Средњовековни град Звечан

Средњовековни град Звечан (алб. Kalaja e Zveçanit) је тврђава у Србији, недалеко од истоименог насеља, северно од Косовске Митровице. Налази се на врху угашене вулканске купе (око 800 m нмв) која се уздиже одмах изнад Ибра.

Средњовековни град Звечан
Tvrdjava zvecan
Рушевине града Звечана
Опште информације
Местокод Звечана
ОпштинаЗвечан
Држава Србија
Врста споменикатврђава
Време настанкаXI век
Тип културног добраспоменик културе од изузетног значаја
ВласникРепублика Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуРепублички завод за заштиту споменика културе
СедиштеЗвечан
АдресаКраља Милутина 5 28000

Историја

Подигнут је са првобитном наменом заштите и контроле важних караванских друмова који се ту укрштају (за Косово и Метохију ка југу, Ибром за Моравску долину ка северу и за Босну ка западу), да би касније поред тога служио и за заштиту Трепчанских рудника.

Представља један од најстаријих данас очуваних српских средњовековних утврђења, али није познато када је подигнуто, иако је извесно да континуитет утврђења на том простору датира још из антике, а можда чак и из праисторије.

На историјску сцену улази 1093. године када је био погранично утврђење рашког жупана Вукана (крај XI века-1112. или 1115) који је из њега кретао у своје походе на Косово које се тада налазило у саставу Византије.

У склопу тврђаве се налазио један од краљевских дворова Немањића, а у њој је живот окончао и краљ Стефан Дечански (1321—1331). Османлије су га заузеле непосредно после косовског боја (1389) и у њему је постојала стална војна посада до XVIII века када је град напуштен и препуштен зубу времена.

Само утврђење формира утврђени Горњи Град на врху узвишења са подграђем заштићеним ниским бедемом на југозападној падини.

Посебну снагу самом утврђењу давала су два извора на падини, која су тајним пролазима била повезана са цитаделом на врху.

Данас је Звечански Град већином у рушевинама, али се на основу неколико кула које су опстале и остатака бедема на врху усамљене узвишице и даље може наслутити његова некадашња импозантност.

Изглед тврђаве

Основа тврђаве прилагођена је конфигурацији терена и има неправилан, издужени облик.

Састојала се из три дела: Горњи град, Доњи град и Подграђе. Мада смештене на различитим висинама, све три фортификације су биле у конструктивној вези и представљале су јединствену стратешку целину.[1]

Горњи град се налазио на самом врху брда.

Нижи појас се састојао од бедема ојачаних кулама, а обимни зид је обухватао јужне падине и подножје брда. Горњи град, окружен са пет кула, чува остатке главне — донжон куле осмоугаоне основе, цркве Светог Ђорђа и цистерни.

Црква је имала основу у облику сажетог уписаног крста, мању олтарску апсиду, кубе над средишњим делом и била је живописана.

Унутар Доњег града постоји неколико грађевина чија намена није прецизно утврђена, а на западном крају налазио се главни улаз у град.

Основна намена града била је контрола:

  • Босанског
  • Ибарског
  • Метохијског
  • Косовског

пута који су се ту укрштали, док је касније служио и као заштита за рудник у Трепчи.

Путописац Ами Буе, који је посетио Звечан 1840. године нашао је остатке цркве, док је Гиљфердинг 1859. године у граду видео:

„... остатке дворца на два спрата озиданог опеком...”

Поред тога у северном делу граду је пронађен подземни лагум који се спуштао до извора у подножију брда на коме је Звечан подигнут, а пронађени су остаци још једног потенцијалног излаза из подземних лагума.

Прошлост Звечана

Звечан се у историји први пут јавља крајем XI века као погранично утврђење жупана Рашке Вукана који из њега 1093. године силази на Косово и продире до Липљана који заузима и спаљује, после чега се пред византијским царем Алексијем I Комнином (1081—1118) повлачи назад у Звечан и отпочиње мировне преговоре. Улогу главног центра за нападе великих жупана Рашке на Византију, Звечан је задржао током целе прве половине XII века. Током Немањине ((1166)1168-1196) побуне против старије браће, Звечан је поново одиграо улогу пограничног утврђења у коме је Немања прикупио своје снаге са којима је потом сишао на Косово и код Пантина око 1169. године потукао византијску војску која је са његовом браћом послата да га збаци са власти и успостави пређашње стање. Том приликом његове трупе су потукле Византинце који су се у нереду повукли, а током борби је погинуо и његов најстарији брат и некадашњи велики жупан Рашке Тихомир (?-(1166)1168). После тога преживела Немањина браћа су га признала за великог жупана Рашке, задржавши своје удеоне кнежевине, док је Византија била приморана да прихвати de facto стање. После победе Немања се вратио у Звечан и у цркви светог Николе је по његовој нардби обављена служба у знак захвалности Богу за победу.

Током наредних деценија његове владавине, Рашка се проширила на југ и исток, тако да је Звечан током наредних векова од пограничног утврђења постао седиште једног од повремених дворова краљева Србије из династије Немањића. У њему је 1323. године сахрањен млађи син краља Милутина (1282—1321) Константин (претендент 1321-1323), који је у борби око власти са старијим братом Стефаном (1321—1331) ухваћен и по његовој наредби (по неким изворима врло свирепо) убијен. Чудном иронијом судбине у Звечану је живот на мистериозан начин (претпоставља се да је удављен по наредби свог сина Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355)) окончао и сам Стефан 11. новембра 1331. године. Њега је изнанада у Неродимљу са малим одредом коњаника напао његов син Душан, али је Стефан успео да побегне у оближње утврђење Велики Петрич. Међутим Душанове снаге су овладале утврђењем и заробиле су краља који је после тога спроведен у Звечан, у коме је окончао живот после званичног овенчавања Душана за краља у Сврчину 08.09. 1331. године.

Душан је 1337. године управу над градом поверио млађем сину властелинке Данице, док је његов син Урош (1355—1371) град доделио челнику Муси, родоначелнику Мусића и зету кнеза Лазара (1371—1389). Кнез Војислав Војиновић (око 1355-1363) га је 1363. године приморао да му преда Звечан у замену Брвеник на Ибру, тако да се град од тог доба налази у његовом поседу односно његовог наследника великог жупана Николе Алтомановића (1366—1373). После Николиног слома 1373. године, град улази у састав државе Вука Бранковића.

Османлије освајају Звечан крајем XIV века, вероватно одмах после Косовског боја 1389. године и њему са прекидом држе јаке војне посаде све до XVIII века када дефинитивно напуштају тврђаву и она је од тада препуштена зубу времена. Као утврђење без стратешког значаја,Звечански Град је био напуштен током XVII века, да би током аустријског продора на Балканско полуострво крајем тог века поново имао османлијску посаду која се једино у њему одржала 1689. године када су Аустријанци потпомогнути побуњеним Србима продрли до Скопља, предвођени Пиколоминијем.

Референце

  1. ^ Одак Михаиловић 2016, стр. 591.

Литература

Види још

Спољашње везе

Звечан

Звечан (алб. Zveçan,Zveçani) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у северном делу Косова и Метохије и припада Косовскомитровачки управном округу. Према процени из 2011. године било је 1.297 становника.Атар насеља се налази на територији катастарске општине Звечан површине 186 ha, по општинским подацима 112 ha. Назив је добио по старој утврди чији се остаци данас уздижу недалеко од града, а за коју се сматра да је једна од најстаријих тврђава на овим просторима.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Мирољуб Златковић

Мирољуб Мики Златковић је српски књижевник, новинар и планинар. Рођен је 16. септембра 1936. године у Првом Тунелу у коме су његови родитељи живели у периоду 1935—1962. године.

Списак споменика културе од изузетног значаја

Списак споменика културе од изузетног значаја обухвата споменике културе на територији Републике Србије који уживају највиши степен државне заштите, а неки од њих су уврштени у УНЕСКОву Светску баштину.

Списак споменика културе у Косовскомитровачком округу

Следи списак споменика културе у Косовскомитровачком округу.

Очуваније тврђаве у Србији

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.