Српско-турски ратови (1876—1878)

Српско-турски ратови или Српски ратови за независност су општи називи за ратове који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије[1] и Кнежевине Црне Горе.[2] Ратови су вођени у циљу ослобођења поробљених српских области и добијања пуне државне независности. Ратовима је непосредно претходио устанак у Херцеговини, који је избио 1875. године, покренувши серију оружаних побуна и устанка на против турске власти.[3] Ратови су вођени са промењивим успехом, а окончани су ослобођењем и прикључењем појединих српских области и стицањем пуне државне независности, која је Србији и Црној Гори призната на Берлинском конгресу.

Српско-турски ратови (1876—1878)
Bitka za moravac

Битка код Алексинца, августа 1876.
Време:28/(30. јун) 1876. - 3. март 1878.
Место:Црна Гора, Србија и Херцеговина
( Османско царство)
Резултат: Берлински конгрес
Сукобљене стране
 Кнежевина Србија
Књажевина Црна Гора Кнежевина Црна Гора
 Руска Империја
 Османско царство
Команданти и вође
Кнез Милан
Никола I Петровић
Бајо Бошковић
Пеко Павловић
Мехмед Али-паша
Ахмед Мухтар-паша
Селим-паша
Назим-паша
Јачина
130. 000 140. 000
Жртве и губици
1. 500 1. 000

Позадина

Српски устаници су, 1875. године, подигли устанак у Херцеговини, тада у саставу Османског царства, који је више био усмерен против локалних феудалних господара него против централне власти у Цариграду, покренувши при томе серију побуна и устанка против отоманске силе на Балкану. У таквим околностима, без могућности да остану по страни, две полунезависне кнежевине, Србија и Црна Гора, објављују рат Османском царству 18. јуна 1876. године. Политичке прилике у свету нису ишле у прилог Србима у овом рату. Пошто се руска царевина сматрала за главног такмаца са интересима западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски рат против Османског царства. Све званичне молбе, које је српска влада упутила европским владама су биле игнорисане. Србија је била препуштена самој себи.

Однос сукобљених снага

Јужно од тврђаве и вароши Алексинац сконцентрисала се под командом Черњајева главнина Српске војске, која се састојала од три дивизије и различитих добровољачких одреда у укупном броју од око 45.000 војника. На североистоку код Зајечара, Лешјанин, командовао је пешадијском дивизијом (6000) и имао подршку коњице као и бугарске добровољачке бригаде (2000). На Западу су се налазиле две слабе дивизије (свака по 5000 војника), једна на југозападу код Ужица под командом Заха и друга на северозападу код Шапца под командом Алимпића. Главно пешадијско наоружање била је пушка М.1870, српска „пибодуша“, која је имала учинак сличан руском Крнку. Артиљеријске батерије су биле састављене од бронзаних топова, Ла хит система, различитог калибра који су били инфериорнији у односу на турске крупове. Коњицу се састојала од малог броја ескадрона, која се због природе самог планинског терена није развијала, а постојећи коњички ескадрони нису били баш најбоље опремљени. У то време, Србија је била решила да прихвата све врсте добровољаца, који су долазили из различитих држава и градова, укључујући италијанске присталица Гарибалдија и пруске официре, представници различитих националности су се борили као добровољци - Енглези, Италијани, Французи, Грци, Румуни и Пољаци. Ипак, највећи добровољачки одреди су били састављени од Руса и Бугара. Током рата од 1876-77, на иницијативу Ђузепеа Гарибалдија формиран је одред који се састојао од неколико стотина италијанских добровољаца. Руски добровољачки одред формално независан од руске државе је стао у одбрану Србије. Највећи број руских добровољаца се борио у саставу Тимочко - моравске армије, чији број је био око 2200, од тога било је 650 официра, а 300 лица представљало је медицинско особље.

Главнина Османске војске је била сконцетрисана код Софије под командом Абдула Керима од 50.000 војника, у чијем саставу су биле и нерегуларне снага башибозлука и Черкеза. У пограничној тврђави Ниш налазио се гарнизон под командом Мехмеда од 8.000 војника. На северозападу код Видина, Осман Нури имао је под командом 23.000 војника. На западу су били смештени мали гарнизони, у Бијељини и Зворнику, са значајним снагама (12.000 углавном Арапа и Египћана), под Дервишом и Мехмед Алијем. Значајан број резервиста који су послати у рат био је наоружан бившом британском пушком Снајдер-Енфилд. Побољшана Пибоди-Мартин пушка је све више била заступљена и сигурно је коришћена од стране египатских трупа. Круп топови, по извештајима, су били у саставу артиљеријских батерија, мада је значајан број су чинили и бронзани топови.

Први српско-турски рат (1876—1877)

Serbian military camp
Војни логор Српске војске током рата 1876. године
Serbian artillery during Serbian–Ottoman wars
Српска артиљерија у ратовима 1876-1878
Juriš na Babinu glavu
Јуриш на Бабину главу, илустрација из великог илустрованог календара „Орао“ (1877)

Српска офанзива

Амбициозан српски план је предвиђао заузимање Ниша и напад на Софију (данас главни град Бугарске) са главном војском под командом Черњајева, а остале снаге би вршиле маневарска дејства. На западном фронту маневарски напади српске војске су одбијени а на северо-источном фронту Лешјанин је поражен код Великог Извора. Није успео да задржи османски контранапад на Тимоку након чега се повукао у утврђење код Зајечара који је заузет 7. августа. Главни напад на југу је започео релативно добро, форсирајући долину реке Нишаве заузета је стратешка кота, Бабина Глава, северно од Пирота. Међутим, турски одговор је убрзо уследио слањем две колоне под Сулејманом и Хафизом, нападајући Србе са бока натерали су их да се врате назад у долину. После низа жестоких борби Черњајев је био присиљен да се повуче на линије код Књажевца. Погрешено је веровао да ће главни турски напад бити изведен код Зајечара на северу, оставио је пуковника Хорватовића да брани положаје код Књажевца од надирујућих удружених турских колона, а сам се повукао у планине западно од Тимока да брани и утврди положаје у долини Мораве.

Битке на Морави

Serbian health care car
Транспорт рањеника у зграду Начелства (Општине) која је током рата служила као болница, у Јагодини, 1876. Фотографију је начинио руски дописник И. В. Громан.
Novo groblje 7
Споменик преминулим рањеницима из ратова 1876—1878. и 1885. на Новом гробљу у Београду

Турски командант Абдул Керим није желео да напад изврши између Тимока и Мораве због тешког планинског терена. Уместо тога сконцентрисао је главне снаге од 40.000 војника код Ниша и одлучио да се главни напад изврши по лакшем терену у долини Мораве према Алексинцу. Черњајев, у међувремену, сконцетрисао је снаге од око 30.000 војника на обе стране реке Мораве, укључујући и околне планине.

Турске главне снаге које су наступале од Ниша десном страном Јужне Мораве, после тешких борби 21. и 22. августа код села Житковац, избиле су на линији СтанциКрупац, где су заустављене ватром српских јединица. Наредног дана, 23. августа, развила се жестока борба на целом фронту, нарочито према Алексинцу. Најзначајнији и најбоље утврђен део се налазио у средишњем одсеку линијом Глоговачка коса – Шуматовац – Стрчки крак, где је изграђено 18 већих и мањих редута, који су били наоружани са 40 позицијских топова разног калибра. Положај се налазио на висини чиме је омогућавао добре услове за дејство топова као и вођење фронталне и унакрсне ватре на широку и откривену долину. Турци су задржали свој почетни распоред, Саибов корпус на левој обали, у центру корпус Ахмед Ејуб –паше и Саибејовом дивизијом на десном крилу, као и артиљеријском подршком у позадини. У рану зору, отпочео је турски напад, Саибов корупус кренуо је у напад на левом крилу, како би заузеле утврђење испред Житковца, обе стране су се до подне огорчено бориле око тог положаја. Међутим, српске трупе су успевале да задрже положаје и спрече турски продор на левој обали Мораве у позадину Алексинца. Командант Абдул Керим је издао наредбу Ејубовом корпусу да отпочне планирани главни напад на централни српски положај, Шуматовац, иако на левом крилу није постигнут успех продора у позадину Алексинца. После двочасовне артиљеријске канонаде турских батерија, од 8 до 10 часова пре подне, почео је фронтални ударни напад храбре и незадрживе турске пешадије. Редови турских војника су надирали према малој долини из које се пружао шуматовачки вис, са којих је истог часа почела да дејствује српска артиљерија, а потом фронтална у унакрсна ватра. Претрпевши велике губитке, турска пешадија је морала прекинути даље наступање. Браниоци, након више турских јуриша, су успешно одбранили положаје, а увече престала је борба на целом фронту.

Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само Русија и Аустроугарска играле најактивнију улогу. Оне су формално настојале да постигну неки споразум са турском владом о промени администрације у Босни и Херцеговини и да се дају неки уступци другим народима и државама. На великој Цариградској конференцији од 11. децембра 1876. до 20. јануара 1877, није прихваћена молба српског кнеза да се на конференцији саслуша и српски представник. Како истиче Јован Вукић у мало познатој студији на француском језику „Српски народ у Великој источној кризи од 1875. до 1878. Студија из политичке историје“ (Женева 1919), Србија је на конференцији ућуткана решењем да ће се поштовати њене предратне границе. На леп начин јој је речено да мора бити срећна што ништа није изгубила. Црној Гори је обећано увећање у правцу Херцеговине и Албаније. Цариградска је конференција донела одлуке да Босна и Херцеговина постане аутономна и да се њена територија издели у неколико унутрашњих кантона. Султан би наименовао једног генералног гувернера, а велике силе би гарантовале овај поредак на рок од пет година. Руководиоци посебних кантона, који су на турском називани „нахије мудирлуци“, бирани су од стране кантоналних већа и од њихових чланова из оне вере која је сачињавала већину у дотичном кантону. Више кантона се уједињавало у округе (санџаке), а на њиховом челу би султан постављао начелнике из већинског становништва.

Serbain officer hat during Serbian Turksih war of 1876
Капа ношена од стране официра кнежевине Србије током ратова са Турском 1876-1878

Други српско-турски рат (1877—1878)

Сенка на све ове тајне и јавне погодбе око решавња Велике источне кризе је дошла након коначне победе руске и српске војске над турском до почетка марта 1878. У другом рату је српска војска пробала вредности свог преображаја. Успела је да ослободи делове југоисточне Србије са Нишом и Пиротом као главним ослонцима. Унутрашње побуне незадовољне опозиције су онемогућиле да српски одреди уђу раније у поприште под знатно повољнијим околностима него у рату 1876. ("Црвено барјаче"). То је био и разлог да нису ослобођени Скопље и Приштина. Након ових великих војних победа руске војске и склапања прелиминарног Сан-Стефанског мира 3. марта 1878, све су велике силе настојале да тајним погађањем са султановом владом добију неке уступке. Велика Британија је на тај начин од султана добила Кипар, а Аустроугарској није пошло за руком да јој султан омогући легалну окупацију Босне и Херцеговине. Са руске стране је српској влади стављено на знање да се не сме противити Аустроугарској и захтевати делове Босне. Пре него је добила мандат великих сила да окупира Босну и Херцеговину, хабзбуршка је политика успела да на своју страну придобије све главне чиниоце. Њени агенти су на своју страну окренули већину фрањевачког свештенства и део муслиманских земљопоседника. Херцеговачки устанак је био под командом црногорског кнеза, а он је био у тесној вези са представницима аустријског цара. Добијао је одређену финансијску помоћ и био задовољан да су велике силе биле видљиво склоне да Црној Гори дају територијално увећање и излаз на море. Устаници у Босни су главно упориште изградили на тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поред штаба пуковника Деспотовића, ту у Црним Потоцима су подигнута спремишта за залихе хране и опреме. Та је утврда била природно заштићена јер је као клин дубоко улазила у аустријску територију и без повреде границе се није могла заузети. Управо користећи свесну небудност аустријских органа, турска је војска 4. августа 1877, користећи се слободним пролазом преко границе, разорила то упориште и разбила последње знатније устаничке формације.

Stamp of Russia 2013 No 1686 Russo-Turkish War 1877-78
Маркица у част Руско Турског рата 1876-1878

Припремајући се за Берлински конгрес, Русија је настојала да пре њега извуче неке користи у тајном погађању са аустроугарском дипломатијом. Привремено је подржавала идеју о аутномији Босне и Херцеговине, како би је касније могла предати за вредније уступке у Македонији и Бугарској. Након пораза у Црним Потоцима, устаници су у Босни били формирали једну привремену владу и обновили неколико устаничких чета. Двојица устаничких старешина су у сељачким оделима успела да дођу у Београд и састану се са представником владе Јованом Ристићем.

„Он их љубазно прими, и саслушавши њихову молбу, одговори им, да им Србија никакве помоћи дати не може, пошто се у последњем рату с Турцима јако истрошила“.

На веће је разочарење наишла једна мала делегација са славјанофилима у Москви, који су у складу са званичном царском политиком сву енергију посветили ослобођењу Бугарске, а Србима саветовали да се споразумеју са Аустроугарском око осигурања аутономије Босне и Херцеговине и постизања независности државе. Попуштајући притиску, српској влади је једино остало да од хабзбуршких дипломата добије подршку око изградње железнице и повољнијег разграничења са Бугарском. У питању српских поседа западно од реке Дрине је ћутала, пазећи да не даје никакве изјаве „из којих би изгледало, као да се Србија одриче Босне, или да је уступа“.

Референце

  1. ^ Попов 1981.
  2. ^ Јовановић 1981.
  3. ^ Екмечић 1981.

Литература

Спољашње везе

Берлински конгрес

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен Руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Северне Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. - окупација, 1908. - анексија).

Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

Битка код Великог Извора

Битка код Великог Извора или Великоизворска битка одиграла се 18. јула 1876. код Великог Извора недалеко од Зајечара између српске и турске војске за време Првог српско-турског рата. Турска војска је победила и после тога кренула је у офанзиву у долини Тимока.

Битка на Ђунису

Битка на Ђунису или Ђуниска битка одиграла се од 29. октобра 1876. на левој обали Јужне Мораве крај Ђуниса између српске и бројчано надмоћније турске војске за време Првог српско-турског рата. Турска војска је победом у тој бици створила услове за даљње покоравање Србије, али на руску претњу била је присиљена да 1. новембра 1876. пристане на примирје.

Битка на Шуматовцу

Битка на Шуматовцу (тур. Aleksinaç Muharebesi) се десила 1876. године на територији Кнежевине Србије током Првог српско-турског рата.

Након неуспеха офанзиве српске војске у јулу и августу, Отоманска војска је кренула у напад.

Будимпештанска конвенција 1877.

Будимпештанска конвенција је била тајна конвенција између Русије и Аустроугарске поводом поделе интересних сфера уочи Руско-турског рата 1877-1878. године.

Велика народна скупштина у Београду (1877)

Велика народна скупштина у Београду је одржана 14—16. фебруара 1877.

Друга влада Стевче Михаиловића

Друга влада Стевче Михаиловића је била влада Кнежевине Србије од 6. маја 1876. до 13. октобра 1878.

Други српско-турски рат

Други српско-турски рат 1877—1878., је био рат Кнежевине Србије против Османлијске Турске у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије. Рат је трајао од 13. децембра 1877. до 5. фебруара 1878. године.

Србија као савезник водила је успешан рат у коме је српска војска допрела за неколико недеља до Косова, Чукарка и Ћустендила. Србија је захваљујући тим војним успесима добила и давно очекивану независност, као и врањски, прокупачки, нишки и пиротски округ.

Кумановски устанак

Кумановски устанак је био устанак српског народа почетком 1878. године у северној Македонији, којим је покушао да ослободи област из руку Османског царства и да се уједини са Кнежевином Србијом, која је била у рату са Турцима у то време. Са ослобођењем Ниша (децембра 1877.) и Врања (јануара 1878), побуна је била активирана са герилским борбама.

Побуњеници су добијали тајну помоћ од Владе Србије, иако је устанак трајао само 4 месеца, све до њеног сузбијања од стране Турака.

Народна скупштина Србије у Крагујевцу 1877.

Редовни сазив Народне скупштине је био одржан у Крагујевцу од 19. јуна до 24. јула 1877.

Народна скупштина Србије у Крагујевцу 1878.

Редовни сазив Народне скупштине за 1877. био је одржан у Крагујевцу од 24. јуна до 25. јула 1878.

Никола Коле Рашић

Никола Коле Рашић (Ниш, 1839 — Ниш, 6. август 1898) је нишки четнички војвода и један од руководилаца организације Нишког комитета (одбора) из периода Српско-турских ратова (1876—1878), а касније и политичар у време мира.

Први српско-турски рат

Први српско-турски рат 1876—1877. (у народу познат и као Јаворски рат) се водио између Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875. Српска војска није била успешна у окршају са Турском током овог рата. После првих сукоба са турском војском претрпела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је задржала све своје територије које је имала пре рата.

Рајхштатски споразум

Рајштатски споразум потписан је 8. јула 1876. године између Руске империје и Аустроугарске, чиме су регулисана међусобна спорна питања и договорено заједничко иступање поводом избијања источне кризе, односно Српско-турског рата 1876. године.

Санитетска кола Јаромира фон Мундија

Санитетска кола др Јана Мундија су запрежно санитетско-траснспортно средство намењено за превоз рањеника и медицинског особља које је први пут примењено у Кнежевини Србији у време Првог српско-турског рата, вођеног од 1876 до 1878. године. За оно време а и много деценија касније, у миру и ратовима који су вођени на узаврелом Балканском полуострву до завршетка Великог рата овакав начин збрињавања настрадалих још дуго је био неопходан.

Санстефански споразум

Санстефански споразум је био споразум о миру између Руског царства и Турске после Руско-турског рата. Мировни уговор је потписан 3. марта 1878. у месту Сан Стефану, малом месту западно од Истанбула. Турци су, уплашени присуством руске војске, пред зидовима престонице прихватили услове мира, иако су они Османско царство лишавали готово свих поседа у Европи.

Одлуке овог уговора биле су:

Србија, Румунија и Црна Гора, до тада вазалне кнежевине добијају независност.

Русија добија део Бесарабије (данашње Молдавије) који је био у румунском поседу

Румунија добија северну Добруџу, турску територију, као компензацију за Бесарабију

Ствара се Бугарска која је само формално турски вазал и коју у ствари контролише Русија (ова држава би се простирала од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Охрида и Ниша на западу до Црног мора на истоку). Русија је покушала да Источно питање реши у своју корист и стварањем Велике Бугарске, обезбеди превласт на Балкану.Због жестоког противљења европских сила, Србије и Грчке, ревизија Санстефанског уговора извршена на Берлинском конгресу у јуну исте године.

Споменица на рат (1878)

Бронзана споменица на рат 1876, 1877, 1878 године је споменица успостављена 1878. у част коначног ослобођења Србије од турске власти.

Српско-турски ратови

Српско-турски ратови у историји су били многобројни. Први овакви ратови вођени су када су Турци тек дошли на Балкан, до 1459. године, када је Србија коначно покорена. Тада су се одиграле велике битке: Маричка битка и Косовска битка. Потом су вођени за проширење територије 1876-1878. Следећи српско-турски ратови вођени су Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Тополска буна

Тополска буна избила је 25. новембра 1877. (7. децембра по новом календару) на Становљанском пољу више Крагујевца кад су два батаљона (лепенички и јасенички) народне војске одбила да положе заклетву и пођу на границу уочи Другог српско-турског рата.

Истог дана су побуњени војници, са водником Милованом Жижићем на челу, пошли у Тополу очекујући шири покрет за свргавање Милана Обреновића и довођење на власт Петра Карађорђевића.

Кнез Милан је у побуњеним срезовима прогласио ванредно стање и послао из Београда стајаћу војску, која је већ 29. новембра угушила буну и похватала побуњенике. Пред ванредни војни суд изведени су поред учесника и конзервативни опозиционари Аћим Чумић и Илија Милосављевић Коларац, иако њихово учешће није било доказано. Од 70 лица оптужених за велеиздају 30. марта 1878., осуђена на смрт су 23, од којих су шесторица стрељана.

Желећи да уништи свог политичког противника и растући радикалски покрет, кнез Милан је искористио Тополску буну да ликвидира потпуковника Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића. Јеврем је ухапшен средином марта 1878, доведен у везу са побуном и без доказане кривице осуђен и стрељан 19. маја 1878. године.

Ратови и сукоби
Међународни
споразуми
Види још

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.