Српски покрет обнове

Српски покрет обнове (скраћено СПО) парламентарна је политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београду. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

Српски покрет обнове
LogoSPO
Амблем Српског покрета обнове
ПредседникВук Драшковић
ГласноговорникМилан Урошевић
ОснивачиВук Драшковић и Војислав Шешељ
Заменик председникаАлександар Чотрић
ПотпредседникАлександар Југовић
Љиљана Косорић
КоалицијаВладајућа коалиција
Основана14. март 1990.
Претходникделови Српске народне обнове и Српског слободарског покрета
СедиштеКнез Михаилова 48, 11000 Београд
 Србија
НовинеСрпска реч
Млади огранакСрпски омладински покрет обнове
Број чланова  (септембар 2019)око 5.000
Идеологијамонархизам,
хришћанска демократија,
грађански национализам
национални конзервативизам
либерални конзервативизам
либерализам
антикомунизам
европеизам
атлантизам
Политичка позицијадесни центар
Међународно чланствоМеђународна монархистичка конференција
Бојецрвена, плава и бела
Народна скупштина
2 / 250
Веб-сајт
www.spo.rs

Програм

Програмска начела

Српски покрет обнове је национална, слободарска и државотворна странка десног центра, либералних, грађанских, монархистичких, тадиционалистичких, хришћанских и демократских опредељења, европских вредности и изразите прозападне политичке и вредносне оријентације.

Српски покрет обнове се залаже за националну обнову и повратак Србије њеним преткомунистичким коренима по питањима унутрашње и спољне политике, одакле и потиче назив странке. Обнова подразумева поновно успостављање парламентарне монархије на челу са династијом Карађорђевић, очување и истицање српског националног идентитета и националне традиције, културе и историје, утемељење друштва на хришћанским и породичним вредностима и повратак слободарској и државотворној стратегији Краљевине Србије и Краљевине Југославије, која је била прозападна и у свему европска. Странка баштини традицију антифашистичке и ослободлачке борбе Југословенске краљевске војске у Отаџбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића и од оснивања се одлучно залагала за његову судску рехабилитацију. Под исправљањем неправди из времена тоталитарног комунистичког режима СПО подразумева и откривање масовних гробница и судску рехабилитацију невино страдалих идеолошких непријатеља нове власти и, пре свега, отварање тајних досијеа комунистичких и посткомунистичких служби безбедности из периода од 1944. до 2000. године. Овим чином били би разоткривени и расформирани механизми којима те службе све до данас систематски нарушавају владавину права, крше основна људска права и слободе и онемогућају демократизацију, модернизацију и европеизацију српског друштва.

Основно програмско начело Српског покрета обнове је Србија на Западу. СПО заговара безусловни и што скорији улазак Србије у Европску унију, НАТО алијансу и све друге облике евроатлантских интеграција као најважнији стратешки приоритет државне политике, што, надаље, треба да доведе до усвајања европских стандарда и вредности у политичком животу, правном поретку, економији и социјалном систему и опште модернизације и демократизације друштва. Представничка демократија, либерално грађанско друштво, владавина права, социјална сигурлност и највиши ниво индивидуалних и колективних људских и мањинских права и слобода (укључујући читав корпус мањинских права националних, верских и сексуално-родних мањина према највишим европским и међународним стандардима) за Српски покрет обнове представљају неприкосновене вредности. Управо ставови по питању људских и мањинских права и слобода и залагање за унапређивање друштвеног положаја различитих мањинских групација Српски покрет обнове чине изразито либералном странком у вредносном смислу. Такође, СПО је либералан и када је у питању економска политика, јер у свом економском програму заговара либералну тржишну економију и истиче одлучујући значај приватне иницијативе за економски и социјачни развој друштва. Кључ економског и социјалног, али и демографског опоравка Србије СПО види у достизању равномерног регионалног развоја кроз ефикасну децентрализацију власти на локалном и регионалном (средњем) нивоу по европским стандардима и предузимање мера убрзаног економског развоја недовољно развијених подручја. Када је реч о косовском питању, Српски покрет обнове тражи усвајање нове државне стратегије према Косову, која би подразумевала дипломатску борбу за свестрану заштиту Срба и српске културне и верске баштине на Косову и Метохији, уз европске и међународне гаранције, признајући реалност да Србија од 1999. године нема суверенитет над Косовом и успостављајући свестране добросуседске односе са Косовом, без формалног признања његове независности.

Вук Драшковић за себе каже да је „просвећени и одговорни” српски националиста, истичући политику мира, развијања свестраних добросуседнских односа и међусобног уважавања са свим балканским земљама и убрзаних евроатлантских интеграција Србије као једини исправан облик српског национализма и патриотизма у данашњем времену, док ратнохушкачку, шовинистичку, реваншистичку и изолационистичку политику назива „антипатриотском”. Драшковић под национализмом подразумева „проналажење најбољих могућих решења за свој народ у датим околностима, али не на штету других народа, као и развијање добросуседских односа са народима са којима су Срби живели или још увек живе заједно, претварање свих постојећих непријатељстава у пријатељства и стварање савезништава са великим силама које одлучују о судбини овог дела света”. Треба напоменути да је Вук Драшковић био међу првим српским политичарима и писцима који су почетком 90-их година 20. века отворено иступали против ратне политике званичног Београда и још током трајања рата у бившој Југославији отворено жигосали српске злочине над бошњачким, хрватским и албанским цивилним становништвом, пре свега гранатирање Вуковара и Дубровника, опсаду Сарајева и масакр у Сребреници, за који Драшковић отворено признаје да је био геноцид. Он и данас често истиче важност не само званичног извињења највиших представника државе Србије, него и отвореног жигосања, исказивања људског саосећања и искреног покајања од стране српске политичке и интелектуалне елите и целокупне српске јавности злочина према другим народима почињених српском руком, без умањивања тих злочина и без покушаја да се они оправдају злочинима других учињеним према Србима, као и јавне осуде злочинаца, који се, према Драшковићу, ни у ком случају не смеју проглашавати националним херојима. Његова је теза да је у ратовима 90-их година прошлог века укаљан српски образ и осрамоћена славна српска војничка традиција, јер су се Срби, чинећи ратне злочине, тада први пут у својој историји „уписали у књигу зла”. Лидер Српског покрета обнове истовремено говори о потреби да се политичка и интелектуална елита и целокупна јавност Хрвата, Бошњака и Албанаца на исти начин одреде према њиховим злочинима учињеним према Србима у последњој деценији 20. века, али и у Другом светском рату од стране усташа и балија, а пре свега према усташком геноциду над Србима у НДХ и етничком чишћењу спроведеном над Србима у Хрватској 1995. године у акцијама „Бљесак” и „Олуја”. Драшковић инсистира на томе да се у земљама бивше Југославије, у циљу општег регионалног помирења, спроведе процес сличан денацификацији која је спроведена у Немачкој након Другог светског рата и пада Хитлеровог режима. У том циљу СПО се залагао за искрену и посвећену сарадњу Србије са Хашким трибуналом још од његовог оснивања 1993. године.

Симболи

Симбол СПО-а је рука са подигнута раширена три прста. Застава СПО-а је светло плаве, краљевске, боје са амблемом СПО у средини.

Амблем странке се представља на подлози српске тробојке на којој се налазе три стилизована ћирилична слова:

  • „С” које симболизује оцила из српског националног грба;
  • „П” које симболизује српску националну капу — шајкачу;
  • „О” које симболизује срце и сузу.

Сабори СПО

Сабор је највиши орган Српског покрета обнове. До сада је одржано шест сабора: 1990, 1993, 1997, 2001, 2005, 2010, и 2015.

Последњи сабор СПО-а, одржан децембра 2015. године, носио је назив Путоказ и на њему је усвојено пет програмских декларација, а за председника странке поново је изабран Вук Драшковић.

Историја

Оснивање

Мирко Јовић и Вук Драшковић су на Бадње вече, 6. јануара 1989. године основали Српску народу обнову, прву српску националну странку у Југославији након обнове вишестраначја. Убрзо долази до разлаза између њих двојице, те Драшковић, са својим отцепљеним крилом СНО, заједно са Војиславом Шешељем, који је предводио Српски слободарски покрет, 14. марта 1990. оснива Српски покрет обнове. Недуго затим дошло је до одвајања Шешељеве струје, од које је настао Српски четнички покрет, а касније и Српска радикална странка.

Српска гарда

СПО је у првим годинама ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини организовао паравојну формацију Српска гарда[1][2], чији су команданти били Ђорђе Божовић Гишка и Бранислав Матић Бели. Бели је убијен 4. августа 1991. испред своје куће у Београду. Убице никада нису откривене, али се сумња да је атентат извела Служба државне безбедности по налогу Слободана Милошевића. Гишка гине 15. септембра исте године, у околини Госпића, у једном од првих сукоба, а команду над јединицом преузима његов заменик Бранислав Лаиновић Дуги. Након борби у Хрватској, настављена су борбена дејства у источном делу Босне и Херцеговине. Српска гарда је расформирана 1992. године, а остала је упамћена по коректном опхођењу према заробљеницима и цивилном становништву свих националности и изузетној војничкој дисциплини, те се за њу не везују пљачке и ратни злочини.

Опозиционо деловање 90-их година

Vuk Draskovic by Kubik 01
Вук Драшковић, председник СПО

Српски покрет обнове се од свог оснивања доследно борио против аутократског режима Слободана Милошевића и водио снажну антиратну кампању, залажући се за опстанак Југославије макар у конфедералном облику или, уколико опстанак не би био могућ, за њено мирно раздруживање.

СПО је предводио све веће антивладине протесте током 90-их:

СПО је иницирао оснивање и предводио све велике опозиционе коалиције у последњој деценији 20. века — оба ДЕПОС-а и коалиције Заједно, као и Демократске опозиције Србије почетком 2000. године, иако је убрзо, под оштрим притиском режима и неких чланица ДОС-а, пре свих Демократске странке, иступио из тог савеза. Када је реч о 5. октобру 2000. године, Вук Драшковић истиче да је тада дошло само до смене Милошевића са чела државе, али не и до смене његовог режима, те да је Служба државне безбедности, на челу са истим људима, са којима су лидери ДОС-а, како каже Драшковић, баш као и са шефовима криминалних кланова, склопили „пакт” о рушењу Милошевића и прогласили их ослободиоцима и херојима 5. октобра, задржала све механизме притиска на политичке противнике и одлучујућег утицаја на државну политику. Он додаје да је увертира за тај „пакт” било избацивање Српског покрета обнове из ДОС-а и његово систематско разбијање путем заједничке пропаганде ДОС-а и шефова Службе државне безбедности преко државних медија под режимском контролом, што је и довело до изборног краха Српског покрета обнове 2000. године и отворило врата сарадњи ДОС-а са кључним личностима апарата насиља Милошевићевог режима и београдског подземља у току и након његове смене.

Председник странке Вук Драшковић више пута је био изложен полицијској тортури, а био је и мета више атентата од стране Службе државне безбедности по налогу Слободана Милошевића:

  • током хапшења јула 1993. полиција је брутално мучила њега и његову супругу Даницу, а, након два месеца проведена у затвору, пребачени су на лечење у Француску, под притиском многих светских државника, укључујући француског председника Митерана и његову супругу Данијелу, која је лично долазила у Београд, затим америчког председника Клинтона, руског председника Јељцина, британског премијера Мејџора и грчког премијера Мицотакиса,
  • у атентату на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. године погинула су четворица његових најближих сарадника — Веселин Бошковић (Драшковићев шурак), Звонко Осмајлић, Вучко Ракочевић и Драган Вушуровић, а Вук је пуким случајем успео да прђе готово неповређен,
  • у атентату у Будви 15. јуна 2000. године, иако је пуцано из близине, Вук је само лакше повређен (два метка су му само окрзнула чело).

Драшковић је бруталне ликвидације политичких противника Милошевићевог режима — лидера опозиције, независних представника правосуђа и независних новинара — окарактерисао као државни тероризам, а јединице Службе државне безбедности задужене за те ликвидације назвао је „ескадронима смрти”.

Вук Драшковић је организовао посету Престолонаследника Александра II Карађорђевића, његове супруге принцезе Катарине и синова принчева Петра, Филипа и Александра Југославији 1991. године. Била је то прва посета чланова династије Карађорђевић Југославији након немачке инвазије 1941. године и напуштања земље тадашњих чланова Краљевског дома.

Године 1997. потпредседник СПО Велимир Илић напушта странку и, са одређеним бројем истомишљеника из Српског покрета обнове, у Чачку оснива народњачу странку Нова Србија.

Учешће у Савезној влади СРЈ

Српски покрет обнове је учествовао у Савезној влади СРЈ уочи и на почетку НАТО бомбардовања, од јануара до априла 1999. Тада је Вук Драшковић обављао функцију потпредседника Савезне владе задуженог за спољне послове. СПО је учешће у тој влади, на чијем је челу био Милошевићев СПС, прихватио не би ли Драшковић својим међународним угледом покушао да издејствује повољније понуду међународне заједнице за решење косовског конфликта и тако спречи војну интервенцију НАТО-а. Вук Драшковић се тада заложио за прихватање завршног акта из Рамбујеа, што је државни врх Србије и Савезне Републике Југославије на челу са Слободаном Милошевићем одбио. Након тога, 24. март, отпочела је интервенција НАТО-а, а СПО је у априлу напустио Савезну владу.

Коалиција Преокрет и сукоб у странци

Након одлуке руководства Српског покрета обнове да уђе у коалицију Преокрет са Либерално демократском партијом и Социјалдемократском унијом, долази до сукоба унутар странке крајем 2011. и почетком 2012. године.

Предлогу у уласку у ову коалицију успротивили су се потпредседници странке Срђан Срећковић, министар вера и дијаспоре и Сања Чековић, државна секретарка у министарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу " због залагања Преокрета за признање независности Косова и Метохије, става да је Република Српска геноцидна творевина, става да је Српска православна црква мутант погрешне политике која је уништила све што вреди у Србији и због било какве сарадње са Чедомиром Јовановићем . Они су предлагали да Српски покрет обнове остане у коалицији са Демократском странком, као главним стратешким партнером. Главни одбор СПО је 10. децембар 2011. сменио Срећковића са места потпредседника странке, а Председништво СПО их је обоје на телефонској седници искључило из странке 10. фебруара 2012. године. Срећковић и Чековићева су одмах након искључења прогласили формирање фракције Изворни Српски покрет обнове и наставили да обављају своје државне функције. Тада су посланици у Народној скупштини, чланови Српског покрета обнове, одлучили да бојкотују рад парламента док се Срећковић и Чековићева не разреше функција у Влади. Посланици из редова СПО су убрзо одустали од својих захтева, вратили се у посланичке клупе и омогућили избор члана Високог савета судства и заменика јавних тужилаца.

Главни одбор СПО је 25. фебруара 2012. године донео одлуку о учешћу Српског покрета обнове на парламентарним, покрајинским и локалним изборима 6. маја 2012. у оквиру коалиционе листе Чедомир Јовановић — Преокрет.

Изборни резултати

Народна скупштина Републике Србије
Избори Коалиција # гласова % од важећих # посланика Влада
1990 794.789 15,79%
19 / 250
опозиција
1992 ДЕПОС 797.831 16,89%
30 / 250
опозиција
1993 ДЕПОС 715.564 16,64%
37 / 250
опозиција
1997 793.988 19,21%
45 / 250
опозиција
2000 141.401 3,05%
0 / 250
ван парламента
2003 са НС 293.082 7,66%
13 / 250
владајући
2007 са НСС-ЛС-СЛПС-ЖЗК 134.147 3,33%
0 / 250
ван парламента
2008 За европску Србију 1.590.200 38,42%
4 / 250
владајући
2012 Преокрет 255.546 6,53%
4 / 250
опозиција
2014 са СНС-СДПС-НС-ПС 1.736.920 48,35%
5 / 250
подршка влади
2016 са СНС-СДПС-ПУПС-НС
ПС-СНП-ПСС-СДСС-УСС-НСС
1.823.147 48,25%
3 / 250
подршка влади
Председник Републике Србије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
1990 Вук Драшковић 2. 824.674 16,40% без другог круга није изабран
1992 Милан Панић Стагнација 2. 1.516.693 32,11% без другог круга није изабран подршка независном кандидату
сеп-окт 1997 Вук Драшковић Пад 3. 852.808 20,64% није изабран[a]
дец 1997 Вук Драшковић Стагнација 3. 587.776 15,42% није изабран
2002 Вук Драшковић Пад 4. 159.959 4,40% није изабран[b]
2003 бојкот[3]
2004 Драган Маршићанин Стагнација 4. 414.971 13,30% није изабран кандидат владајуће коалиције
2008 Велимир Илић Раст 3. 305.828 7,43% није изабран подршка кандидату из коалиције
2012 Чедомир Јовановић Пад 6. 196.668 5,03% није изабран кандидат Преокрет коалиције
2017 Александар Вучић Раст 1. 2.012.788 55,05% без другог круга изабран кандидат владајуће коалиције
Председник СР Југославије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
2000 Војислав Михаиловић 4. 145.019 2,95% без другог круга није изабран увод у петооктобарску револуцију

Истакнути чланови

Бивши чланови

Напомене

  1. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности
  2. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности

Референце

  1. ^ KURIR
  2. ^ Serbia’S Inadequate Opposition
  3. ^ Oko izbora 12. CeSID. 2003. стр. 23.

Спољашње везе

24. октобар

24. октобар (24.10.) је 297. дан у години по грегоријанском календару (298. у преступној години). До краја године има још 68 дана.

9. март

9. март (09.03) је 68. дан у години по грегоријанском календару (69. у преступној години). До краја године има још 297 дана.

Велимир Илић

Велимир Веља Илић (Чачак, 28. маја 1951) српски је политичар, министар без портфеља, задужен за вандредне ситуације, бивши министар: за грађевину и урбанизам (2012—2014), за капиталне инвестиције (2004—2007) и инфраструктуру (2007—2008) у Влади Србије и председник политичке странке Нова Србија.

Вук Драшковић

Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946) je српски књижевник, политичар и председник Српског покрета обнове.

Драшковић је током политичке каријере био потпредседник владе СР Југославије и министар иностраних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије.

Дипломирао је са високим просеком на Правном факултету Универзитета у Београду 1968. године. Од 1969. до 1978. године је радио као новинар за југословенску новинску агенцију Танјуг. Затим је 1978-1980. године саветник за штампу у Већу Савеза синдиката Југославије, што су злонамерници преиначили у шеф кабинета југословенског председника Мике Шпиљка. Од почетка осамдесетих година он је прво дисидент, а затим и антикомуниста. У време распада Југославије и укидања једнопартиског система и враћања вишестраначја, он је почетком 1990. године основао је националистичку и монархистичку странку Српски покрет обнове (СПО). Написао је више романа - бестселера, од којих прво "Судију"; роман је доживео педесето издање.

Демократска опозиција Србије

Демократска опозиција Србије (ДОС) је била политичка коалиција која је настала 10. јануара 2000. године на иницијативу Српског покрета обнове и сачињавало ју је 19 странака које су биле опозиција тадашњем југословенском режиму Слободана Милошевића. Најјаче странке у ДОС-у биле су Српски покрет обнове и Демократска странка, али је након атентата на Вука Драшковића у Будви, 18 странака ДОС-а одбацило споразум који су потписали сви лидери странака ДОС-а осим Момчила Перишића и одлучило да се ипак иде на изборе без СПО-а. Кандидат ДОС-а на председничким изборима био је Војислав Коштуница из Демократске странке Србије.

Поред ДС и ДСС, ДОС су чинили Демократска алтернатива, Нова Србија, Грађански савез Србије, Демохришћанска странка Србије, Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију, Нова демократија и Демократски центар. Уз ДОС су тада били Г-17+ и Отпор.

Демократски покрет Србије

Демократски покрет Србије познатији као ДЕПОС је била политичка коалиција десног центра састављена пред изборе 1992. и 1993.

ДЕПОС-у су припадале следеће странке:

Српски покрет обнове;

Демократска странка Србије (до 1993);

Српска либерална странка;

Нова демократија.На изборима 1992 осваја 16,89% и 50 посланика.

Уочи избора 1993. ДСС напушта коалицију, али јој се зато придружују Грађански савез Србије и Народна сељачка странка. На тим изборима ДЕПОС добија 16,64% и 45 посланика.

Коалиција ће се разбити одмах после избора због тога што ће Нова демократија направити коалициони споразум са СПС-ом и подржаће владу Мирка Марјановића.

За европску Србију

За европску Србију (ЗЕС) била је политичка коалиција еврофилске оријентације у Србији. Коалицију је предводио председник Србије и ДС-а Борис Тадић.ЗЕС је створена за време српских парламентарних избора 2008, који су сазвани пошто је влада ушла у кризу због једностраног проглашења независности Косова.

Странке које су ушле у коалицију:

Демократска странка

Г17 плус (иступила 2011)

Санџачка демократска партија

Српски покрет обнове (иступила 2011)

Лига социјалдемократа Војводине

Српска листа за Косово и Метохију

Избори за народне посланике Србије 1990.

Први вишестраначки парламентарни избори у Републици Србији одржани су 9. и 23. децембра 1990.

Први вишестраначки избори за народну скупштину Србије после Другог светског рата одржани су 9. и 23. децембра 1990. године на основу одлуке Народне скупштине Србије о расписивању избора и претходно донетих закона о избору народних посланика и о изборним јединицама.

Избори за народне посланике Србије 1997.

Избори за народне посланике Републике Србије одржани су 21. септембра 1997.

Избори за народне посланике Србије 2003.

Ванредни избори за народне посланике Републике Србије одржани су 28. децембра 2003. године. Они су настали као последица пада владе почетком новембра након што је ДОС изгубио већину посланика напуштањем ДСС-а и НС-а .

Избори за председника Србије 1990.

Први директни, вишестраначки избори за председника Републике Србије одржани су 9. децембра 1990. Убедљивом већином победио је Слободан Милошевић.

Право гласа је имало 7.033.610 грађана уписаних у бирачки списак. На изборе је изашло њих 5.029.123 (71,50%). Неважећих листића је било 169.461 (3,37%). За положај председника Србије надметао се невероватан број од 32 кандидата.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Коалиција Заједно

Коалиција Заједно познатија као коалиција За промене — ЗАЈЕДНО! је била политичка коалиција центра састављена пред изборе 1996.

Коалицији Заједно су припадале следеће странке:

Српски покрет обнове;

Демократска странка;

Грађански савез Србије;На савезним изборима 1996 осваја 22,2% и 22 посланика.

На локалним изборима 1996. коалиција оствајује победу на изборима за Скупштину града Београда, Крагујевца, Ниша и Новог Сада, у већини београдских општина и преко 40 општина у Србији. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића у Србији.

Пред републичке изборе 1997, након сазнања о тајним разговорим Зорана Ђинђића и Слободана Милошевића, из коалиције иступа Српски покрет обнове излази самостално на изборе док остали чланови ове коалиције, са још 18 странка (укључујући ДС и ГСС) организују бојкот избора. То је био крај Коалиције ЗАЈЕДНО, а следећу заједничку коалицију Демократске опозиције Србије (ДОС) поново оснива Српски покрет обнове, коју након покушаја атентата у Будви СПО напушта због клевета Зорана Ђинђића према Вуку и Даници Драшковић, говорећи да је атентат режиран и да је Вук покушао да изврши самоубиство.

Национални конзервативизам

Национални конзервативизам или национал-конзервативизам је варијанта конзервативизма која комбинује елементе национализма.

За разлику од конзервативних партија које не стављају национални идентитет и патриотизам на прво место, национал-конзервативци доносе ове концепте у центар свог политичког деловања, иако мање радикални од националиста и још више од шовиниста и фашиста.

У Србији су национал-конзервативне партије Демократска странка Србије, Нова Србија и Српски покрет обнове.

Прва влада Војислава Коштунице

Прва влада Војислава Коштунице је била на власти у Србији од 3. марта 2004. године до 15. маја 2007. године.

Ово је била мањинска влада. Коалициони споразум око Владе су склопили Демократска странка Србије, Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија. Владу је подржала и Социјалдемократска партија која је добила једно министарско место. Скупштинску већину мањинској влади је обезбедила Социјалистичка партија Србије.

Владу је изабрао шести сазив Народне скупштине Републике Србије, после Избора 28. децембра 2003. године.

Председник Владе био је Војислав Коштуница који је раније од 2000. до 2003. био председник СРЈ.

Преокрет (коалиција)

Преокрет је бивша политичка коалиција у Србији, настала крајем 2011. Чиниле су је Либерално-демократска партија, Српски покрет обнове, Социјалдемократска унија, Богата Србија, Војвођанска партија, Демократска партија Санџака, Зелена еколошка партија — зелени, Партија Бугара Србије, Заплање-Моја кућа и одређени број интелектуалаца. Подршку овој коалицији пружају и Асоцијација слободних и независних синдиката и неке невладине организације. Ова коалиција створена је са циљем да се убрзају европске и отпочну евроатлантске интеграције Србије, те усвоје европски стандарди и вредности у друштву.

Социјалдемократска партија Србије

Социјалдемократска партија Србије (СДП) је већинска регистрована политичка странка у Републици Србији. Она је на изборима 2012. освојила 9 мандата у Народној скупштини на листи „Избор за бољи живот“. Њен оснивач и председник је тренутни потпредседник владе, министар унутрашње и спољне трговине и телекомуникација и шеф Координационих тимова за сарадњу са Хашким трибуналом и за Југ Србије, оснивач и дугогодишњи лидер Санџачке демократске партије, Расим Љајић.

Након ванредних парламентарних избора марту 2014. године Социјалдемократска партија Србије у колаицији АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ — БУДУЋНОСТ У КОЈУ ВЕРУЈЕМО (Српска напредна странка, Социјалдемократска партија Србије, Нова Србија, Српски покрет обнове, Покрет социјалиста) осваја десет посланичких места у Скупштини Србије, председник СДП-а Србије Расим Љајић постаје потпредседник владе и Министар трговине, туризма и телекомуникација у Влади Србије.

Српска народна обнова

Српска народна обнова, скраћено СНО је прва национална странка након пада комунизма Србији која је основана на Бадње вече, 6. јануара 1990. у Новој Пазови. Странка је настала из антикомунистичког удружења Друштво Сава, њен председник је био Мирко Јовић.

Странку су основали Мирко Јовић и Вук Драшковић који је напустио странку, и од отцепљеног крила 14. марта 1990. основао Српску народну одбрану, која се ујединила са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља из чега је настао Српски покрет обнове.

Војислав Шешељ и Вук Драшковић су тврдили да је странку формирала полиција.Странка је учествовала у рату деведесетих али је након рата готово ишчезла.

Срђан Срећковић

Мр Срђан Срећковић је српски политичар,потпредседник странке Заједно за Србију (ЗЗС) , лидер Изворног српског покрета обнове (ИСПО). Био је министар министар за дијаспору (2008—2011) а потом и министар вера и дијаспоре (2011—2012) у Влади Мирка Цветковића. Изабран на предлог листе "За европску Србију``- Борис Тадић (Демократска странка, Г17 плус, Санџачка демократска партија, Српски покрет обнове, Лига социјалдемократа Војводине) док је био потпредседник Српског покрета обнове (СПО). У време његовог мандата усвојен је први Закон о дијаспори и Србима у регону, конституисана Скупштина дијаспоре и Срба у региону, конституисан Савет за Србе у региону и усвојена Стратегија Владе за унапређење односа са дијаспором и Србима у региону. Рођен је 12. априла 1974. у Београду.

Завршио је Пету београдску гимназију. Редовне и магистарске студије завршио је на Економском факултету Универзитета у Београду.

Срећковић је обављао функцију помоћника генералног директора „Јат ервејза“ од 2007 до 2008, а обављао је и функцију помоћника министра трговине, туризма и услуга у периоду од 2004. до 2007. године у Влади Војислава Коштунице (Демократска странка Србије ДСС, Г17 плус, Српски покрет обнове СПО и Нова Србија НС). У то време, између осталог био је шеф радних група за израду Закона о трговини, Закона о ценама, Закона о заштити потрошача,Закона о јавном оглашавању и Закона о заштити конкуренције.

Био је члан Српског покрета обнове (СПО) од 1992. до 2012. године. Од 2005. до 2012. године био је потпредседник странке а пре тога и директор, члан Председништва, Извршног и Главног одбора. На јесен 2011. улази у сукоб са председником СПО Вуком Драшковићем " због његовог ауторитарног вођења странке, напуштања изворних програмских принципа, залагања Драшковића за признање независности Косова и Метохије,става Драшковића да је Република Српска геноцидна творевина, става Драшковића да је Српска православна црква мутант погрешне политике која је уништила све што вреди у Србији и због сарадње са Либерално демократском партијом ЛДП Чедомира Јовановића". Главни одбор СПО је Срећковића 10. децембра 2011. разрешио дужности потпредседника странке а 10. фебруара 2012. искључен је из Српског покрета обнове, одлуком Председништва СПО на седници која је одржана путем телефона што је био догађај без преседана. Срећковић је ове одлуке окарактерисао као нелегалне и недемократске и са истомишљеницима формирао Изворни српски покрет обнове (ИСПО).У новембру 2013, Изворни Српски покрет обнове колективно је приступио странци Заједно за Србију (ЗЗС) а Срећковић је изабран за потпредседника странке

Говори енглески језик. Ожењен је Маријом Срећковић са којом има сина Николу.

Шести сазив Народне скупштине Републике Србије

Посланици у шести сазив Народне скупштине Републике Србије изабрани су на изборима одржаним 28. децембра 2003. године.

Парламентарне странке
по изборним листама (2016)
Парламентарне странке
националних мањина (2016)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.