина.[2][3][4] Све ове области, које су лежале у залеђу Горње Далмације, означаване су за време владавине династије Немаањића као Поморска Земља. У позном средњем веку, приморски градови у области Поморја су постепено потпали под власт Млетачке републике, а областима у залеђу су потом овладали Турци. Током Првог светског рата, силе Антанте су Лондонским уговором из 1915. године предвиделе да поменуте области након рата припадну Србији и Црној Гори. Од распада Југославије, поменуте области се највећим делом налазе у саставу Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске.

Границе

Иза српско Приморје било је српско Загорје. Српска обала је подељена у три — источне, средње или централне и западне:

  1. Бококоторска (Црногорска)
  2. Дубровачка
  3. Неретљанска (Херцеговачка)

Источно га је покривала планина Румиjа, чије је име повезано са Румелијом. Западно је, према Константину Багренородном, стигао до реке Цетине. Село Дуги Рат означава границу између османских посједа (босански ејалет) и млетачких у тзв. Млетачка Албаниjа — испод Житванског мира. Претходно су подручје Равних Котора били у власништву Качића и Шубића - све до Ислама Грчког, одакле започиње Хрватско приморје. Источно од српске обале била је Османска Албанија.

Изградња сплитске луке изолира везе српске обале на западу, посебно Сплита, Задра и Равног Котора.

Назив

Назив области среће се у различитим облицима: Српско поморје, Поморске земље, Поморска земља, Приморје, Приморске земље. Српске земље у држави Немањића биле су подељене у две категорије: загорске и поморске. У поморске земље улазиле су Зета, Хум и Травунија с Конавлима, а у загорске Рашка, Босна и остале. Већ крајем 12. века, Вукан Немањић се као владар Дукље и Травуније потписивао и као владар Далмације, што се односило на тадашњу Горњу Далмацију, односно на обалски појас од Бојане до Неретве. У 13. веку пуна титула владара Србије, у којој су наведене приморске земље: Зета, Хум, Далмација и Травунија, биле су замењене тратком титулом, у којој су те земље означене једним термином - Поморске земље. Повеље су почињале интитулацијом: „Ја грешни Стефан, венчани краљ, намесник господин свих српских земаља и Дукље и Далмације и Травуније и Хумске земље”, а завршавале су се потписом који је гласио: „Стефан, по милости божјој венчан краљ и самодржац свих српских земаља и поморских”.

Реч Поморје присутна је у титулама владара Србије и Босне. Тако се нпр. српски краљ Стефан Радослав у 13. веку титулисао као „краљ Србије Поморја”. За време свог краљевања Стефан Душан се у хрисовуљи Хтетовском манастиру из 1343. потписује као "Стефан у Христа Бога верни краљ и Богом самодржац свих српских и поморских и грчких земаља"[5]. Цар Стефан Душан носио је титулу „самодршца Срба и Грка, Поморја и Западних страна”. Међутим, у Душановој титули, како је доказао професор Динић, Поморје означавало је не старе земље Немањића, него нове, које су освојене у Византији. У другим Душановим повељама среће се синтагма „приморска земља”. После изумирања царске династије Немањића босански бан Твртко I крунисао се 1377. у српском манастиру Милешеви у гробу светога Саве као „краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна”. У повељи краљ Твртка I Дубровнику од 10. априла 1378. године пише:

И дођох у земљу Поморску, и дођох овде у славан и добропоштен град Дубровник...

У црквенословенском језику обично се користила реч „Поморје”, а у народном језику „Приморје”. У Босни термин „Поморје”, који је означавао српске земље, постепено је замењен термином „Приморје”. Титула босанског краља Стефана Дабише (1392-1398) гласила је: „Стефан Дабиша, по милости божјој краљ Срба, Босне и Приморја”.

Историја

Serbien 9.Jhd
Српске области и градови у 9. и 10. веку

Током 6. века Далмацију су населили Словени. Притом су њен северни део населили Хрвати, а јужни Срби. Археолошки подаци сведоче о насељавању Срба на територији Дукље и Травуније крајем 6. века. Низ градова на јадранској обали налазили су се у периоду од 7. до 10. века под влашћу Византије, а становништво у њима говорило је романским језицима.

Франачки хроничар Ајнхард је у својим Аналима Франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[6] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[7]

Током 9. века у јужној Далмацији југоисточно од реке Цетине настале су српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, које су биле раздвојене планинским венцима. Временом је у тим областима преовладало је западно хришћанство, а у континенталним областима, укључујући Рашку, источно. Према одлуци црквеног сабора у Сплиту, који се састао 925. године у присуству захумског кнеза, Захумље је прешло под јурисдикцију Сплитске надбискупије. Центар српске државности дуго времена се померао из приморских области дубоко у унутрашњост и обратно. Дукљом, Травунијом и Захумљем периодично су управљали жупани из Рашке током 9. и 10. века. Дукља је међутим успела да сачува политичку независност. Године 1018. приморске области заједно с осталим српски земљама потпали су под власт Византије.

Извесну самосталност у управи имали су приморски градови Котор, Будва, Бар, Скадар, Улцињ и други. У тим градовима живело је романизовано становништво које је углавном говорило романским дијалектима. Славизација у тим градовима почела је тек у 10/11., а завршила се у 12. веку. О историји једне приморске земље, Дукљи, извештава Летопис попа Дукљанина. Неко време Дукља је ујединила под своју власт све српске земље, укључујући Зету, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Међутим, после смрти дукљанског краља Константина Бодина уједињена држава се распала.

Српски кнез Стефан Немања покушао је да освоји Дубровник, али је претрпио неуспех и 1186. године закључио с градом мировни споразум. Најбоље односе са унутрашњим српским областима имао је приморски град Котор. Године 1366. Зета се отцепила од српске државе. У 15. веку после дуготрајног рата са Венецијом изгубљено је цело Зетско приморје, укључујући градове Котор, Скадар, Леш и Улцињ и област Паштровића. Године 1333. будући српски цар Душан продао је Дубровчанима полуострво Стонски рат. Године 1398. године у састав Дубровачке републике ушли су и области Конавле и Приморје, а 1410. године и острва Корчула, Брач и Хвар.

Стефан Котроманић је у 14. веку присајединио Босанској држави Хум - обалу од Омиша до Дубровника. У време владавине угарског краља Лудовика Великог део Хума између река Неретве и Детине потпао је под власт Угарске. После Лудовикове смрти Босне је вратила Хум, као и Котор и неке друге земље. У 15. веку приморске земље неко време налазили су се у састав државе херцега од Светога Саве.

Даља судбина

CoA Primordiae (Illyria)
Апокрифни грб Приморја (илустрација из 16. века)

Када су у 15. веку Турци завладали Балканом, поморске земље нашле су се или под влашћу Венеције или Османског царства. Од 1809. до 1815. године налазили су се саставу Илирских провинција. После тога прикључене су Хабзбуршкој монархији, односно тзв. Краљевини Далмацији. Званичан језик у Далмацији био је италијански. Према плану о обнови српске државе Начертанију, који је 1844. године саставио Илија Гарашанин, Србија је требало да добије излаз на Јадранско море присаједињењем Црне Горе и Северне Албаније. У Југославији старо Српско приморје улазило је у састав Приморске и Зетске бановине. Приморска бановина је 1939. године ушла у састав Хрватске бановине. После Другог светског рата Српско приморје нашло се у саставу федералних јединица Хрватске, Црне Горе и БиХ (подручје града Наума).

Види још

Референце

  1. ^ Јанковић 2007.
  2. ^ Ферјанчић 1959.
  3. ^ Moravcsik 1967.
  4. ^ Коматина 2014, стр. 33-46.
  5. ^ Hrisovulja kralja Stefana Dušana Htetovskom manastiru, Stari srpski arhiv 13 (2014), 143-179 | Marija Koprivica - Academia.edu
  6. ^ Scholz 1970, стр. 111.
  7. ^ Pertz 1845, стр. 83.

Извори и литература

Извори
Литература
Јадранско питање

Јадранско питање или Јадрански проблем, у периоду послије Првог свјетског рата, представља рјешавање судбине територија дуж источне обале Јадранског мора које су раније припадале Аустроугарској. Коријен проблема налази се у тајном Лондонском уговору, који је потписан за време рата (26. април 1915), али и у растећем национализму, посебно у италијском иредентизму и југословенству, што је на крају довело до стварања Југославије. Питање је било главна препрека крају Париске мировнке конференције, али је дјелимично рјешен Рапалским споразумом између Краљевине Италије и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (12. новембар 1920).

Брач

Брач је острво у Хрватској, у Јадранском мору у Сплитско-далматинској жупанији. Налази се у середњедалматинској групи острва, површине 394,6 km². Од копна га дели Брачки, од Хвара Хварски канал, а од Шолте Сплитска врата.

Грађен је од кречњака и представља пространу непотопљену антиклиналу горњокредне старости. Највиши врх је Видова гора (Видовица, Сутвид) са 780 m. Северна обала је развијенија од јужне. На острву најчешће дувају југо и бура, а у летњим месецима маестрал. Падавина има више у унутрашњости (Пражнице 1420 mm) него при мору (Сутиван 720 mm). На острву нема површинских токова, па је питка вода 1970. доведена подморским водоводом са копна из реке Цетине.

Биљни покров чини ниска средоземна шикара (макија), шуме алепског и црног далматинског бора и камењар. Само се шестина острва обрађује.

Насеља у унутрашњости су старија од приморских. Од 15. века насељавају се увале уз морску обалу и оснивају се нова насеља. У XVII и читавом 18. веку наставља се досељавање из унутрашњости које је изазвало даљи развој приморских насеља. Највише становника живело је на Брачу у пописној 1900. години - 24.408 становника. Привредна криза, настала је пропашћу винограда због напада филоксере, изазвала је интензивно исељавање у прекоморске земља (Чиле, САД и Аргентина).

Глагољаши

Глагољаши су католички хрватски свећеници који користе хрватска глагољица и хрватскославенски литургијски језик.

Њихова активност је почела у 9. веку и трајала је све до 16.-17. века. Напреда контрареформације и крају дугог рата угасили су глагољаши. На основу Житватороског мировног споразума, католици имају право да граде цркве у Османском царству, а посебно у босанском ејалету. Католичка пропаганда у српским земљама однијела је глагољаше, а глагољица је замијењена латиницом по цијелој Далмацији. Глагољаши су само хрвати, док су босански фрањевци срби који користе боцанчицу до 16-17 веку. У бугарским земљама босанчица је био позната у 17. веку као српско писмо. Крај хрватске глагољске традиције обиљежен је епохалним радом српске католике - „Словенско царство”. Конгрегација створила илирски језик на бази дубровачког говора.

Ћирилица кроз Преславску књижевну школу ушла је у српске земље, а глагољица кроз Охридску књижевну школу - у хрватске земље у Далмацији.

Дубровачки дијалект

Дубровачки дијалект је српскохрватски. Простире се дуж дубровачке обале.

Овај дијалект говори искључиво о српско приморје око Дубровника. Према Далибору Брозовићу, ово је говор, односно субдијалект а не дијалект. Простире се од Јањине до Бока Которска.

Он је ијекавски са прилично раширеним чакавизма и икавизма.

Историјски ово је језик Дубровачке Републике. Она има историјски велику улогу. На основу тога формиран је заједнички српскохрватски језик према Бечком књижевном уговору. На основу тога Бартол Кашић ствара нови илирски језик.

Према Далибору Брозовићу, овај дијалект је најбоље сачуван у Цавтату, а не у Дубровнику, јер је Дубровник данас коктел говора.

Дубровачки молитвеник

Дубровачки молитвеник или Дубровачки ћирилски молитвеник је српски католички молитвеник „типа часослов”, штампан ћирилицом 1512. у Венецији. Српски филолог Милан Решетар, који је поново издао књигу 1938. године, дефинише њен језик као српски, али напомиње да се употребљавана ћирилица разликује од језика ране православне штампане књиге (рашки jезик) и ближа је оном који користе католици и муслимани (српскословенски jезик).

Дубровачки ћирилски молитвеник је најјаснији доказ, пре католичке пропаганде у српским земљама, да је Далмација српска земља.

Дубровачко-неретванска жупанија

Дубровачко-неретванска жупанија је најјужнија жупанија у Републици Хрватској. Због границе са Босном и Херцеговином код Неума подељена је у два дела: Дубровачки са Корчулом и неретвански.

Захумље

Захумље или Хум, односно Хумска земља (лат. Chulmia) је назив за српску средњовековну област и државу (кнежевину) која је обухватала знатне делове горње (јужне) Далмације, приближно од реке Неретве до града Дубровника, са припадајућим залеђем и острвима.

„Захумљани који сада тамо живе су Срби, који потичу од времена онога архонта који је побегао цару Ираклију.”

Порфирогенит такође пише да су Срби у 7. веку населили и друге делове јужне Далмације, укључујући и две суседне области: Травунију и Неретљанску кнежевину. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђују и вести франачког хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Зета у доба Балшића

Зета у доба Балшића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине великашке династије Балшића, од око 1360. до 1421. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније, а привремено се ширила и на неке друге области у непосредном суседству. Након изумирања владарског рода Балшића (1421), Зета је постала део Српске деспотовине.

Зета у доба Црнојевића

Зета у доба Црнојевића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине династије Црнојевића, од око 1451. до 1496. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне дијелове данашње Црне Горе, са Жабљаком и Цетињем као главним градовима. Настала је након повлачења Српске деспотовине са тог подручја у раздобљу од 1451. до 1456. године, а одржала се све до 1479. године, када је по први пут потпала под турску власт. Државност Зете је обновљена већ 1481. године и сачувана је све до 1496. године, када је Зета по други пут потпала под власт Османског царства. Током овог раздобља, у вријеме владавине Црнојевића, за подручје Горње Зете почиње се користити и назив Црна Гора. На овај период непосредно се надовезује и рано раздобље турске власти, од 1496. до око 1530. године, током кога су значајну улогу на том простору имали последњи представници породице Црнојевића, Стефан II Црнојевић и црногорски санџакбег Скендер Црнојевић.

Италијанска управа за Кварнер

Италијанска управа за Кварнер (итал. Reggenza Italiana del Carnaro) била је држава коју је песник и авантурист Габријеле Данунцијо прогласио у Ријеци 8. септембра 1920. године. Ова самопроглашена држава никад није добила међународно признање и у децембру ју је заменила Слободна Држава Ријека.

Корчула (острво)

Корчула (итал. Curzola, грч. Κόρκυρα Μέλαινα [Kórkyra Mélaina], лат. Corcyra Nigra, стнем. Kurzel, стсл. Кркар) је хрватско острво на Јадранском мору поред далматинске обале.

Макарска

Макарска је град у Хрватској у Сплитско-далматинској жупанији.

Неретљанска кнежевина

Неретљанска кнежевина (такође позната и као Паганија) била је српска средњовековна кнежевина, односно земља, која се у периоду од 7. до 10. века простирала у приморским областима између река Неретве и Цетине. Ову област су настањивали Срби, који су по реци Неретви прозвани Неретљани, а Византинци су њихову земљу прозвали "Паганија" због тога што њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба и осталих Јужних Словена.

Приморци (Срби)

Срби Приморци, односно приморски Срби су Срби са подручја Српског приморја. У најширем смислу, појам се такође може односити и на целокупно српско становништво са простора Јадранског приморја. Током средњег века, Српско приморје је обухватало приморске делове Српских земаља. Те области су називане Поморским земљама, а обухватале су све српске приморске области, почевши од Дукље, односно Зете, преко Травуније са Конавлима, до Захумља и Неретљанске кнежевине, са острвима. У том смислу, у средњовековне приморске Србе су спадали: Дукљани, односно Зећани, затим Травуњани, Конављани, Захумљани и Неретљани. Током позног средњег века, већи део тог простора је био у саставу Доње Зете и Херцеговачког приморја, односно потоње Млетачке Далмације, којој је припадала и Бока которска са Грбаљем и Паштровићима. Данас је јужни део Српског приморја по државној припадности познат као Црногорско приморје, а северни део већим делом припада Дубровачком приморју. Приморска одредница је остала сачувана у називима обе српске православне епархије: Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

Сплитско-далматинска жупанија

Сплитско-далматинска жупанија се налази у јужној Хрватској. Обухвата подручје средње Далмације, а седиште јој је у граду Сплиту. Граничи се са Шибенско-книнском жупанијом на сјеверу, и са Дубровачко-неретванском жупанијом на југу.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

Црвена Хрватска

Црвена Хрватска (лат. Croatia Rubea) је израз, ознака и концепт из 17. века. Прво помињање српске обале овим изразом је у Летописа попа Дукљанина. Поред Црвене Хрватске, постоје и Бијела Хрватска. Према неким претежно хрватским тумачењима, не само да је Млетачка Албанија — хрватска, већ и Османска Албанија, колико и Валона.

Летопис попа Дукљанина сачуван је у латиничном препису из 17. века. Верује се да је првобитно постојао славенски изворник.

У науци постоје различита мишљења о времену настанка хронике и интерпретацији удела информација у њему. Многе су хронике неистине, као што је мешање Гота и Словена.

Тврдње у њима /тзв. Црвена Хрватска/ морају се упоредити са другим поузданим изворима. Проглас католичке српске обале хрватском супротно је информацијама Константина Багренородног и спроведеној Самуилове српске кампање у раном 11. веку, тј. пре Велики раскол.

Израз се може разјаснити и објаснити у контексту босанског ејалета формираног с Турском Хрватском и слиједећег дугог рата који је окончан Житванском мира. Одмах по завршетку дугог рата створена је нова књижевна норма — илирски језик. У светлу контрареформације, Конгрегација је започела широку католичку пропаганду која је стигла и до бугарских земаља. Током 17. века, католичка пропаганда у Влашкој и Молдавији заменила је средњебугарски језик — креолским. У ту сврху, након Ужгородске уније, објављена је Кантакузинова Библија која је замењивала Острошка Библија. Након побуна сејмена и домобрана.

Црква светог Михајла у Стону

Римокатоличка црква светог Михајла у Стону спада у ред најстаријих цркава на српском Поморју која се налази недалеко од данашњег Стона на Пељешцу у републици Хрватској, а сматра се да је задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића (око 1050 — 1081). Подигнута је и живописана око 1080. године у старом Стону на месту старије и веће цркве, која је могла бити седиште захумског епископа у IX и X веку. Спада у ред цркава са продуженом основом и то њихову сложенију варијанту тј. у ред једнобродних цркава са куполом и најзначајнији је споменик те врсте на српском Поморју.

Фрескопис припада ранороманичком сликарству и сличан фрескопису који се може наћи у бенедиктанским манастирима, али и са француским фрескама из XII и XIII века. Српски историчар уметности Светозар Радојчић је у фрескопису уочио тематску сличност са деловима „Летописа Попа Дукљанина“, нарочито са делом о животу Јована Владимира (око 991 — 1016). Најзначајнија фреска у цркви је свакако ктиторска композиција на којој је приказан сам краљ Михајло са моделом цркве и краљевским венцем западног типа, што иде у прилог тези да је потврду краљевског достојанства добио од папе Гргура VII (1073 - 1085). Поред фрескописа, цркву је красила и богата камена орнаментика, која се данас налази у стонском лапидаријуму.

Теме Црне Горе 
Историја
Географија
Политика
Привреда
Друштво

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.