Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана,[1] као и на државе и територије из каснијих периода[2][3][4] које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

Serb lands in the 9th century
Српске земље у 9. веку
Serbien 9.Jhd
Српске области и градови у 9. и 10. веку
Serb lands in the 10th century (sr)
Српске земље у 10. веку

Српске земље у прадомовини

Српске земље у раном средњем веку

Српске земље у позном средњем веку

Central balkans 1373 1395 sr
Српске државе крајем 14. века

Од 16. века до 1918.

Од 1918. до 1944.

Од 1944. до распада Југославије

Распад Југославије

Ratna Srbija
Српске државе, 1991-1995.

Модерне српске земље

Balkans04
Српске земље 1998. године
Balkans2010
Српске земље 2010. године (приказано незванично стање - Република Србија не признаје самопроглашену државу Косово и сматра је делом своје територије)

Списак српских краљевина

Срби су у току своје историје створили неколико краљевина на темељима различитих традиција.

Краљевина Дукља (1077—1142.)

Прва српска краљевина створена је у Дукљи за време Михаила Војислављевића 1077. године.

Нестала је када се последњи краљ из лозе Војислављевића одрекао краљевског венца, мада је поново заживела за време Вукана Немањића и његових синова Ђорђа и Стефана, али само титуларно, у оквиру државе Немањића. Вукан и његови синови су носили звање „краља у Зети“.

Краљевина Рашка / Краљевина Србија (1217—1345.)

Друга српска краљевина створена је у Рашкој за време Стефана Првовенчаног 1217. године.

Престала је да постоји 1345. године када се Стефан Душан прогласио за цара.

Сремска краљевина (1282—1325.)

Сремска краљевина је била краткотрајна српска држава са центром у Доњем Срему (Мачви). Основао ју је краљ Стефан Драгутин, кога је наследио његов син Стефан Владислав II, након чије владавине је ова држава престала да постоји.

Држава краља Марка (1371—1395.)

Држава краља Марка је настала распадом Српског царства на подручју западне Македоније. Овом државом је владао српски краљ Марко Мрњавчевић, од 1371. до 1395. године.

Краљевина Босна (1377—1463.)

Последња средњовековна српска краљевина настала је 1377. године када се у манастиру Милешева над моштима светог Саве за краља овенчао Стефан Твртко I Котроманић.

Престала је да постоји 1463. године под налетима Турака који су погубили последњег босанског краља Стефана Томашевића.

Краљевина Србија (1882—1918.)

Прва српска краљевина у новом веку створена је у Србији 1882. године када се за краља прогласио Милан Обреновић.

Престала је да постоји стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (каснија Краљевина Југославија) 1918. године.

Краљевина Црна Гора (1910—1918.)

Друга српска краљевина у новом веку проглашена је 1910. године, на педесетогодишњицу владавине Николе I Петровића.

Ушла је у састав Краљевине Србије 1918. године одлуком Подгоричке скупштине, а исте године се ствара и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (каснија Краљевина Југославија) 1918. године.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца / Краљевина Југославија (1918—1941.)

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је 1918. године, а преименована је у Краљевину Југославију 1929. године. Била је заједничка краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њени краљеви су били из српске владарске династије Карађорђевић.

Формалне краљевине

Током хабзбуршке управе у српским земљама постојале су три хабзбуршке територије претежно настањене Србима које су формално носиле назив краљевине, али су имале статус хабзбуршких покрајина, а не посебних или аутономних држава. Прва је била Краљевина Славонија, која је постојала од 1699. до 1868. године, друга Краљевина Србија, која је постојала од 1718. до 1739. године, а трећа Краљевина Босна, која је постојала од 1718. до 1739. године.

Види још

Референце

  1. ^ [1], Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ [2], Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ [3], Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ [4], Приступљено 25. 4. 2013.

Литература

Боже правде

„Боже правде“ је званична химна Републике Србије, дефинисана чланом 7 Устава. „Боже правде“ је такође била химна Кнежевине Србије и Краљевине Србије до 1918. године, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Предложена верзија текста као химне одређена је законом 11. маја 2009. Изворна песма настала је 1872. године, када је Јован Ђорђевић, инспирисан сатиричном Змајевом Народном химном, написао речи на музику Даворина Јенка. Композиција Јозефа Хајдна Царска химна имала је великог утицаја на мелодију. Песма је представљала завршницу позоришне представе „Маркова сабља“, осмишљене поводом пунолетства Милана Обреновића. Огромна популарност речи и мелодије допринеле су да ова песма постане званична српска државна химна. Деведесетих химне непрестано су се мењале са променом државног уређења и владара. За време власти Милана Обреновића, певало се кнез Милана Боже спаси, да би и то било промењено успостављањем Милана за краља. Накнадно је исти стих морао бити препеван за време владавине краља Петра I и краља Александра I.. Након Мајског преврата, химна је поново уведена 1909, на рођендан краља Петра 29. јуна (12. јула). За време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), „Боже правде“ је представљала део тадашње државне химне.

То је била и химна Републике Српске, од 1992. до 2007, када је Уставни суд Босне и Херцеговине одлучио да је њена употреба неуставна. Такође је била коришћена као химна Републике Српске Крајине.

Изворне речи претрпеле су извесне измене при одређивању званичног текста химне Србије. На три места, српског краља замењено је са српске земље, а стих српског краља Боже храни замењен је са Боже спаси, Боже брани.

Деведесетих година, „Востани Сербије“ и „На Дрину“ су такође предлагани за државну химну. „На Дрину“ је добила већину на референдуму одржаном 1992. године, међутим ова одлука никада није званично усвојена.

Борис I

Борис I, или понекад Михаило (буг. Борис I, Михаил), је био владар Бугарске између 852. и 889. године.

Дубровачко-неретванска жупанија

Дубровачко-неретванска жупанија је најјужнија жупанија у Републици Хрватској. Због границе са Босном и Херцеговином код Неума подељена је у два дела: Дубровачки са Корчулом и неретвански.

Историја Црне Горе (1697–1852)

Историја Црне Горе од 1697. до 1852. године обухвата период у историји Црне Горе од избора владике Данила Петровића-Његоша (1697), до успостављања световне власти и стварања Књажевине Црне Горе (1852). Током овог раздобља, Црном Гором су управљале српске православне владике из куће Петровића-Његоша, који су имали положај духовних и народних поглавара.Кључни допринос изградњи Црне Горе као српског политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. века дала је Митрополија црногорско-приморска, која је представљала стожер окупљања духовних и народних првака. Зхваљујући великом угледу у народу, цетињски митрополити су током овог раздобља успели да окупе често разједињене и међусобно завађене племенске главаре и поставе темеље за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Такав облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налази свештено лице, означава се као хијерократија. У том смислу, владика Данило I (1697–1735) се понекад потписивао и као „војвода српске земље”. Након што су првобитној Црној Гори придружена и Брда, име државе је преименовано у Црна Гора и Брда.

Константин Бодин

Константин Бодин (Дукља, око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у око 1100. или 1101. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године.

Маричка битка

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Милош Благојевић

Милош Благојевић (Милетићево, код Пландишта, 17. октобар 1930 — Београд, 27. јун 2012) био је српски историчар, члан САНУ. Бавио се проучавањем српске историје средњег века посебно питањем аграрних односа у средњовековној Србији.

Михаило Војислављевић

Михаило I Војислављевић је био први српски краљ, који је владао Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од око 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине, за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073—1085). Током своје владавине, очувао је и учврстио тековине свога оца, кнеза Стефана Војислава. Додатно је проширио државу Војиславића, објединивши под својом влашћу готово све српске земље. Активно је учествовао у међународној политици, одржавајући везе са Византијом, јужноиталијанским Норманима и папством.

Момчило Спремић

Момчило Спремић (Доња Бадања код Лознице, 29. август 1937) је српски историчар.

Моравска Србија

Моравска Србија је термин који се користи у историји за српску феудалну државу која се самостално развила у долини три Мораве (Велике, Западне и Јужне) под кнезом Лазаром (1371—1389) после смрти последњег српског цара Уроша (1355—1371) и која је под Лазаревим сином Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) 1402. године, после битке код Ангоре, прерасла у Српску деспотовину.

Природњачки музеј у Београду

Природњачки музеј у Београду је једна од најстаријих српских националних установа. По богатству и разноврсности изложбених примерака, оствареним резултатима у области музеологије и науке овај музеј је један од најзначајнијих у југоисточној Европи. Званично је основан 1895. године, и тада је назван Јестаственички музеј српске земље.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

Самуило (цар)

Самуило или Самуил (буг. Самуил, стсл. Самоилъ), син господара југозападне Македоније Николе, био је један од комитопула (κομητόπουλοι = „кнежевићи“ од κόμησ = „кнез“ и πῶλος = „неискусан младић“) и цар-аутократор (стсл. самодрьжъчь) балканских Словена (976—1014) и Првог бугарског царства (997—1014). Први пут помиње после смрти цара Петра (969). Заједно са својом поменутом браћом, он је тада „узбунио Бугарску“.

Према Срђану Пириватрићу: "... несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која је у поновном успоставлању Бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте се и две протобугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и Битољски натпис показује да је Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."Самуило и његова браћа поново се јављају на историјској сцени тек после смрти Јована Цимискија (976). Одмах по смрти поменутог они су дигли устанак, који је био уперен против византијске власти. То је био одлучујући корак ка стварању Самуилове државе. Захваљући заузетости цариградске владе у унутрашњим претендентским бунама и у спољним заплетима у Азији, Симеон је, најпре, у друштву са старијом браћом, а после и без њих, нанео Византинцима многе поразе.

Самуило је отцепио од Византије подунавску Бугарску, Македонију изузев Солуна, Тесалију, Епир и Албанију са Драчем. Потчинио је себи све српске земље, заједно са Босном и Рашком, а Хрватску је опустошио све до Задра. Уједно је непрестано вршио притисак на Солун и предузимао испаде у Тракију, а продро је чак и до Пелопонеза.

У међувремену, византијски цар Василије II односећи успех за успехом над својим противницима, како спољним тако и унутрашњим, дејствовао је све јаче и јаче против Самуила на Балкану задајући му озбиљне тешкоће. Коначно у бици код Беласице Василије је довео Самуила до потпуног пораза (1014). Самуило је том приликом једва извукао живу главу утекавши у Прилеп. За собом је оставио 15.000 војника које је Василије дао ослепети. Сваком стотом поштеђено је једно око да може да предводи остале. Такви су испраћени Самуилу, који је пред тим призором сасвим клонуо и духовно и телесно, да би после два дана завршио живот.

Сплитско-далматинска жупанија

Сплитско-далматинска жупанија се налази у јужној Хрватској. Обухвата подручје средње Далмације, а седиште јој је у граду Сплиту. Граничи се са Шибенско-книнском жупанијом на сјеверу, и са Дубровачко-неретванском жупанијом на југу.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.