Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава[1], сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије КратовоСкопљеТетово. Имао је три устаљена правописа:

Најстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (11801204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Codex Marianus, fol 36r
Страница Маријинског јеванђеља, најстаријег сачуваног рукописа на старословенском језику у коме се јављају српске црте
Temnicki natpis
Темнићки натпис
Miroslavs Gospel
Мирослављево јеванђеље

Најстарији сачувани споменици

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани глагољицом:

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани ћирилицом:

Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика:

Види још

Референце

  1. ^ Једна од њих је прелазак гласа л у двоглас лу (нпр. слнце постаје слунце), који и данас постоји у говорима Срба у том крају, а није постојао у западним српским говорима, иако се јавља у најстаријим сачуваним писаним споменицима. (Деретић, Јован (2007). Историја српске књижевности (четврто издање). Београд. ISBN 978-86-86003-45-4.)

Литература

  • Деретић, Јован (2007). Историја српске књижевности (четврто издање). Београд. ISBN 978-86-86003-45-4.
  • Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51.

Спољашње везе

Житије деспота Стефана Лазаревића

Житије деспота Стефана Лазаревића је дело Константина Философа у акростиху (крајегранесију) који у њему открива своје име и назива себе „преводником“. Константинов преводилачки рад посведочен је и потписом на преводу Тумачења Песме над песмама Теодорита Кирског, као што то показује наслов српскословенског текста: „От Песнеј соломонских протлковано Теодоритом епископом Киру. Преведено Константином Философом, учитељем србским“. Извесне филолошке и културноисторијске појединости и околности упућују на Константина и као преводиоца неколико природословних и земљописних списа. Философ је, вероватно, превео познати кратки опис путовања у Палестину. Константину се с правом приписује четрдесет пет краћих космографских и географских одломака („слова") о земљи, водама, морима, облацима, ваздуху, огњу, граду, муњи, грому, земљотресу, небесима, звездама, сунцу, месецу, кометама, дуги и сл.

Историја румунског језика

Историја румунског језика подједнако је контроверзна као и историја румунског народа из два главна разлога - научног и политичког.

Стварања данашњег румунског језика након побуна сејмена и домобрана најбоље илуструје банатска бугарска књижевна норма. Тзв. старорумунски језик једна је од три књижевне норме средњебугарског језика, заједно са трновским и рашким језиком. Средњебугарски језик доминантан на јавни и духовни живот у Влашкој и Молдавији у области државно-политичког живота, православне религије, развоја манастирске мреже, посебно књижевности у дунавским кнежевинама, због културне и политичке хегемоније Бугарске у региону и такође врло снажно у свакодневном, пољопривредном говорном језику, због озбиљне масе бугарског становништва у њему.Данас то ни на који начин не може доказати или потврдити да је пре тзв. Брашовског писма постојао независни румунски узус. Сва литература из 16. века на територији Румуније је бугарска. То потврђују и тзв. влахо-бугарске повеље. То потврђује и румунска топонимија.

У 18. веку, просветитељство је створило услове и формирало румунски језик као креолски језик.

Историја српскохрватског језика

Историја српскохрватског језика поклопила се са руменилом илирског покрета и романтичарском национализмом. С обзиром на име које овај језик добија у 19. веку. У ствари, језик има озбиљну позадину.

Већ крајем 12. века, у Босни се до 15. века употребљава специфичан зетско-хумски правопис. Његово писмо је босанчица. 16. стољеће је вријеме дубровачка књижевност. Обнова пећке патријаршије са босанским елаjeтом ствара стварну пријетњу позиционирања Хабсбуршке Хрватске уочи дугог рата. Ово је време контрареформације. Конгрегација одлучује да се супротстави османској претњи преосталој Хрватској након поражене мохачке битке. Католичка пропаганда на Балкану ствара популарни књижевни језик за Хрвате, Србе и Бугаре - илирски језик (jужнословенски).

У 19. веку, после мађарске револуције (1848) Бечки суд види у лице уједињених јужних Славена противтежу која ће спасити Аустријско царство од Мађара и сачувати је у будућности. Тако је потписан Бечки књижевни договор. У међувремену, језик и писменост Бугара и Срба у данашњој Војводини искусили су снажан руски утицај у 18. веку, после чувених поправки књига и увођења нове цивилне руске ћирилице. На овај начин, словеносрпски језик у Војводини је сасвим другачији од оног који покушава да наметне Вука Караџића и који је практично српскохрватски.

Историја турског писма

Историја турског писма обухвата 4 промене, односно 3 писма која су се користила пре латиничног које је данас званично у употреби. Турски језик као матерњи говори 220 милиона људи, а у географском смислу говори се на површини од 12 милиона км2. Сматра се једним од најстарије писаних језика на свету. Припада алтајској породици језика. Турски језици данас обухватају преко 30 језика који се говоре у Источној Европи, Средњој Азији и Сибиру. Сматра се да су из алтајске групе језика настали још и тунгуски, монголски, јапански и корејски.

Константин Преславски

Константин Преславски (9 — 10. век) био је бугарски писац, живео је у граду Преславу и представник је преславске књижевне школе. Био је Климентов савременик и Методијев ученик. Њему се приписује коначна редакција ћирилског писма. Тако би он стајао на челу Преславске школе. О Константину се не зна много. Зна се само да је био први презвитер и да је касније постао епископ. Добио је највише звање - први преславски епископ.

Књижевна норма

Књижевна норма представља историјски одређен скуп најчешће коришћених језичких средстава, као и правила за њихов избор и употребу, које је друштво препознало као најпогодније у одређеном историјском периоду. Ово су колективна правила за спровођење језичког система. С друге стране, књижевна норма се мора разликовати од узуса и кодификоване норме у стандардизованом језику. На пример рашко писмо, познато из Османске султанове канцеларије и језичке енциклопедије у то време и као рашки језик, само је књижевна норма, а не (стандартни) језик. Као и влашки језици. Суверенитет је конструкција Вестфалијског уговора (1648).

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је један од најзначајнијих ћириличких споменика српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века. Мирослављево јеванђеље је по свом саставу јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени прама читањима у току црквене године. Писано је за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, кнеза хумског за потребе његове задужбине цркве светог Петра на Лима, око које је касније настало Бијело Поље, потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180-1191). Мирослављев ктиторски натпис на задужбини такође сведочи о развоју наше писмености. Поједини историчари сматрају да је кнез Мирослав претходно био богумил (патарен) јер је у то доба овај верски покрет био веома снажан али за ову хипотезу не постоје чврсти докази. Хумски кнез Мирослав био је ожењен сестром босанског бана Кулина.

По типу то је пуно изборно јеванђеље - апракос, што значи да има читања за сваки дан, по Пасхи, по Педесетници, по новом лету, као и празнична и пригодна читања. Мирослављев пуни апракос се разликује од осталих јужнословенских и источнословенских (староруских) пуних апракоса што га чини јединственим, односно оригиналним у односу на распрострањенији тип мстиславско-вукановски пуни апракос. Текст се сврстава у најстарију словенску редакцију, која се одликује тачношћу, верношћу оригиналу, јасноћом, а у коју још спадају Маријино, Асеманово, Остромирово јеванђеље, Савина књига итд. Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на белом, танком пергаменту, у два ступца, словима уставне ћирилице и украшен је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Сматра се да је пренето на Свету Гору, заједно са Вукановим јеванђељем, у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године), где су се налазила до средине (Вуканово), односно до краја 19. века (Мирослављево). Мирослављев (1180-1191) и Вуканов (1196-1202) јеванђелистар су најстарије сачуване ћирилске књиге у Срба, док Маријин јеванђелистар из 11. века, писан глагољицом, упућује такође на наше штокавско говорно поднебље.

Рукопис Мирослављевог јеванђеља налази се Београду, у Народном музеју, сем једног листа који се чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу. Рукопис је због ратних и кризних догађаја у 20. веку, а у односу на минули манастирски период претрпео велика оштећења, док лист који се налази у Санкт Петербургу данас важи за набоље очуван фрагменат од целог јеванђеља. Сматра се да су ипак највећа оштећења на рукопису настала у мирнодопско време 1966. године током његовог нестручнога јавног излагања у стакленој витрини под јаким сијаличним светлом у Народном музеју које је само убрзало процес „исушивања" пергамента. Стање рукописа је током 1970-их било нарочито алармантно да би његово проглашење за културно добро од изузетног значаја 1979. године пресудно утицало да се две године касније формира посебан новчани фонд за рестаурацију и конзервацију јеванђеља. Од јуна 2005. године Мирослављево јеванђеље уврштено је у Унеско листу „Памћење света" (енгл. Memory of the World), на којој је за сада само 120 докумената од изузетног и универзалног значаја. Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.

Од 2009. године Мирослављево јеванђеље увршћено је у Унескову „Светску дигиталну библиотеку" (енгл. World Digital Library) Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.

Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.

Развој српске писмености

Историја српског језика писања сеже до 12. века, тачније од 1198. године са Мирослављевом јеванђељу.

Прва српска скрипта је зетско-хумска на српскословенски језик.

Развој језика код Срба од 9. до 19. века

Развој језика код Срба од 9. до 19. века хронолошки је приказ промена језику од почетка словенске писмености у 9. веку до настанка славеносрпског језика у 19. веку. Књижевни језик је изузетно важан за живот једне заједнице и лични развој сваког њеног припадника. Како је важно разликовати појмове књижевни и народни језик, тако је важно знати и основне податке о развоју језика код Срба, јер се он од почетака, или од доласка Ћирила и Методија па све до данас непрестано развијао и мењао. След тих промена приказан је на овој страници.

Самуило Бакачич

Самуило Бакачич (друга половина XVII века) је био светогорски јеромонах, даскал (учитељ), пореклом Украјинац.

У време јачања културних веза са Русијом, за време царева Алексија Михаиловича и Петра Великог, дошао је на Свету гору 1669. и преводио на српскословенски језик руске и грчке богословске књиге и литургијску и монашку исихастичку лектиру: Месија истини (1669) Јоаникија Гаљатовског, Грешних спасеније (1684. или 1686) Агапија Крићанина, Магнит духовни (1690) Гаврила Светогорца, Сакровиште (1691) Дамаскина Студита и Приручник против папистичке шизме Максима Пелопонеског.

Славеносрпски језик

Славеносрпски језик (слсрп. славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српској дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми, иако је овај језик само делимично црквенословенски.

Старословенски језик

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Црквенословенизам

Црквенословенизми су речи преузете из било које од редакција старословенског (други назив црквенословенски, јер је то и данас православни литургијски језик) и прилагођене језику, најчешће оном чија је редакција. У случају српског језика, речи које се сматрају за црквенословенизме најчешће су преузимане из српскословенског и рускословенског. Већином су у вези са вером, али има и осталих примера.

Они чине саставни део српске лексике, а деле се на три врсте: црквенословенизме српскословенског карактера (општи, мошти, васиона, Васкрс), црквенословенизме рускословенског карактера (двери, чест/част, љубовник, праведан, нишчи) и речи оба ова карактера (бденије, јављеније, приказаније, моленије). У граматици, творби речи прецизније, предмет је проучавања стапање -није и -ње, -тје у -ће и остале гласовне промене или пак именице са суфиксом -тељ (спаситељ, учитељ).

Историјски
Западнословенски
Источнословенски
Јужнословенски
Плански
Посебни дијалекти
и микројезици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.