Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки[1] и српски језик[2] правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Српска ћирилица
Serbian Cyrillic Cursive
Типалфабет
ЈезициСрпски језик
Бошњачки језик
Временски период
од 1814.
Породица
грчко (дјелимично глагољица)
Дјечији систем
Македонска ћирилица
Правацслијева надесно
ISO 15924Cyrl, 220
Уникод назив
Cyrillic
Подскуп ћирилице (U+0400...U+04F0)

Званична употреба

Српска ћирилица је према уставу Србије службено писмо.[3] Устав Босне и Херцеговине се не бави службеним писмом, док устави оба ентитета, Устав Републике Српске[4] и Устав Федерације Босне и Херцеговине[5] одређују једнаку употребу ћириличног и латиничног писма. Српски језик у Хрватској је званичној признат као мањински језик; међутим, употреба ћирилице у двојезичким натписима изазвала је протесте и вандализме.[6][7]

Ћирилица је важан симбол српског националног идентитета.[8] Иако је у Србији ћирилица званично писмо, према истраживању из 2014. године, 47% становништва пише латиницом, а 36% ћирилицом.[9]

Писмо

Пример српске ћирилице
Примјер правилног курзивног писма савремене српске ћирилице
SerbCyrAlphabet
Велика слова српске ћирилице

На сљедећој табели налазе велика и мала слова српске ћирилице, заједно са симболима међународне фонетске абецеде:

Ћирилица МФА
А а /ä/
Б б /b/
В в /v/
Г г /ɡ/
Д д /d/
Ђ ђ //
Е е /e/
Ж ж /ʐ/
З з /z/
И и /i/
Ј ј /ʝ/
К к /k/
Л л /l/
Љ љ /ʎ/
М м /m/
Ћирилица МФА
Н н /n/
Њ њ /ɲ/
О о /ɔ/
П п /p/
Р р /ɾ/
С с /s/
Т т /t/
Ћ ћ //
У у /u/
Ф ф /f/
Х х /x/
Ц ц /ts/
Ч ч /ʈʂ/
Џ џ /ɖʐ/
Ш ш /ʂ/

Рана историја

AlphabetiSerborum 1841
Српска ћирилица из Компаративне ортографија европских језика. Извор: „Српске народне пјесме” Вука Стефановића Караџића, Беч, 1841

Старословенска азбука

Према традицији, глагољицу су створили византијски хришћански мисионари и браћа Ћирило и Методије шездесетих година 9. вијека, током покрштавања Словена. Глагољица је изгледа старија, настала је прије увођења хришћанства, а Ћирило ју је само формализовао и проширио тако да покрије негрчке гласове. Ћирилицу је створио Ћирилов ученик по налогу бугарског кнеза Бориса I, вјероватно у Преславској књижевној школи деведесетих година 9. вијека.[10]

Најранији облик ћирилице био је „устав”, заснован на грчком унцијалном писму, ојачан лигатурама и словима из глагољице која нису постојала у грчком писму. Није постојала разлика између великих и малих слова. Књижевни словенски језик био је заснован на дијалекту македонских Словена из околине Солуна.[10]

Средњовјековна српска ћирилица

Дио српске књижевне баштине из средњег вијека су дјела као што су Вуканово јеванђеље, Законоправило, Душанов законик, Минхенски псалтир и остали. Прва књига штампана на српском је Цетињски октоих, штампана 1494. године.

Вукова реформа

Вук Стефановић Караџић одлази из Србије током Српске револуције 1813. године у Беч. Ту се среће са Јернејем Копитаром, лингивстом који се бавио славистиком. Копитар и Сава Мркаљ помогли су Вуку да реформише српски језик и његов правопис. Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српског рјечника 1818. године.

Вук је реформисао српски књижевни језик и стандардизовао српску ћирилицу пратећи строге фонетске принципе модела Јохана Кристофа Аделунга и чешке латинице Јана Хуса. Караџићева реформа осавременила је и удаљила српски књижевни језик од српског и руског црквенословенског језика, приближавајући га обичном народном говору, одређеније, источнохерцеговачком дијелекту којим је он говорио. Караџић је, заједно са Ђуром Даничићем, био главни српски потписник Бечког књижевног договора 1850. године, који је, охрабљен од тадашњих аустријских власти, поставио темеље српском језику, који у различитим облицима данас говоре Срби у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Караџић је превео Нови завјет на српски, а превод је објављен 1868. године.

Написао је неколико књига; „Мала простонародна славено-сербска песнарица” и „Писменица сербскога језика” 1814, и још двије 1815. и 1818, све су садржале стару ћирилицу. У својим писмима из периода 1815—1818. још увијек користи слова Ю, Я, Ы и Ѳ. У књизи „Народна сербска песнарица” 1815. године избацио је слово Ѣ.[11]

Вукова реформа српског језика и стандардизација српске ћирилице званично је призната 1868. године, четири године након његове смрти.[12]

Из старословенске азбуке Вук је задржао сљедећа 24 слова:

Vuk-1818
Корице Српског рјечника из 1818. године
А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

Њима је додао једно из латинице:

Ј ј

И пет нових:

Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

Избацио је сљедећа слова:

Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шт) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја)

Савремена историја

Аустроугарска

Законску одредбу против ћирилице још у Аустријском царству, прво је донијела Марија Терезија (1740—1780). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Марија Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах послије ње и цар Франц Јозеф (1848—1916) донио је сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.[13]

Током Првог свјетског рата ћирилицу су аустроугарске окупационе власти званично забраниле на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе[14] и Србије, а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске (у највећем броју Хрвати) да предају српској дјеци у школама искључиво на латиници.

Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. У наставку овог похода 11. новембра 1915. године и Босанско-херцеговачки сабор донио је одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, у Сабору је рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”.

Други свјетски рат

Независна Држава Хрватска

У Другом свјетском рату у Независној Држави Хрватској ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донио усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, коју је потписао Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. и имала је само два члана:

  1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.
  2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.
— U Zagrebu, 25. travnja 1941.

Прва наредба усташких власти била је у Босанском Новом „да се премазују сви натписи ћирилицом на трговачким радњама и гостионама“, а другом наредбом је збрисана употреба ћирилице у црквеном пословању.

У мржњи према ћирилици у Босни, усташе су ишле тако далеко да су уништавали летке које су Нијемци штампали ћирилицом.

Забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској трајала је све до њене пропасти маја 1945. године.[15]

Југославија

Српска ћирилица је било једно од два писма званичних језика у Краљевини Југославији и Софијалистичкој Федеративној Републици Југославији још од 1918. године.

Распадом Југославије деведесетих година 20. вијека, језичке норме из којих је настао српскохрватски језик су се поново одвојиле и ћирилица више није била званично писмо у Хрватској, док је у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини остала званично уставно писмо.[16]

Посебна слова

Лигатуре Љ и Њ, заједно са словима Џ, Ђ и Ћ, развијене су посебно за српску ћирилицу.

  • Караџић је засновао слова Љ и Њ на дизајну Саве Мркаља, комбинујући слова Л и Н са Ь (меким полугласом).
  • Караџић је засновао слово Џ на слову Геа из румунске ћирилице.
  • Ћ је Караџић усвојио представљајући безвучни палатални африкат. Слово је засновано на, али се разликују по узгледу, дванаестом слову глагољице Ђерв; то слово је дио српске писмености од 12. вијека, представљајући гласове /ɡʲ/, /// и //.
  • Караџић је прихатио дизајн Лукијана Мушицког за слово Ђ. Засловано је на слову Ћ, које је Караџић прилагодио.
  • Ј је усвојио из латинице.

Слова Љ, Њ и Џ су касније прихваћена и у македонској ћирилици.

Разлике од осталих ћириличких писама

Cyrillic cursive
Некурзивни и курзивни глифови слова „б, г, д, п, т” у различитим језицима; напомена да су оба облика слова д прихватљива у писаном руском курзиву

Српска ћирилица не користи неколико слова која се користе у осталим словенским ћирилицама. Не користи тврди полуглас (Ъ) и меки полуглас (Ь), али се меки полуглас користи као дио лигатуре. Нема руског и бјелоруског слова Э, полусамогласника Й или Ў, ни јотваних слова Я (руски и бугарски), Є (украјински), Ї (украјински), Ё (руски) и Ю (ислочнословенски и бугарски), умјесто којих се користе по два одвојена слова: Ja, Je, Jи, Jo, Jy. Слово Ј може бити кориштено као полусамогласник, умјесто Й. Слово Щ се не користи, када је потребно може се транскрибовати као Шч или Шт.

Курзивни облик српских и македонских ћириличких малих слова б, г, д, п и т, разликује се од оних који се користе у другим ћириличким писмима (у српској ћирилици мало слово ш може бити подвучено, док то у македонској ћирилици није случај). То представља препреку у Уникод кодирању, јер се слова разликују само у курзивним облицима, а историјски некурзивна слова се користе на истим позицијама. Српска професионална типографија користи фонтове посебно створене за језик као би се овај проблем превазишао, али текстови штампани са обичних рачунара чешће садрже источноевропске, а рјеђе српске курзивне глифове.[17] Ћирилички фонтови са Адоба,[18] Виндовса (Виста и новији) и неколико других фонтовних породица садрже српске варијанте (и обичну и курзивну).

Ако основни фонт и веб технологија пружају подршку, прави глифови могу се добити обиљежавањем текста одговорајућим језичким кодовима. Тако, у некурзивном облику, добијамо:

  • <span lang="sr">бгдпт</span>, даје бгдпт, исто (изузев облика б) као
  • <span lang="ru">бгдпт</span>, даје бгдпт

Курзивни облик:

  • <span lang="sr" style="font-style: italic">бгдпт</span> даје бгдпт и
  • <span lang="ru" style="font-style: italic">бгдпт</span> даје бгдпт.

С обзиром да Уникод уједначава различите знакове у истом писму,[19] OpenType locl (locale) подршка мора приказати тачну варијанту. Програми као Мозила фајерфокс, Либреофис (тренутно само на Линуксу) и још неки обезбјеђују потребну OpenType подршку. Кренући од CSS 3, веб аутори такође морају корисити ово: font-feature-settings: 'locl';. Наравно, фонтске породице као GNU FreeFont, DejaVu, Ubuntu, Microsoft "C*" фонтови са Виндоус висте и новијих верзија ОС морају се користити.

Ћирилички домен Србије

Званични ћирилички интернет домен Србије је .срб.[20] Регистрација је почела 27. јануара 2012.[21]

Види још

Референце

  1. ^ Халиловић, Сенахид (1996). Правопис бошњачког језика. Сарајево: Препород. стр. 15.
  2. ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). „Писмо”. Правопис српскога језика (PDF) (на језику: српски). Редакција: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић, Живојин Станојчић; Рецензенти: Иван Клајн, Драго Ћупић (Измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 15—21. ISBN 978-86-7946-079-0. 256189191. Приступљено 22. октобар 2019 — преко Google Drive.
  3. ^ Члан 10. — Устав Републике Србије. 2006 — преко Викизворника.
  4. ^ Члан 7. — Устав Републике Српске — преко Викизворника.
  5. ^ „Члан 6. — Устав Федерације Босне и Херцеговине” (PDF). Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине. Сарајево. 30. 3. 1994. Приступљено 1. 8. 2016.
  6. ^ BBC (2. 9. 2013). „Croatians tear down Serbian signs”. Приступљено 24. 5. 2017.
  7. ^ BBC (3. 1. 2013). „Croatia plans Cyrillic signs for Serbs in Vukovar”. Приступљено 24. 5. 2017.
  8. ^ Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL. 13. 6. 2013. стр. 414—. ISBN 978-90-04-25076-5.
  9. ^ Ивановић, Дејана. „Ћирилица испред латинице само на југу и истоку Србије”. Politika Online. Приступљено 23. 5. 2017.
  10. 10,0 10,1 Daniels, edited by Peter T.; Bright, William (1995). The world's writing systems ([Nachdr.] изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507993-7.
  11. ^ Wilson 1970, стр. 387.
  12. ^ Кецмановић 1956, стр. 40.
  13. ^ Глас јавности” - Од Марије Терезије до данашњих дана”. Glas-javnosti.rs. Приступљено 3. 1. 2012.
  14. ^ Српски језик одавно потискују у Црној Гори („Политика“, 25. јун 2014)
  15. ^ Глас јавности” - Писмо чува наш идентитет”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 3. 1. 2012.
  16. ^ Yugoslav Survey. 43. Jugoslavija Publishing House. 2002. Приступљено 24. 5. 2017.
  17. ^ Janko Stamenović. „Serbian Cyrillic Letters BE, GHE, DE, PE, TE* (collection of related items from Unicode mailing list)”. Приступљено 2008-06-30.
  18. ^ http://www.adobe.com/devnet/font/pdfs/5013.Cyrillic_Font_Spec.pdf
  19. ^ Unicode 8.0.0 ch.02 p.14-15
  20. ^ „Adopted Board Resolutions | Special Meeting of the Board of Directors | 21 April 2011”. ICANN. Приступљено 3. 1. 2012.
  21. ^ „Регистрација. СРБ домена” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Регистар националног интернет домена Србије. Приступљено 8. 2. 2013.

Литература

Спољашње везе

Ђоко Стојичић

Ђоко Стојичић је српски књижевник, публициста, бивши министар и амбасадор Савезне републике Југославије.

Џорџ Бернард Шо

Џорџ Бернард Шо (енгл. George Bernard Shaw; 26. јул 1856 — 2. новембар 1950), био је ирски драмски писац, романсијер, есејиста, новинар, књижевни, позоришни, музички критичар, друштвено ангажовани интелектуалац, човек снажне, издржљиве природе, неуморни радник у својој области којом се бавио, проницљивог, смелог духа, отворен и искрено убеђен у исправност својих ставова, критичан до подсмеха и подсмешљив до цинизма, колико хваљен толико и нападан, увек је био спреман да тражи узроке појава и да о томе излаже - за говорницом или у својим текстовима.

Азбука

Појам Азбука може да се односи на:

Азбука (од аз и буки), или алфабет, појам који се најчешће користи за означавање неког ћириличног писма.

Азбука — буквар, књига која се користи за учење алфабета.

Старословенска азбука — први ћирилични алфабет.

Азбука — тајна бјелогардејска организација, у којој су сви чланови били под одређеним словом.

Српска ћирилица

Аребица

Аребица или арабица варијанта је персијског писма коју су користили Босански муслимани. У употреби је била између 15. и 19. вијека и често је категоризована као дио алхамијадо књижевности. Прије Првог свјетског рата било је неколико неуспјешних покушаја Босанских муслимана да усвоје аребицу као треће званично писмо, поред ћирилице и латинице.

Осим у књижевости, аребица је кориштена у вјерским школама и администрацији, мада у много мањој количини од других писама.

Босанчица

Босанчица је један од назива за средњовековну ћирилицу на простору Босне. Назив писма потиче из времена управе Бенјамина Калаја Босном и Херцеговином.

У бугарским земљама босанчица је ушла у 17–18. веку као резултат такозване католичке пропаганде у бугарским земљама. У то време ова абецеда је позната као српско писмо. Ово је абецеда илирског језика. У средњем веку, на простору Босне и Херцеговине коришћена је искључиво ћирилица као оруђе писмености (све повеље и писма босанских средњовековних владара и великаша су на ћириличном писму). Оваква ситуација се наставила и након османског освајања босанско-херцеговачких области: и православци и католици и муслимани писали су у читавој Босни и Херцеговини само ћирилицом, која је добила извесне локалне особине (босанска ћирилица) мада те особине нису довољне да би се локална ћирилица сматрала посебном редакцијом ћириличног писма. Фра Лука Карагић је 1737. једним расписом чак изрично забрањивао фрањевцима употребу латинице.Буњевачки бискуп калочки, Иван Антуновић, у књизи "Разправа подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих...", Беч 1882., на стр.162. у фусноти доноси тај податак: "... Гдикоји наших старих циркулара и сада се још налазе ћирилицом писани. Ја сам у Ердељу у Алвинском аркиву самостанском читао контракте медју редовници и градјани (бугари) ћирилицом (тако званом босанском) писане. Једна окружница провинцијала о. Луке Карагића dd.1736 I. Julii puncto 6. овако наредјује: (сљеди текст на латинском, а потом превод): Налаже се... свим појединим Отцем да ма који год писао буде кому му драго писмо на илирском језику, нека то пише једино илирским ћирилским писменом и неусуђује се итко илирске ричи латиницом изразити. Те ако би тко иначе чинио, такав чим се пронађе, нек се подвргне окарању и посту..." Потребно је нагласити да у оригиналу нема хрватског назива за илирски језик, и да је то превод, стављен у заграду од стране бискупа Антуновића, јер је то период када се већ полако дешава етногенеза Буњеваца у Хрвате. Тек пред крај XVIII века, у тешњим везама са Далмацијом и Хрватском, фрањевци све више усвајају латиницу, да би је од 19. века потпуно примили. У 19. веку Хрвати у Босни и Херцеговини почињу да користе искључиво латиницу, док ћирилица остаје у употреби код православних Срба и добрим делом код локалних муслимана (мада се током овог столећа употреба ћирилице све више поистовећује са српском националном припадношћу, због чега многи муслимани временом напуштају њену употребу и попут Хрвата прелазе на латиницу).

Босна и Херцеговина

Босна и Херцеговина (скраћено БиХ) држава је у југоисточној Европи, на Балканском полуострву. Претежно је планинска земља. Заузима површину од 51.209,2 km2. На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на југоистоку са Црном Гором, а на истоку са Србијом; код Неума — дужином обале од 21,2 km — излази на Јадранско море. Главни град државе је Сарајево.

Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, док Брчко Дистрикт има посебан статус. Три најбројнија народа су Бошњаци, Срби и Хрвати; они су конститутивни на цијелој територији Босне и Херцеговине. Уз конститутивне народе, Босна и Херцеговина је земља и бројних националних мањина попут Рома, Јевреја, Црногораца, Словенаца, Украјинаца и других заједница. Према резултатима пописа становништва из 2013. године, Босна и Херцеговина има 3.531.159 становника.СР Босна и Херцеговина је била једна од шест република СФР Југославије. По распаду Југославије, избио је рат; завршен је 14. децембра 1995. године, потписивањем Дејтонског мировног споразума.

Бошњачки језик

Бошњачки језик (код Бошњака познат и као босански језик) је назив за национални језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7-1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.

Гајица

Гајица, позната још и као бошњачка латиница, српска латиница или хрватска латиница, облик је латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу уобличио је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој латиници. Незнатно измијењен облик се користи у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисала Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.

Диграфија

Диграфија се односи на употребу два (двоазбучје) или више (вишеазбучје) писма у оквиру једног језика. Диграфија може бити синхрона (истовремена), што значи да се два или више писама користе истовремено, или дијахрона, а то значи да су се користила и мењала у различитим временским периодима, на пример да је једно писмо заменило друго у неком историјском моменту.

Македонски језик

Македонски језик (мкд. македонски јазик) је назив за посебан јужнословенски језик којим говоре етнички (словенски) Македонци. Матично подручје овог језика налази се у данашњој Северној Македонији, а заступљен је и у македонској етничкој дијаспори. Македонски је службени језик Северне Македоније, а статус мањинског језика има у деловима Албаније, Румуније и Србије. Пише се македонском ћирилицом.

Македонски језик нема никакве лингвистичке везе са језиком античких Македонаца. У бугарској лингвистици преовладава мишљење да македонски језик представља западну варијанту бугарског језика , док је у свету признат као самостални језик.

Влада Северне Македоније је 16. априла 2019. године донела одлуку да 5. мај буде Дан македонског језика у тој земљи.

Српска

Српска може да се односи на:

Република Српска, ентитет Босне и Херцеговине

Српска, насеље у граду Подгорица, Црна Гораили:

Српска ћирилица

Српска латиница

Српска православна црква

Парк Република Српска, парк у Београду

ФК Република Српска, фудбалски клуб из Чикага, САД

Ер Српска, бивша авио-компанија Републике Српске, БиХ

Западна Српска Федерација

Српски национални идентитет

Србија је национална држава Срба, у којој су Срби доминантна етничка група. Срби су такође доминантни и у Републици Српској, конститутивном ентитету Босне и Херцеговине. У 19. вијеку, српски национални идентитет се јавља, са свјешћу о историји и традицији, средњовјековним насљеђем, култуним јединством, упркос животу под различитим империјама. Три елемента, заједно са насљеђем династије Немањић, била су пресудна у стварању идентитета и његовом очувању током стране доминације: Српска православна црква, Косовски мит и српски језик. Идентификација са средњовјековним насљеђем кроз поштовање српских светитеља, заједно са српском епском поезијом, доприњела је развоју одвојене националне свијести од осталих православних балканских народа. Циклуси епских пјесама о Краљевићу Марку, хајдуцима и ускоцима, надахнули су Србе да поврате слободу и своју херојску прошлост. У причама, хајдуци су хероји: играли су улогу српске елите током османске владавине, бранили су Србе од османског угњетавања и припремали за национално ослобођење и доприњели томе током оба српска устанка. Симболика Косовског мита постала је мит покретач, означавајући мучеништво и одбрану српске части и хришћанства од Турака (муслимана). Када је Кнежевина Србија стекла независност од Османског царства, православље је постало кључно у дефинисању националног идентитета, умјесто језика који су дијелили са осталим Јужним Словенима (Хрвати и Муслимани).Ћирилично писмо је важан симбол српског националног идентитета. Према уставу Републике Србије из 2006. године, српска ћирилица је једино званично писмо у употреби; једно је од званичних писама Црне Горе и Босне и Херцеговине. Двоглави орао и оцила су главни хералдички симбол који представља српски национални идентитет кроз вијекове.Међународно истраживање о самопоштовању изведено је на узорку од 16.998 људи из 53 нације, а објавило га је Америчко удружење психолога 2005. године; упитник укључује ставове о индивидуалној личности, о својој нацији и о осталим нацијама. Истраживање је показало да је Србија међу најсамопоштованијим нацијама, испред Сједињених Америчких Држава (6. мјесто) и Јапана (посљедње мјесто), и већина нација, укључујући и Србе, слаже се са тим. Истраживање је такође показало да је Србија међу 10 најколективистичких нација.

Српски језик

Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.Матично писмо српског језика јесте азбука реформисана од стране Вука Караџића док је у употреби и хрватска азбука такође позната као Гајица.

Хавајски језик

Хавајски језик (хав. ʻŌlelo Hawaiʻi) је један од малајско-полинезијских језика из породице аустронезијских језика. Хавајски је, уз енглески, службени језик на Хавајским острвима.

Хавајски је био доминантан језик на Хавајима пре америчке анексије у 1898. Због имиграције и употребе енглеског језика у школама, хавајски је постао угрожени језик. Само за око 1.000 особа је хавајски матерњи језик, али више од 8.000 особа може да га говори.

Хавајско писмо као и српска ћирилица је јединствено по томе што за један глас постоји један знак и обратно.

Хавајска абецеда садржи само 12 слова а то су:A,E,I,O,U/Самогласници/ H, K, L, M, N, P, W/Сугласници/.

Реч „вики“, по којем је Википедија добила име, значи „брзо“ на хавајском.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.