Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.[1]

Serb lands in the 9th century
Српске земље у 9. веку
Serbien 9.Jhd
Српске области и градови у 9. и 10. веку
Serb lands in the 10th century (sr)
Српске земље у 10. веку

Просторни и временски оквири

Према писању византијског цара Константина VII Порфирогенита (De administrando imperio) Срби су се на Балканском полуострву населили између обала Јадранског мора и реке Саве. Дуж морске обале Срби су населили све крајеве између ушћа Цетине и ушћа Бојане‚ а у унутрашњости приближно између Врбаса и долине Ибра и Мораве. Границу између Срба и Хрвата чиниле су хрватске пограничне жупе: Имота (Имотско), Цетина, Ливно и Плива. На тим просторима, Срби су створили више области у приморју и залеђу. Границу између приморских области и залеђа тј. Србије како је назива Порфирогенит чинили су планински венци који формирају развође јадранског и црноморског слива.

На шири просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима Франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[2] да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[3]

Приморске области (Поморска Земља)

У средњовековним изворима, све српске приморске области називане су заједничким именом Поморска Земља. Овај појам су током средњовековног раздобља употребљавали како српски владари, тако и црквени достојанственици.

Неретљанска област

Неретљанска област (коју су Византинци називали и "Паганија") простирала се од ушћа реке Цетине до ушћа реке Неретве укључујући и острва БрачХварКорчула и Мљет.

Чинили су је жупе:

у приморју и

у залеђу.

У њој су се налазили утврђени градови:

Захумље

Захумље се простирало од ушћа реке Неретве до Дубровника са стонским полуострвом (Пељешац). Чинили су га жупе:

  • Стон
  • Зажабље
  • Попово

у приморју и

  • Дубрава
  • Дабар

у залеђу.

У њему су се налазили утврђени градови:

Травунија (са Конављем)

Травунија се простирала од Дубровника до Бока которске.

У њој су се налазили утврђени градови:

Дукља

Дукља (од почетка 12. века се за ову област већином користи назив Зета) се простирала од Боке которске до ушћа реке Бојане. Назив Дукља, добила је по античком граду Доклеји, код данашње Подгорице. Други назив-Зета је добила по реци Зети. У 10. веку постаје кнежевина, али је падом македонске државе потпала под византијску власт. У њој су се налазили утврђени градови:

  • Градец
  • Новиград
  • Лонтодокла

Током 11. века Дукљи се придружене Рашка и Босна. Дукљански кнез Стефан Војислав настојао је да се ослободи византијске власти. Зато је 1035. године дигао устанак. Византијска војска угушила је тај устанак, а Стефана Војислава одвела у заробљеништво. Међутим, он није хтео да буде затворен. Побегао је из затвора и поново се сукобио са Византијом. Показао се као мудар и спретан војсковођа. Пустио је Византинце да пљачкају равнице, али их је у јесен 1042. године сачекао у планинским кланцима. Мало се византијских војника спасло бекством. Један византијски хроничар пише: „Био је то тужан и суза достојан пример.“ После ово победе Дукља стиче независност. Створена је самостална држава која се простирала од Бојане до Неретве. Дукљански владар Михаило Војислављевић је 1077. године од папе из Рима добио краљевску круну. Папа је хтео да владара Михаила придобије. У томе није успео. Дукља је постала краљевина и на тај начин добила међународно признање.

Михаила наслеђује његов син Константин Бодин. За време његове владавине Дукља је поред Рашке, обухватала области Травуније и Захумља, па затим и Босну. Након смрти овог владара почетком 12. века долази до свађа међу члановима владарског рода, а затим отцепљење Босне и Рашке.

Области у залеђу

Србија (у чијем је саставу и Босна)

Србија се простирала од реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку. Северну границу чинила је река Сава док се на југу наслањала на српске области у приморју (Неретљанску кнежевину, Захумску, Травуску и Дукљанску). Унутар Србије се налазила и жупа Босна.

У њој су се налазили утврђени градови:

и у оквиру жупе Босна:

Види још

Референце

  1. ^ Благојевић 1983, стр. 45-126.
  2. ^ Scholz 1970, стр. 111.
  3. ^ Pertz 1845, стр. 83.

Извори и литература

Извори

Литература

Спољашње везе

Брач

Брач је острво у Хрватској, у Јадранском мору у Сплитско-далматинској жупанији. Налази се у середњедалматинској групи острва, површине 394,6 km². Од копна га дели Брачки, од Хвара Хварски канал, а од Шолте Сплитска врата.

Грађен је од кречњака и представља пространу непотопљену антиклиналу горњокредне старости. Највиши врх је Видова гора (Видовица, Сутвид) са 780 m. Северна обала је развијенија од јужне. На острву најчешће дувају југо и бура, а у летњим месецима маестрал. Падавина има више у унутрашњости (Пражнице 1420 mm) него при мору (Сутиван 720 mm). На острву нема површинских токова, па је питка вода 1970. доведена подморским водоводом са копна из реке Цетине.

Биљни покров чини ниска средоземна шикара (макија), шуме алепског и црног далматинског бора и камењар. Само се шестина острва обрађује.

Насеља у унутрашњости су старија од приморских. Од 15. века насељавају се увале уз морску обалу и оснивају се нова насеља. У XVII и читавом 18. веку наставља се досељавање из унутрашњости које је изазвало даљи развој приморских насеља. Највише становника живело је на Брачу у пописној 1900. години - 24.408 становника. Привредна криза, настала је пропашћу винограда због напада филоксере, изазвала је интензивно исељавање у прекоморске земља (Чиле, САД и Аргентина).

Горњи Которац

Горњи Которац је градска четврт у општини Источна Илиџа, град Источно Сарајево, Република Српска, БиХ.

Дубровачко-неретванска жупанија

Дубровачко-неретванска жупанија је најјужнија жупанија у Републици Хрватској. Због границе са Босном и Херцеговином код Неума подељена је у два дела: Дубровачки са Корчулом и неретвански.

Захумље

Захумље или Хум, односно Хумска земља (лат. Chulmia) је назив за српску средњовековну област и државу (кнежевину) која је обухватала знатне делове горње (јужне) Далмације, приближно од реке Неретве до града Дубровника, са припадајућим залеђем и острвима.

„Захумљани који сада тамо живе су Срби, који потичу од времена онога архонта који је побегао цару Ираклију.”

Порфирогенит такође пише да су Срби у 7. веку населили и друге делове јужне Далмације, укључујући и две суседне области: Травунију и Неретљанску кнежевину. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђују и вести франачког хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Корчула (острво)

Корчула (итал. Curzola, грч. Κόρκυρα Μέλαινα [Kórkyra Mélaina], лат. Corcyra Nigra, стнем. Kurzel, стсл. Кркар) је хрватско острво на Јадранском мору поред далматинске обале.

Макарска

Макарска је град у Хрватској у Сплитско-далматинској жупанији.

Мутимир

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Мљет

Мљет (лат. Melita, итал. Meleda) је осмо по величини острво у хрватском делу Јадранског мора, једно од највећих јужнодалматинских острва те уједно најјужније и најисточније од већих хрватских острва. Мљет је највеће острво у дубровачком архипелагу. Налази се у непосредној близини Дубровника, Корчуле, Елафитских острва, а од полуострва Пељешца га дели Мљетски канал

Због истог назива у римским, а касније у списима на латинском језику, Мљет је кроз историју врло често био замењиван острвом Малтом те се данас две светски познате легенде о бродоломима Хомеровог Одисеја и св. Павла (без обзира на навод у Делима апостолским 27.39-28.11 у којем се недвосмислено каже како се бродолом догодио док су пловили Адриом и без обзира што на Малти никад нису постојале змије отровнице, а на Мљету су истребљене довођењем мунгоса) приписују већој и светски познатијој Малти. Као подсетник да би древна Огигија могао бити и Мљет, данас на острву постоје Одисејева шпиља, хрид св. Павла као и заветна црквица у источном делу острва. Једнако тако, без обзира што хрватски кинолози и историчари ветерине сматрају како малтезер потиче с Мљета, што признаје већина кинолошких стручњака који се позивају на Калимаха Кирењанина, Плинија Старијега и Стефана Византинца и то се данас чешће приписује Малти.

Мљет је острво шароликог животињског света и изворних шума алепског бора, бора пиније и храста црнике. Сматра се најпошумљенијим и најзеленијим хрватским острвом, чији је западни део заштићен као први јадрански национални парк, а источни део као резерват природних реткости.

Већих насеља на Мљету нема највише због лоше економске развијености острва што је резултовало перманентним исељавањем млађег становништва. Становници острва Мљета зову се Мљећани и Мљећке (често се погрешно наводи израз Мљећанке). Према попису становника из 2001. године, 99% становника су Хрвати , 96% становника су католици. На Мљету (као и на Елафитима) говори се штокавским наречјем и то ијекавским говором.

Натпис попа Тјеходрага

Натпис попа Тјеходрага је средњовековни ћирилични камени натпис, који се налази у Лиштанима, на подручју града Ливно у Босни и Херцеговини. Пронађен је 2003. године, током археолошких ископавања на локалитету Подворнице у Лиштанима, на југозападној страни Ливањског поља. Натпис је затечен у веома добром стању. Исклесан је ћириличним словима на црквенословенском језику, а на почетку натписа налази се уклесани крст. Превод текста на савремени српски језик гласи:

„Ту лежи поп Тјеходраг — имао је пет синова — су сви у једној (истој) години били убијени”

Радослав Вишеславић

Радослав Вишеславић (гр. Ροδόσθλαβος) је био један од првих по имену познатих српских владара. Владао је у раносредњовековној Кнежевини Србији, вероватно на почетку 9. века. О њему је остала само кратка белешка византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита. Према овом извору, кнез (архонт) Радослав је био син и наследник кнеза Вишеслава, односно отац и претходник кнеза Просигоја.Већина истраживача наше прошлости мисли да се иза грчке титуле архонта коју Константин Порфирогенит приписује првим српским владарима крије словенска титула кнеза. По томе се сматра да је исту титулу носио и Радослав. Приближно време његове владавине може се проценити само према смени поколења, пошто тек за његовог унука, Просигојевог сина Властимира имамо поузданији наговештај да је владао око 851. године, а на основу тога је могуће претпоставити да је његов деда Радослав владао на почетку 9. века. У то време пада и податак франачког хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима Франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur). Претпоставља се да су се у то време српске области простирале према западу све до реке Уне. Такође знамо да је за време Радослава Паганија била у вазалном односу према Србији, највероватније од 823. године.

Сплитско-далматинска жупанија

Сплитско-далматинска жупанија се налази у јужној Хрватској. Обухвата подручје средње Далмације, а седиште јој је у граду Сплиту. Граничи се са Шибенско-книнском жупанијом на сјеверу, и са Дубровачко-неретванском жупанијом на југу.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

7—12. век
12—14. век
14—15. век

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.