Сремски Карловци

Сремски Карловци су градско насеље у општини Сремски Карловци, у Јужнобачком округу, али припадају географској регији Срем, чији назив стоји и у имену насеља. Сремски Карловци се налазе на десној обали реке Дунав, 12 km од Новог Сада и 9 km од Петроварадина на старом путу према Београду. Према попису из 2011. у насељу је живело 8.750 становника.

Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци. Овде пролази железничка пруга и налазе се Железничка станица Сремски Карловци и Железничка станица Карловачки виногради.

Према попису из 2011, у месту живи 8.750 становника (77% чине Срби).

Сремски Карловци
Vidikovac Sremski Karlovci 8295 02
Поглед на Сремске Карловце
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаСремски Карловци
Становништво
 — 2011.Пад 8.750
 — густина172/км2
Географске карактеристике
Координате45°12′09″ СГШ; 19°56′02″ ИГД / 45.20258° СГШ; 19.93377° ИГДКоординате: 45°12′09″ СГШ; 19°56′02″ ИГД / 45.20258° СГШ; 19.93377° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина102 м
Површина50,8 км2
Сремски Карловци на мапи Србије
Сремски Карловци
Сремски Карловци
Сремски Карловци на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број21205
Позивни број021
Регистарска ознакаНС

Етимологија

Сремски Карловци су познати по још неким називима на другим језицима: нем. Karlowitz, Carlowitz, мађ. Karlóca, тур. Karlofça. Назив Сријемски Карловци су користили Срби ијекавци у ранијем времену, као и назив Биоград за Београд, али је и међу њима завладала екавска варијанта, док су ијекавску варијанту за Сремске Карловце сачували католици. За време НДХ град је преименован у Хрватски Карловци као и Сремска Митровица, која је названа Хрватска Митровица.

Историја

Рана историја

У доба Римског царства на месту данашњих Карловаца се налазило мало утврђење. Град се први пут помиње 1308. као тврђава под именом Каром, подигнута на римским темељима. Каром је 1521. утврђење и насеље у Мађарској краљевини, под влашћу племићких породица Батори и Моровић.

Турска власт

Bogoslovija - Sremski Karlovci
Карловачка Богословија — Свети Арсеније Сремац

Отомански војсковођа Бали-бег је заузео ово место 1521, које је остало под турском влашћу наредних 170 година. Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532—1533, у рукописном Отачнику манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било насељено Србима и малим бројем Турака. Године 1545, Карловци су имали 547 хришћанских становника (Срба). У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.

Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683—1699), када су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Од 16. новембра 1698. до 26. фебруара 1699. у Карловцима је одржан конгрес, који је означио крај непријатељства између Османског царства и Свете лиге (коалиције Аустрије, Пољске, Млетачке републике. Са Русијом је Турска потписала посебно мир у трајању од две године. Овај договор познат је као Карловачки мир. По овом договору, Карловци су постали део хабзбуршких поседа под именом Војна крајина. На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.

Хабзбуршка власт

Orthodox church in Sremski Karlovci - Serbia
Саборна црква Светог Николе

После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине. Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце. Карловци су били седиште епархије.

Године 1718. Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године. Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике. Недуго потом, 1733. године дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануелом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V.

Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира.

Карловци су 1746. године добили нову цркву — саграђен је храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века. Град је у том периоду, према подацима из 1753. године, имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.

Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Он је оживео запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његове смрти (1768), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало. Непосредно након смрти митрополита, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.

Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

Године 1787. грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука. Годину дана касније, у Карловцима је избио велики пожар, када је изгорела скоро читава чаршија. Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода. Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20.000 форинти) и осталих грађана (с. 19.000). Цар Леополд II повељом од 11. 10. 1791. године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. новембра 1792. у старој згради Латинске школе, где се организовала настава до подизања нове зграде 1891. године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Мало касније, 1798. године, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци. Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје. Напредујући све више, Карловци су 1807. године добили Прву апотеку, а две године касније и Цртачку школу, коју је основао митрополит, трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије. До краја 1811. године завршено је и зидање зграде Магистрата. Митрополит Стратимировић, који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, умро је 23. 09. 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

The May Assembly 1848 in Sremski Karlovci
Проглашење Српске Војводине — Мајска скупштина у Сремским Карловцима

Мајска скупштина одржана 13. (1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.

Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.

И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. 6. 1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустроугарске.

Непосредно пред револуцију 1848. године патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

Избио је јула 1854. године велики пожар током којег је изгорело 37 кућа.[1]

Године 1858., заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864., 1865. и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. 07. 1883. године, песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.

Karlovacka patrijarsija 19vek
Карловачка патријаршија, 19. век

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898. године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914. године.

После 1918. године

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. 12.1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима Београд је постао црквено седиште од 30. октобра 1920., док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.

Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица.

Од 1918. Карловци су постали део Краљевине СХС. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву, тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6.000 становника.

У периоду 19291941, Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије. За време Другог светског рата Карловце су окупирале трупе сила Осовине и прикључили град марионетској држави НДХ. За време рата, Сремски Карловци су носили име Хрватски Карловци. За нечувена злочинства, пљачкање свега онога што је српско и православно у Сремским Карловцима, седишту Српске патријаршије, сносе главну одговорност месни жупник Иван Таловац и његов капелан Иван Марковић. Сарадник им је био и катихета Милан Вранчић. После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије.

Карловци су ослобођени 23. октобра 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.

Од 19801989, Сремски Карловци су били једна од 7 општина града Нови Сад. Данас су Сремски Карловци самостална општина. Овде се налази ОШ „23. октобар” Сремски Карловци.

Знаменитости

Сремски Карловци су сачували известан број важних грађевина из 18. века. Истичу се градско језгро Сремских Карловаца и следеће грађевине:

Vier Loewen Brunnen

Фонтана четири лава у Сремским Карловцима

Vidikovac Sremski Karlovci 8295 14

Споменик песнику Душку Трифуновићу на Видиковцу који носи његово име

Kapela Svetog Jakoba Apostola, Sremski Karlovci 01

Капела Светог Јакоба Апостола

Карловачке чесме

  • Чесма Четири лава, изграђена 1799. године, као барокна фонтана на главном градском тргу. Настала је као круна завршетка првог градског водовода. Због свог препознатљивог изгледа представља симбол места. Постоји веровање у Карловцима да онај ко пије воде са ове чесме остаје заувек везан за Сремске Карловце.
  • Варадинска чесма се налази на улазу у Сремске Карловце из правца Петроварадина. Ова чесма се помиње још у турско доба. Некада је имала у зиду икону Светог Илије и архиђакона Стевана.
  • Чесма Светог Андрије се налази се у Доњем крају, у улици Митрополита Стратимировића, код куће породице Поповић-Смотра. Подигнута је напорима градских власти. Ово је једина карловачка чесма која је увек имала воду исправну за пиће.
  • Чесма Патријарховац се налази у дворишту палате Илион. Подигнута је 1884. године и посвећена Богојављењу.
Česma Četiri lava 8194 04

Чесма Четири лава

Česma Sveti Andrija 8.8.2018 073

Чесма Светог Андрије

Česma Patrijarhovac 8.8.2018 021

Чесма Патријарховац

Демографија

У насељу Сремски Карловци живи 7.105 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40 година (38,8 код мушкараца и 41,3 код жена). У насељу има 2.966 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,95.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[3]
Година Становника
1948. 5.350
1953. 5.618
1961. 6.390
1971. 7.040
1981. 7.547
1991. 7.534 7.403
2002. 8.839 9.060
2011. 8.750
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
6.664 75,39 %
Хрвати
  
753 8,51 %
Југословени
  
254 2,87 %
Мађари
  
215 2,43 %
Црногорци
  
89 1,00 %
Немци
  
71 0,80 %
Словаци
  
27 0,30 %
Словенци
  
19 0,21 %
Македонци
  
19 0,21 %
Русини
  
14 0,15 %
Руси
  
10 0,11 %
Роми
  
10 0,11 %
Украјинци
  
7 0,07 %
Румуни
  
6 0,06 %
Муслимани
  
4 0,04 %
Албанци
  
4 0,04 %
Чеси
  
3 0,03 %
Бугари
  
3 0,03 %
Буњевци
  
2 0,02 %
Горанци
  
1 0,01 %
непознато
  
329 3,72 %
Етнички састав према попису из 2011.[5]
Срби
  
6.820 77,94 %
Хрвати
  
576 6,58 %
Регионално опредељени
  
244 2,79 %
Мађари
  
182 2,08 %
остали
  
394 4,50 %
неизјашњени
  
534 6,10 %
укупно: 8.750

Познате личности

Карловачки митрополити и патријарси Српске православне цркве од 16901920. године:

Друге личности:

Галерија

Magistrat - Sremski Karlovci

Магистрат — Сремски Карловци

SremskiKarlovciCityCentre1

Центар града

SremskiKarlovciPlatan1

Платан дрво под заштитом државе

SremskiKarlovciPatriarchate2

Патријаршија

SremskiKarlovciStNikolaOrthodoxChurch1

Православна црква Светог Николе

SremskiKarlovciTownSquare1

Градски трг

Градски трг у Сремским Карловцима

Градски трг (из другог угла)

SremskiKarlovciTownSquare2

Чесма четири лава

General Wrangel Statue

Биста барона Врангела у Сремским Карловцима

Stražilovo

Стражилово

Gornja crkva u Sremskim Karlovcima 02

Горња црква

Sremski Karlovci, Stražilovski put

Стражиловски пут

Gradsko jezgro sr.karlovaca 15

Градско језгро

Viewpoint in Sremski Karlovci 02

Видиковац

Sremski Karlovci - panoramio

Поглед са Видиковца

Donja crkva, Sremski Karlovci 8270 01

Доња Црква

Патријаршијски двор (Сремски Карловци)

Патријаршијски двор

Four Lions Fountain in Sremski Karlovci.2

Фонтана Четири лава

Видиковац

Видиковац

Крст

Крст

Поглед са видиковца 1

Панорама града

Католичка црква Пресветог Тројства

Католичка црква Пресветог Тројства

Врата 1

Врата Католичке цркве

Референце

  1. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1854. године
  2. ^ Туристички биро Сремских Карловаца Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 14, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 14. 4. 2013.
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  5. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  6. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

Спољашње везе

Ђорђе Шијачки

Ђорђе Шијачки је српски атомски физичар и професор на Физчком факултету Универзитета у Београду.

Јован Ђорђевић (митрополит)

Јован Ђорђевић (или Георгијевић) (Сремски Карловци — Сремски Карловци, 23. мај 1773) је био српски православни митрополит карловачки од 1769. до 1773. године.

Јован Живановић

Јован Живановић (Сремски Карловци, 12. фебруар 1841—1. децембар 1916) био је српски филолог, професор српског језика на Карловачкој гимназији и Богословији и отац модерног пчеларства, тако да је ову привредну грану поставио на модерну, научну основу.

Јован Рајић

Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726 — Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски калуђер, историчар, писац и педагог.

Вићентије Јовановић Видак

Вићентије Јовановић Видак (Сремски Карловци, 10. март 1730 — Даљ, 18. фебруар 1780) је био српски православни митрополит карловачки од 1774. до 1780. године.

Вићентије Поповић

Вићентије Поповић (Хаџи-Лавић или Хаџилавић) (Јањево — Сремски Карловци, 23. октобар 1725) је био српски православни митрополит карловачки од 1713. до 1725. године.

Епархија сремска

Епархија сремска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима, где се налазе и Саборна црква, владичански двор и богословија.

Надлежни архијереј је епископ Василије (Вадић), на престолу од 1986. године.

Епархија сремска покрива већи део историјске области Срем и то његов највећи део у Србији (изузев дела градског подручја Београда) и веома мали део у Хрватској (три парохије: Илок, Шидски Бановци и Товарник).

Железничка станица Сремски Карловци

Железничка станица Сремски Карловци је једна од железничких станица на прузи Београд—Суботица. Налази се у насељу Сремски Карловци у општини Сремски Карловци. Пруга се наставља у једном смеру ка Петроварадину и у другом према Карловачким виноградина. Железничка станица Сремски Карловци се састоји из четири колосека.

Митрополит београдски Петар

Петар (световно Павле Јовановић; Илок, 18. фебруар 1800. — Сремски Карловци, 22. септембар 1864) је био митрополит београдски 1833—1859.

Павле Ненадовић

Павле Ненадовић (Будим, 14. јануар 1699 — Сремски Карловци, 15. август 1768) је био српски православни митрополит карловачки од 1749. до 1768. године. Пре тога је био епископ горњокарловачки од 1744. до 1748. године, а потом накратко и епископ арадски od 1748. до 1749. године.

Патријарх српски Герман (Анђелић)

Герман Анђелић (световно Григорије Анђелић, 10. августа 1822, Сремски Карловци — 26. новембра 1888, Сремски Карловци) је био архиепископ карловачки и патријарх српски од 1881. до 1888. године и један од браће Анђелића.

Патријарх српски Самуило

Самуило Маширевић (Сомбор, 16. јануар 1804 — Сремски Карловци, 20. јануар 1870) је био архиепископ карловачки и патријарх српски од 1864. до 1870. године.

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима је двор (боравиште) владике сремског, а до 1930. године и патријарха српског. У непосредној је близини епархијске Саборне цркве.

Патријаршијски двор једна је од највелелепнијих грађевина у Сремским Карловцима, а такође је један од најлепших примера владичанских дворова у Српству.

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима је Споменик културе од изузетног значаја.

Славко Свињаревић

Славко Свињаревић (Сремски Карловци, 6. април 1935.) је био југословенски репрезентативац који је играо на позицији дефанзивног играча.

Софроније Подгоричанин

Софроније Подгоричанин (Подгорица — Сремски Карловци, 7. јануар 1711) је био митрополит крушедолски (карловачки) од 1710. до 1711. године.

Српска патријаршија у Сремским Карловцима

Српска патријаршија у Сремским Карловцима, у делу литературе називана и Карловачка патријаршија, била је патријаршија православних Срба у периоду између 1848. и 1920. године. Настала је 1848. године, када је митрополит Карловачке митрополије проглашен за српског патријарха. Српски патријарси ове патријаршије су такође задржали и титулу Карловачког митрополита. Седиште Патријаршије је било у Сремским Карловцима у Хабзбуршкој монархији, а након 1918. године у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У литератури се истиче да канонско-правно својство патријарха српског, поглавара ове патријаршије, Васељенска црква није признавала. Стога се тумачи да је ова патријаршија фактички била почасни назив за Карловачку митрополију. Патријарси нису именовани након смрти последњег карловачког патријарха, Лукијана Богдановића, 1913. године. Уједињењем свих српских обласних цркава 1920. године, Српска патријаршија је поново обновљена, али са седиштем у Београду.

Стефан Станковић (митрополит)

Стефан (Станковић) (Сремски Карловци, 24. јун 1788 — Сремски Карловци, 31. јул 1841) је био српски православни митрополит карловачки од 1837. до 1841. године.

Стефан Стратимировић

Стефан Стратимировић (или Стеван Стратимировић) (Кулпин, 27. децембар 1757 — Сремски Карловци, 23. септембар 1836) је био српски православни митрополит карловачки од 1790. до 1836. године.

Трг Бранка Радичевића (Сремски Карловци)

Старо градско језгро Сремских Карловаца је главни трг у Сремским Карловцима, који носи име по знаменитом српском песнику Бранку Радичевићу. То је и средишњи простор Просторне културно-историјске целине - старог језгра Сремских Карловаца], која је проглашена културним добром од изузетног значаја за Србију.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.