Српска гарда

Српска гарда је била паравојна формација Српског покрета обнове [1] [2], формирана 4. јуна 1991. под командом Ђорђа Божовића - Гишке и Бранислава Матића - Белог. Поједини извори наводе да је кроз њене редове прошло око 40.000 људи, махом чланова СПО, али за то нема веродостојних података и тај број је највероватније претеран. Учествовала је у ограниченом броју у ратним сукобима у Хрватској и БиХ у другој половини 1991. и почетком 1992. године. Јединица се распала почетком 1992. године након сукоба командне структуре са руководством СПО и колективне оставке команде.

Настанак

Пре оснивања Српске гарде, Ђорђе Божовић и Бранислав Матић су били блиско повезани са СПО. Вук Драшковић је користио услуге припадника београдског подземља као својих личних телохранитеља и они су се у твом својству појавили на демонтрацијама 9. марта 1991. против Милошевића.[3]

Након ескалације сукоба у Хрватској у пролеће 1991, Вук Драшковић је 4. јуна 1991. предложио Божовићу и Матићу оснивање „српске војске“ која ће бранити српско становништво.[4] Божовић и Матић су то прихватили и понудили да финансирају војску својим средствима. Првобитно је било предвиђено да се у јединицу примају само старији од 27 година, али је ова одлука убрзо измењена, са образложењем да „свако ко је пунолетан има право да брани Српство“. Добровољци су регрутовани углавном од чланова и симпатизера СПО. Кандидати за чланство су након психолошке процене и доказивања да немају криминалну прошлост упућивани у логоре за обуку у близини Београда, као и у логор „Савача“ у близини Борског језера[5]. Ово је изазвало доста контроверзи, јер је било општепознато да управо њени оснивачи имају богату криминалну прошлост.

Сукоби са властима Србије

Према Закону о народној одбрани, који је Скупштина Србије усвојила 18. јула 1991, прецизирано је да се државна војска може допуњавати добровољцима, али је и зацртана забрана формирања посебних снага. За оне који би упркос забрани, ипак организовали паравојску, била је предвиђена казна од 60 дана затвора.

На ову забрану Српска гарда је одговорила саопштењем:

Никаквим законом који је изгласао комунистички парламент не може се сузбити одлучност српске омладине да Србија добије српску војску које ће бити неидеолошка, изванредно обучена и предвођена способним командантима.

Дана 4. августа 1991. испред своје куће у Београду убијен је једна од оснивача Гарде, Бранислав Матић - Бели. Убице никада нису пронађене. Само дан касније, уследио је неуспели покушај хапшења Ђорђа Божовића - Гишке у београдском хотелу Славија. МУП је нешто касније издао саопштење да је „у питању била рутинска полицијска акција у борби против криминала“.

МУП Србије је у више наврата спречавао добровољце Српске гарде да пређу Дунав како би отишли у Хрватску.

Ратна дејства и распад

Почетком септембра 1991. формације Српске гарде прелазе у Хрватску и сместа се укључују у ратна дејства. У једном од првих сукоба у близини Госпића 15. септембра 1991. гине Ђорђе Божовић - Гишка [5], а команду над јединицом преузима његов заменик Бранислав Лаиновић - Дуги [6], који веома брзо долази у сукоб са Вуком Драшковићем и заједно са својим штабом напушта јединицу у децембру исте године. Формација је након борби у Хрватској 1991. учествовала и у сукобима у источној Босни и Херцеговини почетком 1992. Недуго након тога јединица се осула, а њени чланови су се вратили у Србију или су прешли у друге паравојне формације. Јединица је остала упамћена углавном по коректном понашању и доброј дисциплини, и за њу се не везују пљачке и злочини. [7]

Вук Драшковић је у говору на сахрани Ђорђа Божовића - Гишке, Српску гарду описао као „војску душе девојачке, понашања свештеничкога, а срца Обилића“. [8]

Честа заблуда

Иако се често меша са Српском добровољачком гардом Жељка Ражнатовића Аркана, „Српска гарда“ СПО-а са њом није имала никакве везе.

Референце

  1. ^ KURIR, Приступљено 1. 4. 2013.
  2. ^ Serbia’S Inadequate Opposition, Приступљено 1. 4. 2013.
  3. ^ Thomas 1999, стр. 101.
  4. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 43.
  5. 5,0 5,1 www.glas-javnosti.co.yu, Приступљено 1. 4. 2013.
  6. ^ Kriminal: smrt Branka Lainovica, Приступљено 1. 4. 2013.
  7. ^ Kriminal: smrt Branka Lainovica
  8. ^ "Republika" broj 145 - Drustvo mrtvih ratnika, Приступљено 1. 4. 2013.

Литература

16. крајишка моторизована бригада

16. Крајишка моторизована бригада из Бање Луке је била јединица Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске. Ово је била најјача јединица ВРС.

2. санитетски батаљон Дрварског корпуса ВРС

2. санитетски батаљон је био једна од јединица 2. крајишког корпуса Војске Републике Српске.

27. моторизована бригада

27. дервентска моторизована бригада је била пјешадијска јединица Војске Републике Српске.

Ђорђе Божовић Гишка

Ђорђе Божовић Гишка (Пећ, 16. септембар 1955. — околина Госпића, 15. септембар 1991) је био српски и балкански криминалац, спортиста и оснивач Српске гарде, паравојне формације СПО-а. Гишка је током 1980-их био сарадник ДБ-а, одан идеји југословенства. Као образованији и интелигентнији човек био је задужен за планирање ликвидација усташких и албанских терориста, али након што је послат да ликвидира и Момчила Ђујића, истакнутог српског емигранта који је оставио веома позитиван утисак, Гишка све више постаје антикомунистички настројен, те стога из корена мења свој живот и постаје националиста и заговорник обнове монархије за коју је сматрао да нуди бољу будућност Србији.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Билећки добровољци

Билећки добровољци су били специјална јединица Војске Републике Српске, у саставу Херцеговачког корпуса и Невесињске бригаде.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Илиџанска бригада

Илиџанска бригада је била пјешадијска јединица Војске Републике Српске у саставу Сарајевско-романијског корпуса. Према прелиминарним процјенама, бригада је у рату изгубила 560 бораца. Зона одговорности бригаде су били западни дијелови општине Српска Илиџа, док је у источним дијеловима зона одговорности припадала 2. сарајевској лакој пјешадијској бригади.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске

Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске (СРК ВРС) је био један од пет корпуса Војске Републике Српске. Командант корпуса је био Станислав Галић. Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске је основан одлуком Главног штаба (Генералштаба) ВРС 22. маја 1992. године. Сарајевско-романијски корпус је изгубило зависности од промјена у бројности војних снага, имао највише 18.000 бораца, док је у просеку бројао око 13.000 војника. По формацији, корпус је имао око 15.000 бораца. На подручју сарајевско-романијске регије Републике Српске живот је изгубило 4.000 српских бораца. Република Српска обиљежава Дан одбране сарајевско-романијског региона у Отаџбинском рату 16. јуна, када је 1992. почела офанзива Армије Републике БиХ на Сарајевско-романијску регију Републике Српске.

Српска гарда Илиџа

Српска гарда Илиџа је елитна јединица војске Републике Српске која се углавном борила у и око Сарајева, односно на положајима у источном Сарајеву. Оснивач јединице био је Зоран Капетина Шале. Назив Илиџа Гарда је добила по истоименој српскосарајевској општини у којој је основана августа 1992. године. Настала је по узору на специјалну јединицу МУП-а Илиџа којом је командовао Зоран Милић. Гарду је при оснивању чинило 60 изабраних бораца наоружаних личним пешадијским наоружањем. Наоружање гарде убрзо је појачано са 11 оклопних транспортера и тенкова који су представљали њену ударну снагу. У њен састав ушла је и оклопна јединица из Лукавице.

Кроз гарду је прошло укупно 900 бораца. Сви борци су претходно били цивили који су живели на Илиџи и шире на територији града Сарајева. Критеријуми за улазак у јединицу били су изузетно високи. Официри бивше ЈНА нису примани. Владала је челична дисциплина. Опуштања није било ни у ретким данима без борбених дејстава нити су занемариване свакодневне обавезе: рано устајање, јутарња фискултура, вежбе снаге и издржљивости, смотра, анализа предузетих акција и планирање нових. Морал јединице до краја рата био је на изузетно високом нивоу.

Међу највеће успехе Српске Гарде спада четири пробијања линије муслиманског дела Сарајева: Догдоли, Азићи, Отес, улице Пијачна и Добрињска. Ипак војни врх је увек наређивао повлачење.

Илиџа, терен на коме је јединица најдуже боравила, била је под константним притиском. Као једина мобилна јединица у Српском Сарајеву покривала је чак пет општина овог града. Борили су се у Жуновници, Рајловцу, на Нишићкој висоравни, Трескавици, Бјелашници и Илиџи. Кад год је Гарда одлазила у борбе изван Илиџе постојала је опасност од напада муслиманских снага на насеље Неђариће. Ово насеље представљало је истурени клин српских положаја који је непрекидно био под муслиманском снајперском и артиљеријском ватром. Крајњим пожртвовањем припадника Српске Гарде и уз велике жртве ово насеље је одбрањено.

На почетку рата била је основана хуманитарна организација која је бринула о породицама погинулих и рањених гардиста. Држава је помагала борце али врло скромно. Из фонда хуманитарне организације исплаћивано је месечно рањеним гардистима 100 марака, инвалидима 200 марака и породицама погинулих једнократна помоћ у износу од 500 марака.

Током рата погинула су 32 припадника Српске Гарде. Најистакнутији припадници јединице били су Војин Вујчић, Бора Станишић и Бранко Самоуковић.

Војин Вујчић био је најстарији међу гардистима. Имао је велико искуство у уличним борбама. Рањаван је три пута током борби за Вуковар и једном на Илиџи. Погинуо је у својој четрдесет осмој години током уличних борби у акцији чишћења аеродромског насеља Добриња у Сарајеву.

Командант Зоран Капетина Шале био је одликован Орденом за ратне заслуге који је поклонио добровољцу из Ниша, доктору Миодрагу Лазићу. Шест пута је рањаван.

Многи успеси на терену поништавани су погрешним одлукама српског политичког руководства. Тежак ударац за Гарду представљало је премештање седишта српске владе са Српске Илиџе на Пале. Наиме, после првог напада на Илиџу, из безбедносних разлога Влада се пребацила на Пале што је касније довело до многих по Србе неповољних последица.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Српски покрет обнове

Српски покрет обнове (скраћено СПО) парламентарна је политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београду. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.