Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Српска револуција
Flag of Revolutionary Serbia

Застава Српске револуције
Време:14. фебруар 180426. јул 1817.
Место:Централна Србија, Босна
Узрок:Турски зулум и насиље
Резултат: Српска победа, настанак Кнежевине Србије.
Сукобљене стране
Српски устаници
Подршка:
Русија Руска Империја (1807—1812)
 Османско царство (од 1805)
Дахије (1804)
Француска Прво француско царство (није учествовало у револуцији, само зауставило принудило Русију индиректно да се посвети само Наполеону а не и Српској револуцији)
Команданти и вође
Карађорђе Петровић
Милош Обреновић
Прота Матеја Ненадовић
Хајдук Вељко
Станоје Главаш
Османско царство Селим III
Османско царство Махмуд II
Француска Наполеон I Бонапарта
Јачина
80.000 Срба 300.000 Турака
Жртве и губици
око 50.000 мртвих преко 200.000 мртвих

Увод

Belgrade pashaluk
Београдски пашалук пре Првог српског устанка

Будућа српска држава је настала на територији Београдског пашалука (званични турски назив је био Смедеревски санџак). На челу овог пашалука налазио се београдски везир. Београдски пашалук је био подељен на 12 нахија, а свака нахија се састојала из неколико кнежина. Почетком 19. века, на овој територији је живело око 400.000 Срба, затим Турци и нешто Румуна, Рома и Јевреја. Турци су углавном живели у градовима са утврђењима, а Срби на селу.

Последњи аустријско-турски рат (1788—1791) је вођен највише на територији Београдског пашалука. Срби су масовно приступали у добровољачке одреде (фрајкоре) и ратовали су на страни Аустрије. Овај период српске историје је познат као Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, вођи устаника. Многи Срби, међу њима и Карађорђе, су тада стицали ратно искуство. Рат је завршен Свиштовским миром, који Србима није донео ништа осим амнестије.

Када је у 18. веку укинута најважнија српска установа под Турцима, Пећка патријаршија, Срби су се организовали у кнежинској самоуправи. Она је постала значајна тек у другој половини 18. века. Турци су дозволили Србима да се организују у нахији, кнежини и селу. Старешине села, кнежине и нахије су били кмет, кнез и обор-кнез. Они су у име турске власти сакупљали порез, одржавали путеве и гонили хајдуке. Кнежинска самоуправа је дошла до изражаја у време везира хаџи Мустафа-паше, којег су Срби због благе управе звали „српска мајка“. Посебним правним актима (ферманима) са краја 18. века је коначно уобличена кнежинска самоуправа.

Међутим група јаничара-узурпатора, познатих као дахије, 1801. је убила хаџи Мустафа-пашу и преузела сву власт у Београдском пашалуку. Четворица дахија - Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић - поделиле су Београдски пашалук на четири дела и завеле страховладу. Када је турски зулум досегао границе неиздрживости, Срби су тајно почели да се спремају за буну. Дознавши намере Срба, дахије су организовале погубљења виђенијих Срба, позната као "Сеча кнезова".

Први српски устанак

Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816
Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка

Карађорђе је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда“. Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћ између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.

Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.

Serbia1809-sr
Карађорђева Србија 1809. године
Serbia1813-sr
Карађорђева Србија 1813. године

Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне службе и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.

Година 1808. је прошла без већих окрашаја, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).

Поход Наполеона на Русију је принудио јединог савезника Срба да оконча рат са Турском. 1812. Русија је склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великм везиром Хурсид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена до краја октобра 1813. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.

Ustanak na Turke
Подизање устанка у Орашцу 1804
Battle of Mišar, Afanasij Scheloumoff
Бој на Мишару 1806

Уређење устаничке државе

Muzej Vuka i Dositeja, Februar 2016
Некадашња зграда Велике школе, данас Музеј Вука и Доситеја
Sanjak of Smederevo-sr
Београдски пашалук и устаничка држава

Упоредо са борбом против турске власти, устаници су организовали сопствену власт. Прво су уређени судови, световни и црквени. Најважнија установа устаничке Србије је била Народна скупштина, коју су чинили најистакнутији народни прваци, војсковође и свештеници. На Скупштини су доношене најважније одлуке: куповина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Устаници су 1805. године основали Правитељствујушчи совјет, чија делатност у почетку није била јасно одређена. Од 1811, Совјет је постао извршни орган власти, са 5 министарстава (попечитељстава). Председници Совјета су били Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

Све ово време Карађорђе је имао врховну неограничену власт. Покушај да се његова власт ограничи је завршио неуспехом. 1811. Карађорђе је протерао из земље своје највеће непријатеље, Миленка Стојковића и Петра Добрњца.

Због сталног ратовања устаници нису могли да посвете неопходну пажњу образовању. О отварању основних школа и раду учитеља побринуо се Доситеј Обрадовић, после преласка у Србију. Осим њега, школи се посветио и Иван Југовић, који је 1808. основао Велику школу у Београду.

Током Првог српског устанка су укинути феудални односи, а земља је припала сељацима.

Хаџи Проданова буна

Након пада Србије, за београдског везира је постављен Сулејман-паша Скопљак, који је допустио освету над покореним Србима. Он је завео страховладу, која је у нечему била и тежа од дахијске.

У Србији су остале три значајне личности из Првог устанка - Станоје Главаш, хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Станоја Главаша Турци су именовали за надзорника цариградског друма, али су га брзо погубили, јер им је био сумњив. Хаџи Продан Глигоријевић није дозволио Турцима да га изненаде, па је подигао буну. Хаџи Проданова буна (1814) је избила спонтано код манастира Трнаве, у Пожешкој нахији, а потом се проширила на Крагујевачку нахију. Милош Обреновић је сматрао да буна није подигнута у право време и није учествовао у њој. Он је чак помогао војску београдског везира у главној бици код Кнића. Иако су однели победу, побуњеници су се повукли, а хаџи Продан је побегао у Аустрију. Побуна је лако угушена, а везир је појачао терор.

Други српски устанак

MilosObrenovic 1848
Милош Обреновић

Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. 23. априла 1815. у Такову је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против легалне турске власти. Устаници су имали среће да све битке воде против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.

Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везирок Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.

Кнежевина Србија

Serbia1817-sr
Кнежевина Србија 1817. године
Serbia1833-sr
Кнежевина Србија 1833. године

У Београдском пашалуку је паралелно успостављена и српска и турска власт. Турци су имали своје органе власти: везира, диван (везиров савет), алај-бега (старешина спахија), муселима (војвода) и кадију (судија). Везир је био одговоран Порти, а посредством кнеза Милоша и српских органа власти је управљао Србима у Београдском пашалуку. Турска власт се осећала све до 1830, а тада је нагло ослабила.

Кнез Милош се упустио и преговоре са Портом на основу одредаба Ичковог и Букурешког мира, уз подршку Русије. Резултати вишегодишњег ратовања, кнежева дипломатска умешност и руска подршка су били пресудни за стицање аутономије. На Народним скупштинама (1817. и 1827) народ га је изабрао за наследног кнеза. Да би ојачао српску власт, Милош је 1820. молбом затражио од Порте самоуправна права за Србе.

Како је Русија након пораза Наполеона имала добар положај у Европи, није јој било тешко да укључи Србију у све уговоре које је склапала са Османским царством. Подржаван од стране Русије, уз подмићивање, турских државника, кнез Милош се изборио за три темељна документа о аутономији: Хатишериф из 1830, Берат из 1830. и Хатишериф из 1833. Овим актима Србија је стекла права на: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, повратак шест нахија које је Карађорђе ослободио током Првог српског устанка, а које нису биле део Београдског пашалука, слободу трговине, подизање школа, болница и штампарија, забрану насељавања Турака у Србију и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Порта је Бератом потврдила кнеза Милоша за наследног кнеза. Пореске обавезе које су Срби имали према спахијама, везиру и Порти су процењене на 2.350.000 гроша. Ова суму кнез је исплаћивао Порти сваке године на Ђурђевдан и Митровдан.

Прва владавина кнеза Милоша (1815—1839) је била апсолутистичка, пошто је сва власт била у његовим рукама. Уз кнеза су радиле народне скупштине, али су оне углавном коришћене за сакупљање пореза и подношење захтева Порти. Кнез је имао своју Кнежевску канцеларију, а од 1835. постао је Државни савет.

Кнежевом апсолутистичком владавином били су незадовољни и његови противници и његови пријатељи. Кнез је оштро сламао све отпоре. Погубио је Симу Марковића, Карађорђа, Петра Николајевића Молера, Младена Миловановића и многе друге истакнуте личности. Угушио је многе буна као што су биле буна Стевана Добрњца (1821) и буна Милоја Ђака, у којој су изнети и социјални захтеви. Највећу буну је предводио Милета Радојковић (1835). Побуњеници су устали са намером да уставом ограниче кнежеву власт. Кнез је био приморан да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе Сретењски устав. Устав је написао Димитрије Давидовић, који се посебно истакао у раду на доношењу хатишерифа. Уставом су кнежева права ограничена и делимично пренета на Државни савет. Под притиском Турске, Аустрије и Русије, које нису имале уставе, кнез је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после само два месеца његове примене.

Од 1815. до 1835. у Србији је постојао феудални поредак. Спахије су и даље наплаћивале феудалне намете од српске раје. За разлику од ранијих времена, спахије су то сада радиле без злоупотребе и уз контролу кнеза и српске власти. Када су Срби Хатом из 1833. добили право да све дажбине исплаћују у једној суми, стекли су се услови за укидање феудализма. Сретењска скупштина (1835) је проценила све годишње феудалне обавезе једног сељака у просеку на 6 талира. То је омогућило кнезу Милошу да на Ђурђевдан, 5. маја 1835. у Србији престају све феудалне обавезе и намети. Овим догађајем завршава се Српска револуција.

The Assassination of Karadjordje, 1863. National Museum, Belgrade
Убиство Карађорђа

Друштвени, привредни и културни пребражај

У Србји су читлуци укинути 1815. године, а спахије су 1830. изгубиле право да убирају харач.[1]

Референце

  1. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 59-60.

Литература

Агатангел Цариградски

Патријарх Агатангел Константин (Адријанопољ, 1769 — Адријанопољ, 1832) био је епископ Цариградске патријаршије, патријарх цариградски (1826—1830) и митрополит београдски (1816—1825).

Адам Јежи Чарторијски

Адам Јежи Чарторијски (пољ. Adam Jerzy Czartoryski; Варшава, 14. фебруар 1770 — Монтфермел, 15. јул 1861) је био је био пољско-литвански политичар, министар иностраних послова Руске империје који се након поделе Пољске борио за обнову пољске државе.

Битка на Малајници

Битка на Малајници (1807) била је прва заједничка борба Срба и Руса против Турака у Првом српском устанку. Битка се завршила победом српско-руске војске.

Битка на Свилеуви

Битка на Свилеуви била је битка из Првог српског устанка у којој су се сукобиле војска Јакова Ненадовића и војска Али бега Видајића. Битка се завршила победом српских устаника.

Вожд

Вожд је била српска владарска титула која је обједињавала војну и цивилну власт.

Ибрахим-паша

Ибрахим-паша Бушатлија од Скадра(?-1810) био је племић из породице Бушатлија из Албаније под контролом Отоманског царства у близини Скадра.Био је брат Кара Махмуд паше, кога су Црногорци погубили у битци на Крусима и гувернер Скадра постављен од стране Отоманске царевине.За време владавине Скадром, постављен је за беглербега Румелије.

Учествовао је у гушењу Првог српског устанка. 1806-те године по ратном плану који су израдили француски официри, требало је да Турци изврше концентричне нападе на устаничку територију из више праваца. Прва војска из Босне предвођена Сулејман-пашом Скопљаком и Кулин-капетаном потучена је на Мишару у августу 1806-те, док су друге две војске кренуле са југа. Ибрахим паша је напао Делиград у септембру 1806-те године са војском сатављеном од регуларних војника низама, коњицом и са 17 топова и кумбара, међутим био је одбијен и приморан да се повуче јер су му биле угрожене линије снабдевања услед ноћног напада Станоја Главаша на Прокупље, чиме је био угрожен и Ниш. Ибрахим паша је умро 1810-те године.

Ибрахим-паша Никшићки

Ибрахим Марјаш-паша Никшићки био је један од команданата у војсци Хуршид-паше, која је у Јулу 1815-те пошла на Србију. Био је пореклом из Босанског Никшића. Хуршид је послао Ибрахим пашу са одредом од 300 Никшићана и 1000 босанских Турака да се пробију кроз Мачву до Шапца. Међутим у време устанка Мачва је била прекривена шумом Китог, и Ибрахим паша је из страха да ће их устаници напасти стигао до Дубља, где се укопао. Његову војску је 26. јула 1815-те опколила војска Милоша Обреновића састављена од Рудничана у Ваљеваца, напала и уништила. Током борби погинуо је и Ибрахим-пашин син Осман-бег. После боја Милош је ухватио пашу, и третирао га уљудно као свог госта. На крају га је пустио да оде.

Историја Србије

Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у 7. веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба.

Источно питање

Источно питање, у европској историји, представља дипломатске и политичке проблеме које обухватају болесника са Босфора (Османско царство), јер му је моћ слабила из деценије у деценију. Ово слабљење је довело до јављања многих националних тензија (посебно на Балкану) и циља Руса да доминирају Балканом. Израз се не односи на један посебан проблем, већ укључује различита питања која су се јављала током 18, 19. и 20. вијека, укључујући и нестабилности на европским територијама Османског царства.За почетак источног питања обично се узима 1774. година, када је окончан Руско-турски рат (1768—1774) поразом Османлија. Пошто су евроспке силе вјеровале да ће распад Османског царства бити неизбежан, ступиле су у борбу за заштиту својих војних, стратешких и комерцијалних интереса у областима Османског царства. Руска Империја је имала користи од распада Османског царства, док је став Аустроугарске и Уједињеног Краљевства био да је у њиховом најбољем интересу да се цјеловитост царства очува. Источно питање је остављено по страни послије Првог свјетског рата, а један од исхода рата је био слом и подјела Османског царства међу побједницима.

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Краљевина Србија

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912—1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Мехмед Барјактар - Хаџи Мосто

Мехмед Барјактар или Хаџи-Мосто(?-Август 1806) био је јаничарски ага и турски барјактар у боју на Мишару. Погинуо је од стране српске потере после Мишарског боја заједно са Остроч-капетаном, када су прешли у Срем по дозволи аустријских власти, како би се докопали Босне, али су их код Босута посекли српски сутаници предвођени Лазаром Мутапом.

Музеј рудничко-таковског краја

Музеј рудничко-таковског краја основан је 15. априла 1994. године као установа која обавља делатност заштите културних добара на територији општине Горњи Милановац.

У згради су смештени легати браће Настасијевића, породице Лазић и Боже Продановића, као и стална поставка „Поклони и откупи - време династије Обреновића“.

У саставу Музеја су и сталне поставке: „Други српски устанак и српска револуција 1804-1839" у музеју Другог српског устанка у Такову и „Српска кућа у првој половини XIX века“ у Милошевом конаку у Горњој Црнући.

Осим основне музејске делатности, музеј се бави и издаваштвом.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српска Војводина

Српско Војводство преусмерава овде. За остала значења види Српско ВојводствоСрпска Војводина (Српско Војводство, Српска Војводовина или Војводовина Србија) је била српски аутономни регион у оквиру Аустријског царства. Проглашена је на Мајској скупштини 1848. године и постојала је до 1849. године, када је трансформисана у нову круновину Аустријског царства названу Војводство Србија и Тамишки Банат.

Српска револуција 1848—1849.

Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је назив за једну од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично историјски посматра заједно са Мађарском револуцијом, са којом је блиско повезана у смислу сукобљавања српске и мађарске националне идеје.

Током револуције у Угарској, Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Кнежевине Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната, посебне аустријске круновине, са центром у Темишвару.

Овакво Војводство је изневерило одређена очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству Србији Срби нису чинили апсолутну већину становништва, док је администрација већим делом била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха, а такође и изграђивање свести српског народа северно од Саве и Дунава о борби за националну слободу.

Српски национализам

Српски национализам је етнички национализам који тврди да су Срби нација и промовише културно јединство свих Срба. Првобитно је настао у контексту општег раста национализма на Балкану под османском влашћу, под утицајем српског лингвисте Вука Стефановића Караџића и српског државника Илије Гарашанина. Српски национализам био је важан фактор током балканских ратова који је допринијео поразу Османског царства, током и послије Првог свјетског рата који је допринијео слому Аустроугарске и поново током распада Југославије деведесетих година 20. вијека.Након 1878. године, српски националисти су спојили своје циљеве са циљевима југословенства, имитирајући водећу улогу Пијемонта у уједињењу Италије, тврдећи да Србија не тежи само уједињењу свих Срба у једну државу, него да Србија настоји бити јужнословенски Пијемонт који ће ујединити све Јужне Словене у једну државу познату као Југославија. Српски националисти су подржавали централизовану Југославију која је гарантовала јединство Срба, док су се противили покушајима децентрализације државе. Видовдански устав из 1921. године консолидовао је земљу као централизовану државу под српском династијом Карађорђевић. Хрватски националисти су се противили централизованој држави и захтјевали њену децентрализацију и стварање аутономне Хрватске унутар Југославије, коју је југословенска влада прихватила споразумом Цветковић—Мачек 1939. године. Српски националисти су се противили споразуму сматрајући да се њиме слаби српско јединство, истичући његов значај за Југославију слоганом „јако српство — јака Југославија”. Инвазија, окупација и разбијање Југославије у Другом свјетском рату довела је до окутних етничких сукоба, а српски национализам се нарочито истицао у четничком покрету.Децентрализација Југославије шездесетих година 20. вијека и сузбијање свих етничких националних осјећања довео је до зазора и оживљавања српског национализма осамдесетих година, који су осуђивали послијератно југословенство и децентрализацију Југославије. Усљед захтјева више југословенских република деведесетих година за отцјепљењем, одговор српских националиста био је да сви Срби у свим југословенским републикама имају право да се уједине у јединствену државу.

Станко Арамбашић

Станко Арамбашић, рођен 1764. године у Левчу у селу Колару (данас општина Јагодина) је био командант посебне Српске народне војске и један од вођа српских фрајкора у Аустријско-Турском рату (1787—1791). У "Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба" Милана Ђ. Милићевића стоји да је Станко Арамбашић рођен у Великом селу, у округу београдском, мада је у фусноти ставио да је према Вуку Караџићу рођен у Колару у Левчу.За време владавине Хаџи Мустафа-паше постао је бимбаша над посебном народном војском у служби Османског царства која је у бици код Колара, почетком августа 1793. године спречила јањичаре и одметнулог Османа Пазван-оглуа да стави и Београдски пашалук под своју управу. Причало се да је та посебна војска коју је предводио бројала и преко 16,000 срба углавном састављена од раје и бивших Фрајкора. Од њих су сваких педесет људи имали свога буљубашу, над стотином је постављен харамбаша а над хиљадом бимбаша. Сваки војник је морао да има две торбе: једну за рубље (две кошуље, двоје гаће и један пар нових опанака) а другу за храну (хлеб и јестиво). Од оружја сваки је морао да има по једну мускету (пушку), јатаган (нож) и две кубуре (пиштоља), и то све у исправном стању.Године 1797. војна експедиција Хусејин Кучук Паше није успела ни да освоји Видин ни да зароби Османа Пазван-оглуа, те је овај заједно са јањичарима, крајем новембра, поново покушао да анексира Смедеревски санџак. Сукоби су се одиграли у околини Великог Села одакле је Станкова војска бранила Београдски пашалук. После жестоких борби, јањичари су протерани из Београда а Пазван-оглу побегао назад у Видин. Порта је увидела да је стабилност Османског царства поприлично уздрмана те је предузела оштре мере према Србима који су учествовали у Аустро-Турском рату и многи попут Капетана Коче и Риге од Фере су убијени. Тада је убијен и командант Станко. Према једном савременом извештају, убиство је извршено у суботу 21. cептембра 1798. године, у Смедереву, у једној крчми на ноћењу.Године 1799. порта је издала Ферман који је дозволио повратак јањичара а султан Селим III је опростио Пазван-оглуову побуну и именовао га за Пашу.

Тицанова буна

Тицанова буна је била побуна на простору дела Сремске жупаније од 3. до 9. априла 1807. године. Изазвао ју је тежак положај Срба кметова (паора) у Срему. Она је била једна од мањих буна на простору југа Угарске које су текле паралелно са Првим српским устанком. Иако се њена величина и улога често преувеличава, у склопу српског националног дискурса о "утицајима Српске револуције на околни српски народ", у њој није учествовало више од двадесетак села са простора румског и илочког спахилука (између сремског дела Војне границе и јужних обронака Фрушке горе), те да узроци буне нису директно повезани са Српском револуцијом. По званичном извештају Петра Комаромија, учествовало је 15.000 људи (устаника) из 45 села. Теодор Аврамовић-Тицан је био само један од вођа побуне, што значи да и име саме буне није прикладно.

Српска револуција

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.