Српско-црногорски унионизам

Српско-црногорски унионизам или црногорско-српски унионизам је јужнословенска политичка идеологија која се залаже за недјељивост савеза Србије и Црне Горе. Она признаје Црну Гору као дио политичке заједнице са Србијом и противи се покрету независности Црне Горе и њеном постојању ван те заједнице.[1]

Историја

Крај 19. и почетак 20. вијека

Serbian Orthodox Church in Kotor
Српска православна црква у црногорском граду Котору

Као резултат руско-турског рата 1878. године званично су признате независности Србије, Црна Горе и Румуније. Црна Гора и Србија су играле главну улогу у Балканском савезу током Првог балканског рата, а заједно су се бориле и против Тројног савеза током Првог свјетског рата. Током Крфске конференције доњета је Крфска декларација која је потврдила будуће сједињење Црне Горе и Србије.

Прва Југославија

Од 24. до 26. новембра 1918. у састав Србије ушле су Срем, Банат, Бачка и Барања, а и Црна Гора — одлука је донесена на Подгоричкој скупштини. Убрзо након присаједињења и осталих јужнословенских земаља дошло је до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Црногорска краљевска породица на челу са краљем Николом Петровићем била је приморана да емигрира у Италију током Првог свјетког рата, а краљ Никола је претендовао на црногорски пријесто до краја живота. Присталице конфедералног уједињења Србије и Црне Горе — зеленаши — 7. јануара 1918. године уз италијанску помоћ, организовали су Божићну побуну, али буна није била успјешна и већина побуњеника је лишена слободе.

У самој Краљевини се међутим није смирио сепаратистички и федералистички елемент. Идеолог равноправног савеза Црне Горе и Србије био је Секула Дрљевић, предсједник Црногорске федералистичке странке. На почетку, за вријеме Првог свјетског рата залагао се за стварање јединствене државе за све Србе, али је на крају своје ставове промјенио у сепаратистичке.

Други свјетски рат

Вермахт је напао Југославију 6. априла 1941. године: Њемачка није опростила Југославији војни пуч којим је поништено потписивање споразума са Силама Осовине. За неколико дана држава је поражена, а њена је територија или подијељена околним државама или су створени марионетске државе. На територији Црне Горе је створена марионетске краљевина, чији је дефакто владар био италијански краљ Емануел, који је постављао свог гувернера. Сви претенденти на црногорски пријесто су одбили круну, укључујући ту и Михаила Петровића Његоша унука краља Николе. Премијер је био Секула Дрљевић.

Јово Поповић је 12. јула 1941. званично најавио оснивање државе, која је наводно додјељена Италијанима. Црногорци су сутра „захвалили” Италијанима устанком у цијелој земљи: у борби је ступила Комунистичка партија Југославије којом је у Црној Гори командовао Милован Ђилас. Иако је борба ступли веома брзо, Италијани и црногорски квислинзи су претрпјели велике губитке, а у земљи је ступио герилски рат. У септембру 1943. године Италијани су капитулирали, али то није значи да је рат приведен крају. Усташе Анте Павелића су ушле у Котор, а Црном Гором је владала њемачка администрација. Тек у децембру 1944., усљед налета совјетских, југословенских и бугарских трупа Њемци су напустили Црну Гору.

Друга Југославија

Вођа антифашистичког покрета у Црној Гори био је Нико Миљанић, који је предводио Црногорску антифашистичку скупштину народног ослобођења. У новоствореној социјалистичкој Југославији, Црна Гора је имала статус републике. Након смрти Тита дошло је до демократизације, што је довело до слабљења јединствене државе. На референдуму о независности 1992. грађани Црне Горе су изабрали останак у Југославији са огромном већином.

Трећа Југославија

Трећу Југославију коју су чиниле Република Србија и Република Црна Гора трајала је до 2006. када је Црна Гора на референдуму изгласала независност 21. маја, и исте године, 3. јуна Скупштина Црне Горе је прогласила независност и од тада СЦГ више не постоји.

Види још

Референце

  1. ^ Morrison 2009, стр. 218.

Литература

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Вељко Кадијевић

Вељко Кадијевић (Главина Доња, 21. новембар 1925 — Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. фебруара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.

Горан Хаџић

Горан Хаџић (Винковци, 7. септембра 1958 — Нови Сад, 12. јул 2016) био је српски политичар и бивши председник Републике Српске Крајине. Хаџић је пред Међународним судом за ратне злочине оптужен за злочине против човечности. Ухапшен је 20. јула 2011. године у селу Крушедол на Фрушкој гори.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Милан Мартић

Милан Мартић (Жагровић, 18. новембар 1954) је бивши српски политичар и председник Републике Српске Крајине од 1994. до 1995. године.

Године 2007. је осуђен пред Хашким трибуналом на 35 година затвора за „прогон, убиства, притварање, мучење, нехумана дела, окрутно поступање, нападе на цивиле, депортације и присилно премештање несрпског становништва, безобзирно разарање насеља и верских објеката и пљачку имовине Хрвата и Бошњака у РСК, Цазинској крајини и Загребу“. Тренутно је у затвору у Естонији.

Миле Мркшић

Миле Мркшић (Вргинмост, 1. мај 1947 — Лисабон, 16. август 2015) био је генерал-мајор Југословенске народне армије. Учествовао је у бици за Вуковар 1991. године. Оптужен је да је одговоран за масовно убиство 260 људи који су убијени након пада Вуковара.

Након битке за Вуковар унапређен је у генерал-мајора ЈНА, а касније је постао врховни командант Српске војске Крајине маја 1995. године. Пензионисан је као генерал-потпуковник Војске Југославије након пораза крајишке војске августа 1995. године.

Отпужен је 1995. заједно са Мирославом Радићем, Веселином Шљиванчанином и Славком Докмановићем од стране Међународног суда за бившу Југославију. У оптужници стоји да је одговоран за масовно убиство на Овчари, недалеко од Вуковара, отприлике 260 мушкараца.

Добровољно се предао Хашком трибуналу 15. маја 2002. и истог дана је пребачен у притвор. Суђење је почело октобра 2005.

Дана 27. септембра 2007, судско веће Хашког трибунала је осудило Мркшића на 20 година затвора за помагање и подржавање мучења, окрутног поступања и убиства 194 хрватска заробљеника на фарми Овчара, 20. новембра 1991.Сахрањен је на београдском гробљу Лешће 28. августа 2015. године.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Крајишник

Момчило Крајишник (Сарајево, 20. јануар 1945) бивши је привредник и српски политичар Срба из Републике Српске и југословенске социјалистичке републике Босне и Херцеговине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

СФОР

СФОР (енгл. The Stabilisation Force) су биле међународне војне снаге под командом НАТО-а, чији је глави задатак био заштита Дејтонског мировног споразума.

СФОР је спроводио операције под именом Операција заједничка стража (енгл. Operation Joint Guard) у периоду од 21. децембра 1996. до 19. јуна 1998. и под именом Операција заједничко ковање (енгл. Operation Joint Forge) у периоду од 20. јуна 1998. до 2. децембра 2004.

Земље које су имале војне трупе у склопу СФОР-а су биле: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Исланд, Италија, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, Уједињено Краљевство, САД. Од земаља изван НАТО-а, учествовале су: Албанија, Аустрија, Аргентина, Бугарска, Естонија, Финска, Ирска, Летонија, Литванија, Малезија, Мароко, Румунија, Русија, Словачка, Словенија, Шведска и Аустралија.

Број трупа је 2002. године смањен на 12.000 војника, потом двије године касније (2004.) на свега 7.000.

СФОР је наследио ИФОР, а замењен је ЕУФОР-ом, снагама Европске уније 2. децембра 2004.

СФОР је био подјељен у три операционе зоне:

Мостар МНБ(С) - италијанска, фрацуска и шпанска зона

Бања Лука МНД(W)- британска, канадска и холандска зона

Тузла МНД(Н)- америчка, пољска, руска и шведска зона.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.