Српска архиепископија

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.[1]

Српска архиепископија
Основни подаци
Оснивање1219.
Аутокефалност12191346.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ српских и поморских земаља
СједиштеЖича/Пећ
Канонска јурисдикцијасредњовековна Србија
КалендарЈулијански календар
Број
Žiča Monastery, overview. Near Kraljevo, Serbia
Српски православни манастир Жича, првопрестолни манастир Српске архиепископије (1219)
Manastir pecka patrijarsija
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије

Историја

Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.[2] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао Пећку архиепископију на степен Пећке патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту „архиепископ пећки”.

Српски архиепископи

Архиепископ Раздобље Напомене Слика
Свети Сава 1219. – 1233. Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године. Свети Сава на фресци манастира Студеница
Арсеније I Сремац 1233. – 1263. Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе. Рилски манастир
Свети Сава II 1263. – 1271. Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи. Лоза Немањића у Дечанима
Данило I 1271. — 1272. Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога.
Јоаникије I 1272. – 1276. До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани.
Јевстатије I 1279. – 1286. Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ.
Јаков 1286. – 1292. Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ.
Свети Јевстатије II 1292. – 1309. Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска Јевстатије
Свети Сава III 1309. – 1316. Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска.
Никодим I Пећки 1316. – 1321. Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године. Никодим
Данило II 1324. – 1337. Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији. Пећ
Свети Јоаникије II 1337. – 1346. Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх. Архиепископ Јоаникије

Епархије

Епархије из доба Светог Саве:[3]

Епархије из каснијег доба:

Види још

Извори

  1. ^ Слијепчевић 1962.
  2. ^ Богдановић 1981, стр. 315-327.
  3. ^ Popović 2002, стр. 171-184.
  4. ^ Јањић 2013, стр. 157-170.
  5. ^ Јанковић 1983, стр. 27–37.
  6. ^ Јањић 2009a, стр. 138-194.
  7. ^ Јанковић 1984, стр. 199–204.
  8. ^ Јањић 2011, стр. 133-148.
  9. ^ Јањић 2009b, стр. 103-114.
  10. ^ Јањић 2014, стр. 147-162.
  11. ^ Калић 1984, стр. 5–40.

Литература

Анатема Васељенске патријаршије

Анатема Васељенске патријаршије представља сукоб између Цариградске и Српске патријаршије, који је започео анатемисањем српског цара, патријарха и његових архијереја.

Дејан (деспот)

Дејан (око 1310 — пре децембра 1371) је био српски великаш из доба Царства, родоначелник породице Дејановића, који је са титулама севастократора и деспота управљао облашћу око Куманова и Велбужда.

Његово порекло није познато, а после брака са Душановом полусестром Теодором, добио је високу титулу севастократора, са којом се последњи пут помиње 10.08. 1355. године. После тога су му или Душан или његов син и наследник Урош додели деспотску титулу.

Он је уживао велики углед у тадашњој Србији, о чему сведочи папа Иноћентије VI. Он је своје посланство, упућено у Србију (мај 1355) ради преговора о склапању црквене уније и заједничкој акцији против Османлија, препоручио Дејану.

Дејан је свој посед, који је обухватао жупе Жеглигово и Прешево, проширио на област око Велбужда и горњег тока реке Струме, који му је додељен на управу, као и подручје око Мелника. У доба када је распад Српског царства све више узимао маха, он се све мање укључивао у борбе око власти, највероватније због тога што је тада већ био јако стар. Већи део времена проводио је водећи рачуна о својим задужбинама, првенствено Архиљевици код Куманова коју је подигао на потпуно новом месту (што сведочи о његовог економској моћи) и Белови крај Земена. Једна од његових задужбина је Карпински манастир.

Сматра се да је деспот Дејан преминуо пре 1371. године, а не зна се поуздано да ли се пре смрти повукао са власти и замонашио. У браку са Теодором Немањић, имао је троје деце:

Јован Драгаш, деспот који је са братом до смрти (око 1378) управљао породичним поседима

Константин Драгаш, који је са братом и касније самостално до погибије на Ровинама (1395) управљао породичним поседима

Теодора Драгаш, која се удала прво за Жарка (око 1356), а после његове смрти за Ђурђа I Балшића (после 1371)

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Зетска епархија

Зетска епархија је назив за стару средњовјековну епархију Српске православне цркве, из које се током позније историје развила данашња Митрополија црногорско-приморска.

Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Карловачка митрополија

Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.

Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.

Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.

Манастир Богородица Хвостанска

Манастир Богородице Хвостанске, такође познат и као Студеница Хвостанска или Мала Студеница, некадашњи је српски манастир из средњег века, од кога су данас сачувани само темељи. Представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја..

Манастир Жича

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233). После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:

старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства

млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеологаза које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.

Манастири Епархије захумско-херцеговачке и приморске

Манастири Епархије захумско-херцеговачке и приморске су сакралних објеката у саставу Српске православне цркве у Босни и Херцеговини на простору Требиња и Мостара.

Манојло I Цариградски

Манојло I Сарантино је био цариградски патријарх од децембра 1216. или јануара 1217. године до 1222. године. У то време није постојало Византијско царство, па се патријарх налазио у Никеји.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Српска православна црква

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије. На њеном челу налази се патријарх српски, господин Иринеј.

Хришћанство у Црној Гори

Хришћанство у Црној Гори представља већинску религију. Од укупног броја становника Црне Горе, 74,24% су православни хришћани, а 3,54% су римокатолици. Поред тога постоји значајан постотак муслимана.

Развој хришћанства у областима које обухвата данашња Црна Гора је већином везано за цетињску митрополију (православље) и барску надбискупију и которску бискупију (католицизам). Територијалним проширењем Црне Горе, у каснијем периоду, на развој хришћанства имају и друге епархије.

Хумска епархија

Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Старом Херцеговином и Дубровачким приморјем). Приликом оснивања, сједиште епархије је било при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском месту Стону. Епархијско сједиште је накнадно измјештео у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.