Српска кухиња

Српска кухиња је хеторогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле — медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк — ручак.

Исхрана се поистовећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу био је „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица. Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно. Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.

Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Издаваштво и медији
Споменици
Разно
Srpska kuhinja
Мени из Ћуприје.
Serbian Christmas meal
Божићна трпеза.

Српска кухиња у прошлости

Pita savijača (Rolled pie, Serbian cuisine)
Пита савијуша.

Развој националне кухиње можемо пратити од најранијих навика у исхрани које су део словенског наслеђа српског народа. Почетак националне кухиње везује се за династију Немањића и може се пратити током целог средњег века. Византија као средиште цивилизације је имала велики утицја на културу тадашње Србије, жене које су се удавале за српске велможе су донеле културу облачења, хигијене и исхране. Храна поприма другачији укус и изглед, на двору се једе чорба киселица, кавијар од моруне са Дунава, свежа риба са Јадранског мора, печење зачињено белим луком и мирисним зачинима. Такође кувало се у „лубури“ (говеђи желудац или у кори од брезе) неколико сати изнад ватре-жара. Прање руку пре оброка је било обавезно, бело платно преко стола је служило као столњак и као салвета за брисање руку. Саставни део сваког оброка на двору је било рујно вино које је износио велики подрумар са својим пехарницима. Ова особа је имала велику улогу и била веома цењена од стране владара. Велики хлебар је бринуо о складиштима брашна и квалитету хлеба, старао се да га има довољно и да се не расипа. Кухиње на двору су увек биле измештене довољно далеко да мирис дима не смета у трпезаријама. Печено месо доношено је са ражња и по правилу се секло у трпезарији. Нижа властела и обичан народ имали су прилику не само да виде свог господара како обедује већ и да пробају исту ту храну по његовом завршеном обеду. Овим чином се преносила култура на ниже слојеве који су ту традицију даље неговали и одржавали.

Хлеб

Намирнице су биле биљног и животињског порекла. Најважнији је био хлеб, који се правио од пшенице, јечма, проса, овса, крупника (спелта) и сирака.

Да би се добио хлеб, жито се млело у малим, кућним, ручним жрвњевима, воденицама или млиновима. Најбољи хлеб се месио од пшенице, а лошијег квалитета је био јечмени, затим од оваса, који се углавном служио за исхрану коња. Најлошијег квалитета је био неукусни, црни хлеб од сирака који има крупно зрно и проса од кога се првенствено правила каша када би цело или самлевено зрно кували у води или млеку.

Хлеб се месио као погача са квасцем или од киселог теста. Пекао се на огњишту или у пећи. Поред хлеба и погаче постојао је и двопек, који се користио за путовања, будући да је могао дуго да стоји.

Такође се правила и пита, од развученог теста, испуњена сиром или месом.

Намирнице биљног порекла

Осим хлеба у средњовековној Србији постојале су и друге намирнице биљног порекла.

Поврће се гајило у »вртовима«, који су се налазили око кућа. У ћириличким текстовима поврће се називало »зеље«, а то су били: купус, репа, тиква, бостан. »Љутим зељем« називани су лук и ротква. Гајиле су се и махунасте биљке попут сочива, боба, грашка, мака...

У средњовековној Србији гајило се и воће: крушке, трешње, вишње, јабуке, шљиве... У околини Призрена било је много дудињака. Дуд се гајио због свилене бубе.

Воће и поврће се продавало на пијацама, а нарочито у градовима. Воће се јело свеже или сушено.

Намирнице животињског порекла

Од намирница животињског порекла — на првом месту било је месо, будући да је сточарство у Србији било веома развијено. Стока је била капитал народа, пошто није било много новца. У храстовим шумама свиње су храњене жиром. Гајиле су се и овце, говеда, коњи, козе, биволи, перната живина. Месо се продавало свеже или усољено (које је било скупље). У старим текстовима помиње се и сланина, коју је у исхрани користило као и свињску маст, већина становништва. Такође је значајан био и лој.

Током овог периода знало се и за месне прерађевине. Помињу се сланина, пршут и кобасице.

Доста се користило и месо од дивљачи. Ловиле су се дивље свиње, дивокозе, срне, јелени, зечеви, дивље патке, дивље гуске, јаребице, голубови.

Осим меса значајна намирница животињског порекла био је сир, у колутовима или комадима. Било је више врста сирева, млад, слатки или слани. Србија је била и велики извозник сира.

Млеко је била значајна намирница, која се чувала у дрвеним судовима. Такође се правило и кисело млеко.

Важан чинилац у исхрани била је и риба и то како речна тако и морска. Припремала се свежа и усољена (усољеном рибом се и трговало).

Посластице

Бајадера
Колачи Бајадера.

Током средњег века користио се мед. Воће у меду је била једноставна и укусна посластица. Под утицајем Византијске културе, у мед се такође додавао орах и друго коштуњаво воће. Гости у кућама су се увек дочекивали медом као знаком добродошлице; младенцима се давао мед да им живот буде сладак. Знало се и за шећер, али пошто је био изузетно скуп није био пуно заступљен у исхрани. Правиле су се (посебно у приморју) торте од сира као и врста слатких кобасица — маснице. Веома цењен је био марципан. Слаткиши су се служили на крају јела.

Пића

Најважније пиће била је вода, коју је становништво прикупљало са извора или из бунара. Од алкохолних пића најзаступљеније је било вино, и то више црвено него бело, медовина, посебно у крајевима где није гајена винова лоза и пиво. Медовина је старо словенско пиће које се није пило само у Србији, већ и у осталим балканским земљама, као и на северу.

Производња ракије путем дестилације се не помиње током средњег века. Овај обичај је настао касније. Србија је током периода под турском влашћу постала познати произвођач ракије, посебно шљивовице.

Припрема хране током средњег века

Храна се припремала на масти, лоју или уљу. Уље се добијало од маслина. Добрим се сматрало светло уље. За сунцокрет се није знало. Сва храна је сољена. Током средњег века су доста коришћени и зачини, које су доносили трговци са Јадрана али и са Истока. Користили су се бибер, шафран, цимет, мирођија, каранфилић.

Ручак је називан обедом, вечера није била обавезна. Храна је припремана на огњишту изнад кога је висио котао. Справљана су кувана јела, али и од сировог, свежег поврћа, на пример зеља. Обедовало се за столом, на којима су били столњаци. Јело се из посуђа, код властеле и на двору је било од сребра, позлате и злата. Као прибор су коришћене кашике, виљушке и ножеви.

Савремена српска кухиња

Доручак

Kajgana (sremska kuhinja)
Кајгана

Доручак је уведен у српску исхрану у другој половини 19. века. Може се назвати и раним здравим оброком, за који се сервирају чај, млеко или кафа и тесто или хлеб са сланином, саламом, кобасицама, јајима или кајмаком. Традиционална јела:

  • различите врсте теста (са пуњењем од сира, џема, меса), као што су погачице, жужу, кифле, паштете, переце, бухтле, плетенице, штапићи.
  • бурек
  • качамак
  • попара
  • проја
  • сендвичи (хлеб, бутер, мед или џем, кајмак...)
  • јаја са сиром, кајгана од јаја, јаја са сланином или чварцима

Хлеб, пецива и пите

Various grains
Хлеб.
Кифле
Кифле.

Хлеб је један од основних састојака сваког оброка у Србији, може се чак рећи да има својеврстан ритуални карактер. Традиционални поздрав добродошлице је када се пред госта изнесе хлеб и со. Хлеб игра веома важну улогу и у религиозним ритуалима, чак се сматра и да је грех бацање ове намирнице, колико год дуго стајала.

У многобројним пекарама и радњама хлеб се најчешће продаје у векнама од 600 грама (бела векна), али је све популарнији и црни хлеб, затим грахам и хлеб од мешавина брашна од различитих житарица. Осим хлеба, важно место у српској кухињи заузимају и различите врсте пецива и пита.

Један облик хлеба свакако је и лепиња (или сомун), која је на просторе балкана дошла са Османлијама и брзо постала традиционално јело. Данас се најчешће користикао варијанта брзе хране - пљескавица у лепињи, специјалитет југа Србије или "пет упола с луком" (ћевапа!), специјалитет у Босни. Међу муслиманским становништвом сомун је део традиционалне ифтарске трпезе током празника Рамазана.[1]

Предјела

Супе и чорбе

Riblja corba
Рибља чорба

Постоје две главне врсте овог јела у српскох кухињи: супа (стандардна супа) и чорба (супа са поврћем, парчићима меса..) У ово јело могу се додати резанци или кнедле. Рибља чорба или јагњећа чорба сматрају се деликатесом. Најчешћа чорбаста јела:

Главна јела

Čevapi
Ћевапчићи у лепињи.

У традиционална српска јела спадају јела са роштиља, која су веома популарна и чине главну понуду у већини ресторана. Често се спремају и као тзв. брза храна. У ова јела спадају:

Grilled sausages
Кобасице на роштиљу

Остала веома популарна јела су:

Sarmale
Сарма
Vampi i kisela salata
Вампи и кисела салата.
  • Шкембићи
  • Резанци са маком
  • Свадбарски купус
  • Ваљушци (флекице) од кромпира или купуса

Остала јела од меса:

Салате

Салате у Србији углавном нису предјело, већ се служе уз главно јело.

Кисели купус са паприком

Кисели купус са паприком

Urnebes salade

Урнебес

Sopska salata

Шопска салата

Salata od rukole i matilovca

Салата од руколе и матиловца

Serbian salad-01

Српска салата

Ajvar

Ајвар

Слаткиши

Ораснице

Ораснице

Пиће

Безалкохолна пића, због обиља квалитетног воћа и извора минералне воде у Србији се производи велики број квалитетних сокова и газираних и негазираних минералних вода. Карактеристично је и домаће пиће названо боза, које се прави од кукуруза и квасца. Квас је такође безалкохолна замена за пиво. У Србији је веома популарно пиће кафа, која се зове турска или црна. Иако мање популаран, чај се такође конзумира, као и јогурт и кефир.

Алкохолна пића су заступљена у српској кухињи, првенствено традиционална српска ракијашљивовица. Такође је веома заступљена производња пива и вина. Производе се ракије од различитог воћа (лековитих плодова и трава), па у српској кухињи постоје следеће врсте ракије:

Клековача

Клековача

Slivovka

Шљивовица

Кувари српске кухиње

Прве записе који документују савремену српску кухињу, приређује Захарије Орфелин, а Први српски кувар издао је на славеносрпском 1855. Јеротеј Драгановић, јеромонах манастира Крушедола и лични кувар патријарха Јосифа Рајачића. Први кувар на народном језику издала је Катарина Поповић-Миџина 1877. под називом Велики српски кувар за употребу српских домаћица, а због популарности имао је чак шест издања до 1930. године. Кулинарско издаваштво између два светска рата обележио је рад Спасеније-Пате Марковић, уреднице Политике, чији је Мој кувар (касније назван Патин кувар) из 1939. имао двадесетчетири издања и данас је познат као Велики народни кувар. [2]

Види још

Референце

  1. ^ „N1 u pekari: Kako se pravi tradicionalni somun”. N1. Приступљено 30. 3. 2019.
  2. ^ Штрудла Бечка а торта Васина. Европски утицај на културу исхране у Србији. Прича о слаткишима Народни музеј Крушевац. Александар Милетић и Зорана Драшковић Ковачевић, септембар 2014. Приступљено 17.02.2018.

Литература

  • Приватни живот у српским земљама средњег века, приредиле Смиља Марјановић-Душанић, Даница Поповић, Клио, 2004, Како се јело, ст. 113-138 и Кухиња и трпеза: посуђе и свакодневном животу, ст. 139-160
  • Традиционални рецепти домаће српске кухиње / Миодраг Илић ; [фотографије Кристина Гашпар ... [и др.] ; илустратор Душан Павлић ; предговор Слађана Шобајић ; превод на енглески Жељко Станимировић]. - Београд : Linkom-PC, 2018 (Београд : Алта Нова). - 341 стр. : илустр. ;. ISBN 978-86-900340-0-0 ; a) Куварски рецепти, српски COBISS.SR-ID 261177612

Спољашње везе

Ћевапи

Ћевапчићи или ћевапи (мкд. ќебапчиња – ћебапчиња, једн. ќебапче – ћебапче) су јело направљено од млевеног меса, обликовано у мале ваљке и испечено на роштиљу. Најчешће се праве од мешаног јунећег (70%) и овчијег (30%) меса. Јављају се у свим крајевима Балкана, а посебно бивше Југославије у којима су владали Турци. Врсте меса се разликују од места до места, а често и од вероисповести која преовладава у неком крају. Могу се наћи и као врста брзе хране у погачи и са прилозима (најчешће лук и кајмак).

До 20. века нису коришћене машине за млевење меса па се оно сецкало на ситно на пању. Тврди се да је то још увек најбољи начин уситњавања јер месо остаје сочније и не може да загори. Када се уз додавање зачина умеси маса истискује се кроз левак да добије карактеристичан облик и ставља на роштиљ (скару) која је обично ложена ћумуром од буковог или храстовог дрвета.

Киоск или радња у којој се справљају ћевапчићи се зове ћевабџиница, а занатлија који их справља је ћевабџија.

Ајвар

Ајвар је специјална врста салате, специјалитет балканске кухиње, направљена од црвене паприке. Ајвар је пореклом из Србије, па се назива и „српска салата“ или „српски повртни кавијар“. Користи се као додатак многим јелима, а најчешће као хлебни намаз. Уз паприку се најчешће додаје и плави патлиџан. Салата од чистог плавог патлиџана се зове пинђур, тако да се за њихову мешавину наизменично користе оба израза. Ајвар се традиционално прави на јесен, када је пуна сезона паприке, и користи целе године. Ајвар се прави и од љутих и од слатких паприка. Припрема се ручно у отвореним шерпама на шпорету на дрва. Пре саме припреме ајвара, паприке се испеку, пажљиво ољуште, оцеде и самељу. Пре сервирања обично се дода мало ситно исецканог, посољеног белог лука. Име потиче од турске речи havyar, што значи „усољена/слана икра“, и дели етимологију са кавијаром.

Белмуж

Белмуж је традиционални специјалитет из планинских крајева југоисточне Србије, од Неготина, преко Сврљига, до Пирота. Прави се од младог овчјег и крављег сира и пројаног брашна. Белмуж се налази на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.

Бурек

Бурек (тур. börek; алб. byreku; грч. μπουρέκι, μπουρεκάκια; хебр. בורקס) је предјело, слатка пита или пециво које се може пронаћи у многим земљама које су некад биле у саставу Османског царства. Прави се од лиснатог или киселог теста, и углавном се надева сиром, млевеним месом, воћем или поврћем (најчешће спанаћ).

Влашићки сир

Влашићки сир је сир који се убраја у бијеле сиреве у саламури одн. сурутки. Традиционално се прави на планини Влашић у Босни и Херцеговини. Претпоставља се да су технику справљања сира у саламури у крајеве око планине Влашић донијели сточари номади с истока који су се називали Власима. Отуда је и постало име Влашић. Ову традицију су касније преузели сточари с околних планина и тако се сад влашићки сир производи широм БиХ и шире регије.Сир се изворно производи од непастеризованог, свјежег овчијег млијека, одмах послије муже. Ради се углавном на планини у сирарским колибама (катунима) и обично се на планини чува 2-3 мјесеца да зрије. Мјештани села с Влашића доносили су га углавном у Блатницу код Теслића на сјеверним падинама или Травник на јужним, и ту га продавали, те га због тога зову још и Блатнички или Травнички сир. Међутим, влашићки сир се прави и од крављег млијека за оне којима је арома овчијег млијека прејака. Сир се традиционално реже у кришке и пакује у амбалажу за дистрибицију.

Гибаница

Гибаница је врста српске слојевите пите, обично надевене белим крављим сиром са уљем и јајима, или ређе, уместо сира, са месом, кромпиром или спанаћем. Од пита се разликују по нешто дебљим корама. Слојеви кора и надева се могу ређати равно, или чешће као згужване коре натопљене надевом са равном кором на дну и врху (ова варијанта се зове гужвара).

Слични специјалитети се праве широм Балкана, у Македонији (под истим именом), у Бугарској, где је позната под именом (буг. баница), и у земљама бивше Југославије.

Жмаре

Жмаре или жумијар су ритуално и свакодневно јело од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна. Рецепт за жмаре је аутентичан, а јело је чувени специјалитет влашке кухиње. Ово јело је једно од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.

Сматра се да је рецепт стар око 300 година.Јело је карактеристично за влашку кухињу, а најчешће се припрема у селима у околини Петровца на Млави. Власи овај свој специјалитет зову жумијаре. У влашком селу Кладурово, надомак Петровца на Млави, одржава се традиционално такмичење у кувању жмара па одатле и назив манифестације Жумаријада.Кување жамара се налази на листи нематеријалног култуног наслеђа Србије.

Златиборска пршута

Златиборска пршута (позната и као ужичка пршута) је један од националних специјалитета златиборског краја.

Најчувеније по производњи ове пршуте је златиборско село Мачкат.

Најпознатије су двије врсте пршуте: свињска и говеђа. У посљедњих 13 година у част овог производа организује се традиционална манифестација под називом „Златиборска пршутијада“ на којој произвођачи из овог краја стручном жирију и туристима приказују своје производе који су ове године и добили заштитни знак и постали један од „брендова“ овог краја. Клима и начин производње чине овај производ специфичним за овај крај тако да и „Пршутијада“ из године у годину има све више посетилаца.

Специфичност прављења пршуте огледа се у константном ложењу тихе ватре у сушари и постизање димљења, али и незобилазног коришћење мраза као саставног дела у сушењу пршуте.

Пршутијада се одржава у селу Мачкат које је традиционално Златиборско село познато по сувомеснатим производима где се поред говеђе и свињске пршуте праве и: ужичка кобасица, чварци, кавурма, као и стеља - пршута од овчијег меса интезивног укуса и мириса погодна за конзумирање уз алокохолна пића.

Кајмак

Кајмак или скоруп је млечни производ кремасте структуре, пријатног киселкастог укуса и својственог мириса. Добија се сакупљањем масноће која се накупи на површини куваног (термички обрађеног) и охлађеног млека (крављег, овчијег, козјег и бивољег, или њихових мешавина), која ферментише неколико сати или дана (млади или стари кајмак).Реч „кајмак” је турског порекла и користи се у Србији, Македонији и Босни и Херцеговини. У Црној Гори употребљава се реч словенског порекла „скоруп”. Сама реч „скоруп” значи горња страна, кора, масноћа која се налази на површини млека. Поједини аутори наводе да се скоруп производио од давнина у словенским племенима, па би се могао сматрати аутохтоним производом словенских народа, на што упућује подручје производње и сличност назива везаних за појаву коре.Овај специјалитет се, са мање или више разлика, традиционално прави на Балкану, Блиском истоку, централној Азији, Ирану, Афганистану, Индији, Монголији, али и у Енглеској, земљама бившег Совјетског Савеза и др.

Колач

Колач је углавном врста пецива и представља традиционалан и битан елемент српске кухиње. У српском језику под појмом колач, подразумевају се различите врсте пецива, али се пре свега односи на мање слатке комаде пецива пуњене различитим филовима. Најчешћи састојак колача јесу мед или шећер, маслац, млеко, ораси и друго коштуњаво воће, јаја, чоколада или какао и различите врсте воћа (џемова и мармелада). Могу бити различитог облика, али најчешће су округлог или правоугаоног облика. У овом случају се користи збирни назив – колачи, а само се за поједини комад користи назив – колач.

Још мањи комади теста називају се ситни колачи или колачићи.

Колачем се назива и тесто (или обредни хлеб), који се традиционално припрема за славу (славски колач) или слатко печено тесто које се припрема за светковине/празнике.

Колачи и посластице постојали су од древних времена. Припремали су их стари Египћани, Грци, Римљани. Кинески изум, млеко у праху, у свом товару носио је чувени трговац, путник и путописац Марко Поло. Прве пите од слатког сира (сира и меда), својеврсне су претече торти од сира (чизкејк) прављене у Грчкој у време одржавања прве Олимпијаде, дакле 776. године пре наше ере. У сваком случају, није лако закључити који је колач најстарији.Разлика између колача, торте и хлеба је јасна, али прецизна класификација је увек представљала проблем. У старом Риму, састојци хлеба су понекад били маслац, јаја и мед, у Србији славски колач (врста хлеба), који се припрема приликом слављења славе, садржи брашно, млеко, јаја, уље или маслац, со, шећер, кору лимуна, а то су карактеристични сатојци који се користе и за припрему торте. Чињеница је да је предак свега био хлеб, и то у свом најједноставнијем облику. Како су се технике печења развијале, а исхрана се изменила, оно што се раније сматрало хлебом добило је своју посебну категорију.

Пазарске мантије

Пазарске мантије су специјалитет градске кухиње са подручја Новог Пазара. То је јело које се прави од лиснатог теста и надева од млевеног меса. Припремају их жене из старих, новопазарских, градских породица.

Пазарске мантије, односно традиционални начин припреме овог јела, уврштене су 2012. године на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

Проја

Проја је кукурузни хлеб. Често се меша са пројаницом или пројаром. Проја се прави од крупно млевеног кукурузног брашна, соли и воде. Пројаница поред кукурузног има и пшеничног брашна и најчешће се прави са сиром и чварцима. Остале пројанице су са јогуртом, паризером, краставцем, сувом паприком и многи други.

Проја је битан део српске кухиње где служи као предјело.

Пљескавица

Пљескавица је јело од млевеног меса печено на роштиљу. Врло је популарна у земљама централног и источног Балкана, конкретно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији гдје се може наручити дословце у сваком насељеном месту, али се популарност проширила и на друге земље Европе где Срби живе, нарочито у Аустрији и Немачкој.

У Србији је позната лесковачка пљескавица, као део традиционалног лесковачког роштиља. По обичају је љуто зачињена а спрема се од млевене свињетине или говедине (јунетине). Лесковачко роштиљ-месо је 2007. године постало заштићени српски бренд а сертификат је добило и од Српског института за јавну дипломатију са седиштем у Бриселу и Паризу.Начин припреме варира од локације где је пљескавица популарна.

Пре гриловања, млевено месо се често меша са исецканим црним луком, љутим папричицама, бибером и другим зачинима. Када је готова, традиционално се служи уз сецкани црни лук или на кајмаку, а у новије време и уз помфрит. Као улична храна, пљескавица може бити послужена у сомуну или лепињи уз разноврсне прилоге попут парадајза, лука, павлаке, купуса, кечапа, мајонеза, сенфа као и са било којим повртњим адативом попут краставаца, цвекле или зелене салате.

Ражањ за печење

Ражањ за печење је дрвена или метална шипка за печење меса.

Шипка се намешта на два носача у облику слова Y тако да може да се окреће око своје осовине, као што се то може видети на сликама. Пре тога се између ова два носача ложи ватра док се не добије жар у већој количини. Онда се на ражањ набоде месо и постави на носаче. Месо се по потреби усоли и прелије разним зачиним. Затим се ражањ са месом равномерно окреће изнад ватре док се месо не испече. Током печења се месо повремено прелива водом и разним зачинима.

Ражањ се окреће ручно или се за то користи снага водене бујице (река или поток) слично воденици. У новије време се ражањ окреће помоћу електромотора. На ражањ се најчешће ставља цела (после клања и обраде) животиња: во, ован, јагње, јарац, јаре, свиња, прасе, живина ... На ражњу се може пећи и разна дивљач.

Печењем на ражњу се добија веома укусно месо печење са ражња и то је специјалитет у нашим крајевима и може бити постављен поред ресторана, кафане или поред великог шатора (шатре) на вашарима.

У новије време се производе и специјални електрични штедњаци (шпорети) у чијим је рернама (пећницама) инсталиран механизам за печење мање количине меса на ражњу (најчешће за живинско месо).

Ракија

Ракија је жестоко алкохолно пиће. Добија се једноструком или двоструком дестилацијом масе која се добија алкохолним врењем воћа, ражи, кромпира и сличног. У случају када се ракија производи од воћа које има нешто нижи проценат шећера, као што је јабука, врши се вишеструка дестилација масе, да би се добила жељена концентрација алкохола и чистоћа напитка. Јабукова маса се углавном дестилише три пута и таквим поступком се добија ракија јачине 45% (процената алкохола).

После прве дестилације добија се тзв. „мека“ ракија са мањим процентом алкохола, а поновном дестилацијом „меке“ ракије добија се „препеченица“. Ради убрзања процеса врења некад се додаје шећер што повећава количину добијеног дестилата али доводи и до смањења његовог квалитета.

У Бугарској је откривен део казана за печење ракије из 11. века.

Сарма

Сарма је традиционално грчко, српско и турско јело, врло популарно на Балкану, које се углавном прави од киселог купуса, млевеног меса и пиринча тако што се месо и пиринач увије у један лист купуса. У појединим крајевима Србије и Грчке сарма се увија у лишће винове лозе a надев се прави од пиринча пропрженог на луку. На овакав начин сарме се спремају за време поста. Сарма је често јело на српским светковинама и весељима.

Познато је и на Кавказу, под именом „долма."

Сланина

Сланина је врста сушеног меса, направљеног од свињског меса. Осушена је помоћу велике количине соли у расолу или у сувом паковању. Тим поступком се добија свежа сланина. Тако добијена свежа сланина може још да се, кува или дими. Кувана сланина је спремна за јело, али може бити још кувана пре јела.

По неким истраживањима, ако се једе умерено, сланина може да има позитиван утицај на здравље. Наиме, скоро половина масноћа из сланине чине моносатурисане масноће које се могу наћи и у маслиновом уљу, а за које се показало да снижавају холестерол. Такође, научници истичу да свакодневна конзумација сланине за собом носи теже последице по здравље.

Циповка

Циповка је традиционална врста хлеба, карактеристична за подручје Војводине. Према Вуковом Српском рјечнику, реч "циповка" је израз који се у Срему, Бачкој и Банату користи за мањи хлеб који се носи на пут. Савремени речници дају исто значење: "мали хлеб од пшеничног брашна, за понудбину" (Војводина). Циповка се у Војводини прави више од 300 година, а најраније потврде потичу из 18. века. Први пут у литаретури поменута је 1894. године у књизи "Историја Новог Сада” Мелхиора Ердујхељија.Циповка има карактеристичан мирис, карамелизирану корицу која чува свежину унутар хлеба и киселкаст укус.Циповка је 2016. године уврштена у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Припрема циповке спада у знања и умећа карактеристичана за становништво Војводине - Србе, Мађаре, Буњевце, Хрвате.

Шопска салата

Шопска салата је традиционално јело балканске (понајвише српске, бугарске, македонске и чешке) кухиње.

Састојци укључују:

краставце

паприку (може и љута)

црни лук

парадајз

бели сир (стари бели сир, фета или сјенички)

Теме Србије 
Историја
Географија
Политика
Привреда
Друштво
Република Српска Национални симболи Републике Српске Република Српска
Званични симболи
Називи и кодови
Културне иконе
Споменици
Људи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.