Србофобија

Србофобија или антисрбизам, односно антисрпство (такође и србомржња), представља осећање нетрпељивости, непријатељства или мржње према Србима, Србији, Републици Српској, српској историји, српском језику, српској култури и свему што је повезано са Србима.[1]

Посебан облик србофобије или антисрбизма представља антисрбијанство као осећање непријатељства или мржње према Србији или Републици Српској.

Врхунац србофобије био је средином 20. века када је у геноциду над Србима у Другом свјетском рату од стране нацистичке Немачке и Независне Државе Хрватске страдало више од милион Срба.

Идеолошка основа савременог антисрбизма почива на доктринарном антиславизму који је добио коначне облике у радовима Адолфа Хитлера и других теоретичара немачког фашизма. Агресивни антиславизам немачких фашиста имао је изразито расистичка обележја и био је првенствено усмерен против државотворних словенских народа, односно против Пољака, Чеха, Руса и Срба.

Различити су и врло сложени разлози за појаву антисрпства. Мржња одређених народа према Србима је кулминирала у више наврата.

Први пут је то било током османске власти над српским земљама, крајем 18. и почетком 19. века у време распада Османског царства и покушаја српског народа да се ослободе вековног турског ропства и терора који је у то време чињен над становништвом.

Други пут се ескалација антисрпства десила након анексије Босне и Херцеговине и напада Аустроугарске на Краљевину Србију 1914. године, чиме је започео Први светски рат у коме је убијено више од 720.000 Срба.

Трећи и најкрвавији пут се догодило током Другог светског рата, када је, по званичним подацима, на различите начине страдало више од милион Срба.

Најновији излив антисрпства десио се током ратова за отцепљење бивших републике СФР Југославије у периоду од 1991-1996., као и покушаја стварања независне државе на територији Косова и Метохије уз подршку НАТО снага 1999. године. Током ових ратних дејстава вршени су небројени злочини над српским становништвом и вођена интензивна антисрпска пропаганда од стране већине новоформираних држава на тлу бивше Југославије, као и њихових савезника пре свега НАТО алијансе. Посебно је запамћена антисрпска пропаганда током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

Историја

Serbien muss sterbien
Аустроугарска карикатура из периода пред Први свјетски рат, која приказује руку која смрскава Србина. Текст карикатуре гласи „Србија мора умрети“.

Србија се у неким историјским документима, попут византијских и сл, писала као Сервија (лат. Servia), а име Срби латинизовано Сервс (лат. Servs), изводећи име српског народа и његове државе од латинске речи сервијус (лат. servius) што значи „слуга“. Тиме се хтело српском народу приписати ропски карактер, као народа недостојног да живи у слободи већ предодређеног да над њим владају странци.

У својим екстремнијим облицима србофобија се исказује кроз акте који за циљ имају уклањање Срба из неке заједнице. То може укључивати бојкот појединаца, предузећа и институција, односно отпуштање и спречавање запошљавања лица српске националности из државне управе, школства или медија. У још екстремнијим случајевима србофобија се исказује кроз претње, саботаже, физичке нападе, узнемиравање, присилно расељавање а на крају ескалира иу систематско етничко чишћење, односно геноцид.

Постоје настојања да се име „Срби“ изведе из неких речи које би омаловажавале име народа, а тиме и сам народ.

Сам израз србофобија је релативно нов, а почео је шире да се употребљава у другој половини 19. века, када је антисрпска кампања бугарских егзархиста попримила обележја отворене србофобије.[2] Почетком 20. века, исти израз је користио и хрватски писац Антун Густав Матош [3] како би описао широко распрострањене ставове у јавном животу тадашње Аустроугарске. Међутим, феномени који би се назвали србофобијом су постојали и раније, односно датирају од 19. века, односно од времена када су се Срби почели формирати у народ у модерном смислу. Србофобија се тада почела одвајати од ранијих, ширих облика дискриминације / нетолеранције — према хришћанима (карактеристичним за Османско царство), православцима (карактеристичним за Хабзбуршко царство), славофобије, односно разних регионалних и племенских ривалитета.

Александар Фјодорович Гиљфердинг, у својој књизи „О сродству славенских језика са санскритским“ (Сп. 1853.), име Србин производи од санскритске речи „savara“, којом се означава „ниски“, „подли“, „рђави“, „неваљали“, „грешни“, „црни“ човек.[4]

Србофобију књижевник Добрица Ћосић објашњава:

„ Србофобија је нова глобална идеологија мржње. Ми, Срби, нови смо семити. У ствари, ми смо метафора злочиначког народа. Јевреје, Турке, Немце, Русе, Енглезе, Французе, Холанђане, Шпанце, Португалце, мрзели су поједини народи, или неколико народа, они потчињени екплоатисани, поражени у рату. Нас мрзи више од милијарду људи, сви који гледају телевизију; нас мрзе они који нас не познају, а многи који не знају на ком је континенту та Србија. Ми смо симбол зла. Ми смо сотона света. Нас свет мрзи из племенитих побуда; из сажаљења према страдалницима и паћеницима од нашег злочињења. ”

Србофобију у 19. веку је потицала недовршеност обнављања српске државе, односно иредентистички карактер српског национализма који је доводио до сукоба са супарничким националистичким и иредентистичке пројектима код суседних народа (Мађари, Бугари, Албанци, Хрвати, Бошњаци) код којих се јављају разни облици србофобије. Као један од примера из тог периода се наводе списи хрватског националистичког вође Анте Старчевића у којима се за Србе користе животињски изрази.

Србофобија је од регионалног постала глобални феномен са мајским превратом 1903. године који је широм Европе створио утисак о Србима као „дивљацима“. У ширењу таквог утисак се истакла Аустроугарска која је развила пропагандну активност, сматрајући како независна српска држава представља трајну опасност по њен територијални интегритет. Циљ је био уверити сопствену и светску јавност како се Срби могу „довести у ред“ једино под влашћу „нормалне европске“ државе, односно Аустроугарске. Том утиску је године 1914. накратко помогао и сарајевски атентат, али и новински извештаји о ратним злочинима у Балканским ратовима. За време рата су Срби били изложени дискриминацији, затварању и погубљењима од стране аустроугарских власти.

Борба Србије на страни победничке Антанте у Првом светском рату је на дуже време утишала србофобију на међународном плану, као што је институционална србофобија нестала на подручјима новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, доминација Срба у власти нове државе, као и затирање хрватског и других националних идентитета је изазвало реакцију у облику скривене србофобије. Она ће своје најекстремније облике добити у Другом светском рату када су Срби били изложени дотада незапамћеним злостављањима, прогонима, масовним убиствима, ау томе се највише истакла НДХ Анте Павелића где је геноцид Срба био део званичне државне политике.

Током постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и власти Савеза комуниста Југославије Јосипа Броза, кроз званичну политику братства и јединства прикрива и настоји сузбити исказивање србофобије. Она се, пак, почиње јављати крајем 1980-их као реакција на антибирократску револуцију да би поновно ескалирала кроз етничко чишћење у југословенским ратовима 1990-им. У истом периоду је карактеристично да је захваљујући светским масовним медијима и њиховом бележењу српских ратних злочина србофобија опет постала глобални феномен, односно одражава се кроз негативне стереотипове који су се, поготово на западу, одржали дан-данас .

Србофобија је знатно нарасла током периода југословенских ратова 1990-их. Томе су допринели како српски ратна пропаганда, која је изазивала страх и мржњу код других југословенских народа, тако и муслиманска и хрватска ратна пропаганда где су Срби оптуживани за ратне злочине.

Србофобија у Србији

Представници амбасаде Хрватске у Србији су учествовали у хуманитарном турниру у малом фудбалу на Ади Циганлији, 15. септембра 2018. године. Том приликом су носили дресове црне боје који асоцирају на фашизам (црнокошуљаше), а на дресовима је писало Земун. У Хрватској, једна од шовинистичких антисрпских парола је и: Хрватска до Земуна, јер је Земун био у саставу Независне државе Хрватске. [5]

Косово и Метохија

Историјски корени србофобије на подручју Косова и Метохије сежу у старију прошлост. Током Бечког рата (1683—1699), српски народ из ових области се непосредно по аустријском запоседању Београда (1688) укључио у општенародни устанак против турске власти. Током краткотрајне аустријске окупације Косова и Метохије (1689—1690), православни Срби су пружили подршку хабзбуршкој војсци, што је Турцима послужило као повод да након повлачења аустријских трупа (1690) изврше велику одмазду над српским становништвом. Током прогона, посебно су се истакли албански и татарски одреди у турској војсци. Овим догађајима, који су довели до Велике сеобе Срба са подручја Рашке, Косова и Метохије, постављен је камен темељац за дугорочну политику потискивања православних Срба из њихових матичних области, уз истовремено ширење новодосељених Албанаца. Током читавог 18. и 19. века, антисрпска политика је на подручју Косова и Метохије спровођена управо у садејству између турских власти и локалних албанских великаша. На овим просторима, србофобија је имала и додатну религијску компоненту, пошто су Срби великом већином били хришћани, док су локални Албанци били муслимани, тако да је антисрпска и антихришћанска политика била истовремено усмерена и против српског народа и против црквених установа.[6] Нови талас србофобије међу Албанцима на подручју Косова и Метохије покренут је током Велике источне кризе (1875—1878),[7] а међу главним носиоцима антисрпске и антихришћанске политике је била албанска Призренска лига.[8] Изразито антихришћанско усмерење ове албанске организације произвело је забринутост чак и у делу албанског народа.[9] Услед све израженијих притисака и нарастајуће антисрпске, односно антихришћанске кампање, многи православни Срби су спас потражили у виду исељавања у Краљевину Србију.[10] Крајем 19. и почетком 20. века, албански прваци су наставили да воде своју традиционалну антихришћанску политику.[11] Систематско подстицање србофобије и спровођење антисрпске политике од стране турских власти и локалних Албанаца настављено је све до ослобођења Косова и Метохије (1912).

У савременом добу, србофобија се на подручју Косова и Метохије интензивно манифестовала током аустроугарско-бугарске окупације у Првом светском рату, која је трајала од 1915. до 1918. године. Иста антисрпска политика настављена је и током италијанско-немачко-бугарске окупације у Другом светском рату, која је трајала од 1941. до 1944. године. Током ратних година, српско становништво на подручју Косова и Метохије тешко је пострадало од албанских фашистичких формација, првенствено од балиста и припадника СС дивизије Скендербег.[12][13] Након успостављања комунистичке власти (1944), на подручју новостворене АКМО настављено је спровођење антисрпске политике, услед чега је дошло до новог таласа исељавања српског становништва. Таква политика је 1968. године добила и симболични израз у виду уклањања имена Метохије из званичног покрајинског назива. Током сепаратистчких демонстрација (1981) дошло је до отвореног манифестовања србофобије међу албанским демонстрантима. Након стварања терористичке организације ОВК и избијања сукоба на Косову и Метохији током деведесетих година 20. века, дошло је до ескалације антисрпске политике, која је досегла врхунац за време НАТО агресије на СРЈ (1999). Упркос доласку КФОР-а и УНМИК-а, српско становиштво на Косову и Метохији је било изложено систематском и организованом терору од стране албанских екстремиста, што је довело до новог таласа исељавања. У исто време, извршено је масово пљачкање српских имања и разарање српских црквених и културно-историјских споменика. Антисрпска политика је настављена и током наредних година, а поново се манифестовала у масовном и организованом облику за време Мартовског погрома (2004), када су албански екстремисти поново напали преостале српске заједнице и уништили велики број српских културно-историјских споменика.[14]

Србофобије на подручју бивше Југославије

Србофобија у Хрватској

Virulent Serbophobia in Split
Натпис испред књижаре надбискупије у Сплиту, 2010. године

Још у периоду од 16. 17. 18. и 19. века Срби са територије Далмације, Славоније, Барање, Лике, Баније, Кордуна и осталих територија данашње Републике Хрватске на којима су били настањени, масовно прелазе у римокатоличку веру. Папски мисионари, фрањевци, под патронатом Ватикана делују на свим наведеним територијама и масовно покрштавају Србе. У годинама велике глади у Далмацији су фрањевци покрштавали велики број Срба. Србин као православни верник није могао да има високи чин или положај у аустро-угарској и млетачкој војсци, нити је могао да напредује у било којим сферама друштвеног, политичког или културног живота. Једно од сведочанстава тешког живота уцењеног српског сељака из овог периода, у каменитој Далмацији јесте и „Пилипенда”, коју је написао Симо Матавуљ. Један од главних твораца Србофобије у Хрватској је, свакако, др. Анте Старчевић. Идеолог савремене хрватске државе је сматрао да Срби нису, и не могу бити у истом положају као Хрвати.

Србофобија у Босни и Херцеговини

Србофобија у Босни и Херцеговини датира и јавља се у различитим периодима: 1. Османска окупација до 1878. године; 2. Анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске монархије; 3. Први светски рат; 4. Други светски рат и Независна Држава Хрватска 1941-1945; 5. Грађански рат у Босни и Херцеговини 1992-1995 године.

Србофобија у Црној Гори

Не постоји јединствен став када се овај процес појавио у Црној Гори. У почетку, иако делимично изражена, у Божићној побуни 6. јануара 1919. године делом подстакнутој од стране Италијана, у појединим деловима Цетиња и Црне Горе се појачава такозвано анти-србијанско расположење. Разлог томе је свргавање династије Петровић са трона краљевине Црне Горе и долазак на власт династије Карађорђевић коју присталице зеленаша, као и део становника Црне Горе нису сматрали легитимном да господари новоствореном државом краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Зеленаши су Црногорце сматрали Србима и нису били противници српства у Србији и Црној Гори,[15] али су због наглашене државне свести и оданости краљу Николи I Петровићу сматрали да Србија, односно династија Карађорђевић, немају право да Црну Гору претворе у безначајан територијални округ.

Главни идеолог антисрпске пропаганде у Црној Гори између два светска рата био је Савић Марковић Штедимлија, који је заступао великохрватску теорију о Црној Гори, Боки Которској и источној Херцеговини као саставним деловима замишљене "Црвене Хрватске". Окосницу ове теорије чинило је негирање српства и подстицање србофобије на поменутим просторима.[16] Штедимлија је постао сарадник усташког покрета и током Другог светског рата активно је учествовао у разарању установа Српске православне цркве и стварању такозване Хрватске православне цркве. Залагао се за издвајање православних епархија у Црној Гори из састава Српске православне цркве у циљу стварања "аутокефалне" цркве у Црној Гори.[17]

Србофобија у Црној Гори најупечатљивије датира из времена крвавог грађанског рата који је трајао од 1941—1945. године. У том периоду, у Црној Гори се на мети новог, комунистичког покрета (а касније и комунистичке власти) налази већина угледнијих и образованијих људи који су комунистичком покрету представљали препреку за успостављање новог система власти, јер су сматрани чуварима „старе буржоазије". Спровођење комунистичке револуције у Црној Гори и стварање такозваног „некласног" друштва било је праћено крвавим сукобом присталица Комунистичког покрета, са једне, и ројалиста Југословенске Војске у Отаџбини, са друге стране. У том периоду, на удару комунистичког покрета (касније НОП-а) у Црној Гори се нашла Српска православна црква. Нарочито је страдала Митрополија Црногорско-приморска, са седиштем на Цетињу. С друге стране, многи као носиоца србофобије у Црној Гори често узимају и др. Секулу Дрљевића, који је имао извесну улогу у проглашењу независне државе Црне Горе, под фашистичком окупацијом Италије, коју је подржала Независна Држава Хрватска, иако је та творевина кратко трајала (13. јул 1941.)

После Другог светског рата, драстично се мења национална структура становништва Црне Горе. У односу на претходно извршене пописе становништва на којима су се у Црној Гори као Срби изјаснили преко 90% становника, на попису становништва из 1948. године су се као Срби изјаснили свега 2% становника те земље. Комунистичка власт је увела нову категорију изјашњавања, Црногорци. Та новонастала категорија је изазвала демографски суноврат Срба у Црној Гори. Срби у Црној Гори су често због притисака били присиљавани да се изјашњавају супротно. Мада се између појма „Црногорац", и „Србин", није правила значајна разлика. Ипак, та појава ће оставити далекосежне последице.

У периоду комунизма књиге које десрбизирају Црногорце су објавили Саво Брковић и Шпиро Кулишић.

У периоду после поновног осамостаљења Црне Горе 21. маја 2006. године, српски језик, који је до 2011. године био и службени језик, губи тај статус у Црној Гори. Проценат говорника српског језика је са пописа становништва Републике Црне Горе из 2003. године са 64% опао на 44,45% говорника српског језика на попису становништва из 2011. године. Срби, као конститутивни народ, се представљају као национална мањина. У односу на попис становништва Републике Црне Горе из 2003. године када су се као Срби изјаснили 31,99 % становника Црне Горе, на попису становништва Републике Црне Горе из 2011. године, као Срби су се изјаснили 28,79 % становника. Видан пад говорника српског језика и изјашњених Срба на попису 2011. године је разлог промовисања црногорског језика од стране власти и медија, као и самој поларизацији поимања питања националног и језичког идентитета у Црној Гори. Проценат запослених Срба у државној администрацији, здравству, полицији, школству и осталим секторима је драстично опао. Као писмо, промовише се служење латиничним писмом које је и службено, док се ћирилица потискује из службене употребе.

Најтежи удар србофоба у Црној Гори трпи Српска православна црква која је са властима већ известан период у спору око црквене имовине и промовисања канонски непризнате, такозване Црногорске православне цркве. Публицисти Новак Аџић, Слободан Јовановић, Мирослав Ћосовић и др. често објављују србофобне текстове, интерпретирајући историју у светлу своје идеологије а не научних чињеница.

Србофобија у Словенији

Током Првог светског рата, главни заговорник србофобије у Словенији је био словеначки клерикални политичар Иван Шуштершич, који се отворено залагао за потпуно уништење Краљевине Србије.[18]

Србофобија на Западу

У америчким холивудским филмовима снимљеним после ратова 90-их популарно Србе често представљају као негативце. Срби се приказују као једна врста зла. Често се доводе у везу са нацистима и приказују као бескрупулозан народ који сваког мрзи и врши геноцид над другим народима.[19] Један од таквих филмова је У земљи крви и меда.

Галерија

Serbien muss sterbien

Serbien muss sterbien! („Србија мора умрети!“), аустроугарска карикатура, представља Србију (Србе) као малог, ружног терористу.

Devastated and robbed shops owned by Serbs in Sarajevo 1914

Опљачкане и девастиране продавнице у власништву Срба у Сарајеву, пре почетка рата 1914.

Hromadná poprava Srbů

Аустроугарски војници убијају српске цивиле током Првог светског рата

Ostatky Srbů povražděných Bulhary

Посмртни остаци масакрираних Срба, од стране бугарских војника у време Првог светског рата. Процењује се да је у току првих месеци бугарске окупације, само у Сурдулици, побијено између 2.000-3.000 српских цивила.

Ustaše order for Jews and Serbs to leave-1941

Уредба органа НДХ о обавезном исељавању свих Срба и Јевреја из својих домова у Загребу, током Другог светског рата. Уредба прописује методу присиле за оне Србе и Јевреје који не испоштују уредбу.

Ustaše sawing off the head of a Serb civilian

Усташе одсецају главу Србину, Бранку Јунгићу, у Грабовцу, у близини града Босанска Градишка.

Corpses in the Sava river, Jasenovac camp, 1945

Посмртни остаци побијених српских цивила од стране усташа, који су потом бачени у реку Саву.

Srbosjek (knife) used in Croatia - 1941–1945

Нож звани србосјек, а који је коришћен од стране усташа за брже убијање логораша у Јасеновцу.

Serbian children saved from ustashe camp

Преживела српска деца, спашена из логора Јасеновац.

Glina church massacre

Српски цивили приморани да пређу у католицизам од усташа у Глини.

Church of the Holy Saviour - Prizren

Рушевине цркве Светог Спаса у Призрену која је изграђен око 1330. а уништена током 2004. током албанских „немира на Косову“.

Ljeviska007b

Икона из 14. века из цркве Богородица Љевишка у Призрену, која је оштећена у 2004. од стране албанских вандала. Срби, Бога спомените †

Види још

Референце

  1. ^ Митровић 1991.
  2. ^ Гласник СУД, 52 (1883), стр. 278.
  3. ^ Serbophobia
  4. ^ Према књизи Милоша С. Милојевића: „Одломци историје Срба“
  5. ^ Српско коло, септембар 2018, бр. 34., Хрватске дипломате играле су на хуманитарном турниру за дјецу у црним дресовима на којима је писало "Земун", pp. 27. 2018.
  6. ^ Robotycki 2003, стр. 88.
  7. ^ Little 2007, стр. 125.
  8. ^ Schleicher 2012, стр. 51.
  9. ^ Vickers 1999, стр. 40.
  10. ^ Kienzler 2009, стр. 506.
  11. ^ Crampton 1980, стр. 35.
  12. ^ Богдановић 1985.
  13. ^ Радомировић 2008.
  14. ^ Мартовски погром 2004. године
  15. ^ Банац, Иво (1992). Против страха: Чланци, изјаве и јавни наступи, 1987-1992. Slon. стр. 14. Приступљено 19. 9. 2018.
  16. ^ Терзић 2000, стр. 181-198.
  17. ^ Petrović 2005, стр. 63–64.
  18. ^ Janko Pleterski, "Dr. Ivan Šušteršič, 1863-1925: Pot prvaka slovenskega političnega katolicizma", Ljubljana 1998.
  19. ^ Како смо постали једни од главних негативаца у америчким филмовима („Вечерње новости“, 23. новембар 2013)

Литература

Спољашње везе

Јосип Франк

Јосип Јозуа Франк (Осијек, 10. април 1844 — Загреб, 17. децембар 1911) је био хрватски политичар јеврејског порекла.

Био је самостални заступник у Хрватском сабору (од 1884). Приступио је Странци права након страначкога раскола са Антом Старчевићем утемељио "Чисту странку права", коју је водио након Старчевићеве смрти. Франк је одустао од Старчевићеве борбе за независну Хрватску и политике несукобљавања са Србима, и залагао се за тријалистичко уређење Аустроугарске и распиривао је сукобе са Србима.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Мартовски погром 2004.

Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.

Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

НАТО пропаганда и агресија на СРЈ

НАТО пропаганда током агресије на СРЈ су пропагандне активности НАТО у циљу остваривања утицаја на јавно мњење у циљу добијања подршке за спровођење агресије на СРЈ.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Срби на Кипру

Срби на Кипру су грађани Кипра српског порекла или држављани Србије који живе и раде на Кипру. Срби су махом емигрирали на Кипар током рата у Југославији. У граду Лимасолу процењује се да живи око 4.000 грађана рођених у бившој Југославијим, већим бројем Срба. Већи број српских бизнисмена преместио је своје пословне трансакције на Кипар у последњих двадесет година.

Срби у Азербејџану

Срби у Азербејџану су грађани Азербејџана српског порекла и Срби који живе и раде у Азербејџану.

Срби у Казахстану

Срби у Казахстану су грађани Казахстана српског порекла и Срби који живе и раде у Казахстану.

Срби у Уједињеним Арапским Емиратима

Срби у Уједињеним Арапским Емиратима су углавном грађани Србије који живе и раде у Уједињеним Арапским Емиратима.

Србомани

Србомани (мкд. Србомани [Srbomani], буг. сърбомани [Sarbomani]) је погрдни назив који се користи у Северној Македонији и Бугарској за Србе из Македоније, за које се сматра да су Македонци или Бугари који се национално опредељују као Срби.Данас Македонци и Бугари често тако називају Србе у Северној Македонији (сматрајући да су они у ствари посрбљени Македонци), а понекад и неке Македонце, који су по њима просрпски оријентисани.

Србосјек

Србосјек је колоквијално име једне врсте ножа на хрватском језику којим су клани логораши хрватских концентрационих

логора током Другог светског рата.

Горњи део овог ножа је био направљен у облику кожне рукавице обликоване тако да палац пролази кроз рупу а оштрица као да излази из руке. Оштрица-нож је била закривљена и дугачка на конкавној страни 12 cm. Нож је био причвршћен за овални бакарни тањир који је био причвршћен за дебели кожни омотач рукавице. На тај начин је рука оног ко користи овај нож била заштићена а брзина клања ножем повећана.

Таква врста ножа се користила за сечење ужади на сноповима пшенице а ножеве је производила немачка фабрика Gebrüder Gräfrath из Золингена пре и у току Другог светског рата под комерцијалним именом "Gräwiso" . Компанија Gebrüder Gräfrath је 1961. године постала део немачке компаније Hubertus Solingen.

Хрватске усташе су овим ножем клале логораше по логорима Независне Државе Хрватске током Другог светског рата а најчешће и најзлогласније у Јасеновачком логору. У истом Jасеновачком логору добио је усташку награду Петар Брзица, зато што је у току само једне ноћи, (између 29. и 30. августа 1942) преклао 1.360 српских вратова. Жртве клања овим ножем су били Срби, Муслимани, Јевреји и Роми које су усташе затворили због тога што су припадали "погрешном" народу или су били у партизанима или су на неки други начин били укључени у антифашистичке активности.

Један примерак тога ножа је нађен на брду Патрија а чува се у Музеју револуције на Мраковици. Други примерак овога ножа су партизани нашли код неког, заробљеног у Јасеновцу, усташког кољача.

Српска књижевност

Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.

Унутрашња македонска револуционарна организација

Унутрашња македонска револуционарна организација (буг. Вътрешна македонска революционна организация, мкд. Внатрешна македонска револуционерна организација), позната и по верз. скр. ВМРО (буг. ВМРО, мкд. ВМРО), била је револуционарна, касније и терористичка, организација која је дјеловала на османским територијама у Европи, од касног 19. до раног 20. вијека.

Основана 1893. године у Солуну, почетни циљ био је стицање аутономије за Македонију и Једрене у Османском царству, али је касније организација постала агент у служби бугарским интересима у балканској политици. ВМРО је настао по узору на Унутрашњу револуционарну организацију Васила Левског и прихватила је њен слоган Слобода или смрт (буг. Свобода или смърть). Почетком 1896. године против Османлија се борила герилском тактиком, у чему су успјели, успостављајући чак и државу у држави у неким областима, укључујући и прикљупљање пореза. Ова дешавања ескалирала су 1903. године Илинданским устанком. У борбама је учествовало око 15. 000 припадника ВМРО-а и 40. 000 османских војника. Након што је устанак пропао, а Османлије уништиле око 100 села, ВМРО је прибјегла систематском облику тероризма којем су циљ били цивили. Током балканских ратова и Првог свјетског рата организација је подржавала бугарску војску и бугарске ратне власти када су привремено преузеле контролу над дијеловима Тракије и Македоније. У овом периоду аутономизам као политичка тактика је напуштена и подржане су анексионистичке позиција с циљем евентуалног укључивања окупираних подручја у састав Бугарске.Након Првог свјетског рата кобиновани македонско-тракијски револуционарни покрет се подијелио на двије одвојене организација, ВМРО и ВТРО. Након овог момента, ВРМО је стекла репутацију крајње терористичке мреже, која је тражила промијену граница у дијеловима Македоније који се налазе у саставу Грчке и Србије (касније Југославије). Оспоравали су подјелу Македоније и покретали упаде из свог упоришта Петрич на грчку и југословенску територију. Њихова база дјеловања у Бугарској је била угрожена Нишким споразумом, због чега је ВМРО извела атентат на бугарског премијера Александра Стамболијског 1923. године, у сарадњи са другим бугарским елементима који су му се супротстрављали. Грчка војска је 1925. године покренула прекограничку операцију како би се смањило базно подручје ВМРО, али је она преко Друштва народа заустављена, а ВМРО је наставила са нападима. У међуратном периоду ВРМО је сарађивала са хрватским усташама, а крајња жртва њихове сарадње био је краљ Александар I, који је убијен у Француској 1934. године. Након државног удара у Бугарској 1934, у упориште ВМРО-а Петрич је упала бугарска војка, чиме је организација сведена на маргинални феномен.Организација је у неколико наврата мијењала свој назив. Након пада комунизма у регији, бројне странке искористиле име организације како би легитимисале своје циљеве. У Бугарској је 1990-их основана десничарска странка ВМРО — Бугарски национални покрет, док је у Сјеверној Македонији основана десничарска ВМРО-ДПМНЕ.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.