Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Српска академија наука и уметности
Srpska akademija nauke i umetnosti 01 (8116577383)
Натпис на улазу у зграду Српске академије наука и уметности у Београду
СкраћеницаСАНУ • SANU
Датум оснивања19. новембар 1841.
Типнационална академија
Наменаподршка развоју науке и уметности
СедиштеКнез Михаилова 35, Београд,
 Србија
ПредседникВладимир С. Костић
(од 2015)
Буџет7,03 милиона динара
(планирано за 2018)
Веб-сајтwww.sanu.ac.rs
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Издаваштво и медији
Споменици
Разно

Установљавање

Pecat SKA
Печат
MilanMilicevic
Милан Ђ. Милићевић, члан ДСС од 1857, члан СУД од 1864, и један од првих чланова Академије

Академија је установљена законом од 1. новембра 1886. који је скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао у Нишу. Овај закон се звао Основни закон Краљевско-српске академије и њиме је било одређено да прве академике бира краљ, а да затим академици даље сами бирају нове чланове. Задатак академије је био „да науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна“.[1]

Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. године. Тада су постојала 4 одељења Академије, или како се то звало „стручне академије“, и свака је на почетку добила по 4 редовна члана. Били су то:

Академија природних наука

Академија философских наука

Академија друштвених наука

Академија уметности

Први председник био је Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић.

Број дописних чланова био је двапут већи од броја редовних чланова. Све чланове бирала је сама Академија на основу обима рада и по исправности, самосталности и савесности у раду. Законом о оснивању Српске краљевске академије под њену управу потпала је Народна Библиотека и Музеј српских земаља. Од 22/1 1901. године Српска краљевска академија водила само надзор над Библиотеком, и од ње и управе Музеја добива годишњи извештај. Први председник Српске краљевске академије (на три године) био је Јосиф Панчић, а после њега Чедомиљ Мијатовић, М. Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Ђорђе Нешић, Јован Ристић, Сима Лозанић, Стојан Новаковић, Јован Жујовић, Јован Цвијић.

Српска краљевска академија спојила се 1892. године са Српским ученим друштвом према решењу министра Просвете од 9/4 1891. и добила је доста велики архив старих докумената и доста велику библиотеку. У Академији је 1893. године основан лексикографски одсек (рад на »Речнику«) и етнографски одсек (рад на испитивању српских села). Поред тога, главни рад С. К. А. Н. састојао се у научном раду њених чланова и у раду на издавању њихових и других научних списа. У томе смислу С. К. А. Н. издавала је:

  • 1. Глас Српске краљевске академије :
    • а) I разред: садржи расправе из природних и математичких наука;
    • б) II разред: расправе из филозофских, језичких, правних и историјских наука;
  • 2. Споменик (I и II разред);
  • 3. Српски Етнографски Зборник, који садржи:
    • а) Разну етнографску грађу,
    • б) Насеља српских земаља,
    • ц) Обичаје народа српскога,
    • д) Српске народне игре,
    • е) Српска народна јела и пића;
  • 4. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа
    • I. одељење: Споменици на српском језику;
    • II. одељење: Споменици на туђим језицима);
  • 5. Дијалектолошки Зборник;
  • 6. Посебна издања.

Претходници академије

Govor knez mihaila DSS
Кнез Михаило Обреновић говори члановима ДСС на првој седници 8. јуна 1842. године, литографија Анастаса Јовановића

Није Српска краљевска академија била прва установа такве врсте код Срба. Њени директни претходници били су Друштво српске словесности и Српско учено друштво. Друштво српске словесности је основано 31. маја 1842. и постојало је све до 27. јануара 1864. када га је кнез Михаило Обреновић укинуо својим указом. Затим је 29. јула 1864. установљено Српско учено друштво које је у ствари било обновљено Друштво српске словесности, сви чланови ДСС су могли писмено да се изјасне министру да се прихватају чланства у СУД.

Слична судбина је задесила и Српско учено друштво, због сукоба са министром просвете његов рад је суспендован 13. маја 1886. године. Законом од 1. новембра 1886. оснива се Српска краљевска академија којој припадају библиотека, архиве, збирке и имање СУД. Настали су сукоби, па се Друштво поново отвара 25. јула 1887. Спор је решен предлогом министра просвете да се они споје и то је учињено 1892. Тада је 8 чланова СУД изабрано за редовне чланове СКА, а сви остали за почасне.

Историја развоја

Skupština osnivača SANU avgust 1995. godine, Aleksandar Despić sa kolegama
Скупштина оснивача САНУ одржана 1995. године

После пуних 60 година под тим именом Српска краљевска академија мења име законом од 30. јуна 1947. Пошто је промењено државно уређење и није више владао краљ, академија је једноставно названа Српска академија наука. Овим законом промењена је и структура академије, тако да уместо 4 стручне академије постоје одељења којих је било 6:

  1. природно-математичких наука,
  2. техничких наука,
  3. медицинских наука,
  4. литературе и језика (касније: језика и књижевности),
  5. друштвених наука и
  6. ликовне и музичке уметности.

Од 1998. Академија има 8 одељења јер се одељење природно-математичких наука поделило на два одељења: одељење за математику, физику и гео-науке и одељење хемијских и биолошких наука, а пре тога се одељење друштвених наука поделило такође на два дела, један део је задржао исти назив а други се зове одељење историјских наука.

Zgrada u brankovoj
Зграда у Бранковој 15.

Зграда САНУ

Serbia Beograd SANU - Feb 2006
Зграда САНУ у Улици кнеза Михаила 35

Академија је од 1909. до 1952. била смештена у Бранковој улици број 15. Ова зграда је, нажалост, срушена 1963. године. После тога Академија је премештена у Кнез Михаилову 35, у велелепну грађевину у центру града, где се и сада налази.

Здање Српске академије наука и уметности (САНУ), највише научне институције у Србији, већ скоро један век краси Улицу кнеза Михаила[2] уносећи дух француског декоративизма и сецесије у београдску архитектуру.[3] Скице, предлози и пројекти за подизање ове велелепне палате стварани су од првих дана њеног оснивања 1886. године, међутим у своје здање се уселила тек 1952. године.

Одмах по оснивању Академије, 1886. године, разматрано је подизање зграде на плацу на репрезентативној локацији у Кнез Михаиловој улици, коју је Кнез Михаило Обреновић III поклонио на просветне цељи.[4] С обзиром на то да сем плаца Српска краљевска академија (СКА) није имала других финансијских средстава у првом тренутку помишљало се на подизање привремене приземне зграде док се не стекну услови за градњу репрезентативног објекта у ком је требало да буду смештене још две важне националне институције: Музеј српске земље и Народна библиотека. У наредним годинама СКА је разматрала разне начине формирања фондова и стицања финансијских средстава за подизање своје зграде. Заједнички фонд СКА, Народне библиотеке и Музеја Српске земље формиран је 1896. године Краљевим указом, тако да је са почетним капиталом и сопственим плацем Академија могла да приступи решавању питања изградње. За израду идејног пројекта ангажован је 1900. године афирмисани архитекта домаћег градитељства Константин Јовановић.[5] Био је ово први у низу пројеката који је остао нереализован: од молбе еминентним архитектама Андри Стевановићу,[6] Николи Несторовићу,[7] Милану Капетановићу и Драгутину Ђорђевићу,[8] да израде идејне скице, преко неуспелог расписа јавног конкурса, до покушаја формирања пројекта по узору на здање Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба[9] и нових пројеката архитекте Константина Јовановића. Истовремено са настојањима да се добије адекватан пројекат, променљивог карактера била је и заинтересованост три институције за подизање заједничке зграде. Решавајући питање сталног смештаја, 1908. године СКА је добила простор на коришћење у згради задужбине Симе Игуманова[10] у Бранковој бр. 15.[11]

Након више од две деценије настојања да добије своју зграду, крајем 1910. године Председништво СКА је одлучило да се израда пројекта повери Драгутину Ђорђевићу и Андри Стевановићу.[12] Камен темељац је положио 27. марта 1914. године Престолонаследник Александар Карађорђевић у присуству академика и министара грађевине и просвете.[13] Извођење радова је поверено фирми Матије Блеха, док је фасадну пластику и скулпторални програм изводило предузеће Јунгман и Сунко. Међутим, изградњу је прекинуо почетак Првог светског рата. Објекат је завршен 1924. године, али због великих издатака за градњу, СКА се није уселила у своје ново здање већ је цео објекат дат у закуп.

Сматрајући да би пројекат здања СКА требало да транспонује напредне идеје, архитекте Стевановић и Ђорђевић су остварили пројекат који се по свом просторно функционалном склопу није ослањао на своје претходнике. Палата великих димензија, која заузима целу површину парцеле, пројектована је са становима и дућанима за издавање и пасажима богато орнаментисаним сецесијском декорацијом. При решавању фасада аутори нису напустили у потпуности академске моделе пројектовања, већ су једну симетричну, троделну поделу фасадног платна модернизовали увођењем заобљених углова додатно наглашених испуштеним полукружним еркерима. Увођењем cецесијских елемената у виду троделних прозора, арабескне секундарне пластике, модерно дизајнираних детаља излога у приземљу и прозора на мезанину, уз елементе француског декоративизма остварили су раскошни фасадни програм. Архитектонска пластика у виду флоралних арабески, гирланди и сецесијских маски, на атици је добила нову димензију у виду пуне скулптуре симболичког значења. У осовини главне фасаде као централни мотив атике налази се скулпторална група Богиња Ника која овенчава трговину и индустрију, док су на угловима централног ризалита постављене готово исте скулпторалне групе Жена са децом, од којих једна женска фигура држи у руци луч а друга голуба.[14] Шест истих група дечијих фигура постављено је на атикама изнад углова зграде као и дуж бочних фасада, формирајући један од најбогатијих скулпторалних програма београдске архитектуре пре Првог светског рата.

Крај Другог светског рата СКА је дочекала у изнајмљеној згради у Бранковој улици. Одмах по завршетку рата, Закон о Српској академији наука 1947. године је донео извесне промене у њеној структури, када је уместо стручних академија формирано шест одељења и известан број института. Са проширеним обимом деловања, потребни просторни капацитети су се знатно повећали, те је примарни задатак била пренамена целокупне зграде у Кнез Михаиловој улици у канцеларијски простор, што је подразумевало обимну адаптацију. Израда пројекта је поверена архитекти Григорију Самојлову,[15] који је заједно са архитектом Ђорђем Смиљанићем извео трансформацију унутрашњег склопа зграде, истовремено остварујући један од својих најзначајнијих пројеката ентеријера. Самојлов је показао изузетно умеће преобликујући постојећи објекат у готово компактни академски склоп са централним атријумом, формирао је двотрактни канцеларијски систем, укинуо пасаже у потпуности, осим централног који је делимично препројектован у главни приступни ходник, док је приземље задржало комерцијални карактер. Формирање улаза из Кнез Михаилове и препројектовање приступа сали за заседање допринело је остваривању репрезентативних простора. У складу са новим концептом, Самојлов је пројектовао ентеријер у духу модернизованог академизма са пречишћеним геометризованим декоративним репертоаром. Истовремено је адаптирана свечана сала, која је добила галерију и у лучним нишама две слике на платну „Наука“ Петра Лубарде и „Уметност“ Мила Милуновића. У склопу адаптације изведене су и одређене интервенције на самој фасади: уклоњена је стаклена маркиза изнад мезанина, промењени су прозори мезанина и отвори излога у приземљу, реконструисана је декоративна купола са које је уклоњено круниште и сви декоративни елементи.

Gallery SANU 0738
Ентеријер Галерије САНУ, који је први осмислио Григориј Самојлов 1967.

Зграда је свечано отворена 24. фебруара 1952. године, када се Академија коначно и трајно усељава у своју палату. Самојлов је 1967. године урадио и пројекат адаптације галерије на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића. Одлично компоновани ентеријер оставио је простор за додатно оплемењивање током наредних година, тако да су га до данашњих дана обогаћивали наши еминентни уметници. Стаклене отворе завршне визуре улазног ходника заменили су витражи изведени 2000. године по нацрту Бранка Миљуша, док су по нацртима академика Младена Србиновића 2005. године изведени витражи на прозорима у свечаној сали и у фоајеу испред сале.

Српска академије наука и уметности, као најзначајнија научна институција у Србији, дала је највиши допринос унапређењу научне мисли, окупљајући у своје редове многа истакнута имена српске, југословенске и светске науке и уметничког стваралаштва. Њена палата, подигнута на једној од најрепрезентативнијих локација београдског урбаног простора, својом архитектуром скоро пуни век чини неизоставни део вредновања не само локалног већ и националног градитељског наслеђа. Узимајући у обзир неоспорне вредности и значај, 1992. године је утврђена за споменик културе.

Под окриљем САНУ

Институти САНУ

Grb Srpske akademije nauka i umetnosti
Грб САНУ

Под окриљем САНУ делују институти:

У ранијем периоду у оквиру САНУ су били још и Археолошки институт САНУ и Историјски институт САНУ.

Огранци САНУ

SANU, odeljak u Novom Sadu
Огранак у Новом Саду

Српска академија наука и уметности под својим окриљем има Огранак у Новом Саду и Огранак у Нишу.[16][17] Огранак у Нишу основан је 2016. године, за председника је изабран Нинослав Стојадиновић, за потпредседника Милорад Митковић, за секретара Владимир Ракочевић, а за почасног председника Огранка изабран је академик Никола Хајдин.[18]

Војвођанска академија наука и уметности основана је 1979. године, а 1992. године ушла је у састав Српске академије наука и уметности као Огранак у Новом Саду.[19]

Ранији Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу, након једногодишњег рада Комисије, прераста 16. септембра 2016. у Огранак САНУ у Нишу.[16]

Центар за научноистраживачки рад у Крагујевцу

Српска академија наука и уметности под својим окриљем има Центар за научноистраживачки рад у Крагујевцу.

Центар у Крагујевцу и ранији центар у Нишу су основани у сарадњи са универзитетима у Крагујевцу и Нишу.[16]

Чланови академије

Изборне скупштине

Нови чланови академије се бирају на изборним скупштинама, које се од 1985. одржавају сваке треће године. Претходна изборна скупштина одржана је 8. новембра 2018. године.

Председници академије

Од свога оснивања 1887. до данас председници Српске краљевске академије, Српске академије наука односно Српске академије наука и уметности били су:

Добитници Нобелове награде

Види још

Референце

  1. ^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929. .
  2. ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда, Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда[1], приступљено 18.03.2016.
  3. ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, М. Павловић, Девет деценија здања Српске академије наука и уметности,[2] приступљено 18.03.2016.
  4. ^ Завод за заштиту споменика кутлуре града Београда, досије споменика културе Палата САНУ.
  5. ^ О Константину Јовановићу видети: Љ. Никић, Архитект Константин Јовановић, Годишњак града Београда IV, Београд 1957, 345-358; Љ. Бабић, Живот и рад архитекте Константина А. Јовановића, општи део, ЗАФ V-6, Београд 1960, 5-15; Љ. Никић, Из архитектонске делатности Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда XXIII, Београд 1976, 127-142; М. Šćekić, Konstantin Jovanović arhitekta, Веоgrаd 1988; Г. Гордић, В. Павловић-Лончарски, Архитект Константин А. Јовановић, Београд 2004; И. Клеут, Градитељски опус Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда LIII, Београд 2006, 213-250; Д. Ванушић, Константин А. Јовановић Архитекта великог формата, Београд 2013.
  6. ^ О Андри Стевановићу видети: П. Поповић, Андра Ј. Стевановић, Српски књижевни гласник, бр. 28, Београд 1930, 353-359; Д. Ђурић-Замоло, Педагошки рад. Архитекта Андра Стевановић, Архитектура урбанизам, бр. 67, Београд 1971, 51-52; Б. Несторовић, Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола Несторовић, Годишњак града Београда, књ. XXIII, Београд 1975, 173-180.
  7. ^ О Николи Несторовићу видети: Б. Несторовић, Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола Несторовић, Годишњак града Београда, књ. XXIII, Београд 1975, 173-180; М. Павловић, Живот и дело архитекте Николе Несторовића (1868—1957), докторска дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Београд 2014.
  8. ^ О Милану Капетановићу и Драгутину Ђорђевићу видети: З. Маневић (ур), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beograd 2005; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 2009.
  9. ^ Hrvatska akademija znanosti i umejtnosti [3], приступљено 18.03.2016.
  10. ^ Najveći srpski zadužbinar: Darivao Srbima crkve, škole, sirotišta, Telegraf [4], приступљено 18.03.2016.
  11. ^ С. М. Јовановић, Силуете старог Београда 1, Београд 1971; Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности Српског ученог друштва Српске краљевске академије 1841-1947, Београд 2007.
  12. ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда [5], приступљено 18.03.2016
  13. ^ Аноним, Дневне вести, Политика, 27.03. 1914, 3.
  14. ^ Đ. Sikimić, Fasadna skulptura u Beogradu, Beograd 1966, 64-65; D. Šarenac, Mitovi, simboli, Beograd 1991, 24-25; М. Маринковић, Архитектонска пластика Јавних објеката Београда, магистарски рад, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Београд 2005, 122-123.
  15. ^ О архитекти Григорију Самојлову видети: М. Просен, Послератни опус архитекте Григорија Самојлова, ДаНС 49, Нови Сад 2005, 46–48; М. Просен, Архитекта Григорије Самојлов, каталог изложбе, Београд 2006.
  16. 16,0 16,1 16,2 „СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ОГРАНКА САНУ У НИШУ”. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2018. Приступљено 15. 9. 2016.
  17. ^ Костић: САНУ од данас станује и у Нишу (Б92, 16. септембар 2016)
  18. ^ „Изабрано прво руководство Огранка САНУ у Нишу (приступљено 6. новембра 2016)”. Архивирано из оригинала на датум 20. 2. 2018. Приступљено 6. 11. 2016.
  19. ^ „Огранак САНУ у Новом Саду”. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2016. Приступљено 15. 9. 2016.

Спољашње везе

Јован Јовановић (добротвор)

Јован Јовановић (1845–1909), лекар из Власотинца, завештао је Српској академији наука и уметности сву своју имовину. Тестаментом је одлучио да се његова задужбина зове Јованијанум и да се користи за подршку науци и уметности у Србији. Главница задужбине износила је 465.000 дин. у злату и хартијама од вредности. Према вољи Јована Јовановића, задужбинска средства су се улагала и 1933. год. су нарасла на 3.000.000 дин. Српска академија наука и уметности је тек тада почела да троши та средства, а у међувремену је коришћен само део задужбинских фондова.

Адлигат

Адлигат је невладино, непрофитно Удружење грађана, са седиштем у Београду, које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње. Главни задатак Удружења је формирање и успешно пословање Библиотеке Лазић (од 1882), Музеја српске књижевности и Музеја књиге и путовања. Оснивач удружења је Виктор Лазић.

Уз благослов Патријарха српског Иринеја, подршку раду удружења пружају Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Удружење књижевника Србије, Српско књижевно друштво, Српско библиофилско друштво, Правни факултет Универзитета у Београду, Национална географија Србија, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Матица српска, Библиотека града Београда и многи други.

Владимир Стојанчевић

Владимир Стојанчевић (Скопље, 16. април 1923 — Београд, 21. април 2017) био је српски историчар Србије 19. и 20. века.

Члан САНУ у одељењу историјских наука: дописни члан од 16.11.1978; редовни од 15.12.1988.

Његова супруга била је Видосава Николић Стојанчевић.

Географски институт Јован Цвијић САНУ

Географски институт „Јован Цвијић“ је један од осам института САНУ основан у Београду 31. маја 1947. године. Српска академија наука и уметности основала је географски институт који од 1961. године носи назив „Јован Цвијић“ у циљу унапређивања географске науке, повећања броја квалитетних научних кадрова за рад у струци или на Универзитету.

Доментијан

Доментијан (око 1210 — после 1264), познат у науци и као Доментијан Хиландарац, монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Изборне скупштине САНУ

Српска краљевска академија, (сада позната под именом Српска академија наука и уметности) основана је 1. новембра 1886. године. Првих 16. академика поставио је указом краљ Милан Обреновић 5. априла 1887, а затим су нове чланове (редовне, дописне итд.) бирали сами академици на својим изборним скупштинама.

Овим изборним скупштинама Академија се обнављала и подмлађивала, и у томе је њихов велики значај. Хронолошки ће бити представљене изборне скупштине, као и списак тада изабраних чланова.

Изборне скупштине СКА 1887-1900

Изборне скупштине СКА 1901-1914

Изборне скупштине СКА 1920-1930

Изборне скупштине СКА 1931-1940

Изборне скупштине СКА 1946-1947

Изборна скупштина САН 1948.

Изборна скупштина САН 1950.

Изборна скупштина САН 1952.

Изборна скупштина САН 1955.

Изборна скупштина САН 1958.

Изборна скупштина САН 1959.

Изборна скупштина САНУ 1961.

Изборна скупштина САНУ 1963.

Изборна скупштина САНУ 1965.

Изборна скупштина САНУ 1968.

Изборна скупштина САНУ 1970.

Изборна скупштина САНУ 1971.

Изборна скупштина САНУ 1972.

Изборна скупштина САНУ 1974.

Изборна скупштина САНУ 1975.

Изборна скупштина САНУ 1976.

Изборна скупштина САНУ 1978.

Изборна скупштина САНУ 1981.

Изборна скупштина САНУ 1983.

Изборна скупштина САНУ 1985.

Изборна скупштина САНУ 1988.

Изборна скупштина САНУ 1991.

Изборна скупштина САНУ 1994.

Изборна скупштина САНУ 1997.

Изборна скупштина САНУ 2000.

Изборна скупштина САНУ 2003.

Изборна скупштина САНУ 2006.

Изборна скупштина САНУ 2009.

Изборна скупштина САНУ 2012.

Изборна скупштина САНУ 2015.

Изборна скупштина САНУ 2018.

Наука у Србији

Наука у Србији се данас одвија у научноистраживачким организацијама, а то су факултети и институти. У Србији постоје научни институти и истраживачко-развојни институти. Научне институте оснива држава и претежно се баве основним истраживањима док истраживачко-развојни институти могу бити и привредна друштва и претежно се баве развојним и примењеним истраживањима.

Институције од значаја за науку су Српска академија наука и уметности и Матица српска.

Политику државе Србије у науци води надлежно Министарство науке а највише научно тело, које одређује правце развоја науке, је Национални савет за научни и технолошки развој. Национални савет има 17 чланова из реда академика и научника.

Нинослав Радовановић

Нинослав (Душан) Радовановић (6. мај 1940.) академик, доктор медицинских наука један је од најпознатијих кардиохируга у Србији, који је дао значајан допринос увођењу нових кардиохируршких метода на отвореном срцу, а од 2009. и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Одбор за стандардизацију српског језика

Одбор за стандардизацију српског језика је лингвистички инстутут који за циљ има очување и његовање српског језика. Оснивачи Одбора су Српска академија наука и уметности, Црногорска академија наука и умјетности, Академија наука и умјетности Републике Српске, Матица српска, Институт за српски језик у Београду, филолошки факултети у Београду и Приштини и филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу, Нишу, Источном Сарајеву и Бањој Луци, као и Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга. Одбор за стандардизацију је настао закључивањем споразума 12. децембра 1997. године. Административне послове Одбора обавља Институт за српски језик, док резултате рада објављује Матица српска или Институт на својим јавним гласилима или засебним публикацијама.

Одликовања Републике Србије

Одликовања Републике Србије представљају највиши знак јавног признања који се додељује за изузетне заслуге и дела од великог значаја за Републику Србију. Установљена су 26. октобра 2009. године доношењем „Закона о одликовањима Републике Србије“. У периоду од стицања самосталности, 2006. (распадом Државне заједнице Србије и Црне Горе) до 2009. године Република Србија није имала своја одиковања. Током краткотрајног постојања Државне заједнице СЦГ, од 2003. до 2006. године коришћена су одликовања Савезне Републике Југославије.

„Закон о одликовањима Републике Србије“ који је донет 26. октобра 2009, а допуњен 26. маја 2010. године одликовања Републике Србије дели у три групе - ордене, медаље и споменице. Ордени и медаље представљају стална одликовања и имају своја посебна правила - „статуте“, док се споменице додељују ради обележавања догађаја од великог значаја. Одликовања установљена овим законом, настала су по узору на одликовања Краљевине Србије.

Одликовања Републике Србије додељује председник Републике, а она могу бити додељена држављанима Републике Србије, домаћим правним лицима и другим субјектима, као и страним држављанима, страним правним лицима и међународним организацијама. Одликовања такође могу бити додељена и посмртно.

Предлагачи за доделу одликовања могу бити - државни органи, Српска академија наука и уметности (САНУ), органи аутономне покрајине и локалне самоуправе, као и организације и удружења. Поред предлога за одликовање, мора се добити и сагласност одређеног министарства - министарства спољних послова (за стране држављане), министарства одбране (за припаднике, јединице и установе Војске Србије) и министарства унутрашњих послова (за припаднике полиције). Председник Републике може додељивати одликовања и самоиницијативно.

Односи Србије и Албаније

Односи Србије и Албаније су инострани односи Републике Србије и Републике Албаније.

Палата САНУ

Палата САНУ (Српска академија наука и уметности) се налази у Београду, у Кнез Михаиловој улици и представља непокретно културно добро као споменик културе. Палата Српске академије наука и уметности саграђена је 1924. године по пројектима насталим 1912. године, архитеката Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића. Представља монументалну архитектуру Београда и домет домаћег грађевинарства са почетка 20. века.

Са фасадама на три улице, концепцијски је сложена, стилски обликована у еклектичном духу са елементима необарока и сецесије, на четири нивоа.

Главна фасада палате наглашена је средишњим широким ризалитом који се завршава куполом. У веома богатој фасадној декорацији коришћени су различити мотиви, од скулптуралних форми до сецесијски флоралне орнаментике. Ентеријер објекта одлукује вредан уметнички садржај.

Српска академија наука и уметности основана је 1. новембра 1886. године на традицијама Друштва српске словесности (1841-1864) и Српског ученог друштва (1864-1892) као Краљевска академија, затим Српска краљевска академија од 1892, а после Другог светског рата добија данашњи назив. Као највиша научна и друштвена институција у Србији, САНУ је дала највиши допринос унапређењу научне мисли, не само у нашој средини, окупљајући у своје редове многа истакнута имена српске, југословенске и светске науке и уметничког стваралаштва.

Светополк Пивко

Светополк Пивко (Марибор, Аустроугарска, 29. септембар 1910 — Београд, Југославија, 13. октобар 1987) је био инжењер и професор Машинског факултета у Београду и Природно-математичког факултета у Београду, био је пуковник Југословенског Ратног ваздухопловства, помоћника команданта ЈРВ и директор Ваздухопловнотехничког института у Жаркову. Од 1961. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) а од 1976. биран је за редовног члана Академије.

Славко Гавриловић

Славко Гавриловић (Сремске Лазе, 1. фебруар 1924 — Нови Сад, 15. септембар 2008) је био српски историчар и академик САНУ.

Стара Црна Гора

Стара Црна Гора, такође позната и као Права Црна Гора или Истинска Црна Гора је историјски и геополитички појам који се односи на област првобитне, односно праве Црне Горе, која се састојала из четири нахије: Катунске, Ријечке, Љешанске и Црмничке. Регионална посебност Старе Црне Горе у односу на сусједна Брда и друге околне области огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда. Регионалне традиције и особености Старе Црне Горе очуване су до савременог доба.

Теодосије (монах)

Теодосије (Хиландарац) је био српски монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Топлица (област)

Топлица је област у јужној Србији која обухвата долину истоимене реке. Њену западну границу формира планински масив Копаоника који је одваја од Доњег Ибра, Горњег Лаба и Малог Косова. Северну границу области чине Велики и Мали Јастребац, иза којих се пружају области Жупе, Расине и Алексиначког Поморавља. На истоку Топлице се налази долина Јужне Мораве код Ниша, док њене јужне границе чине планине Видојевица и Пасјача.

Цела област, као и река која кроз њу протиче, добили су назив по великом броју извора топле минералне воде тзв. топлица или бања (Пролом, Луковска, Куршумлијска), које су познате још од римског доба.

ФК БАСК

ФК БАСК је фудбалски клуб из Београда, Србија. Клуб је основан 18. априла 1903. и био је тада први фудбалски клуб у тадашњој Србији. Данас је други најстарији клуб у Србији јер је 3. маја 1901. године у Суботици основан Спортски атлетски клуб Бачка, с тим што је Суботица тада била у саставу Аустроугарске.

Тренутно се такмичи у Српској лиги Београд, трећем такмичарском нивоу српског фудбала.

Флора СР Србије

Флора СР Србије (франц. Flore de la republique socialiste de Serbie) је монографско издање значајно за проучавање (детерминацију и приказивање) вишег биља (лат. Cormophyta) Србије. Дело је изашло у 10 томова, у периоду између 1970. и 1986, а издавач је Српска академија наука и уметности.

Одлука о организовању израде и издавања едиције донета је на прослави 150-годишњице рођења Јосифа Панчића 1964. године.

Чланови Српске академије наука и уметности

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.