Српски народни календар

Српски народни календар (Годишњак временски)[1] представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима.[2] Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обележја, месеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.

Српски народни календар је био званични календар средњовековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до 19. века. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације.

Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. века. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.

По српском народном календару, године се броје од 5508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање света.

Година дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.

Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се по старом веровању "мењају гора и вода".

Travels in the Slavonic provinces of Turkey-in-Europe (1866) (14762794724)
Празник Срба

Прошлост и настанак годишњака

По остацима многобројних вјеровања, обичаја и обреда везаних за зимски и љетни солстициј, јесењу и прољећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње вријеме одређивали по сунчевом кретању, тј. по топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га љетом у смислу трајања од године дана. Каже се „старац од стотину љета“. Посматрајући мјесечеве мјене (прва фаза млад мјесец), његово „пуњење и опадање“ народ је годину дијелио на мјесеце. Дани у мјесецу почињали су од мјесечеве младине и завршавали се пред појаву наредне младине. Вријеме од мјесец дана дијелило се на пет дијелова, сваки од по шест дана, који су се називали по дану одмора: недјеља (по новом седмица). Данашњи народни називи седмичних дана показују да су стари Срби у пријехришћанском времену имали шест дана, без суботе, која је уведена с хришћанством. Тада је у мјесецу било пет недјељних седмица. Прецизно одређивање трајања соларне године није постојало, као што ни сада у народу не постоји прецизно трајање дана и ноћи. Дан је од изласка сунца до његовог заласка; од заласка сунца па до његовог изласка је ноћ. Половина дана по садашњем узимању, је дан, а његова друга релативна половина је ноћ, прва свијетла, а друга тамна. Народ је годину дијелио у два релативна полугодишта: љетње и зимско. Оба приближно одговарају прољећној и јесењој равнодневници. Прелазно вријеме од зиме у љето је „јаро“ или прољеће, а прелазно од љета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна вјеровања и обреде.[3]

Нова година

Стари Срби нису прослављали нову годину као што се данас прославља. Мјесто ње прослављали су почетке полугодишта: љета и зиме. Љетником се називало вријеме око 1. марта. И сада се тако назива 1. март у селима Подримља, понегдје на Косову , а у Црној Гори то је прољетњак. Још даље у прошлости Срби су љетник прослављали око прољећне равнодневнице, па је по званичном календару помјерен на 1. март. „Љетник је народна прослава обновљене природе послије проспаване зиме. “ Тог дана се и сада обављају новогодишњи обичаји, који су исти или сродни божићњим. Устаје се рано, дјеца честитају родитељима срећан љетник, иду од куће до куће и свима редом честитају празник. Дјеца у поврци се називају љетничари. Успут сакупљене треске дрвета, уносе у куће на огњишта и успут честитају празник и благосиљају укућане. Домаћица их благосиља љешницима, орасима и медом који се за ту прилику тог дана вади из кошнице. Пази се да у кућу уђе прво мушко дијете ако се у коћи желе мушка дјеца, или женско, ако се желе женска дјеца. Учесници гледају да тога дан спазе птицу да би били лаки као она, али и да имају новац код себе да би се множили и зарађивали. У кућу се уносе дренове гранчице са којих сваки укућанин прогута по један пупољак као причест. Пази се на првог посјетиоца тога дана, од кога, по вјеровању зависи срећа у новој години. На овај дан, дан љетника, бирао се или само потврђивао сеоски старјешина. [1] И данас се у народу првога марта и уочи Благовјести (25. марта), понегдје и неког другог дана, спаљују буњишта (стрњишта) или се пред улазом у кућу ложи ватра, коју укућани прескачу да би били здрави. Рађања у природи ваља заштити, по вјеровању, палеђи нечистоћу и болест.

Зимско полугодиште почиње по завршетку скупљања љетине, управо на почетку јесење сјетве, а код сточара по спуштању стада стоке из планинских станова и катуна у јесен у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице. И по Вуку Караџићу је стара народна нова година почињала у јесен, пошто се покупи љетина. Стари Срби су вријеме рачунали по полугодиштима, а само изузетно на годину: служба је текла од почетка до краја љетњег или зимског полугодишта. (од Ђурђевдана до Митровдана, од 23. априла до 26. октобра); стока је у планини у љетњем полугодишту, а у зимском је код куће; сеобе птица настају у почетку зимског полугодишта, а враћају се пред почетак љетњег полугодишта, итд. [1]

Народна имена мјесеца у години

Народна имена за мјесеце у години давана су, као и за називе дијелова године, по њиховим природни особинама: сјечањ или сјечко је мјесец који мразом сјече. То је први мјесец у званичној години, јануар, понегдје и други, фебруар; коложег (I), у селима око Ниша коложегом се називало вријеме од нове године до дана св. Јована (7. јануар); вељача, авељача (II) је мјесец често промјењљивог времена; „сјечко сјече, марта (III) дере, л(а)житрава(њ) (IV) коже дере“, тј. стока се у сјечку мрзне, у марту болује, у априлу угине, па јој се тада кожа дере и скупља; сухи, брезен, љетник (III); травањ, биљар, биљобер (IV) је мјесец када се бере пољско биље и од њега вију вјенци за кућу, зграде, торове и њиве, а сада се то чини на Ђурђевдан (23. априла); љековито и мајгиско биље бере се уочи Ивањдана (24. јуна), па је тај дан посвећен св. Јовану Биљоберу; цвијетни, цвијетањ (V) је вријеме када цвијета цвјеће; црвеник, черешњар (трешњар; VI) је мјесец у коме зрију трешње; горешњак (VII) је најтоплији мјесце у години, назива се и жарки, жетвар, када зрију жита, и српањ када настају жетве; коловоз (VIII) је забиљежен у четрнаестом вијеку у значењу најживљег кретања кола приликом сабирања љетине; у планинским крајевима у којима биолошки процеси касне због другачијих климатских услова српањ је када тамо стигне жетва; назив гумник настао је по вршидби жита на гувнима у том мјесецу; гроздобер (IX) назван је по берби грожђа; листопад (X) је мјесец када почиње да опада лишће; груден (XI); студен, просинац, коледар су називи мјесеца: коложег, у коме се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца. Неки мјесеци су перонификовани: Дједа Сјечко (I) и Баба Марта (III) а мјесец Студен је с бијелом брадом.

Најстсарији забиљежени називи мјесеца су: цвијетиј (V) и черешњар (VI) 1450. и 1489. ; срп п н (VI) је још старословенски назив, употребљава се и у другим словенским језицима; коложег (VIII) у XIV вијеку; груден (XI) и студен (XI, XII).

На једном недатираном рукописном јеванђељу на пергаменту пронађеном у манастиру Боговађи, забиљежени су ови називи мјесеца: роуиен (рујан — септембар), листопад (октобар), лист са називом новембра је изгубљен тако да назив мјесеца изостаје, студени (децембар), просинец (јануар), сјечен (фебруар), сухи (март), брзосок (април), тревен (травањ, мај), изок (јун), червен (јул), за август недостаје назив. Брзок и изог су вјерватно калуђерски називи.

У предјелу Тимока забиљежени су ови називи мјесеца: трешњар (јун), жетвар (јул), гроздобер (септембар), листопад (октобар) и коледар (децембар).

Вук Караџић је у Дубровнику у првој половини 19. вијека забиљежио ове називе мјесеца: сијечањ – јануар, вељача – фебруар, љежак или ожујак – март, травањ – април, мај није забиљежен, липањ – јун, српањ – јул, коловоз – август, рујан – септембар, листопад – октобар, студен – новембар, просинац – децембар.

У неколико српских крајева забиљежени су ови називи за мјесеце: коложег, сјечко, љетник, биљар, черешњар, црвеник, жетвар, гумник, гроздобер, листопад, студен и коледар.

Под утицајем цркве настали су ови називи мјесеца: богојављенски, сретењски, благовјештенски итд. Српска православна црква завела је службени јулијански календар. Тада су многи народни обичаји и обреди помјерени са многобожачких дана празновања на црквене празнике. Тако је испраћај старе године одређен за Бадње вече; нова година се у народу празнује на Божић, а по црквеном календару 1. јануара; љетник се прослављао око прољећне равнодневнице, а сада 1. марта и уочи Ђурђевдана (23. априла) итд.[1]

Упоредни називи мјесеци

Називи месеци који се користе или су се користили код Срба [4][1]:

латински српски српски народни називи значење
1 Ianuarius јануар сијечањ, коложег мјесец када се сијече (дрво), мјесец када се спаљује коло(точак)
2 Februarius фебруар вељача, авељача мјесец промјена (вељања)
3 Martius март ожујак, љетник, сухи, брезен варљив (лажљив) мјесец
4 Aprilis април травањ, биљар, биљобер мјесец када трава окопњава и појављује се испод снијега
5 Maius мај свибањ, цвијетни, цвијетањ мјесец када пупе (свибе) пупољци
6 Iunius јун липањ, црвеник, черешњар, трешњар мјесец када цвјетају липе
7 Iulius јул српањ, горешњак, жарки, жетвар мјесец када се коси (српом), највеће врућине
8 Augustus август коловоз, гумник мјесец када се возе запрежна кола (за вријеме жетве), када се врши жито на гумну
9 September септембар рујан, гроздобер мјесец када све руји (сазрева) и постаје црвено (рујно), мјесец када се бере грожђе
10 October октобар листопад, шумопад мјесец када опада лишће
11 November новембар студени, груден хладни (студени) мјесец
12 December децембар просинац, коледар мјесец када сунце просијава (почиње да сија)

Народни празници: месецослов

Српски народ је, поред званичних црквених празника, развио читав систем веровања и обичаја везаних за одређене празнике и дао им своје специфично обележје. Током стварања тих обичаја, био је инспирисан званичним црквеним правилима и тумачењима али је често и одступао од њих, и у мањој или већој мери, мењао их и прилагођавао својим старим веровањима и традицији.

Јануар: 2. Кокошији Божић, 5. Туциндан, 6. Бадњи дан, 7. Божић, 7—19. Некрштени дани, 9. Стевањдан, 14. Васиљевдан, 18. Крстовдан, 19. Богојављење, 20. Јовањдан, 27. Савиндан, 29. Верижњаци, 31. Чумин дан
Фебруар: 12. Три јерарха, 14. Тривундан, 15. Сретење, 24. Власовдан, Теодорова субота
Март: 14. Летник, 22. Младенци
Април: 7. Благовести
Мај: 6. Ђурђевдан, 8. Марковдан, 14. Јеремијиндан, 22. летњи Никола
Јун: 28. Видовдан
Јул: 7. Ивањдан, 12. Петровдан, 13. Павловдан, 26. летњи Гаврило, 28. Ћириловдан, 30. Огњена Марија
Август: 2. Илиндан, 4. Блага Марија, 8. Трнова Петка, 9. Пантелијевдан, 15. Стеван Ветровити, 19. Преображење, 28. Велика Госпојина
Септембар: 11. Усековање, 12. Лесендрован, 14. Црквена нова година, 21. Мала Госпојина, 27. Крстовдан јесењи
Октобар: 12. Михољдан, 19. Томиндан, 20. Срђевдан, 27. Петковдан, 31. Лучиндан
Новембар: 8. Митровдан, 11. Аврамијевдан, 14. Врачеви, 16. Ђурђиц, 21. Аранђеловдан, 24. Мратиндан
Децембар: 4. Ваведење, 9. Алимпијевдан, 13. Мечкин дан, 18. Савица, 19. Никољдан, Детињци, Материце, Оци (или Очеви)
Ускршњи празници: Врбица, Цвети, Велики четвртак, Велики петак, Ускрс, Спасовдан, Тројице

Народно одређивање датума празника

Народ има своја неписана правила по којима израчунава када је који празник.

Одређивање датума празника [5]:

  • Мали Божић, или Васиљевдан, је седам дана после Божића, и пада на исти дан када је и Божић;
  • Свети Сава је три недеље после Божића;
  • Свети Трифун пада у половини шесте недеље после Божића;
  • Спасовдан пада у шести четвртак после Великог Четвртка;
  • Духови падају у осму недељу после Ускрса;
  • Ивањдан је на пола године после Божића;
  • Од Петровдана до Илиндана три недеље;
  • Од Илиндана до Велике госпојине 27 дана;
  • Од Велике госпојине до Мале госпојине три недеље;
  • Од Мале Госпојине до Михољдана три недеље;
  • Од Михољдана до Лучиндана три недеље;
  • Од Лучиндана до Аранђеловдана три недеље;
  • Од Аранђеловдана до Божићних поклада седам дана;
  • Од Поклада до Никољдана три недеље;
  • Од Никољдана до Божића 19 дана.
  • Ваведење пада у седми дана божићњег поста.
  • Којег дана у недељи се слави Аранђеловдан, тог дана су и Никољдан и Стевањдан.

Види још

Спољашње везе

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.
  2. ^ „Годишњак – древни српски календар”. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2017. Приступљено 12. 8. 2017.
  3. ^ GODIŠNJAK, DREVNI SRPSKI KALENDAR: Narod je nekada ovako uvek tačno RAČUNAO VREME
  4. ^ Народни називи за месеце у години, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ Милан Т. Вуковић, 1985.

Литература

Аврамије Затворник

Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.

Арса Пајевић

Арса Пајевић Нови Сад, (1840 — Нови Сад, 13. октобар 1905) био је издавач, књижар и штампар. Почео од словослагача и самоука, да би током живота стигао до власника штампарије и уредника новина и књижевника.

Рођен је 31. августа 1840. године у Новом Саду, у Темеринској улици. Почео је Арсеније као дечак сироче, да ради у штампарији Игњата Фукса у Новом Саду. Тако је 1858. године као шегрт разносио листове "Седмица" и "Србски дневник" по кућама у Новом Саду. Свратио је код песника Змаја, и замолио га да му за Нову годину спреми "печеницу". Радило се у ствари Змајевој новогодишњој песми, под називом "Поздрав на ново лето". Шегрт Арса је ту песму (подписану својим именом), узгред одштампао у Фуксовој штампарији, као "честитку", и делио је уз новине. Због тог новогодишњег поклона, добио је пуно напојница од читалаца. Од тог новца се сиромашни Арса "обуо и оденуо", и на Змајев имендан - о Св. Јовану 1859. године посетио песника у његовом стану, упарађен и дао му пун захвалности, флашу квалитетног вина "бермета". Између 1863-1871. године радио је у Београду у Државној штампарији. Ту се дружио са напредним младим људима - високошколцима. По повратку из српске престонице сарађује са виђеним Србима Новосађанима на књижевном пољу. Арса се јавља 1873. године као деловођа "Српске народне задружне штампарије" у Новом Саду. Временом постаје највећи издавач, који подржава књижевна прегнућа многих аутора. Велики српски народни календар "Орао" уредника Стеве Поповића Вацког, издавао је Арса Пајевић пре 1875. године. Радио је тада у новосадској "Српској народној задружној штампарији". Примио се да преузме одговорност пред властима, и за Змајев хумористички лист "Стармали" 1879. године. Године 1880. подухватио се опет Арса да буде издавач Змајевог дечјег листа "Невена". Издавао је црквени лист "Глас истине" 1884-1891. године. Такође црквени "Српски сион", али само прве године излажења - 1891. године. Имао је он успеха нарочито са популарним издањима за народ, а својим издањима подизао је просвету у Срба. Главна издања су му листови: "Ратна Хроника", "Илустроване Новине", "Стармали", календар "Орао" и многи други.

Основао је Пајевић издавачку штампарију 1876. године, да би 1891. године отворио властиту велику, добро снадбевену издавачку књижару и штампарију у својој кући, у Дунавској улици у Новом Саду. Године 1906. по Арсиној смрти, књижару је преузео један од сарадника Светозар Огњановић.

Пајевић је био префињени господин али и велики авантуриста, склон путовањима и путописима. О свом трошку је тако био на српско-турском ратишту 1876. године, као сведок али и извештач новосадске "Заставе". Објавио је на ту тему књигу: "Успомене из Црне Горе и Херцеговине". Извештавао је и са Видовданске прославе (500-годишњице Косовске битке) у Крушевцу. Опет је о свом трошку путовао у Русију не би ли пратио изблиза - учествовао у великим историјским догађањима. Из Кијева и Москве где се нашао по најјачој зими, слао је упечатљиве описе, погреба руског цара Александра III али и крунисања цара Николе II. Од импресија саставио је дводелну књигу са илустрацијама. Објављави је 1895. године то дело под насловом: "Са погреба цара Александра..." и "Утисци и слике из Русије". Сав приход од продаје наменио је аутор, Фонду Ђорђа Натошевића који је основан за помагање удова и сирочади учитељских. Због својих књижевних радова и доприноса примила га је Матица српска, иако недовољно образованог, за члана њеног књижевног одељења.

Још 1890. године говорило се да је Арса Пајевић највећи књижевни и просветни добротвор, јер је поклонио до тада преко 4000 књига разне садржине, поред 2000 примерака илустрованог календара "Орла". Био је познат широм српства, као "чика Арса" велики пријатељ и заштитник деце и омладине. Поклонио је током живота велики број књига и слика сиромашним српским школама и добрим ученицима. Такође омогућио је претплату на "Школски лист" многим српским школама. Био је члан подпомагач Српског учитељског конвикта у Новом Саду 1891. године, са прилогом од 50 ф. На томе није стао већ је годинама додавао додатне износе, као 1895. - 350 ф. Српски литови су често писали о његовим доброчинствима и изражавали захвалност на племенитости, каква се ретко сретала.

После Јашиног убиства, Мише Димитријевића уредника и власника "Браника", Пајевић је раскинуо све везе са дотадашњим пријатељима - српским радикалима, окупљеним око конкурентске "Заставе". Принципијелност и поштење одбили су га од Јаше Томића и његовог круга, али су му и донели много горчине, јер је наилазио у свом окружењу на незаслужено неразумевање и непријатељство.

Био је ожењен Анком, живео у складном браку, али са којом није имао деце. Зато су одгојили двоје сирочади и извели их на животни пут. Посинио је Арса - др Пају Вујевића за свршеног филозофа и још младог, Ђурицу Суботића гимназисту. Поред свих доброчинстава и несебичне помоћи током живота остало је да заблиста на крају оно највеће. Супружници Пајевићи су по свом тестаменту (отвореном 1905) оставили у хуманитарне сврхе сву своју имовину. Определили су за Фонд Српске Више девојачке школе у Новом Саду, своју кућу у Ћурчинској улици код "Три краља", која тада вреди 20.000 круна. За помагање сиротих ученица те школе, у оделу и књигама оставили су још 14.000 круна у готовини. Свој преостали велики иметак, процењен на преко 200.000 круна завештали су новосадској Великој српској гимназији. Удова Анка је располагала са том имовином до своје смрти.

Босанац

Босанац може бити:

Босанац, становник Босне

Босанац, презиме

Босанац, српски народни календар (1902–1919)

Босанац, новине које су излазиле у Дервенти (1925)

Дарувар

Дарувар је град у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији. Удаљен је 125 km од главног града Загреба и око 130 km од Осијека. Смјештен је у западном дијелу Славоније, у брежуљкастом предјелу под планином Папук, у Поиловској заравни, на плодним наносима из плеистоцена. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 11.633 становника, а у самом насељу је живело 8.567 становника.

Народни календари Словена

Народни календар – историјски формирани систем дељења, бројања и уређивања годишњег времена, на основу кога су организовани обредни циклус, производна и свакодневна пракса, у значајној мери и веровања, као и фолклор.

У основи народног календару стоји црквени (хришћански) календар који одређује састав, ред, хијерархију јединица годишњег времена (пре свега празника, постова и месојеђа), у значајном степену и њихову терминологију. Ипак, садржајна страна календару, тумачење празника, периода и сезона, као и обреди, обичаји, забране, упутства који се везују за них, не могу се у целини извести из хришћанског учења и јављају се као органска компонента народне традиције.

Радован М. Маринковић

Радован М. Маринковић (1938), књижевник, песник, публициста, истраживач, хроничар, историчар, етнолог , сценариста, члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије, друштвени радник. И сада истражује,пише, биљежи, објављује, освјетљава Драгачево и широко око њега од мрака заборава, али и учи како се запамћивати уопште мора, и да то није само обавеза према прошлости и истини, већ «моралан чин» ,којим се потврђује и добар појединац, и частан народ, како би то рекао Ото Вајнингер , један од највећих умова смјене 19 у 20 вијек, а Радован М. Маринковић потврђивао цијелим својим радним постојањем.Човјек и народ који памте појединости своје прошлости, не могу бити лоши, већ добри. .

Ружица (календар)

Ружица је била најстарији српски народни календар који је, са прекидима, излазио од 1827. до 1868. године у Новом Саду.

Свибор

Српско витешко борење је борилачка вештина, заснована на витешким вештинама и вештинама борбе српских устаника, и српској борилачкој традицији. Свибор, удружење грађана које негује те вештине, ради са благословом Српске православне цркве.

Слава

Слава, позната још и као крсно име, крсна слава, свети, српски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Ова јединствена форма породичне традиције код Срба је присутна из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.

Слава се налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије, а 2014. године је уписана и на УНЕСКОВУ Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.Најчешће славе су Свети Никола, 19. децембар (Никољдан), Архангел Михајло, 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан), Свети Димитрије Солунски, 8. новембар (Митровдан) и Свети Сава, 27. јануар (Савиндан).

Славу славе пре свега породице, али и разне заједнице и инситуције (села, градови, организације, политичке странке, институције, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, Београд прославља Вазнесење Господње као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине. Српске школе славе Светог Саву као школску славу.

Славу такође празнују данашњи Македонци и Црногорци, али се среће и код католика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца католика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Санџаку, Горанаца и Јањеваца. По мишљењу Руса, етнолога Јастребова и код Срба који су променили веру (католици, муслимани) јавља се слава, али то су само "остаци" оног традиционалног православног ритуала.

Словенски календар

У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, руски археолози Тихонова и Хвајко су 1958. године пронашли старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде из 2-4. века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из 4. века, на којем је такође сликописан календар .

Пронађени календар у Лепесовки је имао својеврсне црте и резе, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков га је одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума празника.

Списак крсних слава

Слава, позната још и као крсно име, крсна слава, свети, српски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације.Најчешће славе су Свети Никола, 19. децембар (Никољдан), Архангел Михајло, 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан), Свети Димитрије Солунски, 8. новембар (Митровдан) и Свети Сава, 27. јануар (Савиндан).

Српски народни обичаји

Српски народни обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим веровањима Срба, који су опстали до данас. Народне обичаје често прате разне тајанствене и мистичне радње које народ чини у разним приликама и из разних побуда, верујући да ће му то некако помоћи и користити.

Намена народних обичаја је различита и може бити:

да се заштити здравље укућана,

да се сачува и повећа пород и имовина,

да пада киша и да се натопе жедна поља,

да се сузбију и разбију градоносни облаци.

да се придобије особа која се воли,

да се излечи болесник,

да се напакости некоме, итд.Постоји много народних обичаја: за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику и неприлику. Обичаји су се у народу доста множили, мењали и допуњавали.

Срби су народ са богатом традицијом, који се, због различитих историјских околности суочавао са великим искушењима њеног очувања. Међутим, многи обичаји Срба су током дугог временског периода били изгубљени или потиснути. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета, постоји све већа тежња да се већина обичаја обнови и утка у контекст савременог живота. Најзаступљенији и најпознатији обичаји код Срба су обичаји животног циклуса, који су у вези са рођењем, крштењем, венчањем, одлазаком у војску, смрћу итд. Колико је чување обичаја било значајно за заједницу говори и изрека “боље земљу продати, него обичај изгубити”.Вук Караџић је забележио доста народних обичаја и захваљујући његовом раду, многи су и данас познати. Српским народним обичајима, у новије време, бавио се доста етнолог Веселин Чајкановић.

Народни обичаји везани за народне празнике описивани су у разним народним календарима који се формирају за једну годину или више година.

Штампарије у Панчеву

У првој половини 18. века српске књиге штампане су у Римнику у Влашкој, а и доносили су их трговци из Русије. Аустрија је одобрила отварање једен илирске штампарије у Бечу 1769. године, под надзором Илирске дворске депутације, за штампање српских, румунских и грчких књига. Од 1771. штампарију је водио Јосиф Курцбек и многе српске црквене књиге штампане су у тој штампарији. Такође, у њој су се штампала и дела Јована Рајића, Захарија Орфелина и других. После Курцбекове смрти штампарију је 1792. преузео Стефан Новаковић али, због лошег пословања, продата је 1796. Мађарској универзитетској штампарији у Будиму. Највећи број српских књига штампан је тридесетих година 19. века у Будиму, Бечу, Лајпцигу, Петровграду, Темишвару и Карловцу. Од 1832. године штампају се и Београду.

Српски народни празници
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.