Српскохрватски језик

Српскохрватски језик (према ISO класификацији српскохрватски макројезик)[2] је вишезначни лингвистички термин, који се према различитим класификацијама јужнословенских језика користио за означавање посебног дијасистемског или макројезичког склопа, у који поред српског и хрватског језика спадају и данашњи бошњачки и црногорски језик. Термин је скован у 19. веку, а усвојили су га лингвисти који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика на српско-хрватским просторима.[3]

Током знатног дела 20. века, појам српскохрватски језик (односно хрватскосрпски језик) употребљаван је као назив за званични језик у бившој Југославији и њеним федералним јединицама: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током тог раздобља, заједничке језичке особине су у поменутим срединама промовисане не само из лингвистичких, већ и из политичких разлога, уз умањивање и занемаривање значајних језичких разлика, што је након губљења политичке подршке у време распада Југославије довело до коренитог редефинисања језичких односа у свим државама-наследницама. У савременој лингвистици постоје различита гледишта о природи српско-хрватско-бошњачко-црногорског дијасистема, који неки лингвисти сматрају плурицентричним језиком са четири стандардизована варијетета, док га други класификују као макројезик, који је састоји од четири сродна, али посебна језика.

Питање о дефинисању овог лингвистичког појма је било предмет бројних расправа, како стручних тако и политичких. Након губитка званичног ISO статуса и укидања посебног "sh" кода 2000. године,[4] дошло је до озваничења посебних ISO кодова за српски и хрватски, односно бошњачки и црногорски језик, а нови ISO код hbs је у међувремену дефинисан као српско-хрватски макројезик, с тим што новопризнати кајкавски језик није укључен у ту макројезичку групу, тако да се званична ISO дефиниција српско-хрватског макројезика по том основу разликује од традиционалног поимања српскохрватског језика.

српскохрватски језик
српскохрватски • хрватскосрпски
srpskohrvatski • hrvatskosrpski
Говори се у Србија
 Хрватска
 БиХ
 Црна Гора
Регионјугоисточна Европа
Број говорника
21 милиона [1] (недостаје датум)
ћирилица
латиница
Званични статус
Службени језик у
  •  Србија (као српски језик);
  •  Хрватска (као хрватски језик);
  •  БиХ (као бошњачки, српски и хрватски језик);
  •  Црна Гора (као црногорски језик);
  •  ЕУ (као хрватски језик)
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-1sh (укинут 2000)
ISO 639-3hbs – укључујући код
Појединачни кодови:
srp – српски језик
hrv – хрватски језик
bos – бошњачки језик
cnr – црногорски језик
{{{mapalt}}}
  Подручја где је српскохрватски језик већински (2005)

Историја

Serbo croatian dialects historical distribution 2-sr
Распрострањеност српских и хрватских дијалеката пре миграција из 16. века

Прве замисли о стварању јединственог књижевног језика, који би служио као заједнички језик свих Срба и свих Хрвата, јавиле су се током прве половине 19. века међу јужнословенским књижевницима у тадашњем Аустријском царству. Од самог почетка, међу заговорницима таквих замисли постојала су различита мишљења о опсегу и називу будућег заједничког језика. На другој страни, постојале су бројне недоумице о природи читавог подухвата, који је задирао у осетљива етничка и политичка питања. Посебну пажњу на ток и развој овог подухвата обраћале су аустријске власти, које су промовисале политику аустрославизма. Један од главних заговорника те политике, која је подразумевала не само политичко, већ и културно везивање Словена за бечки двор, био је словеначки слависта Јернеј Копитар који је захваљујући својим високим положајима у државној управи вршио знатан утицај на развој културног живота међу Јужним Словенима у Аустријском царству.

Кључни корак ка стварању заједничког књижевног језика учињен је 1850. године, склапањем Бечког књижевног договора од стране осморице књижевника (пет Хрвата, два Србина и један Словенац). Српски учесници у склапању овог договора су били Вук Стефановић Караџић и Ђура Даничић.[5] Овај договор је био плод разних компромиса, те је стога срочен на уопштен начин, без задирања у кључна питања као што су опсег и назив заједничког језика.[6] Ове неодређености су довеле до различитих тумачења и расправа, које су вођене током читаве друге половине 19. века, да би почетком 20. века, у време заоштравања политичке кризе, добиле додатну политичку тежину.

Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на штокавском наречју, односно на источно-херцеговачком дијалекту. У исто време, поставило се питање о статусу књижевног стваралаштва на другим наречјима и дијалектима. Тим поводом је долазило до честих размимоилажења између поборника језичке унификације, који су се залагали за убрзану изградњу и промовисање заједничке језичке норме, и поборника локлних језичких традиција, који су се залагали за полицентрични развој језика и књижевности.

Током 20. века, промовисани су различити концепти заједничког језика, те је тако званични језик у Краљевини Југославији називан "српско-хрватско-словеначки" док је касније у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији називан "српскохрватским" или "хрватскосрпским". Након распада Југославије, концепт заједничког језика је изгубио политичку подршку, тако да је у српској и хрватској средини дошло до повратка на претходно стање, које је подразумевало постојање посебних језика, српског и хрватског. Крајем 20. века, новопроглашени бошњачки језик је постао званична норма међу етничким Бошњацима, а исто се почетком 21. века догодило и са новопроглашеним црногорским језиком, који је постао званична норма међу етничким Црногорацима.

Питање опсега

Већ током 19. века, пред српске и хрватске лингвисте који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика заснованог на штокавском наречју, поставила су се три посебна питања, од којих се прво односило на статус чакавског, друго на статус кајкавског, а треће на однос према словеначком језику. Пошто целовитост српско-хрватског језичког склопа у смислу обухватања свих Хрвата није могла бити остварена без укључивања не само чакавског, већ и кајкавског, тим поводом се прешло преко лингвистичких показатеља, који су сведочили да је кајкавски знатно ближи словеначком но штокавском.[7]

Корак даље је учињен након стварања Југославије (1918), када је извршен покушај условног укључивања словеначког језика у заједнички "српско-хрватско-словеначки" склоп, уз позивање на претходно укључивање кајкавског у српско-хрватски склоп. Већ приликом доношења Видовданског устава (1921) у члану 3. је званично прописано: "Службени језик Краљевине је српско-хрватски-словеначки". Иста одредба је задржана и у Уставу Краљевине Југославије из 1931. године.[8] Иако је ова замисао након Другог светског рата напуштена, питање о постојању или непостојању лингвистичких разлога за истовремено укључивање кајкавског, а искључивање словеначког, постало је главни камен спотицања у расправама о опсегу језика и критеријумима за његово дефинисање.

На питање, због чега се кајкавски укључује, а словеначки искључује из заједничког језичког склопа, поборници заједничког језика никада нису успевали да пруже одговор који би био заснован на лингвистичким критерујумима, тако да је то питање заобиђено и приликом доношења Декларације о заједничком језику (2017). Међу поборницима заједничког српско-хрватско-бошњачко-црногорског језика построји струја која се залаже за свођење језичког опсега на штокавско наречје, што се у хрватској средини доживљава као покушај разбијања хрватског језичког корпуса, који укључује чакавски и кајкавски. Сва ова питања су предмет честих расправа, не само међу лингвистима, већ и у широј јавости.[9]

Особине језика

Попут осталих јужнословенских језика, српскохрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српскохрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.

Називи језика у федералним јединицама бивше Југославије

Српскохрватски језик је имао различите називе у федералним јединицама бивше СФРЈ:

Данашње стандарднојезичке форме

Serbo croatian languages2006-sr
Стање језичких односа из 2006. године

Данашње стандарднојезичке форме које су током друге половине двадесетог века биле у саставу српскохрватске стандарднојезичке форме су:

Као нестандардни постоји и црногорски језик, који још увек није званично нормиран, мислећи притом да се око 36% грађана Црне Горе изјаснило да говори овим језиком.

И данас има људи који се на попису становништва изјашњавају да говоре српскохрватским језиком, иако користе једну од насталих варијанти.

Многи светски лингвисти не признају данашњу социо-лингвистичку поделу јединственог српскохрватског језика на српски, хрватски, бошњачки, црногорски, итд, већ сматрају да се и даље ради о јединственом језику.

Пример истоветности српског, хрватског и бошњачког:

Српски језик Хрватски језик Бошњачки језик
Сарајево је главни град Босне и Херцеговине. Српскохрватски језик је био један од службених језика Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine. Srpskohrvatski jezik bio je jedan od službenih jezika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine. Srpskohrvatski jezik je bio jedan od službenih jezika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Пример разликовања српског, хрватског и бошњачког:

Српски језик Хрватски језик Бошњачки језик
У погледу издувних гасова и загађивања ваздуха у Јерусалиму, било би потребно предузети м(ј)ере безб(ј)едности! Glede ispušnih plinova i onečišćavanja zraka u Jeruzalemu, bilo bi potrebno poduzeti mjere sigurnosti! U pogledu ispušnih[10] gasova i zagađivanja vazduha u Jerusalemu, bilo bi potrebno preduzeti mjere bezbjednosti!

Види још

Референце

  1. ^ „The Slavic Languages” (PDF). Cambridge Language Surveys. Приступљено 19. 6. 2017.
  2. ^ ISO 639-3: Serbo-Croatian is a macrolanguage
  3. ^ Ивић 1991.
  4. ^ ISO 639-2: Change History (sh)
  5. ^ Голуб Добрашиновић, "140 година Бечког договора", Књижевност: месечни часопис, год. 45, књ. 89, св. 4 (1990), стр. 690-704.
  6. ^ Petar Milosavljević, Uvod u srbistiku, Beograd 2003, 177-186.
  7. ^ Zajc 2008.
  8. ^ Димић 1997, стр. 382.
  9. ^ Политика (2010): Српскохрватски није ни народни ни књижевни српски језик
  10. ^ Halilović, S; Pravopis bosanskoga jezika, Sarajevo, 1996. (v. pp. 269. i pp. 273.)

Литература

Спољашње везе

Јужнословенски језици

Јужнословенски језици су подгрупа словенских језика, односно индоевропских језика у ширем смислу.

Има око 30 милиона говорника ових језика словенских народа са Балкана и дела Панонске низије.

Буњевачки говор

Буњевачки говор (познат и као буњевачки језик) је назив за говор, односно језик Буњеваца у Бачкој. Базиран је на икавском изговору штокавског наречја. Буњевачки није у службеној употреби у Србији, али се употребљава у школству и неким медијима; нпр. у Суботици на буњевачком излазе Буњевачке новине, док Радио-телевизија Војводине емитује део свог програма и на буњевачком.

Данило Киш

Данило Киш (мађ. Kiss Dániel; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) био је српски романописац, есејиста, преводилац и дописни члан Српске академије наука и уметности. Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника 20. века.

Драгослав Михаиловић

Драгослав Михаиловић или Михајловић (Ћуприја, 17. новембар 1930) је српски књижевник, редовни члан САНУ, добитник многих књижевних награда и признања, превођен на више европских језика. Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме.

Екавски изговор

Екавски изговор (такође екавица, екавштина) је један од три изговора српскога језика и један од два која су прихваћена у стандардном језику. Поред екавског, у стандардном језику је дозвољена употреба још и ијекавског, док то није случај са икавским. Данас је овај изговор доминантан у српском језику, мада у Вуково доба то није био случај, нити је његова језичка реформа томе тежила.

Народни говори који користе екавски изговор су говори Војводине, говори централне, источне и јужне Србије, неки говори Славоније и Истре, а у оквиру некадашње српско-хрватске језичке норме и кајкавско наречје (језик).

У екавским наречјима стари глас јат замењује се гласом е. У многим екавским дијалектима присутна је потпуна екавштина, што значи да се свако јат замењује са е, док се у екавском изговору књижевног језика у неколико случајева јат замењује и са и (нпр. новИји, долИвати, нИсам, додИјати итд.).

Поред српског, замена јата гласом е користи се и у словеначком и македонском језику.

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа

Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа је капитално издање Војноисторијског института Југословенске народне армије у Београду. У Зборнику су објављени документи јединица и установа зараћених страна у Југославији током Другог светског рата. Едиција се састоји од 174 књиге и подељена је у петнаест томова. Прва књига, означена као том I - борбе у Србији, књига 1, година 1941, издата је у Београду 1949, а последња, том XV, књига 1, О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941-1945, издата је 1986. године у Београду и Будимпешти.

Књиге су по томовима класификоване на следећи начин:

том I, књиге 1-21. Борбе у Србији 1941—1945

том II, књиге 1-15. Документа Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945

том III, књиге 1-10, Борбе у Црној Гори 1941—1945

том IV, књиге 1-35, Борбе у Босни и Херцеговини 1941—1945

том V, књиге 1-39, Борбе у Хрватској 1941—1945

том VI, књиге 1-19, Борбе у Словенији 1941—1945

том VII, књиге 1-4, Борбе у Македонији 1941—1944

том VIII, књиге 1-3, Дејства на Јадрану 1942—1945

том IX, књиге 1-9, Партијско-политичка документа 1941—1945

том X, књиге 1-2, Југословенско ратно ваздухопловство у народноослободилачком рату Југославије 1942—1945

том XI, књиге 1-4, Операције Југословенске армије

том XII, књиге 1-4, Документи Немачког Рајха 1941—1945

том XIII, књиге 1-3, Документи Краљевине Италије 1941—1943

том XIV, књиге 1-4, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1941—1945

том XV, књига 1, О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941—1945.Едиција садржи библиографске референце, податке о настанку докумената и о месту њиховог чувања, индексе, као и фото-копије појединигх докумената. Документи словеначких, македонских, немачких, италијанских, мађарских, бугарских, британских и америчких јединица и установа преведени су на српскохрватски језик. Осим докумената из збирке Војноисторијског института у Београду (данас Војни архив Србије), збирка садржи и један број докумената у документе у поседу Националног архива у Вашингтону (National Archives) од којег је Институт добио њихове снимке на микрофилму.

Књиге објављене 1973. и касније носе нешто измењен наслов који гласи Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије.

Икавски изговор

Икавски изговор (такође икавица, икавштина) је један од изговора српскога језика и једини који није прихваћен у стандардном језику, за разлику од екавског и ијекавског, као ни раније у српскохрватском језичком стандарду.

Народни говори који користе икавски изговор су одређени говори Далмације, Истре, као и неки говори Славоније, Војводине и Босне и Херцеговине.

Икавски изговор је једна од главних особености хрватског чакавског наречја, мада има и екавских и ијекавских чакавских говора. У штокавском наречју најраширенији је млађи икавски дијалекат, који се говори у северној Далмацији и великом делу Босне и Херцеговине.

Икавским изговором старословенско слово јат доследно се замењује словом и. У неким икавским говорима, међутим, приметан је и утицај ијекавице и екавице (у крајевима од Ријеке на север мешају се екавски и икавски изговор у склопу чакавског наречја).

Икавица има писану традицију у књижевности. Утицаји овог изговора налазе се у дубровачкој и далматинској књижевности, као и у савременом (правилном) књижевном језику — јат се замењује са и у примерима новИји, долИвати, нИсам, а у ијекавском изговору и у неким који нису присутни у екавском — биљег, хтио, смио итд.).

Ијекавски изговор

Ијекавски или јекавски изговор (такође ијекавица или јекавица, ијекавштина или јекавштина) је један од изговора српског, односно језичких стандарда произашлих из некадашње српскохрватске језичке норме.

Ијекавски говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док то није случај са икавским изговором.

Народни говори који користе ијекавски изговор су говори Црне Горе, говори западне и југозападне Србије, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.

Ијекавским изговором старосрпски глас јат замјењује се на четири начина:

са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;

са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);

са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);

са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео, цијел (али може да се каже и цио).У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.

У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).

Хрватски, бошњачки и црногорски, као три преостала стандарда српскохрватског поред српског, такође користе ијекавски изговор.

Милица Павловић Дара

Милица Павловић Дара (Чачак, 8. март 1915 — Лелић, код Ваљева, 8. јун 1944), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Милош Окука

Милош Окука (Порија, код Улога, општина Калиновик, 2. август 1944) је српски лингвиста, слависта, историчар књижевности и професор универзитета.

Михаило Стевановић

Михаило Стевановић (Пипери, 3. април 1903 — Београд, 14. јануар 1991) је био српски филолог и професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, члан Српске академије наука и уметности, дугогодишњи директор Института за српскохрватски језик.Бавио се дијалектологијом и питањима савременог српскохрватског језика. Уређивао је Српски дијалектолошки зборник, Јужнословенски филолог, Наш језик, Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске и Речник језика Петра Петровића Његоша. Објавио је више од шест стотина радова. Главни су Источноцрногорски дијалекат, Ђаковачки говор, Функције и значења глаголских времена, Граматика српскохрватског језика и монументално дело Савремени српскохрватски језик, у чијем првом тому су, сем увода, обрађене фонетика и морфологија нашег језика, а у другом синтакса.

Добио је, тада престижну, Седмојулску награду 1973. године.

На десетогодишњицу смрти професора Михаила Стевановића објављена је књига Живот у знаку науке Драга Чупића, у издању Унирекса из Подгорице и Атее из Београда, у целини посвећена биографији и научном делу једног од најзначајнијих следбеника Александра Белића.

Млађи икавски дијалекат

Млађи икавски или босанско-далматински дијалекат је млађи штокавски дијалекат икавског изговора.Распрострањен је у Далмацији, Лици, западним деловима Босне и Херцеговине и на северу Војводине (Буњевци и Шокци). Овај дијалекат је карактеристичан за Хрвате у Далмацији, Лици и Босни. Млађим икавским дијалектом причају и Бошњаци у Цазинској Крајини на крајњем западу Босне. Срби га користе у неким селима околине Ливна у Босни, затим Бенковца и Дрниша (Житнић и Кричке) у Далмацији.

Светоназор

Светоназор или поглед на свет је појам југословенске филозофије настао превођењем немачког термина Weltanschauung на српскохрватски језик. Welt је немачка реч за „свет“, док Anschauung значи „поглед“ или „назор“. Поглед на свет је један од темељних концепта немачке филозофије и епистемологије који се односи на начин опажања света у најширем смислу. Он указује на оквир идеја и веровања помоћу којих појединац тумачи свет око себе (упореди: идеологија).

Славомолишки говор

Славомолишки говор је говор молишких Словена који се одржао до данашњих дана упркос окружености италијанским говорним подручјем.

Чакавско наречје

Чакавско наречје (такође чакавица, чакавштина) је наречје хрватског језика које се користи у Истри, на Далмантинском приморју и острвима.

Назив потиче од упитне заменице ча. Подручје на ком је доминирало чакавско наречје је некада било много шире (цела Лика, северна Далмација, Кордун итд). Разлог његовог смањивања су миграције изазване Османлијским освајањима, када се икавско наречје из западне Херцеговине, заједно са источнохерцеговачким дијалектом, проширило на северозапад. Подручје чакавштине се и данас смањује под утицајем књижевног језика. Уочи Првог светског рата овим наречјем говорило је око 23% Хрвата, а данас тек 12%, те се ово наречје сматра најугроженијим хрватским наречјем, јер полако изумире.

Досељавањем на чакавска подручја, новоштокаваци (икавци, ијекавци) су потиснули чакавце с већег дела далматинског залеђа и мањег дела у приобаљу као и делова Лике, Гацке, Крбаве, Покупља и Горског котара. Чакавски се данас простире углавном по јадранском приобаљу (од Истре до Сења, између Задра и Водица, од Винишћа до доњих Пољица), с неколико штокавских прекида, и на већини острва северно од Пељешца (који је на западу чакавски), у делу Лике, Гацке, Горског Котара и Истре, затим у Покупљу све до Карловца. Ван Хрватске чакавским наречјем се говори и у крајевима где живе Градишћански Хрвати, у Аустрији, Мађарској и Словачкој, а сличан говор имају и Молишки Словени.

Шатровачки говор

Шатровачки говор (често погрешно називан као шатровачки језик) је жаргон у јужнословенским језицима. Распрострањеност шатровачког у регионима примјене језичког простора некадашње Југославије је неравномерна. Највише се користи у већим урбаним центрима - Београду, Загребу и Сарајеву - затим мањим градовима Србије и Босне и Херцеговине, Славонији и Истри. Шатровачког готово да нема у Хрватском Загорју и Црној Гори. Широко је распрострањен и у свакодневној употреби у неформалном говору, поготову међу младим људима, али и међу онима који желе да „остану млади“. Име шатровачки долази од ромског шатра што је дакле у почетку означавало ромске ријечи које су ушле у српскохрватски језик.

Свака генерација има „свој“ шатровачки језик.

Нове ријечи у шатровачком се стварају пермутовањем слогова. На пример, реч пиво постаје вопи. Нова ријеч има исто значење као и оригинална. Неке ријечи се чешће користе у шатровачкој верзији од других, али не постоји правило.

Шатровачки говор је веома коришћен у затворским заједницама где је потребно да се размјењују информације које се тешко могу разумјети од стране формалног затворског система. У том случају обично се додаје још један слог између пермутованих слогова који отежавају препознавање конкретне ријечи - поруке.

Сличне језичке игре постоје и у верлану (француски) и весрану (аргентински шпански).

Шокачки говор

Шокачки говор је дијалектолошки назив за говор Шокаца. Базиран је на источнославонском дијалекту штокавског наречја. Током 18. и 19. века, славонски Шокци су свој језик називали шокачким. Пописи становништва у Аустроугарској бележе „шокачки језик“, па су тако на попису из 1910. године његови говорници забележени и у неким општинама тадашње Бачко-бодрошке жупаније: Апатину, Баји, Оџацима, Паланки, итд. Данас се већина Шокаца изјашањава у смислу припадности хрватској нацији, те свој говор сматра варијантом хрватског језика. Мањи део Шокаца, који је очувао свест о својој етничкој посебности, наставља да негује препознатљиву језичку особеност свог говора.

Штокавско наречје

Штокавско наречје (такође штокавица, штокавштина) је наречје српског језика, на чијој основи су, поред српског, стандардизовани некадашњи српскохрватски, затим хрватски, бошњачки, као и предложени црногорски језик.

Историјски
Западнословенски
Источнословенски
Јужнословенски
Плански
Посебни дијалекти
и микројезици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.