Срем

Срем је географски регион у Панонској низији између реке Дунав, на северу и истоку и реке Саве до ушћа у Дунав, на југу. Западна граница није јасно дефинисана. Према једном мишљењу, Срем је на западу ограничен рекама Босутом и Вуком, док према другој варијанти западну границу Срема чини западна граница данашње Вуковарско-сремске жупаније.

Срем
Sremregionsr
Мапа Срема у географским границама.
Највећи градовиНови Београд
Земун
Сремска Митровица
Винковци
Рума
Вуковар
Инђија
ДржаваСрбија Србија
Хрватска Хрватска
РегионВојводина
Град Београд
Континентална Хрватска
Административна јединицаСремски округ
Јужнобачки округ
Вуковарско-сремска жупанија
Становништво790.697 (у Србији)
204.768
(у Хрватској)
Vojvodina okruzi regioni sr
Окрузи и географски региони у Војводини
Srem Sat
Сателитски снимак Срема
Srem grb
Грб Срема

Име

Име Срема долази од имена античког града Сирмијума (данашња Сремска Митровица). Називи на другим језицима - лат. Syrmia или Sirmium, хрв. Srijem, мађ. Szerém или Szerémség, нем. Syrmien, свк. Sriem, русин. Срим, тур. Sirem. У ијекавској варијанти српског језика је раније употребљаван и назив Сријем.

Антички Сирмијум се звао на вулгарнолатинском Серми. У Музеју Војводине у Сремској Митровици је изложен податак да је старији облик имена града гласио Серми. У зборнику "Војводина" (књига I, Нови Сад, 1939, страна 109), у делу о топономастици чији је аутор др Петар Скок, пише да је реч Срем била испрва име града, као и у римско доба што је Сирмијум било само име града, а никако територије. Српскохрватски је облик Срем (икавски Срим, ијекавски Сријем) настао правилно из вулгарнолатинског локатива СЕРМИ "у Срему - Митровици". Даље у фусноти 11 цитиране књиге стоји да је облик са Е место И (sermenses) потврђен натписима (дело "Појаве вулгарнолатинског језика". pp. 24, 26, 31, 65 - чланак у Zeitschrift fur roman Philologie, св. XLVI. pp. 386).

Мирослава Мирковић у књизи "Сирмиум - Историја римског града од I до краја IV века", на страни 110. пише да се на натписима из Салоне датираним у VI век спомињу две личности за које се може претпоставити да су избегле из Сирмијума после пада града у руке Авара. Једна од њих је абатиса (опатица), Јохана, која се спомиње на следећем вулгарнолатинском натпису: "Овде почива у миру света опатица Јохана сирмијумска грађанка, која поживе..." (На латинском: "...abatissa Johanna civis SERMENSES qui bixit...").

Називе Сријем, Сријемска Митровица или Сријемски Карловци су раније користили Срби ијекавци, али су се ти облици данас задржали само код католика нашег језика. Герасим Зелић користи тај назив [1]. Саво Ивановић у књизи "Неколико крвавих страница из албума Петровић Његошевог дома" (pp. 173.) наводи фразу "...као вјешти Сријемац", Митрополит Митрофан Бан у књизи о Петру Цетињском пише "... Архимандрит Петроније Лујановић (из Сријема)", Буде Будисављевић Приједорски у делу "Успомене на Никанора Грујића" помиње фразу "...убавога Сријема" (pp. 5.), док Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби" на страни 12. спомиње Сријемце и замера им што критикују Вука због јекавштине као тобоже хрватског говора. Манојло Грбић у "Карловачком владичанству" (књига прва. pp. 194) пише: "по Сријему". Срби ијекавци различитих вероисповести су у Хрватској, Далмацији, Црној Гори, па и у западној Србији (као Вук Караџић, Рјечник, Биоград) користили ијекавске варијанте неких топонима.

Географија

Рељеф

Срем је највећим делом равничарска низија са просечном надморском висином 70-80м, која расте идући од Саве на југу, до Дунава на северу. Највиши врх налази се на Фрушкој гори. Зове се Црвени Чот и његова висина износи 539м. Фрушка Гора пружа се у дужини од 78км, а највећа ширина јој износи 15км. Површина Фрушке Горе је око 500 km². Сматрају је за спону између Славонских и Шумадијских планина. Настала је у палеозоику и представља заостали део старог Панонског копна, чија је главна маса дубоко потонула. Некада је била пучинско острво Паратетиса те отуда претпоставке да неке њене заравни представљају абразионе површи. Фрушка Гора је хорст планина а у њеној грађи учествују кристаласти шкриљци, филити, серпентинити, гранити, базалти, перидотити, андезити, дацити, мезозојски кречњаци, базални конгломерати, неогени пескови и глине итд. Ниске падине планине прекривене су квартарним седиментима (лесом) а виши делови су под језерско-маринским наслагама. Како у њеном саставу учествују и мезозојски кречњаци то су присутни и крашки облици рељефа. Познате пећине су Гргуревачка, Лежимирска и Дубочаш.

Осим Фрушке Горе, поред Саве простиру се ниске алувијалне равни, изнад њих су ниже терасне заравни, а након њих Сремска лесна зараван, која се пружа око Фрушке Горе, од Земуна до Вуковара. Фрушка Гора послужила је као препрека за навејавање леса а самим тим и за постанак ове лесне заравни. Леса има у равници али и уз стране Фрушке Горе, до 400 m надморске висине. Због присуства леса, јужна страна Фрушке Горе је блажа. Лесни одсеци Дунава код Чортановаца високи су 60 m док се код Земуна, над Дунавом, диже лесни одсек висок 40 m. Део Сремске лесне заравни код Земуна назива се Земунски лесни плато. Дебљина леса смањује се према западу (Вуковар 23 m, Винковци 2-3 m). Зараван има благо заталасану површину, са лесним вртачама и плитким долинцама. Земунски лесни плато прелази у Бежанијску косу (лева долинска страна Саве).

Нижа терасна зараван назива се варошком терасом. Варошка тераса има релативну висину 12-20 m а назив је добила по томе што су на њој подигнуте вароши (насеља). [2]

Административна подела

Регион је административно подељен између Србије и Хрватске. Српски део Срема се већим делом налази у Аутономној Покрајини Војводини (изузев мањег југоисточног дела, који је део Града Београда. На територији Војводине, Срем је највећим делом лоциран у Сремском округу, док је мањи северни део у саставу Јужнобачког округа. Хрватски део Срема обухвата већи део Вуковарско-сремске жупаније.

Данашње међународне границе између српског и хрватског дела Срема нацртао је 1945. године Милован Ђилас, по демографским критеријумима. Ове границе су сличне унутрашњим границама бановина Краљевине Југославије (1931—1939).

Геолошка структура и рудна богатства

Геолошка структура Срема је прилично једнолична, изузимајући Фрушку гору. Поред Саве преовлађавају речни наноси (песак и муљ), између Земуна и Фрушке горе преовлађује лес, док су старији седименти (језерске и маринске наслаге) место пронашли у дубљим деловима Срема, испод квартарног покривача. Фрушка гора прикаѕује прави петролошки мозаик. У њеној геолошкој структури учествују кристаласти шкриљци, филити, серпентини, гранити, базалти, периодити и многи други. Захваљујући рудним лежиштима на Фрушкој гори, развило се рударство и индустрија у Срему. Највећа лежишта мрког угља налазе се у Врднику (експлоатише се овај рудник од 1840. године), у Беочину се експлоатише цемент од 1869. године. Главни извор енергије Срема је угаљ, с обзиром на малу снагу вода.

Клима

Као и цела Војводина, Срем се одликује степско-континенталном климом. Одликују је оштре зиме и топла лета, као и неравномерно распоређене падавине, суше су честе, па се сматра да је у преходних сто година, свака друга била сушна. Најтоплији месец је Јул, када просечна температура износи око 23 °C, а апсолутна максимална температура забележена је у Сремској Митровици 9. Септембра.1946. године. Најхладнији месец је Јануар, када просечна температура не премашује 0 °C. Минимална температура забележена је 3. Фебруара.1929. године, такође у Сремској Митровици. Дакле максимална темепратурна амплитуда износи преко 70 °C. Просечна годишња инсолација износи преко 2200 часова, док је облачност веома мала. Просечно, годишње падне око 650мм кише.[3]

Насеља

Градови и села у Срему припадају панонском типу насеља. У овом делу Војводине, ако прикључимо и Мачву, има око 100 насеља, од којих десет припада градским насељима. То су Сремска Митровица поред Саве, Нови Београд поред Саве и Дунава, Земун, Сремски Карловци и Петроварадин поред Дунава, док се у унутрашњости Срема налазе Шид, Рума, Нова Пазова, Стара Пазова и Инђија. Највећа насеља Срема су Земун и Нови Београд, међутим они су прикључени градској територији Београда, па водећу улогу у Срему има Сремска Митровица. Процењује се да укупно има приближно 400.000 хиљада становника у целом Срему (као Регија).

Сремска Митровица

Градска општина Сремска Митровица налази се у западном делу Србије и погранична је, тј. има кратку границу са Босном и Херцеговином (Општина Бијељина) на југозападу. Сремска Митровица једна је од најстаријих насеља у Европи, подигнуто још у праисторијско доба, пре око 7000 година. Град Сремска Митровица има 26 насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 79940 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,8‰, а број запослених у општини износи 18186 људи. У граду се налази 39 основних и 6 средњих школа.

Шид

Шид је седиште најзападније општине Срема, а налази се између реке Дунав и обронака Фрушке горе на северу и реке Саве на југу. Област на којој је изграђен Шид је воћарско виноградарски крај, са великим винским подрумом. У склопу пољопривреде развијена је и прехрамбена индустрија, посебно прерада жита, савремена индустријска кланица (која је затворена као и већина великих предузећа за време владавине Мите Аврамова и СРС) и фабрика за производњу јегуља, као и текстилна индустрија и трикотажа (такође затворена за време владавине Мите Аврамова и СРС). Према попису из 2011. било је 14.893 становника.

Историјско подручје Срема

Срем је назван по римском граду Сирмијуму (данашњој Сремској Митровици) па је првобитно под овим називом подразумевана област са обе стране реке Саве која је гравитирала овом граду. Због тога је и српски краљ Драгутин, иако је владао облашћу јужно од Саве био називан „Сремски краљ“ (према неким ауторима, краљ Драгутин је такође владао и областима северно од Саве). Област северно од Саве око Сремске Митровице је Срем у најужем смислу речи а тај назив се код тамошњег живља задржао донедавно па се увек разликовао од „планине“ тј. Фрушке горе.

У 11. веку је на подручју Срема постојала Византијска покрајина Тема Сирмијум, која је обухватала области и северно и јужно од Саве.

У срењовековној Краљевини Угарској Сремску жупанију чинио је само источни део данашњег Срема са западном границом која се протезала између Лаћарка и Сусека.

У време османске управе (16-17. век), постојао је Сремски санџак, који је обухватао подручје данашњег Срема.

У првој половини 18. века, у време хабзбуршке управе, поново је оформљена Сремска жупанија, која је првобитно обухватала само северне делове Срема који нису били у саставу Војне границе. Развојачењем Војне границе, у другој половини 19. века, цео Срем улази у састав Сремске жупаније. За разлику од званичне територијалне поделе, Срби Сремом нису сматрали Жупању и винковачки котар у којима су већину становништва чинили католици (ова област је у простом говору звана „Шокадија“), али су зато у Срем убрајали Осечко поље (данашња источна Славонија) на којем је лежало тзв. Даљско добро које је било део Вировитичке жупаније.

Фрушка гора

2006 Vrdnik 014
Фрушка гора код Врдника

Фрушка гора је планина у Срему, чији је највиши врх Црвени Чот (539 m).

Суседни географски региони

Историја

Срем је добио име по античком граду Сирмијуму (данашња Сремска Митровица). Током историје, Сремом су владали Римљани, Хуни, Остроготи, Гепиди, Ломбарди, Византинци, Авари, Франци, Бугари, Панонски Словени, Мађари, Турци и Аустријанци. Од 1918. године, Срем је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и држава које су ово краљевство наследиле.

Између 3000. п. н. е. и 2400. п. н. е. Срем је био средишње подручје индоевропске Вучедолске културе. Остале значајне археолошке праисторијске културе на подручју Срема биле су: Винковачка култура (2500—2200. п. н. е.), Белегишка култура (1350-900. п. н. е.) и Босутска култура (10-4. век п. н. е.).

Антички период

Carska palata Sirmijum1
Остаци царске палате Сирмијума

Сирмијум је првобитно био илирски град (основан у 3. веку п. н. е.), а освојили су га Римљани у првом веку пре нове ере. Противећи се римској власти, илирска племена су подигла велики устанак 6. године нове ере. Вође овог устанка били су Батон и Пинес.

Сирмијум је био веома важан град у Римском царству. Био је то главни град римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249–251), Аурелијан (270–275), Проб (276–282), Максимијан (285–310), Констанције II (337–361) и Грацијан (367–383). Ови цареви су по пореклу били романизовани Илири.

Поделом провинције Паноније, подручје Срема улази у састав провинције Доња Панонија, а потом у састав провинције Панонија Друга.

Indo Europeans Vojvodina map-sr

Антички индоевропски народи на простору Срема

Pannonia secunda-sr

Панонија Секунда, римска провинција

Roman cities Vojvodina-sr

Римски градови у Срему

Средњи век

Fresco of Stefan Dragutin, Arilje
Стефан Драгутин, сремски краљ

У 6. веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град био Сирмијум. У 7. веку је подручјем Срема управљао Кувер, вођа Бугара, који је био аварски вазал. У 9. веку, Срем је улазио у састав Бугарског царства, Панонске кнежевине и Кнежевине Доње Паноније. У 11. веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал цара Македонских Словена Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. Византинци су, потом, на територији Срема формирали нову покрајину, названу Тема Сирмијум. У 12. веку се у Срему успоставља угарска власт, у оквиру које су на подручју Срема формиране две жупаније - Сремска на истоку и Вуковска на западу.

Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору, Соли, као и још неке области. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки аутори тврде да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други аутори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316—1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.

Током постојања Српске деспотовине, а такође и након турског освајања деспотовине (1459. године), српски деспоти су имали поседе на територији Срема, где су управљали као вазали угарских краљева. Након пада деспотовине, српски деспоти у егзилу су столовали у Срему, а резиденција им се налазила у граду Купинику (данашње Купиново). Имена српских деспота у егзилу су била: Вук Гргуревић (1471—1485), Ђорђе Бранковић (1486—1496), Јован Бранковић (1496—1502), Иваниш Берислав (1504—1514) и Стеван Берислав (1520—1535). Последњи деспоти Србије, Радич Божић (1527—1528) и Павле Бакић (1537), нису столовали на територији Срема, већ су имали поседе на територијама данашње Румуније и Мађарске. Значајан локарни владар у Срему био је и Ловро Илочки, сремски војвода (1477—1524), који је столовао у Илоку.

Ahtum sermon02-sr

Сермоново војводство, 11. век

Theme of sirmium sr

Тема Сирмијум, 11. век

Srem04-sr

Сремска краљевина Стефана Драгутина са северним границама на Дунаву и Сави (према мишљењу већине историчара).

Kingdom of syrmia according to stanoje stanojevic-sr

Сремска краљевина Стефана Драгутина са данашњим Сремом у свом саставу (према историчару Станоју Станојевићу).

Koh administrative 1370 02

Сремска и Вуковска жупанија 1370. године.

Нови век

Karlovacka patrijarsija 19vek
Зграда Српске патријаршије у Сремским Карловцима, 19. век
Szerem County Map
Сремска жупанија у оквиру Аустроугарске, након 1882. године

Делови Срема улазе у састав Османског царства 1521. године, да би цео Срем дошао под османску управу до 1538. године. Од 1527. до 1530. године Сремом је као турски вазал управљао српски војвода Радослав Челник. Пошто је раскинуо савез са Турцима и прешао Хабсбурзима, Челник је 1530. године напустио Срем и отишао на хабзбуршку територију, што је био крај његовог Сремског војводства. Током турске владавине, на територији Срема је постојао Сремски санџак, а после успостављања аустријске власти (између 1699. и 1718. године), Срем је укључен у састав Краљевине Славоније, која је чинила посебну хабзбуршку територију под цивилно-војном управом од 1699. до 1745. године. Након тога, Краљевина Славонија се административно спаја са Краљевином Хрватском у ширем оквиру хабзбуршке Краљевине Угарске, а у њој се успоставља цивилна управа и формирају се жупаније, укључујући и Сремску жупанију (формирану 1745. године). Подручје Срема је тада административно подељено између Сремске жупаније (на северу) и Војне границе (на југу и истоку). По подацима из 1790. године, у Краљевини Славонији је било 46,8% Срба, 45,7% Хрвата, 6,8% Мађара и 0,7% Немаца.

Године 1807. у Срему избија сељачка буна позната као Тицанова буна. Ова буна је почела на подручју румског и илочког властелинства, а средиште јој је било у селу Вогањ.

Током 1848. и 1849. године, Срем је улазио у састав Српске Војводине, која је проглашена на Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Између 1849. и 1860. године, северни део Срема је био у саставу засебне аустријске покрајине назване Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Ова покрајина је укинута 1860. године и поново је успостављена Сремска жупанија у оквиру Краљевине Славоније, која је тада такође чинила засебну покрајину. Јужни и источни делови Срема су, након престанка постојања Српске Војводине 1849. године, поново ушли у административни оквир Војне границе. Након Аустроугарског компромиса из 1867. године, хабзбуршке краљевине Хрватска и Славонија се 1868. године уједињују у Краљевину Хрватску-Славонију, која је имала статус аутономне краљевине у оквиру угарског дела Аустроугарске. Војна граница у Срему се укида 1882. године, чиме се и та подручја укључују у састав Сремске жупаније. Према попису становништва из 1910. године, у Сремској жупанији је 44,20% становништва говорило српски, 25,64% хрватски и 16,44% немачки, уз мањи број говорника мађарског, словачког и русинског.

Од 1708. године, у Срему се налазило седиште Карловачке митрополије, самоуправне српске православне црквене области у Хабзбуршкој монархији, чији је поглавар од 1848. године носио и титулу патријарха српског.

Radoslav celnik02 sr

Сремско војводство Радослава Челника (1527—1530 г.)

Elayet of temesvar-sr

Сремски санџак, 17. век

Vojvodina03-sr

Прокламоване границе Српске Војводине, 1848.

Након 1918. године

Sremski front Memorial
Улаз у спомен-комплекс „Сремски фронт“

Распадом Аустроугарске, Срем 1918. године постаје део новоформиране Државе Словенаца, Хрвата и Срба, да би се, потом, на Великом народном збору у Руми 24. новембра 1918. Сремци изјаснили за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији. Од 1. децембра 1918. Срем је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, Срем је имао статус округа односно жупаније, затим између 1922. и 1929. статус области, да би 1929. године био подељен између Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду и Дринске бановине са седиштем у Сарајеву. Град Земун са околином је административно укључен у подручје Управе града Београда. Променом граница бановина 1931. године, делови Дринске бановине у Срему се укључују у састав Дунавске и Савске бановине. Формирањем Бановине Хрватске 1939. године, делови Срема улазе у њен састав. У периоду од 17. марта 1938. године до 11. априла 1941. године у Сремској Митровици је излазио информативни недељни лист Срем.

Распадом Југославије у Другом светском рату, Срем су окупирали хрватски и немачки фашисти 1941. године, и прикључили га такозваној Независној Држави Хрватској. Југоисточни део Срема са Земуном је првобитно остао у саставу окупиране Недићеве Србије, да би и он касније био прикључен НДХ. Током Другог светског рата Срем је био једно од главних жаришта Народноослободилачке борбе у Војводини, а у њему су формиране и ослобођене партизанске територије. После ослобођења, највећи део Срема улази у састав Аутономне Покрајине Војводине (1944. године), као и у састав нове социјалистичке Србије (1945. године) у оквиру нове социјалистичке Југославије. Успостављањем административних граница у Југославији, западни део Срема је ушао у састав Хрватске, а југоисточни део Срема са Земуном у састав уже Србије.

У време распада Југославије 1991. године, један део западног Срема улази у састав српске аутономне области Источна Славонија, Барања и Западни Срем, која потом постаје део међународно непризнате државе Републике Српске Крајине. Падом главног дела РСК 1995. године, подручје Источне Славоније, Барање и Западног Срема постаје самостално, да би након потписивања Ердутског споразума оно дошло под управу Уједињених нација и било на миран начин интегрисано у Хрватску 1998. године.

Vojvodina 1922 1929-sr

Сремска област, 1922-1929.

Danube banovina (sr)

Дунавска бановина, 1931.

Partizanski srem02

Окупација НДХ и ослобођена партизанска територија у Срему крајем 1942. године

Демографија

У Срему живи око милион становника са обе стране државне границе. Делови Срема са највише становника су крајњи исток региона (подручје Београда, на ушћу реке Саве у Дунав), север (код Новог Сада), центар (Сремска Митровица и Рума) и запад (Вуковар и Винковци).

Већи градови су:

Етничка структура

Serbian frontiersman in Syrmia, 1742
Србин војник у Срему 1742. године

Према попису становништва из 2002. године, српски део Срема има 790.697 становника (укључујући територије које припадају Београду). Већину чине Срби (85%). Веће националне мањине су Хрвати, Словаци, Русини и Мађари.[4]

Према попису из 2001. године, у хрватском делу Срема већину чине Хрвати (78,27%). Затим следе Срби (15,45%) те мањи број Мађара, Русина, Словака и др.[5]

Демографска историја

Види још: Демографска историја Срема.

1437. године већи део Срема је био насељен Србима.[6]

Према попису из 1857. године Срби су чинили 59,4% становништва дела Срема под цивилном управом и 63,2% становништва дела Срема под војном управом (Петроварадинска регимента). Осим Срба, значајнији део становништва чинили су Хрвати, а затим и Немци и Мађари.[7]

Према попису из 1910. године регија Срем (тадашња Сремска жупанија) имала је 414.234 становника. За 44,20% становништва матерњи језик је био српски, за 25,64% хрватски, за 16,44% немачки, за 7,13% мађарски, за 3,34% словачки и за 1,12% русински.[8]

1931. године етничка структура Срема била је следећа: 210.000 Срба, 117.000 Хрвата, 68.300 Немаца, 21.300 Мађара, 15.300 Словака и 5.300 Украјинаца.[9]

Према попису из 1971. године српски део Срема имао је 313.926 становника (не рачунајући територије које припадају Београду), од којих 228.609 (72,84%) Срба, 38.389 Хрвата, 14.056 Словака, 9.376 Мађара, 9.086 Југословена, 3.403 Русина, 1.512 Украјинаца, 1.400 Црногораца, 1.065 Словенаца, 1.023 Македонаца и осталих.[10]

Познати Сремци

Привреда, саобраћај и туризам

Срем је пољопривредни крај са обухватном производњом житарица и индустријског биља. У долинама Фрушке горе развијено је виноградарство. Важно је и сточарство. Рудно благо састоји се од угљена (Врдник) и цементног лапора (Беочин). У околини Вуковара и Винковаца налазе се лежишта нафте и природног гаса. Све већу привредну улогу има индустрија, иако је она у хрватском делу Срема добрим делом уништена у рату из 1991-1995. године, а у српском делу је страдала од санкција наметнутих СР Југославији. Ипак, примећују се помаци на боље.

Још један велики проблем за привреду су минирана подручја из рата, али и то питање се полако решава. Јужним делом Срема пролази железничка пруга двоструког колосека и модерни ауто-пут Београд - Загреб (Хрватска је завршила последњи део од Жупање до граничног прелаза Липовац почетком лета 2006. године), а источним делом железничка пруга и ауто-пут Београд - Нови Сад. Још једна од важних саобраћајних веза је и део Подравске магистрале која води од Осијека, преко Вуковара уз Дунав па све до Илока и даље до Новог Сада. Знатан је робни транспорт Савом и Дунавом.

Такође се поново почиње развијати туризам, крстарење путничким бродовима на Дунаву, пошто су уклоњени остаци срушених мостова у Новом Саду уништених у НАТО бомбардовању Југославије 1999. године. За међународни ваздушни саобраћај служи Аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину.

Фотографије Срема

View of Belgrade from Zemun

Поглед на Београд из Земуна

Inđija, town centre and a Catholic Church

Центар Инђије

Vier Loewen Brunnen

Чесма „четири лава“ у Сремским Карловцима

Mradinci1

Срем (поглед на Мале Радинце)

The view to New Orthodox Church and neighborhood

Сремска Митровица - поглед на средиште града

Ilok 001

Поглед на Бачку Паланку са Илочке тврђаве

Види још

Референце

  1. ^ Зелић, Герасим (1897). Житије Герасима Зелића, стр. 5. Београд: Српска књижевна задруга.
  2. ^ Марковић, Јован; Павловић, Мила (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд: Савремена администрација.
  3. ^ Географија за 3. разред гимназије, Мирко Грчић, Стеван Станковић, Љиљана Гавриловић, Светлана Радовановић, Миломир Степић, Снежана Ђурић
  4. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. Књига 1: Национална или етничка припадност по насељима. Република Србија, Републички завод за статистику Београд. 2003. ISBN 86-84443-00-09.
  5. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 1. 5. 2006. Приступљено 8. 10. 2007.
  6. ^ Др Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
  7. ^ Василије Крестић, Из прошлости Срема, Бачке и Баната, Београд, 2003.
  8. ^ Homepage - www.talmamedia.com, Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Јован Пејин, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремска Митровица, 1992.
  10. ^ Др Бранислав Букуров, Бачка, Банат и Срем, Нови Сад, 1978.

Литература

Спољашње везе

UNTAES

UNTAES je engleska skraćenica za UN Transitional Administration in Eastern Slavonia, Baranja and Western Sirmium i ime je za Prelaznu upravu Ujedinjenih nacija za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, koja je bila stvorena na osnovu Dejtonskog sporazuma potpisanog 1995. godine. UNTAES je započeo sa radom 15. januara 1996. godine i njegov mandat je završio 15. januara 1998. godine.

Букавац (митологија)

Букавац је биће из митологије Јужних Словена, које је нарочито заступљено у митологији Срба. Вјеровање о постојању овог бића је забиљежено међу становницима у неким дијеловима Срема. По неким особинама је сличан дрекавцу.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Војводина у Народноослободилачкој борби

Априла 1941. године Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, мада је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.Покрет отпора, који је покренула Комунистичка партија Југославије, крајем 1941, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после темељних припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била организована народна власт са ослободилачким институцијама.

Вуковарско-сремска жупанија

Вуковарско-сремска жупанија (хрв. Vukovarsko-srijemska županija) најисточнија је жупанија у Републици Хрватској.

Обухвата подручје западног Срема и дела источне Славоније, односно у највећем делу простор западног дела некадашње угарске жупаније Срем, чије је седиште било у граду Вуковару, а која је 1918. године ушла у састав Краљевине Србије, касније Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Заузима простор од 2.448 km² на чијој се територији налази 26 општина и 5 градова.

Граничи са Осјечко-барањском жупанијом на северу, Бродско-посавском жупанијом на западу, Републиком Босном и Херцеговином на југу, те Републиком Србијом на истоку.

Епархија сремска

Епархија сремска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима, где се налазе и Саборна црква, владичански двор и богословија.

Надлежни архијереј је епископ Василије (Вадић), на престолу од 1986. године.

Епархија сремска покрива већи део историјске области Срем и то његов највећи део у Србији (изузев дела градског подручја Београда) и веома мали део у Хрватској (три парохије: Илок, Шидски Бановци и Товарник).

Илок

Илок је град у Хрватској који административно припада Вуковарско-сремској жупанији.

Мачва

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу уже Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део административно налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини о останку у заједничкој држави Југославији одржан је 9. и 10. новембра 1991. године. Организовала га је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је конституисана неколико дана раније.

Плебисцитско питање је гласило: „Да ли сте сагласни са Одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, од 24. октобра 1991. године, да српски народ остане у заједничкој држави Југославији, са Србијом, Црном Гором, САО Крајина, САО Славонија, Барања и Западни Срем, те другим који се за тај останак изјасне?“, а према подацима које су организатори плебисцита објавили, на гласање је изашло око 1.350.000 грађана или 85%, од којих се 98% изјаснило за останак.

САО Книнска Крајина

САО Книнска Крајина (Српска аутономна област Книнска Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област у СР Хрватској. Створена је 1990. и касније је названа само САО Крајина. САО Крајина је по проглашењу независности Хрватске, заједно са СО Славонија, Барања и Западни Срем, формирала Републику Српску Крајину

Славонија, Барања и Западни Срем (1991—1992)

Славонија, Барања и Западни Срем је била српска аутономна област у источној Хрватској, успостављена током ратова на простору бивше Југославије. Проглашена је 25. јуна 1991. године под називом Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем, а потом је 25. септембра 1991. године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем. Дана 26. фебруара 1992. године укључена је у састав Републике Српске Крајине. Обухватала је ослобођене делове географских области источне Славоније, западног Срема и Барање.

Након пропасти Републике Српске Крајине 1995. године, област је преуређена у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем који је након потписивања Ердутског споразума и завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем реинтегрисан у државни оквир Републике Хрватске, почетком 1998. године.

Срем у Народноослободилачкој борби

У краткотрајном Априлском рату 1941. године Војводину су окупирале немачке и мађарске фашистичке снаге: немачки 41. моторизовани корпус 12. армије, прикупљен у Темишвару прегазио је Банат; делови 4. и 5. пешадијског и 1. оклопног корпуса мађарске „Јужне војске“ окупирали су Бачку и Барању; немачки 46. моторизовани корпус 2. армије прешао је својим деловима и окупирао Срем.

Одмах после окупације, окупатори су распарчали територију Војводине на три дела: Бачка и Барања су припале Хортијевој Мађарској; Банат је је стављен под управу домаћих Немаца (фолксдојчера) у склопу Аћимовићеве, а касније Недићеве квинслишке владе у Србији; Срем је укључен у новостворену усташку Независну Државу Хрватску.

У периоду припрема за устанак, партијска органитацију Војводини под руководством ПК КПЈ, на чијем се челу тада налазио народни херој Жарко Зрењанин, упорно је следила политичку линију ЦК КПЈ и ген. секретара Тита и реализовала партијске одлуке мајског саветовања КПЈ у Загребу. Наставила је рад на учвршћењу и омасовљењу партије и СКОЈ-а и развијала делатност комуниста и скојеваца на јачању антифашистичког фронта свих народа и народнодти. Стварала је мрежу војних комитета и штабова, месних десетина, диверзантских и ударних група. Организовала је прикупљање оружја, опреме и санитетског материјала. А када је 4. јула 1941. године, на седници Политбироа ЦК КПЈ, донета одлука и упућен позив свим народима и народностима Југославије на оружану борбу против окупатора, партијска организација у Војводини је створила партизанске одреде и дала им задатак да почну са нападима на непријатељске посаде и колоне; да пале жито и кудељу; да руше и разарају друмске и железничке комуникације; да уништавају непријатељске транспорте и живу силу.

Та борба од устаничких дана у јулу 1941. године није се развијала равномерно. Најпре је почела и била најширих размера у Банату. Четрнаест партизанских одреда и неколико партизанских група, извели су у периоду јул-септембра 1941. године више од 90 различитих акција. Оштетили су неколико железничких композиција, порушили више мостова, посекли око 200 телефонско-телеграфских стубова, спалили више од 200 вагона кудеље и око 70 јутара жита; убили известан број непријатљских војника и запленили њихово оружје и опрему.

У Бачкој су борбу против окупатора и квинслига повеле бројне месне десетине, ударне и диверзантске групе у којима је уочи устанка било неколико хиљада људи и жена, међу њима велики број омладинаца и омладинки. Најбројније и најмасовније десетине налазиле су се у Шајкашкој, а затим у градовима: Новом Саду, Сомбору, Старом Бечеју и другим. Неке од тих десетина се у току покретања и развоја устанка групишу у партизанске одреде: Новосадски, Кисачки, Петроварадински, Жабаљски, Чурушки, Ђурђевачки и Први шајкашки НОП одред. Сви ти одреди, групе и десетине извели су у периоду јул-децембар 1941. године више од 50 већих и мањих акција: паљење жита и кудеље у рејону Новог Сада, Чуруга, Жабља, Старог Бечеја, Суботице, Врбаса, Куле, Сомбора, Апатина, Бачке Паланке, сечење телеграфско-телефонских стубова и жица; саботаже и диверзије по фабрикама; ликвидације непријатељских војних и цивилних функционера.

Прве акције сремских партизана биле су ослобођење групе другова из затвора у Бешановачком Прњавору и бекству 32 политичка затвореника из затвора у Сремској Митровици. Већ почетком септембра 1941. године у Срему су образовани Фрушкогорски и Подунавски НОП одред, јачине око 70 добро наоружаних бораца. Сем тога и у месне десетине је у лето 1941. године било укључено преко 2500 људи и жена, међу њима велики број омладинаца и омладинки. Оба одреда су до краја године извела преко 30 различитих акција. Такође снажан отпор окупатору и домаћим издајницима пружили су земунски комунисти и скојевци, симпатизери и родољуби. Они су у више од 50 акција нанели велике људске и материјалне губитке губитке непријатељу. Тако су, поред осталог, спаљени један танкер и неколико шлепова; уништено је 20 вагона ускладиштене робе коже, оштећен је један авион и више стотина авионских инструмената за контролу лета; бачено је у ваздух складиште авијонских бомби и муниције и низ других акција.

Тако су на иницијативу и под руководством ПК КПЈ у Војводини у устаничкој 1941. години створена 23 партизанска одреда са око 500 бораца, док је у месним десетинама и ударним и диверзантским групама било око 12.000 људи, жена, омладинаца и омладинки.

Ослободилачака борба народа и народности Војводине, нарочито у 1942. години, добила је велики замах у Срему, који од те године постаје снажно жариште борбе против окупатора и домаћих издајника у Војводини и Југославији. Тако је у једном извештају већ средином 1942. године немачки генерал и заповедник Србије Бедер обавестио војног заповедника југоистока да су "... главна жаришта у Југославији рејони Козаре и Просаре, планина Грмеч, северни део Херцеговине, панина Папук, Псуњ и Фрушка гора..."

Из малих партизанских одреда, створених првих устаничких дана 1941. године, у Срему су до лета 1942. године израсла три снажна одреда Фрушкогорски, Подунавски, Посавски и Босутска партизанска чета, укупно око 1.000 добро наоружаних бораца. Они су најпре нападали на мање групе непријатељских војника, да би се што брже снабдели оружјем, муницијом, и опремом, а затим су нападали и непријатељске посаде, колоне и транспорте, изводили диверзије на железничким, друмским и воденим комуникацијама, палили општинске архиве, жито и кудељу и својим многобројним и разноврсним акцијама за себе везали и до 20.000 непријатељских војника.

Из више од 40 места са подручја Фрушке горе, дњег Срема и Босутских шума протеране су или уништене окупаторско-квинслишке посаде и створена. знатна ослобођена територија. У периоду жетве спаљено је преко 120 вагона жита на имањима НДХ, домаћих Немаца и издајника, уништено 80 вршилица и преко 100 косачица. У свим акцијама одреда, месних десетина, уништено је око 1.000 окупаторских и квинслишких војника, издајника и шпијуна. Заплењено је око 800 пушака, 20 пушкомитраљеза и митраљеза и друге опреме.

Политичко и војно руководство НОП-а у Срему стално је развијало борбене организације: одреде, месне десетине, водове, чете и батаљоне, посебно омладинске групе, а затим диверзантске групе, ударне десетине, групе за саботажне акције у предузећима, по градовима и друге. Упоредо с тим оно је све више организовало народ на прикупљање летине, прекопавању друмских и железничких комуникација и сл. Такво масовно борбено организовање народа, његова свакодневна разноврсна активност била је ванредно значајан чинилац општенародног отпора. Непријатељ није нигде био сигуран и његове снаге су биле готово на све стране развучене. Акције партизанских одреда, припадника месних ударних десетина и диверзантних група биле су оригиналне и вешто замишљене. Те борбе говоре о стваралачкој иницијативи и масовном отпору свих народа и народности Срема.

Ту је у лето 1941. године деловало око 300 чланова КПЈ и 600 чланова СКОЈ-а и бројне месне и среске организације НО одбора, АФЖ-а и УСАОЈ-а.

Сремска ТВ

Сремска ТВ је регионална телевизија у Србији. Са радом је почела у децембру 2001. године, док је 2007. добила дозволу за регионалну фреквенцију. Сремска ТВ је телевизија са целокупним програмом, свој програм емитује 24.часа. Седиште телевизије је у Шиду, али има неколико дописништава по Срему, у: Сремској Митровици, Инђији, Пећинцима, Старој Пазови и Руми.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Сремски управни округ

Сремски управни округ се налази у северном делу Републике Србије у оквиру Аутономне покрајине Војводине. Име је добио по географској области Срем, чији се највећи део налази у границама округа. Округ захвата и мали део области Мачве. Због тога се округ пружа и у средњој Европи (Срем) и на Балкану (Мачва). Има укупно 312.278 становника (Попис из 2011.), а седиште округа је у граду Сремска Митровица.

Суперлига Србије у фудбалу 2014/15.

Суперлига Србије у сезони 2014/2015. је девето такмичење организовано под овим именом од стране Фудбалског савеза Србије од оснивања лиге 2006. и то је први степен такмичења у Србији. Нижи ранг је Прва лига Србије.

У сезони 2013/14. из лиге су испали Јавор из Ивањице и Слобода из Ужица, а у лигу су се пласирала два клуба, а то су: чачански Борац и Младост из Лучана. Од ове сезоне играо се и бараж у коме се трећепласирани тим Прве лиге Србије, Металац из Горњег Милановца, за виши ранг надметао у два меча са четрнаестопласираном екипом Суперлиге Радом из Београда. У првом мечу одиграном 1. јуна у Горњем Милановцу ова два тима су играла без голова. Првобитни реванш меч баража играо се 4. јуна, али је прекинут у 49. минуту након баченог сузавца са трибина при резултату 1:0 за Рад. Утакмица је поништена и заказано је одигравање новог сусрета за 12. јун. Међутим, екипа из Горњег Милановца одбила је да се појави на њему. Меч је регистрован службеним резултатом (3:0) у корист Рада који је тако задржао суперлигашки статус, док се Металац и ове сезоне такмичити у Првој лиги Србије уз три одузета бода. Металац је уложио жалбе на ову одлуку и средином сезоне враћени су му одузети бодови.

Почетак нове сезоне обележило је и искључење Црвене звезде из свих европских такмичења.

На крају сезоне из лиге ће испасти два најлошије пласирана тима, а на њихово место у лигу ће се пласирати два клуба која су заузела најбољу позицију у Првој лиги Србије. Поред тога, постојаће и бараж меч за опстанак/улазак у Суперлигу који ће одиграти четрнаестопласирани тим Суперлиге са трећепласираним тимом Прве лиге Србије.

ФК Доњи Срем 2015

ФК Доњи Срем 2015 је српски фудбалски клуб из Пећинаца. Тренутно се такмичи у Међуопштинској лиги Срем, шестом такмичарском нивоу српског фудбала. Најбоље резултате клуб је остварио од 2012. до 2015. године када се такмичио у Суперлиги Србије.

ФК Срем Сремска Митровица

Фудбалски клуб Срем је фудбалски клуб из Сремске Митровице, Србија. Клуб је основан 1919. и тренутно се такмичи у Српској лиги Војводина, трећем такмичарском нивоу српског фудбала.

Фрушка гора

Фрушка гора је острвска планина у Србији, у оквиру које се налази национални парк. Највећи део Фрушке горе се налази у северном делу Србије, у Срему, делу аутономне покрајине Војводине, док мали део залази у источну Хрватску, у Вуковарско-сријемску жупанију.

Фрушка гора се простире дужином од око 78 km и ширином од 12 до 15 km и захвата површину од 255 km². Део Фрушке горе је 1960. године проглашена националним парком и тиме је постала први национални парк у Србији. Највиши врх је Црвени Чот (539 m).

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије
Градови
Општине

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.