Српска војска Крајине

Српска војска Крајине (скраћено СВК) била је оружана сила Републике Српске Крајине. Војска крајишких Срба основана је 17. октобра 1992. године. Настала је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), дијелова Југословенске народне армије и Милиције Крајине. Оружане снаге састојале су се од копнене војске и ваздухопловства.

Реформа у јесен 1992. године ојачала је структуру СВК. Од тада се војска састојала од Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса, као и ваздухопловства и противвваздушне одбране. Уопштено, крајишки корпуси су се састојали од штаба, неколико бригада, артиљеријских дивизиона, противтенковских дивизиона, дивизиона ПВО итд. Истовремено, у неким корпусима су постојали специјални одреди, оклопни батаљони и итд, а у 11. корпусу је била Барањска дивизија, која се састојала од три бригаде и 11. оклопног пука. Основне корпусне јединице су биле бригаде. У СВК је било неколико врста бригада: лака пјешадијска, пјешадијска и моторизована. У љето 1995. године формиран је Корпус специјалних јединица, у чијем саставу су, према Давору Марјану, биле оклопна, специјална и гардијска бригада.

Српска војска Крајине престала је да постоји 1996. године, почетком интеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске.

Српска војска Крајине
Основана17. октобар 1992
Распуштена1996. год.
Видови војскеКопнена војска
РВиПВО
Главни штабКнин
 Република Српска Крајина
Вођство
Предсједник РепубликеМилан Мартић (посљедњи)
Министар одбранеРаде Тањга (посљедњи)
Начелник Главног штабаМиле Мркшић (посљедњи)

Историја

Од почетка сукоба у Хрватској, значајну улогу у првим окршајима имала је Милиција Крајине. Вршећи притисак на Србе, хрватска влада је отпустила већину Срба из централног апарата републичког министарства унутрашњих послова и многих насељених мјеста, гдје су већину становништва чинили Хрвати.[1] Покушаји да се уради исто и уведу нови службени симболи на униформе милиције у подручјима гдје Срби чини већина наишао је на отпор српских милиционера. Почетком првих сукоба правосудне структуре у неколико градова напустиле су републички МУП и основале Милицију Крајине, на челу са инспектором милиције из Книна Миланом Мартићем. Секретаријат унутрашњих послова на челу са Мартићем основан је 4. јануара 1991. године. Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркос чињеници да су њени припадници били наоружани само лаким ватрним оружјем. Према западним истраживачима, у јулу 1991. имала је око 7.000 припадника и 20.000 људи у резервном саставу. Према српским ауторима, Милицију је 9. октобра 1991. чинило 1.200 обичних милиционера, 500 људи у специјалним јединицама и 1.200 резервиста. Они су били потчињени Секретаријату унутрашњих послова у седам градова, то су Книн, Кореница, Петриња, Војнић, Окучани, Бели Манастир и Вуковар.[2]

Од почетка непријатељстава у Југословенску народну армију мобилисан је већи број Срба из САО Крајине. Поред тога, команда ЈНА је организовала Територијалну одбрану Српске Крајине (ТО СК) од мјесних Срба. У новембру 1991. године, ТО СК се састојала од штаба, три регионална штаба (Далмација, Лика, Кордун и Банија), 13 општинских штабова, 13 бригада и 3 одреда. У њеним редовима било је 24.100 људи. Штаб ТО СК постављен је непосредно по наређењу генерала Вељка Кадијевића. За начелника штаба именован је генерал Илија Ђукић, а за његовог замјеника је постављен Душан Касум. До прољећа 1992. ТО Српске Крајине је борбе водила у оквиру ЈНА.[3]

Према Венсовом плану, прихваћен од сукобљених страна као основ за мировно рјешење, ЈНА је морала да напусти Хрватску и Српску Крајину. Између хрватских и српских положаја постављени су батаљони мировних снага Организације уједињених нација. Мировњаци је требало да прате прекид ватре и, у случају новог сукоба, да раздвоје сукобљене стране. Венсов план је предвиђао и уклањање тешког наоружања са линије фронта. У исто вријеме, оклопна возила и артиљерија, које је ЈНА оставила крајишким Србима, ускладиштен је по систему „двојног кључа”, али под надзором мировњака,[4] док је техника хрватска војска била ускладиштена без спољне контроле.[5]

За контролу граница крајишки Срби су 28. априла 1992. године основали Канцеларију посебних милицијних јединица. Ове јединице чинило је осам бригада које су имала око 24.000 људи и представљале су неку прелазну организацију од Територијалне одбране ка регуларној војсци. Војници ових бригада имали су само стељачко оружје, моторна возила и лака оклопна возила. Послије хрватског напада на Миљевачки плато почеле су припреме за успостављање регуларне војске. Издата је одговарајућа наредба 16. октобра 1992. године коју су потписали начелник штаба ТО генерал-потпуковник Милан Торбица, министар одбране пуковник Стојан Шпановић и министар унутрашњих послова Милан Мартић. Дана 27. новембра издата је наредба о организационим промјенама у војсци. Војска је промјенама била сачињена из Главног штаба и шест корпуса, одговорних за одређена географска подручја, свака са својим штабом. Јединица ТО и поједине бригаде милиције су распуштене, а њихови припадници су прикључени новим корпусима.[6]

Спровођећи реформе војска је одвојена од милиције. Министарство унутрашњих послова је основало специјалну бригаду, припадници су регрутовани на основу конкурса 30. децембра 1992. године. Кандидати су били дужни да заврше милицијски курс у трајању 4—5 мјесеци. Било је предвиђено да обични милицајци могу служити само до 30 година, затим би били пребачени у мјесну полицијску станицу. Ова ограничења нису важила за официре. Бригада се састојала од 500 људи и била је стационирана у книнском гарнизону.

Опрема СВК
Комплетна опрема припадника Српске војске Крајине

Генерал Милисав Секулић је рекао да ове реформе не мијењају главни циљ, СВК је остала преименована ТО. Било је практично немогуће маневрисати јединицама, требало им је доста времена за премјештање. Све ово је доказана за вријеме хрватске офанзиве у области Масленице у јануару 1993. године.

Хрватска офанзива у области Масленице и наредне дуге борбе откриле су низ грешака у реорганизацији војске. Главни проблем је био недостатак јединица које се могу измјештати у друге области у кратком временском периоду. Да би се ова ситуација поправила, у Главном штабу је одлучено да се оснује ударна бригада, која ће послужити као оперативна резерва офанзивног карактера. Према плану команде, бригада је требало да има свој штаб, штабни батаљон, батаљон набавке, два оклопна батаљон мјешовитог састава, три ударна батаљона, мјештовиту противтенковску артиљеријску дивизију, мјешовиту артиљерски дивизију, два диверзантска одреда, противдиверзантски одред и мјешовиту хеликоптерску ескадрилу. Према плану, бригада се допуњавала војницима старости 19—25 година и официрима старости од 26 година па надаље. Предвиђено је да се формирање заврши до 19. марта, а бригада је требало да буде потпуно спремна до 5. априла. Међутим спровођење овог пројекта није успјело и, током неког времена, фактички је угашено. Научене лекције Главни штаб је испољио 1995. године, у процесу формирања Корпуса специјалних јединица.[7]

Током хрватске офанзиве кодног назива операција „Олуја” Српска војска Крајине је неколико дана бранила позиције, а онда је почела да се повлачи на територију Републике Српске. Током борби Срби су претрпјели тешке губитке, убијено је или нестало 726 војника и 12 милицајаца. Хрватска војска је дио технике и опреме СВК заробила, највише од 21. корпуса СВК. Међутим, већина наоружања је евакуисана на територију Републике Српске, гдје је предата Војсци Републике Српске. Међу наоружањем су била и 23 тенка М-84.[8]

У јесен 1995. године, током муслиманско-хрватске офанзиве на Републику Српску, у саставу 1. крајишког корпуса ВРС дјеловале су јединице, у којима се налазило неколико стотина војника СВК и 36. самостални противтенковски батаљон, којим је и даље командовао Главни штаб СВК. Са завршетком рата у Босни и Херцеговини, батаљон је расформиран, а остатак технике је предат ВРС. Остатак 11. корпуса СВК у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему демилитаризован је према Ердутском споразуму 1996. године. Техника корпуса је у мају и јуну пребачена у Савезну Републику Југославију и предата је Војсци Југославије на аеродрому у Сомбору.[8]

Милиција Крајине је постајала у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему до 1. јула 1996. године. Након тога је преименована у „прелазну полицију” са вишенационалним саставом. Дана 15. децембра 1997. године формално је постала дио Хрватске полиције.[2]

Учешће у ратним злочинима

Низ акција формација крајишких Срба (масакр у Баћину, масакр на Овчари и ракетирање Загреба) сматра се ратним злочинима. Хашки трибунал је за ратне злочине осудио генерала Мила Мркшића[9] и посљедњег предсједника Српске Крајине Милана Мартића.[10]

Организација и људство

Реформа у јесен 1992. године ојачала је структуру СВК. Од тада се војска састојала од Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса, као и ваздухопловства и провитвваздушне одбране. Уопштено, крајишки корпуси су се састојали од штаба, неколико бригада, артиљеријских дивизиона, противтенковских дивизиона, дивизиона ПВО итд. Истовремено, у неким корпусима су постојали специјални одреди, оклопни батаљони и итд, а у 11. корпусу је била Барањска дивизија,[11] која се састојала од три бригаде.[8] Основне корпусне јединице су биле бригаде. У СВК је било неколико врста бригада: лака пјешадијска, пјешадијска и моторизована. У љето 1995. године формиран је Корпус специјалних јединица, у чијем саставу су, према Давору Марјану, биле оклопна, специјална и гардијска бригада.[12]

Положај корпуса и бригада и њихова бројност нису биле једнаке, као и њихова структура. Величина бригаде и састав јединице зависила је од становништва територије на којој су размјештени, као и од количине оружја, коју је ЈНА оставила на том подручју. Упркос одредбама устава, који је предвиђао одбрану бригаде на фронту дужине 12 km, у СВК су неке бригаде држале положаје од 50 km. Ситуација је најтежа била у 15. личком корпусу, док су бригаде 11. источнославонског и 21. кордунског корпуса биле у најбољем положају.[13]

Структура

Krajina Army Territorial Division
Мапа зона одговорности корпуса СВК

Формирањем Српске Крајине стално су вршене реформе, којима су настајале нове јединице. Општа структура Војске била је сљедећа:[14][15][16][4]

  • Главни штаб (Книн):
    • 105. ваздухопловна бригада
    • 44. артиљеријско-ракетна бригада ПВО,
    • 75. мјешовита артиљеријска бригада,
    • 75. позадинска база,
    • Логор за обуку „1300 каплара”,
    • Логор за обуку „Алфа”
  • Корпус специјалних јединица, настао у љето 1995. године. Сједиште му је било у Слуњу.
  • 7. сјевернодалматински корпус, зона одговорности котпуса је била сјеверна Далмација, штаб се налазио у Книну. Седми корпус је био насљедник 9. корпуса ЈНА.
  • 15. лички корпус, зона одговорности корпуса је била Лика, штаб се налазио у Кореници.
  • 21. кордунашки корпус, зона одговорности корпуса је био Кордун, штаб се налазио на Петровој гори.
  • 39. банијски корпус, зона одговорности корпуса је била Банија, штаб се налазио у близини Петриње.
  • 18. западнославонски корпус, зона одговорности корпуса је била западна Славонија, штаб се налазио у Окучанима. Корпус је поражен у мају 1995, године, након чега је расформиран.
  • 11. источнославонски корпус, зона одговорности корпуса је била источна Славонија, Барања и западни Срем, штаб је био у Вуковару.

Током постојања Српске Крајине, Територијалном одбраном и војним формацијама су командовали:

Добровољачке и паравојне формације

У оружаним јединицама СВК, нарочито на почетку ратних сукоба, важну улогу су играле добровољачке и паравојске формације. Учешће у одредима самоодбране и Милиције било је добровољно. Велики број добровољаца је дјеловао у одредима који су основаним на подручју Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Многи од њих су били под надзором Службе државне безбједности и били су под командом Југословенске народне армије.[2]

Истраживачи су идентификовали бројне формације које су дјеловале у Српској Крајини. „Српски четнички покрет” је основао Војислав Шешељ крајем 1990. године. Одреди четника су били међу првима који су стигли у Српску Крајину, гдје су учествовали у многим борбама, укључујући и битку за Вуковар. Још једна слична формација, основана такође 1990. године, били су Бели орлови. Они су дјеловали у многим дјеловима Српске Крајине, формално потчињени секретеријату унутрашњих послова АП Војводине. Оснивач Белих орлова је био Драгослав Бокан, један од оснивача Српске народне одбране. У прољеће 1991. године он је основао још један одред — Душан Силни — који је учествовао у борбама у источној Славонији. Друга велика добровољачка јединица била је Српска гарда, коју је организовао Вук Драшковић предсједик Српског покрета обнове, а учествовала је у борбама у Западној Славонији и Лици, а најпознатија је по свом учешћу у бици за Госпић, током које је погинуо њен командант Ђорђе Божовић Гишка. Гарда је имала око 1.500 бораца, организованих у три батаљона коју су углавном попуњавала углавном Срби из Војводине.[17]

У укупном броју добровољаца 1993. године биле су 343 жене. Њихова просјечна старост била је 32 године, а најстарија међу њима је имала 60 година. У СВК су служили и страни добровољци, укључујући и оне из бившег Совјетског Савеза, Бугарске, Македонија, Румуније, Грчке и Пољске.[18]

Људство

Према планираној формацији, СВК је требало да има бројно стање од 80.080 људи, али цифра никада није постигнута. Структура састава СВК била је око 36% од укупног мушког становништва РСК.[6] Постоје различите процјене бројности СВК:

  • Подаци пуковника Косте Новаковића: укупно 62.438 (772 официра, 2.709 подофицира и 59.002 војника) или 78% од планиране бројности војске;[19]
  • Подаци Главног штаба 1994. године: укупно 62.805 (2.890 официра, 4.392 подофицира и 55.886 војника);[20]
  • Подаци генерала Милисава Секулића: укупно 71.409 (3.291 официра, 3.424 подофицира и 60.496 војника).[20]

Наоружање

Тачан број наоружања током формирања Српске Крајине није познат. Према српском војном истраживачу Бојану Димитријевићу, након потписивања Венсковог плана Југословенска народна армија је напустила Српску Крајину, а дио технике је остављен јединицама Територијалне одбране. Према Главном штабу ТО Српске Крајине, на који се Димитријевић позива, ЈНА је оставила 262 тенка, 56 БТР и БМП, 1.360 артиљеријских топова свих калибара и 2.574 транспортна возила.[21] Према Давору Маријану, Српска војска Крајине је1995. имала 303 тенка, 295 других оклопних возила, 360 артиљеријскх топова калибра 100 мм и више, неколико борбених авиона и хелиокоптера.[12]

Од оклопних возила крајишки Срби су користили тенкове Т-34-85, Т-55, M-84 и Т-72, БВП М-80, оклопна возила БОВ и ОТ М-60, а такође и M18 Хелкет и M36 Џексон.[8]

СВК је посједовала знатне количине различитих врста артиљерије. Према подацима Главног штаба СВК од 2. марта 1995. године, сва артиљерија је била подјељена у противтенковску и топове за подршку. Међу противтенковским топовима били су ЗИС-3 и МТ-12, артиљеријска подршка се састојала углавном од хаубица (Б-1, М-56, М-2, М-38, Д-30), топ М-46, минобацачи и ВБР (М-77 Огањ и М-63 Пламен).[22]

СВК је у посједу имала и борбене и транспортне авионе и хеликоптере. Међу њима 16 Ј-21 Јастреб, 2 Г-2 Галеб, 4 SA 342 Газела, 2 HN-42M Гама, 2 Ми-8Т, један Ан-2 и неколико Утва 66, Утва 75, Ј-20 Крагуј и Злин Z-526.[23]

Референце

  1. ^ Никифоров 2011, стр. 781.
  2. 2,0 2,1 2,2 Thomas & Mikulan 2006, стр. 42.
  3. ^ Новаковић 2009, стр. 281.
  4. 4,0 4,1 Новаковић 2015, стр. 241.
  5. ^ Гуськова 2007, стр. 71.
  6. 6,0 6,1 Новаковић 2015, стр. 223.
  7. ^ Новаковић 2009, стр. 340.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Dimitrijević 2010, стр. 306.
  9. ^ „Mrkšić i drugi (IT-95-13/1)” (PDF). Приступљено 6. 7. 2017.
  10. ^ „Martić (IT-95-11)” (PDF). Приступљено 6. 7. 2017.
  11. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 41.
  12. 12,0 12,1 Marjan 2007, стр. 38.
  13. ^ Новаковић 2009, стр. 337.
  14. ^ Новаковић 2009, стр. 295.
  15. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 32.
  16. ^ Isby 2002, стр. 455.
  17. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 43.
  18. ^ Новаковић 2009, стр. 363.
  19. ^ Новаковић 2009, стр. 292.
  20. 20,0 20,1 Рат за опстанак Срба Крајишника 2010, стр. 199.
  21. ^ Dimitrijević 2010, стр. 305.
  22. ^ Преглед артиљеријских оруђа у СВК. 2. марта 1995. године. С. 11.
  23. ^ „РВ и ПВО Српске војске Крајине”. udruzenjepvlps.org. Приступљено 6. 7. 2017.

Литература

српски
  • Врцељ, Марко (2002). Рат за Српску Крајину: 1991-1995 (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 254. ISBN 978-86-83809-06-6.
  • Новаковић, Коста (2015). Кнински гарнизон (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 307. ISBN 978-86-83809-81-3.
  • Новаковић, Коста (2009). Српска Крајина: Успони, падови, уздизања (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 602. ISBN 978-86-83809-54-7.
  • Dimitrijević, Bojan B. (2010). Modernizacija i intervencija jugoslovenske oklopne jedinice, 1945-2006 (на језику: српски) (1. изд.). Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-138-4.
  • Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. (на језику: српски). Београд: Тело Принт. 2010.
хрватски
  • Marjan, Davor (2007). Nazor, Ante, ур. Oluja (PDF) (на језику: хрватски). Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 31. 12. 2014. Приступљено 18. 2. 2018.
руски
  • Никифоров, К. В., ур. (2011). Югославия в XX веке: очерки политической истории (на језику: руски). Москва: Индрик. стр. 888. ISBN 978-5-91674-121-6.
  • Гуськова, Е. Ю. (2007). Наши миротворцы на Балканах (на језику: руски). Москва: Индрик.
  • Соколов В. А. Милиция Сербской Краины против полиции и армии Хорватии // Обозреватель. — 2018. — № 337. — С. 67—78.
енглески

Спољашње везе

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Богдан Сладојевић

Богдан Сладојевић (село Буквик код Градишке, 12. април 1946 — Бања Лука, 3. маја 2014) био је генерал-потпуковник Војске Републике Српске.

Главни штаб Српске војске Крајине

Главни штаб Српске војске Крајине био је средишње тијело војне команде и главно тијело оперативног управљања Српске војске Крајине. Формиран је 16. октобра 1992. године, а његове активности су почеле 27. новембра исте године. Током свог постојања, Главни штаб је имао константне проблеме са особљем.

Главни штаб СВК састојао се из сектора оперативних дејстава, сектора информација, питања религије и правде, сектора за логистичку подршку, сектора безбједности, сектора обавјештајства, сектора РВиПВО, сектора регрутација и мобилизације, као и инспектората војске.

Под непосредни надозом Главног штаба су били:

105. авијацијска бригада,

44. артиљеријско-ракетна бригада ПВО,

75. мјешовита артиљеријско бригада,

75. позадинска база,

Тренинг центар „1300 каплара”,

Батаљон војне полиције,

Батаљон везе,

Дом Војске

Војна библиотека,

Војни оркестар,

Тренинг центар „Алфа”.Са друге стране, у Главном штабу је постојала заједничка команда, која је координирала активностима свих одјељења. Они су били под командом генерал-мајора Борислава Ђукића (1993—1994) и Душана Лончара (1994—1995).

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Крајина експрес

Крајина експрес је име за 7. оклопни воз Српске војске Крајине. Воз је направљен на самом почетку рата у Хрватској 1991. године и био је коришћен све до распада Републике Српске Крајине у лето 1995. године.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Милан Челекетић

Милан Челекетић (Мокрин, 12. август 1946) је бивши официр ЈНА, ВРС и ВЈ и пензионисани генерал-потпуковник Српске војске Крајине.

Миле Мркшић

Миле Мркшић (Вргинмост, 1. мај 1947 — Лисабон, 16. август 2015) био је генерал-мајор Југословенске народне армије. Учествовао је у бици за Вуковар 1991. године. Оптужен је да је одговоран за масовно убиство 260 људи који су убијени након пада Вуковара.

Након битке за Вуковар унапређен је у генерал-мајора ЈНА, а касније је постао врховни командант Српске војске Крајине маја 1995. године. Пензионисан је као генерал-потпуковник Војске Југославије након пораза крајишке војске августа 1995. године.

Отпужен је 1995. заједно са Мирославом Радићем, Веселином Шљиванчанином и Славком Докмановићем од стране Међународног суда за бившу Југославију. У оптужници стоји да је одговоран за масовно убиство на Овчари, недалеко од Вуковара, отприлике 260 мушкараца.

Добровољно се предао Хашком трибуналу 15. маја 2002. и истог дана је пребачен у притвор. Суђење је почело октобра 2005.

Дана 27. септембра 2007, судско веће Хашког трибунала је осудило Мркшића на 20 година затвора за помагање и подржавање мучења, окрутног поступања и убиства 194 хрватска заробљеника на фарми Овчара, 20. новембра 1991.Сахрањен је на београдском гробљу Лешће 28. августа 2015. године.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Богуновић

Момчило Богуновић (Доње Биљане, 5. април 1951 — Доњи Кашић, 1. фебруар 1993) био је ратни официр, команданат „92. Бенковачкe бригадe“, 7. Далматинског корпуса Српске војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Народна одбрана Западне Босне

Народна одбрана Западне Босне (НОЗБ) је била оружана сила Западне Босне током рата у Босни и Херцеговини.

Настала са стварањем Аутономне Покрајине Западне Босне 1993. године, која је 1995. године промјенила назив у Република Западна Босна. Након војног пораза од стране Армије Републике Босне и Херцеговине, Народна одбрана је расформирана.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Операција Паук

Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да поново успоставе Аутономну Покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. Босанска влада је претходно поразила и загосподарила територијом. Операција се окончала српском побједом и Аутономна Покрајина Западна Босна је опстала све до пада Републике Српске Крајине и краја рата у Босни и Херцеговини.

Слободан Тарбук

Слободан Тарбук (Балинац, 1946) био је ратни официр, команданат 39. банијског корпуса Српске војске Крајине.

Српска војска

Српска војска се може односити на:

На Војску државе Србије:

Војска Србије, оружана сила Републике Србије од 2006.

Војска Краљевине Србије, оружана сила Краљевине Србије од 1882. до 1918.

Војска Кнежевине Србије, оружана сила Кнежевине Србије до 1882.

Српска устаничка војска 1804-1817, устаничка војска из Првог и Другог српског устанка

Војска Србије у средњем веку, пре пада под турску властНа војске српског народа ван држава Србије и Југославије:

Црногорска војска, оружана сила Црне Горе која се сматрала српском државом до Првог светског рата

Српска устаничка војска (1848—1849), устаничка војска из Револуције из 1848.

Српска војска Крајине, оружана сила Републике Српске Крајине од 1992. до 1995.

Војска Републике Српске, оружана сила Републике Српске од 1992. до 2006.Српске војне формације у времену кад није постијала држава Србија:

Српска милиција (Хабзбуршка монархија)

Народна војска, коју је организовао Хаџи Мустафа-паша против јањичара

може се односити на Војску државе Југославије од 1918. до 2006.

На полицијско-војне формације од 1941. до 1944. под непосредном контролом Војне команде Вермахта.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Српска војска Крајине
Руковођење
Команданти
Јединице
РВ и ПВО

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.