Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".[32]

Срби
Civil Flag of Serbia
SRBI X
Укупна популација
13—14 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Србија (без КиМ)5.988.093 (2011)[2]
 КиМ146.128 (2013)[3]
 БиХ1.086.733 (2013)[4][5]
 САД199.080 (2012)[6] 48,320 in Canada[7]
 Немачка500.000 (2014)[8][9][10]
 Аустрија300.000 (2012)[10][11]
 Канада96.530 (2016)[7]
 Аустралија69.544(2013)[12]
 Швајцарска187.554 (2008)[13]
 Хрватска186.633 (2011)[14]
 Црна Гора178.110 (2011)[15]
 Француска120.000 (2014)[16]
 Шведска120.000 (2008)[17]
 Уједињено Краљевство80.000 (2012)[10][18]
 Русија80.000 (2014)[19]
 Турска70.000 (2010)[20]
 Италија70.000 (2012)[10]
 Холандија53,845 (2005)[21]
 Словенија38.964 (2002)[22]
 Северна Македонија35.939 (2002)[23]
 Албанија30.000—100.000 (2014)[24]
 Аргентина30.000—70.000 (2012)[25]
 Јужна Африка25.000 (2014)[10]
 Румунија18.076(2002)[26]
 Бугарска20.000 (2014)[27]
 Грчка15.000 (2012)[10]
 Мађарска10.038 (2011)[28]
 Норвешка10.000 (2012)[29]
 Данска10.000 (2012)
 Луксембург8.581 (2009)[30]
 Бразил8.000 (2014)
 Чешка7.000 (2014)
 Нови Зеланд7.000 (2012)
 Шпанија7.000 (2012)
 УАЕ6.000—15.000
 Словачка5.000 (2012)[31]
Језици
српски језик
Религија
Доминира православна,
али има и муслимана, католика, протестаната и атеиста
Сродне етничке групе
Јужни Словени
Словени (Лужички Срби)

Географија

Balkans04
Геополитички простор Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, подручје на којем је данас настањена већина Срба

Традиционални српски етнички простори су данас политички подељени између неколико држава, у којима се положај српског народа разликује. Матична држава српског народа је Србија. Поред тога, Срби су признати као један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. У самопроглашеној Републици Косово, коју Србија не признаје и коју сматра делом своје територије, положај Срба је регулисан у смислу да су албански и српски равноправни службени језици ове самопроглашене државе. Црна Гора је дефинисана као грађанска држава. У њој статус Срба није посебно дефинисан, али се Срби у овој држави не сматрају ни националном мањином.[33] У осталим државама које покривају традиционалне српске етничке просторе, Срби имају статус националне мањине.

У самој Србији, Срби чине већину становништва у Војводини (67%), Београду (91%), Шумадији и западној Србији (89%) и Јужној и источној Србији (89%). На Косову и Метохији Срба има 7% и други су народ по бројности, после Албанаца. У току је процес формирања Заједнице српских општина, која би требало да укључи општине на Косову и Метохији са српском већином.

У Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, Срби су већински народ (88%), а чине и релативну већину становништва (43%) у Брчко Дистрикту. У другом ентитету БиХ, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине највећи део становништва у 4 општине Босанске Крајине.

У Црној Гори, Срби чине доминантно становништво у једном броју општина на северу Црне Горе и Боки Которској.

Око 190.000 Срба данас живи у Хрватској. Срби у Хрватској су били конститутивни народ до 1991. године, када их је било преко 580.000. Срби су у великом броју (350.000) протерани из те земље у операцијама Олуја и Бљесак 1995. године. Данас Срби чине већину становништва у једном броју општина Хрватске у северној Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, западном Срему и Барањи. Део ових општина на истоку Хрватске укључен је у Заједничко веће општина.

У Румунији, Срби чине највећи део становништва у општинама Свињица, Пожежена и Соколовац у Банату.

Етимологија

По Св. епископу Николају Велимировићу: "Срб је једино национално име у Европи чије се значење изгубило". Он такође пише: "И српско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа".[34]

Најранији помен Срба (Серби) налази се код античких писаца међу којима су Тацит 50. године н. е., затим Плиније Старији 77. године н. е. (Naturalis historia) те Клаудије Птоломеј (Geography, 2. век н. е.) у конотацији са Сарматским племеном Серби са северне стране Кавказа и на доњем току реке Волге. Римски историчар Амијан Маркелин (325—391) у својим делима Карпате назива именом Montes Serrorum (Српске планине) што хрватски писац Анже Жупанич сматра раним поменом Срба (Serri). Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под називом "Serbs".[35] Прокопије из Цезареје (500—565) је користио назив Sporoi (Sorroi, Sorri) као заједничко име за племена Анти и Склавијани. Међу разним историчарма постоји веровање да је ово искривљени облик имена Срба.[35][36]

Драгоцено штиво о Србима и њиховом раном идентитету представља чувено, од стране Ватикана забрањено историјско дело Орбинија. Дубровчанин наводи (1601) да се у "Историји Саске" зову Сорабима, што је код Лаоника искривљено у Сорабри. Произилази да су исти народ Сораби, онај део између река Сале и Лабе (Лужички Срби) и остали у горњој Мезији (Срби). А по списима Цариградског сабора, Срби се називају Сирфима, док су ови сами себе називали Сарбљи или Сербљи.[37] Њихове земље се у Илирији простиру од Смедерева, града на Дунаву, све до Ниша, "где почиње Бугарска". Најпознатија су места у Србији "престоница Стони Београд (Београд), затим Призрен (родни град цара Јустинијана), па неосвојива тврђава Новагора и Црнагора (Ново Брдо), где се налазе (почетком 17. века) пребогати турски рудници злата и сребра".

У раном срењем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σερβοι (Servoi), Sorabos, Surbi, Sorabi.[38] De administrando imperio помиње државу Србију (Serbia) династије Властимировића унутар које, потом, помиње српска племена под називом Срби (Serbs).[39][40] У средњовековним грчким списима Срби се помиње као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbinъ, srъblinъ. Очувало се у имену области Zribia (Мајсен) која се помиње код Козме Прашког. Код Константина Порфирогенита име Σέρβιοι се односи на једно јужнословенско племе. Облик *sъrbъ се доводи у везу са рус. пасерб (посинак), укр. присербитися (придружити се, прикључити се), са староиндијским sarbh- „тући, сећи, убити“, лат. sero, „састављати“ и грч. ειρω „низати“.[41]

Током позног средњовековног и раног нововековног раздобља, у изворима страног, претежно западног порекла се појављују и неки специфични егзоними као називи за Србе. У том смислу, за Србе се често користи назив Рашани (лат. Rasciani), а као колоквијални назив за Србе је веома често употребљаван и назив Власи (лат. Valachi), поготово на просторима Хабзбуршке монархије.[42]

Током 18. века, хабзбуршке државне власти су ради службеног именовања Срба почеле да употребљавају и класични појам Илири (лат. Illyri), што се потом одразило и на именовање одговарајућих државних тела која су била надлежна за решавање српских питања, а која су у називу добила управо илирску одредницу (Илирска дворска депутација). Међутим, ови покушаји вештачког преименовања нису успели да унесу забуну међу Србе, који су остали привржени свом изворном народном имену.

Генетика

На основу генетских истраживања, показало се да код Срба доминирају две хаплогрупе, I2a и R1a које се везују за популације које су учествовале у етногенези Словена, а које су везане са долазак Срба на Балкан. Код Срба је I2a заступљенија од R1a, што је појава код осталих Јужних Словена изузев Словенаца, те се по генетици уклапају у ту популацију.[43] Иако је дуже времена била актуелна хипотеза да је популација са гранама I2a хаплогрупе била старобалканска,[44] на основу нових истраживања је установљено да је она дошла са Словенима, односно учествовала у етногенези Словена захваљујући томе што су њене најстарије гране локализоване на Карпатима и на западној Украјини и што су њене гране заступљене код свих словенских народа више него код других.[45][46]

Према подацима са Српског ДНК Пројекта, рачунајући ту и резултате подухвата чији је циљ био генетско тестирање Срба из источне Херцеговине (имена тестираних још нису објављена док се не доврши научна студија, али проценти хаплогрупа јесу), на основу тренутног узорка од 2226 тестираних, утврђено је да хаплогрупи I2a припада 38% Срба, док их 16% припада хаплогрупи R1a.[47][48] Што се тиче хаплогрупа потеклих од предсловенске популације са Балкана, познати као стари Власи, односно Илиро-романи, Трачани и остале популације, су са око 17% код Срба из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и Хрватске заступељне гране хаплогрупе E1b, док гране хаплогрупа J2b и R1b појединачно чине испод 10% од укупног удела.[43] Ово иде у прилог историјским подацима који су указали да се предсловенско становништво током средњег века измешало и утопило у новопридошло словенско, прихватило српски идентитет и постало део српског народа. Према генетици, популације са гранама хаплогрупе Е1б уопште нису блиске, односно многима је заједнички предак живео пре више од 4000 година. Заступљене су код многих балканских народа, укључујући Албанце, Бугаре и Грке.[47] Што се тиче осталих хаплогрупа, оне су слабије заступљене код Срба.[43]

Историја

Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење. Танка, али нераскидива нит којом је традиција спајана са садашњошћу, била је извор његове виталности и његове вештине да у неповољним околностима очува свој идентитет и буде свестан свога места у оквиру словенског и православног света и европске цивилизације. Вертикала српске историје почива на неколико обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданостправослачвној вери (Српској православној цркви), ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Једновремено, та традиција се, у европским размерама, сладно уклапала у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. "Срби су народ редак на свету који је имао свест о својој историји а да није имао, ни школа, ни књига да је одатле учи. За њих су све епске народне песме" - закључује Милорад Екмечић.[49]

Раскид са основним обележјима традиције је код, по правилу, имао за последицу, утапање у туђе средине и у друге верске и етничке групе. Изузеци по којима српски идентитет није везан за верску припадност феномени су савременог доба, и ограничени улавном на елиту, која српско порекло ставља испред верских опредељења. Верношћу традицијама средњег века, које су у доба османске владавине биле оснажене косовским предањем – моралним ставом библијског надахнућа о немирењу с ропством – сачувано је, упркос честим сеобама, расељавањима и прогонима, језгро српског народа. На тим темељима, положеним у доба Немањића, а допуњеним у доба туђинске власти, настао је модерни српски идентитет који је, у последња два века, из верског, верско-етничког и протонационалног прерастао у национални индентитет. Стара баштина била је, у том раздобљу, допуњеним вредностима заједничким модерној европској цивилизацији: монархијско уређење, демократске установе, права и слободе човека и грађанина, као и тежња за слободом као обједињујућим националним и политичким идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у 19. веку било је стварање две српске државе, једне у Приморју – у Црној Гори, друге у Подунављу – у Србији. Две кнежевине, Црна Гора и Србија независност су стекле на Берлинском конгерсу 1878, у доба када је у свету било свега тридесетак независних држава.

Порекло Срба

White serbia white croatia02
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Френсиса Дворника

Према „Спису о народима“ који се приписује византијском цару Константину Порфирогениту,[50] Срби су се доселили на Балкан за владавине цара Ираклија (610—641), почетком 7. века (око 626. године). Од тада се са сигурношћу може говорити о њиховој историји. То међутим доводи у питање не само Мавро Орбини. Они су дошли много раније и налазе се као Сораби (Срби) у Тракији. А за време цара Константина у 4. веку, дигли су побуну против њега, они Сораби (Срби) из Доње Паноније.[51]

Према поменутом спису, Срби су на Балкан дошли из Бојке (Беле Србије),[52][a] чија локација није са сигурношћу утврђена. О локацији Беле Србије постоји неколико хипотеза. Према једном мишљењу она се налазила на подручју Полабља и Лужице (данашња источна Немачка), које данас настањују Лужички Срби. Према другом мишљењу, она се налазила у горњем току Висле и Одре (данашња Пољска), док је према трећој варијанти она била лоцирана на подручју данашње западне Украјине. У сваком случају, српска народна традиција не зна за земљу Бојку.[53]

У Полабљу Србе као засебну заједницу налазимо од 5. века, међу западним Словенима, где је потврђено постојање њихове некадашње државе, у делу литературе познате као Дерванова Србија. Лужички Срби и данас живе на делу овог простора који је обухватала Дерванова Србија.

Међутим, немогуће је тачно рећи када су и одакле Срби стигли на подручје Беле Србије, односно да ли су тамо дошли као део Словена или као део неких других несловенских народа (пре свега иранских Сармата односно Алана). И за саме Словене се не може тачно рећи када су и одакле стигли на просторе који се сматрају њиховом прапостојбином, иако их новија археолошка истраживања везују за низ археолошких култура које су се смењивале на подручју средње и источне Европе. Чињеница да порекло Срба није тачно утврђено је отворила простор за појаву различитих теорија о овом питању у домаћој и страној историјској науци и паранауци (Видети: Теорије о пореклу Срба). У делу литературе се најстарије порекло Срба везује за простор античке Сарматије, где антички аутори помињу племе Серби (видети: Иранска теорија о пореклу Срба).

По Дубровчанину, Мавру Орбинију у његовом капиталном историографском делу, на једном месту доводе се у везу "Руси" и Срби. Ти Руси Словени који су настањивали земљу звану Сарматија, населили су се ту, након одласка Словена Сораба (Срба) у Лужицу и Мезију. Руси из Сарматије су (по аутору Јохану Авентинусу) за време римског цара Вителија продрли преко Дунава у Римско царство. Након што су сасекли две римске чете, спустили су се у Мезију, где су убили конзула и управитеља њеног Агрипу. У то време - у 1. веку нове ере, (по аутору Миху Солуњанину) настанише се у илирској Мезији и добише име Рашани (Срби). Ти Руси су се удружили са Готима, и заједно (под именом Готи) у војном походу разорили Европу.[54]

Руски археолог-слависта Валентин Васиљевич Седов сматра да археолошка грађа не потврђује мишљење да се Бела Србија налазила на западно-словенским просторима. Према овом аутору, Срби потичу са северног приобаља Црног мора везаних за тамошњу Трипољску културу, а на Балкан су се преселили у масовном миграционом таласу ка средњем Подунављу, у време најезде Авара.[55]

Модерна српска нација етно-лингвистички спада у групу јужнословенских народа. Резултати одређених генетских и антрополошких истраживања показују да су Срби по свом генетском пореклу повезани и са балканским староседеоцима, доба винчанске културе. Међутим, с обзиром да се Y-ДНК хаплогрупа I, коју данас налазимо као најзаступљенију код Срба, везује и за балканске староседеоце и за један део Словена, не може се са сигурношћу рећи да ли су они Срби који имају ову хаплогрупу по директној мушкој линији потомци балканских староседелаца који су се касније пословенили или потомци Словена који су се населили на Балкан. Генерално, одређени степен генетског порекла од старих народа није карактеристичан само за Србе већ и за остале народе у Европи (староримски филозоф Сенека - Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накалемљено. Једни су одлазили, а други долазили).

Средњи век

Раносредњовековна историја Срба је због оскудице писаних извора позната само оквирно.

За период од досељавања до формирања феудалних држава главни извор је Константин Порфирогенит. По његовој причи, за време владавине византијског цара Ираклија (610—641) власт над Белим Србима је припала двојици браће, од којих је један из непознатог разлога напустио своју очевину и упутио се у Византију. За собом је, како Порфирогенит каже, повео „половину народа“. Цар Ираклије их је населио у околини Солуна, у крају који ће се од тада по њима звати Србица (данас Сервија, округ Кожани).[b] После неког времена их је обузела носталгија за старим завичајем, па им је цар дао дозволу за повратак. Међутим, тек што су прешли Дунав, предомислили су се и поново затражили земљу за насељавање. Овај пут им је цар доделио области опустошене у најезди Авара, у Порфирогенитово време (средина 10. века) познате као Србија, Паганија, Захумље, Травунија и Конавле.[57]

Срби и остали Јужни Словени су у новој постојбини на Балкану затекли романизовано становништво.[58] Оно је у почетку, услед страха,[c] избегавало сусрет са придошлицама. Међутим, односи су временом отоплили, па је дошло до трговачке и културне размене, а негде и до мешања и симбиозе.[d] Вероватно као резултат тога у српски језик су доспеле неке речи из вулгарног латинитета као нпр: босиљак (basilicum), броћ (bractea), врт (hortus), врч (urceus), Грк (Graecus) гуња/дуња (cydoneus), јегуља (anguilla), кимак (cimex), кип (cippus), конопац (canapus), копун (cappo, акуз. capponem), креста (crista), купус (composita), ловор (laurus), лоћика (lactuca), мазга (muscus), мрамор (marmor), осел (asellarius), ошљар, папар (piper), паун (pavo, акуз. pavonem), рака (arca), рачун (ratio, акуз. rationem), ротква (radix, акуз. radicem), русаље (rosalia), сапун (sapo, акуз. saponem), сумпор (sulphur), уље (oleum), цер (cerrus) идр.[59] Романизовано становништво се негде стопило са Словенима пре, а негде касније. Најдуже се одржало у приморским крајевима. Успомену на њих чувају топоними: Скадар (Scodra), Леш (Lisus), Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Rhizon), Стон (Stagnum), Медун (Metheon), Свач (Saucium), Сард (Sarda), Дриваст (Drivastum); ороними: Дурмитор (dormire), Виситор (од глагола videre, vidi, visum), Леотар (од leo, лав); хидроними: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим (Drino, Dirnius), Цетина (Cnetona) итд.[60]

Порфирогенит у свом спису пише да су Срби још за време Ираклија примили хришћанство и то преко свештеника из Рима.[61] То се донекле може и разумети с обзиром да је Византија могла тада деловати на Србе само преко приморских градова на Јадрану у којима је богослужбени језик био латински.[62][e] Срби су вероватно осетили и утицај Методијеве панонско-сремске архиепископије и Климентове величке епископије који се огледао у ширењу словенске писмености и словенског богослужења.[64] Међутим, поставља се питање у којој је мери хришћанство захватило Србе у 9. веку. Наиме, из каснијих сведочанстава се види да је мисионарски рад редовно био праћен великим тешкоћама.[65] Тек је свети Сава успео да учврсти хришћанство међу Србима и да се избори за самосталну српску цркву.

Осим поменутог „Списа о народима“, Срби се помињу, додуше кратко, и у Аналима франачког краљевства, латинском спису из 9. века, и то као народ који је обухватао велики део некадашње римске провинције Далмације.[66] Византинци су називали Србе и Трибалима.[67] Почетком 15. вијека на саборима који су одржани у Костанци, српски цареви се називају и владарима Трибалије.

Serb lands in the 9th century
Српске кнежевине у 9. веку
Konstantin Bodin
Константин Бодин, краљ Дукље
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija
Српски цар Душан; фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године

Срби су на Балкану, током раног средњег века, формирали неколико кнежевина. Поред саме Кнежевине Србије, у јадранском приморју су формиране српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија. У 9. веку Србија се на југу, дуж Динарида, граничила с Паганијом (од Цетине до Неретве), Захумљем (од Неретве до Дубровника), Травунијом (од Дубровника до Боке Которске) и Дукљом (од Боке Которске до Бојане).[68] За становнике Паганије, Захумља и Травуније Порфирогенит изричито каже да су Срби. Мада то не каже и за Дукљане, нема сумње да су и они Срби.[69] Могуће је да су код Срба у употреби била два имена, једно опште — „као ознака потомака првих досељеника на Балкан, представника нове, шире етносоцијалне заједнице„ — а друго обласно, али није искључено да је Србима претходио један старији слој Словена, који се на Балкан доселио у време аварско-словенске најезде крајем 6. и почетком 7. века.[70] У сваком случају, у 11. веку обласна имена (као нпр. Дукљанин) све се ређе појављују у писаним изворима (углавном византијским), али се зато за ове просторе све чешће везује етноним „Срби“.[71] Тако се код Кекавмена из 11. века на једном месту кнез Дукље Стефан Војислав (1034—1050) назива „Дукљанин“, а на другом „Травуњанин Србин“. Може бити да „Кекавмен... није сматрао довољним да назове дукљанског и травуњанског владара само по имену његових поседа, него је увидео потребу за објашњењем [његових обласних имена - прим. прев.] уз помоћ општијег и распрострањенијег етнонима (‘Србин’)“. Слично стоје ствари и код Скилице, такође из 11. века, који пише да се против цара побунила „Србија“ (тј. Дукља) и да је „архонт Срба“, Стефан Војислав, побегавши из цариградског заточеништва, „заузео земљу Срба“. Идентичне термине Скилица употребљава када говори о Војиславовом претходнику Јовану Владимиру, за кога каже да је владао „Трималијом и оближњим областима Србије“.[72]

У 11. веку, Дукља је постала краљевина, која је објединила све српске земље. Од српске краљевине се одвојила засебна Бановина Босна. Касније је Дукља припојена Рашкој, која 1217. године такође постаје краљевина. Поред назива Рашка, за ову државу се у литератури употребљава и назив Србија. Крајем 13. и почетком 14. века, у Подунављу и Посавини је постојала још једна српска краљевина под влашћу Стефана Драгутина и његовог сина Стефана Владислава II. Ова држава се код архиепископа Данила II (Животи краљева и архиепископа српских) помиње као сремска земља (срѣмьска землѩ), држава сремске земље и сремска држава.[73] Анонимни путописац који је 1308. године путовао кроз српске земље зове је Краљевином Србијом (лат. Regnum Servie).[74] Млађи савременици краља Драгутина и каснији историчари познају је као „Земљу краља Стефана“ (итал. terra del Re Stefano).[75] Према Анонимовом Опису источне Европе из 1308. године, Драгутинова област (Servia) обухватала је Босну, Мачву и Марку (вероватно крајеви Кучева и Браничева) а названа је „по приликама у којима се налази народ, јер су скоро сви у ропском положају“.[76]

Године 1345. српска краљевина прераста у Српско царство, које се након 1371. године распада. Још за време постојања Српског царства, на његовом подручју су се искристалисале области под влашћу локалних господара, који ће након распада Српског царства постати самостални. Државе које су настале распадом Српског царства биле су Царство Симеона-Синише, Моравска Србија, Зета, Земља Бранковића, Земља Војиновића, Држава краља Марка и Држава Дејановића. Бановина Босна 1377. године постаје краљевина.

Од краја 14. века, српске земље постепено освајају османски Турци. Моравска Србија почетком 15. века прераста у Српску деспотовину, коју заузимају Турци 1459. године. Слабљењем централне власти у Краљевини Босни, на њеном подручју се у 15. веку формирају војводство Сандаља Хранића, кнежевина Павла Раденовића и Војводство Светог Саве (Херцеговина). До краја 15. века, све ове земље заузели су Турци, закључно са Зетом, која се одржала све до 1499. године.

Нови век

Након освајања српских држава, Турци су се окренули освајању Краљевине Угарске, у коју се део Срба склонио пред турском најездом. У време турско-угарских сукоба у 16. веку, Срби предвођени самозваним царем Јованом Ненадом (1526—1527) и војводом Радославом Челником (1527—1530) су на подручју Панонске низије покушали да обнове српску државу. Ови покушаји били су краткотрајни, а након турског освајања великог дела Угарске, највећи део српског народа нашао се под турском влашћу. У недостатку сопствених државних установа, Срби су свој идентитет везали за православну цркву, оличену у Пећкој патријаршији. Између 16. и 18. века, у српским земљама је избио низ устанака против турских власти, од којих је најзначајнији био Банатски устанак из 1594. године. Српско име је код Турака било омрзнуто, толико да се говорило: "Име Србин значило је не само бунтовник, него демон турства. Томе је допринело и само име 'Срб-Србин', врло слично турској 'сербез' (слободан)."[77]

Од краја 17. века, око контроле над српским земљама сукобљавају се Османско царство и Хабзбуршка монархија. Граница између ових држава се до краја 18. века усталила на Дунаву и Сави. Током хабзбуршке власти, формиран је низ хабзбуршких административних области које су настањивали Срби: Војна крајина (постојала до 1882), Краљевина Славонија (1699—1868), Краљевина Србија (1718—1739), Краљевина Босна (1718—1739), Тамишки Банат (1718—1778), Српска Војводина (1848—1849), Војводство Србија и Тамишки Банат (1849—1860) и Босна и Херцеговина (1878—1918). Незадовољан укидањем једног дела Војне крајине, део Срба се иселио из Хабзбуршке монархије у Руску империју, где су за њих формиране засебне области: Нова Србија (1752—1764) и Славеносрбија (1753—1764).

South slavic vojv map sr

Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Banatul la 1743

Српска насеља у Банату 1743. године

Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816
Карађорђе Петровић, вожд Првог српског устанка

У српским земљама које су остале под турском влашћу наставио се отпор српског народа према таквом државно-политичком стању. Године 1788. јужно од Саве и Дунава формирана је краткотрајна Кочина крајина, да би, потом, избијањем Првог српског устанка 1804. године била формирана Карађорђева Србија, а потом, након Другог српског устанка, Кнежевина Србија, која је имала аутономију у оквиру Османског царства. Крајем 17. века, директне османске власти ослободила се и Црна Гора, а и Срби муслимани из Босне су покушали да се ослободе османске власти, формиравши фактички самосталну Босну (1831—1832). Потпуна независност Србије и Црне Горе призната је 1878. године. Србија је 1882. године проглашена краљевином, док је проглашење Краљевине Црне Горе уследило 1910. године. Србија и Црна Гора су у Балканским ратовима 1912—1913. године прошириле своју територију, а у овом периоду потпуно престаје османска власт у српским земљама. Током Првог светског рата, Србију и Црну Гору су окупирале војне снаге Централних сила.

Покушај аустроугарских власти да на место својих војноспособних људи у окупационој управи у Србији доведе своје грађане Србе није успео, јер Срби нису пристајали да буду окупатори својим сународницима.[78]

Сем што су чиниле злочине над затеченим становништвом у Гувернману „Србија“, аустроугарске окупационе власти су га и интернирале. Срби су интернирани што појединачно, што групно, што масовно, али се у науци обично говори о четири главна таласа:[79]

  • Први талас је уследио непосредно по уласку аустроугарске војске у Србију (крајем 1915). Тада је интернирано око 20 — 25 хиљада људи.
  • Други талас је уследио после укључивања Румуније у рат на страни савезника (крај лета и почетак јесени 1916). Тада је била издата наредба да се похватају не само сви војноспособни мушкарци од 17 до 50 година и бивши војници који су избегли заробљеништво и интернацију, него и сви политички сумњиви без обзира на пол, старост и пребивалиште. Процењује се да је до краја септембра било похватано и интернирано у логоре ван Србије око 8.500 људи, а до почетка новембра 16.500 лица.
  • Трећи талас је уследио после Топличког устанка (у пролеће 1917). Тада су интерниране све комите које су се предале окупационим властима, као и сви они за које се сумњало да су им помагали.
  • Четврти талас је започет пробојем Солунског фронта у јесен 1918. године, али је био најслабији.

Савремено доба

Поразом Централних сила у рату 1918. године, Србија и Црна Гора су ослобођене окупације. У процесу југословенског уједињења, Србији се присаједињују Црна Гора и Војводина, а потом се тако проширена Србија уједињује са новоформираном Државом Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније названо Југославијом. Срби су своју државност унели у нову југословенску државу, у чијим границама се нашла огромна већина српског народа.

До окончања Првог светског рата Срби су имали шест посебних црквених организација:[80]

  • Београдску митрополију у Краљевини Србији, са пет епархија
  • Карловачку митрополију, са седам епархија
  • Црногорско-приморску митрополију, са три епархије
  • Српску цркву у Босни и Херцеговини, са четири епархије
  • Далматинску црквену област, са две епархије
  • Црквену област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија

Будући да су стварањем Краљевине СХС разбијене баријере које су вековима раздвајале српске црквене општине једне од других, на дневни ред се поставило питање васпостављања јединствене СПЦ. Краљевина СХС је, после дугих преговора које је водила са Васељенском патријаршијом, успела да се избори за признање СПЦ, тако да је 12. септембра 1920. године, на Архијерејском сабору одржаном у Саборној цркви у Сремским Карловцима донета одлука о васпостављању Српске патријаршије.[81]

У процесу решавања хрватског питања у Југославији, формирана је 1939. године Бановина Хрватска. У њеном саставу су се, поред срезова са хрватском већином, нашли и неки срезови са српском већином.

Fascist genocide in yugoslavia-sr
Мапа подручја на територији окупиране Југославије на којем су окупатори и њихови квислинзи (пре свега усташе и балисти) починили геноцид над Србима и припадницима других народа у току Другог светског рата
SFRJSrbi1981
Удео Срба у СФРЈ по насељима 1981. године

Окупацијом и поделом Југославије од стране Сила Осовине 1941. године, Срби су као народ дошли у веома тежак положај. Иако су окупатори формално омогућили постојање неког облика српске државности у виду Недићеве Србије и Црне Горе, ове земље су се фактички нашле под влашћу окупационих режима, који су угњетавали српски народ и над њим чинили геноцид. Велики делови окупиране Југославије ушли су у састав такозване Независне Државе Хрватске (НДХ), којој су, поред већински српских срезова Бановине Хрватске били додати цела Босна и Херцеговина и цео Срем. Срби у НДХ су се нашли изложени прогону, протеривању, насилном покрштавању и геноциду. Геноцид над Србима су такође чинили и мађарски, албански и бугарски окупатори, који су окупирали пограничне делове Југославије.

Након војног пораза Сила Осовине и завршетка окупације, Југославија је обновљена, али као социјалистичка федерација састављена од 6 република. Подручја настањена Србима су административним границама била подељена између 5 од ових 6 република. Поред тога, проглашена су три нова југословенска народа (Црногорци, Муслимани, Македонци), у чији су састав ушли делови српског народа. Иако су након Другог светског рата Срби у Босни и Херцеговини били најбројнији народ, од пописа 1971. године су у овој републици најбројнији били Муслимани. У Србији су формиране две аутономне покрајине, Војводина и Косово и Метохија, а овом другом су углавном управљали Албанци. Срби су били признати као конститутивни народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, али су се многи припадници српског народа из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије селили у Ужу Србију и Војводину. Ове миграције су имале делом економски, а делом национални карактер.

У време распада Југославије почетком 1990-их, Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су формирали неколико српских аутономних области, чијим уједињавањем су створене две републике — Република Српска Крајина и Република Српска. Ове српске државе формиране су као одговор на политику издвајања Хрватске и Босне и Херцеговине из Југославије. На крају рата у Хрватској 1995. године, Република Српска Крајина је војно поражена од стране Хрватске војске, а Срби са тих простора су већином протерани. Исте године, Дејтонски споразум је окончао рат у БиХ и признао Републику Српску као један од два ентитета у саставу БиХ. Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, Косово и Метохију су заузеле трупе НАТО пакта, а један део Срба је напустио те просторе. 2006. године Србија и Црна Гора раскидају своју државну заједницу и постају независне државе, а 2008. године се на територији Косова и Метохије проглашава независна Република Косово, коју Србија није признала.

Језик

Shtokavian subdialects1988-sr
Штокавски подијалекти

Срби говоре српским језиком, који припада словенској групи индоевропске породице језика. Он има доминантно место у окружењу, како Јохан Аделунг (1806) примећује: сви језици на југу Европе су "под српском капом" (српским језиком)- деривати су заједничког језика и од њега постали.[49] Српски језик је службени језик Србије и један од три службена језика Босне и Херцеговине (уз бошњачки и хрватски; сва три језика су готово истоветна). Такође је, уз албански, један од два службена језика самопроглашене Републике Косово, коју Србија не признаје. У Црној Гори је српски главни говорни језик, иако нема службени статус на нивоу државе (службени језик у Црној Гори је црногорски, који је такође истоветан српском језику).

Стандардни српски језик базиран је на штокавским јужнословенским говорима, а подељен је на два главна наречја — екавско и ијекавско. Екавско говорно подручје је даље подељено на неколико дијалеката: шумадијско-војвођански, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Ијекавско говорно подручје је подељено на источнохерцеговачки, источнобосански и зетско-јужносанџачки дијалекат. Поред тога, постоје и икавски и славонски говори, који су заступљени код популација које су у прошлости у делу литературе означаване као Срби католици. У контакту са ромским језиком, на бази српског је настао ромско-српски језик, којим говори део ромске популације у Србији.

Религија

Cathedral of Saint Sava, Belgrade
Храм Светог Саве у Београду, највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету

Већина Срба су верници Српске православне цркве, а крсна слава, односно дан када се обележава светац заштитник породице једно је од најважнијих националних обележја.[82] Поред тога, међу Србима има и протестаната, атеиста и агностика, а у мањој мери и муслимана и католика. Број Срба муслимана и Срба католика је у прошлости био већи, али се припадници ових вероисповести српског порекла данас по националности углавном изјашњавају као Бошњаци и Хрвати. Међу православним Србима има како истинских верника, тако и оних који на религију више гледају као на део своје породичне традиције, него као на систем вредности по којем живе.

Српска православна црква је присутна како на традиционалним српским етничким просторима, тако и у српској дијаспори. Поред Срба, део верника Српске православне цркве чине и припадници других етничких група — Црногорци, Роми, Власи, Македонци итд.

Популација

SerbsInBalkans
Подручја која настањују Срби

Највећи број Срба живи у Србији (5.900.000). Други већи део Срба живи у Босни и Херцеговини (1.300.000), где представљају конститутивни народ (Срби су највише сконцентрисани у Републици Српској, једном од два ентитета у БиХ). Значајан број Срба живи и у Црној Гори (178.000) и Хрватској (186.000). Мањи број Срба такође живи у Републици Македонији, Словенији, Румунији, Албанији, Мађарској и Бугарској.

Велики број Срба живи у дијаспори (туђини), првенствено у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, САД, Француској, Шведској, Турској, Аргентини, Канади и Аустралији.

Према Републичком заводу за статистику и попису који је урадила та институција 2011. године, највеће урбане популације Срба у Србији налазе се у Београду (1.417.187), Новом Саду (269.117), Нишу (243.381) и Крагујевцу (172.052).

У иностранству се највећа српска популација може наћи у северној Америци (Чикаго и делови Илиноиса, заједно са Торонтом и јужним Онтариом).

Срби чине око две трећине популације Србије, односно око 6,3 милиона становника. Још 2,2 милиона Срба живи у околним државама Балкана. Број Срба у туђини (дијаспори) је непознат, али се претпоставља да их има негде између 4 и 5 милиона, укључујући и људе српског порекла. Укупан број Срба се креће од 12 до 13 милиона, што зависи и од броја људи у дијаспори.

Srbija - Udeo Srba po opstinama 2011 1

Удео Срба у Србији по општинама 2011. године

BiH - Udeo Srba po opstinama 2013

Удео Срба у Босни и Херцеговини по општинама 2013. године

CG - US N 2003

Удео Срба у Црној Гори по насељима 2003. године

Croatia-Ethnic-2011

Етничка карта Хрватске по општинама 2011. године

Makedonija - Udeo Srba po naseljima 2002

Удео Срба у Македонији по насељима 2002. године

Sarbi Romania (2002)

Удео Срба у Румунији по општинама 2002. године

Види још

Напомене

  1. ^ Порфирогенит користи облике Σέρωλος (Сервлос) и Σέρβλοι (Сервлои) који одговарају облицима Срьблинь/Срьбьль и Срьблѥмь из каснијих српских извора.[52]
  2. ^ За Србе се могу везати и топоними Сервохори (Σερβοχωρι) и Серви (Σερβη) који се налазе на 38 односно 44 km од Сервије, као и село Срб у Лици и Гордосервон у Битинији.[56]
  3. ^ Наиме, досељавање Словена на Балкан било је праћено разарањем Сингидунума (Београд), Виминацијума (Костолац), Наисуса (Ниш) и Сердике (Софија), Еноне (Нин), Скардоне (Скрадин), Салоне (Солин), Нароне (Вид код Метковића), Делминијума (Дувно), Епидавра (Цавтат), Ризинијума (Рисан) и Доклеје (код Подгорице)
  4. ^ Типичан пример за симбиозу је Дубровник, који је настао спајањем романског насеља Рагуза и словенског насеља Дубрава.
  5. ^ Тибор Живковић је упоредном анализом списа „О народима“ и „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“ уочио низ сличности у њиховом излагању, између осталог и у оним деловима где се говори о покрштавању Срба и Хрвата односно Бавараца и Карантанца. То га је упутило на закључак да је Порфирогенитова прича о покрштавању Срба заснована на неком изгубљеном извору (тзв. спис „О покрштавању Хрвата и Срба“) чији аутор је, следећи образац излагања списа „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“, измислио да су Срби примили хришћанство од римских свештеника.[63]

Референце

  1. ^ rs.one.un.org Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 18, 2012) (на језику: енглески)Архивирано из оригинала на дан 05. 12. 2013
  2. ^ Попис становништва из 2011. године, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ COMMUNITY PROFILE: SERB COMMUNITY ecmikosovo.org (на језику: енглески)
  4. ^ „1996 population census in Bosnia and Herzegovina”.
  5. ^ „CIA - The World Factbook - Bosnia and Herzegovina”.
  6. ^ American FactFinder - Results
  7. 7,0 7,1 „2011 National Household Survey: Data tables”. 2.statcan.gc.ca. Приступљено 17. 4. 2014.
  8. ^ „Srbi u Nemačkoj | Srbi u Njemačkoj | Zentralrat der Serben in Deutschland”. zentralrat-der-serben.de. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2015. Приступљено 30. 8. 2015.
  9. ^ „Vesti online - Srpski informativni portal”. vesti-online.com. Архивирано из оригинала на датум 08. 12. 2015. Приступљено 30. 8. 2015.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 Baird, Theodore E. = Amanda Klekowski von Koppenfels (јун 2011). „The Serbian Diaspora and Youth: Cross-Border Ties and Opportunities for Development” (PDF). University of Kent at Brussels: 5. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 10. 2012. Текст „author2” игнорисан (помоћ)
  11. ^ Serben-Demo eskaliert in Wien, Приступљено 25. 4. 2013.
  12. ^ „The People of Australia – Statistics from the 2011 Census” (PDF). Department of Immigration and Border Protection. 2014: 59. ISBN 978-1-920996-23-9. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 7. 2014. Приступљено 20. 5. 2017. »Ancestry«
  13. ^ „Erstmals über eine Million EU- und EFTA Angehörige in der Schweiz”. Neue Zürcher Zeitung. 14. 10. 2008.
  14. ^ STANOVNIŠTVO PREMA NARODNOSTI – DETALJNA KLASIFIKACIJA – POPIS 2011., Приступљено 25. 4. 2013.
  15. ^ (Завод за статистику Црне Горе), Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ^ Ministère des Affaires étrangères: title=Présentation de la République de Serbie, Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Nordstrom. стр. 353. (Serbia and Iran as top two countries in terms of immigration beside "Other Nordic Countries", based on Nordic Council of Ministers Yearbook of Nordic Statistics, 1996, 46—47)
  18. ^ Српски Савет велике Британије: [1], Приступљено 25. 4. 2013.
  19. ^ http://www.gks.ru/free_doc/new_site/perepis2010/croc/Documents/Vol4/pub-04-01.pdf
  20. ^ Serbian | Ethnologue
  21. ^ http://www.iom.hu/PDF/migration_profiles2008/Serbia_Profile2008.pdf
  22. ^ Population by ethnic affiliation, Slovenia, Census 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 and 2002
  23. ^ Државен завод за статистика: Попис на населението, домаќинствата и становите во Република Македонија, 2002: Дефинитивни податоци (PDF)
  24. ^ ALBANIJA ETNIČKI ČISTI SRBE: Iščezlo 100.000 ljudi pokrštavanjem, kao što su to radile ustaše u NDH! | Telegraf – Najnovije vesti
  25. ^ Из удаљене Аргентине novinar.de
  26. ^ „Tab11. Populaţia stabilă după etnie şi limba maternă, pe categorii de localităţi”. Rezultate definitive_RPL_2011. Institutul Naţional de Statistică. 2011. Приступљено 17. 4. 2014.
  27. ^ Суседи броје Србе novosti.rs
  28. ^ „Srpska Dijaspora”. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2014. Приступљено 16. 1. 2015. Текст „ Susedne zemlje ” игнорисан (помоћ); Текст „ Srba u Mađarskoj tri puta više ” игнорисан (помоћ)
  29. ^ Minifacts about Norway 2012, Приступљено 25. 4. 2013.
  30. ^ „Statistiques - 01.06.2008”. Government of Luxembourg.
  31. ^ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ СА СРБИМА У БРАТИСЛАВИ
  32. ^ Анри Барби: "Са српском војском", Горњи Милановац 1986. године
  33. ^ Славка Драшковић: Многа питања Срба у Црној Гори нерешена
  34. ^ Свети владика Николај: "Српски народ као Теодул", Шабац-Ваљево-Београд 2006. године
  35. 35,0 35,1 The Spread of the Slaves, by Henry Hoyle Howorth, Journal of the Anthropological Institute, 1878
  36. ^ Our forefathers, Google Book
  37. ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016. стр. 158.
  38. ^ Istorija Srba, ch. 5: "Slovenska plemena i njihova kultura"
  39. ^ Ћирковић 2004, стр. 13.
  40. ^ De Administrando Imperio
  41. ^ Vasmer 1955, стр. 611—12.
  42. ^ Мутавџић 2008, стр. 297-302.
  43. 43,0 43,1 43,2 „Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage”. Eupedia. Приступљено 1. 7. 2018.
  44. ^ American Journal of Physical Anthropology 142:380–390 (2010)
  45. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2018. Приступљено 23. 4. 2018.
  46. ^ Hay, Maciamo. „Haplogroup I2 (Y-DNA)”. Eupedia. Приступљено 1. 7. 2018.
  47. 47,0 47,1 „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2018. Приступљено 23. 4. 2018.
  48. ^ VTS 01 1 - YouTube
  49. 49,0 49,1 Милорад Екмечић: "Дуго кретање између орања и клања", Београд 2017.
  50. ^ Живковић 2013, стр. 3.
  51. ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", интегрални текст, Београд 2016.
  52. 52,0 52,1 Живковић 2013, стр. 95.
  53. ^ Живковић 2013, стр. 96.
  54. ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016. стр. 176.
  55. ^ Sedov 2013, стр. 459.
  56. ^ Ћирковић 1981, стр. 144; Живковић 2013, стр. 97–98.
  57. ^ Sedov.
  58. ^ Ковачевић 1967, стр. 307–11; [[#CITEREF|]].
  59. ^ Будимир & Флашар 1963, стр. 3–4; Ивић 1998, стр. 9–10.
  60. ^ Ковачевић 1967, стр. 310–11; [[#CITEREF|]].
  61. ^ Ферјанчић 1959, стр. 48–49; Живковић 2013, стр. 103.
  62. ^ Ћирковић 1981, стр. 152.
  63. ^ Живковић 2013, стр. 103–107.
  64. ^ Ћирковић 1981, стр. 152–53.
  65. ^ Ћирковић 1981, стр. 153.
  66. ^ Ћирковић 1981, стр. 147; Sedov 2013, стр. 460–61.
  67. ^ Први сукоби Срба и Турака - Политикин забавник Архивирано на сајту Wayback Machine (април 26, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  68. ^ Јиречек 1981, стр. 67; Ћирковић 1981, стр. 145; Ћирковић 1995, стр. 15; Живковић 2013, стр. 115–126.
  69. ^ Ферјанчић 1959, стр. 63–64; [[#CITEREF|]].
  70. ^ Наумов 1982, стр. 190; Sedov 2013, стр. 461; Ћирковић 1995, стр. 15.
  71. ^ Наумов 1982, стр. 190–91.
  72. ^ Ферлуга 1966, стр. 117, 156—162, 210—13; Наумов 1982, стр. 191.
  73. ^ Благојевић 1999, стр. 167; Благојевић & Медаковић 2000, стр. 169; Благојевић 2004, стр. 81.
  74. ^ Живковић, Петровић & Узелац 2013, стр. 122.
  75. ^ Ћирковић 2004, стр. 106; Ћирковић 2008, стр. 6, 11.
  76. ^ Живковић, Петровић & Узелац 2013, стр. 122, 163—64, 175.
  77. ^ М. Р. С.: "Срби и Бугари, у прошлости и садашњости", Београд 1913. године
  78. ^ Крестић 2013, стр. 484.
  79. ^ Митровић 1983, стр. 156—58.
  80. ^ Глигоријевић 1997, стр. 7.
  81. ^ Глигоријевић 1997, стр. 10–12.
  82. ^ "Источник", Сарајево 30. јун 1904. године

Извори

Литература

Банат

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (76.511 становника по попису из 2011. године).

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Куманово

Куманово (мкд. Куманово, алб. Kumanovë или Kumanova) је трећи по величини град у Северној Македонији, после Скопља и Битоља. То је и седиште истоимене општине Куманово, као и главно градско насеље Североисточне области у оквиру државе. Налази се у североисточном делу Северне Македоније на надморској висини од 333 метра. Кроз њега протичу реке Липковска река, Којнарска река и Кумановска Река.

Куманово има велики значај за српску заједницу у Северној Македонији, пошто Срби чине значајну мањину у насељу. Куманово је такође везано за важне тренутке српске историје, посебно у вези Првог балканског рата (споменик на Зебрњаку).

Муслимани (народ)

Муслимани су јужнословенски народ, признат као такав од 1971. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. У оквиру СФРЈ, Муслимани су претежно живели у СР Босни и Херцеговини, у којој су били најбројнији народ (према попису из 1991. године било их је око 1.905.274 или 43,65%). У време постојања Југославије, Муслимани су говорили српскохрватским језиком, а пре признања њихове народности 1971. године, изјашњавали су се као припадници других народа у СФРЈ (најчешће као Срби или Хрвати, односно Југословени), док је појам муслиман био само одредница за верску припадност. Потомци су Јужних Словена (углавном Срба) који су својевољно или под притиском прешли у ислам за време османске власти.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Општине Црне Горе

Списак јединица локалне самоуправе у Црној Гори:

Главни град Подгорица

Градска општина Голубовци

Пријестоница Цетиње

Општина Андријевица

Општина Бар

Општина Беране

Општина Бијело Поље

Општина Будва

Општина Гусиње

Општина Даниловград

Општина Жабљак

Општина Колашин

Општина Котор

Општина Мојковац

Општина Никшић

Општина Петњица

Општина Плав

Општина Плужине

Општина Пљевља

Општина Рожаје

Општина Тиват

Општина Тузи

Општина Улцињ

Општина Херцег Нови

Општина Шавник

Попис становништва 2011. у Црној Гори

Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Црној Гори је обављен од 1. до 15. априла 2011. године у складу са међународним препорукама, а у циљу утврђивања статистичких података о становништву, домаћинствима и становима у „критичном моменту пописа“ 31. марта 2011. године у 24:00 часова. Ово је први попис на територији Црне Горе од поновног стицања независности 2006. године. Први резултати пописа су показали да Црна Гора има 625.266 становника и 194.795 домаћинстава. Коначни резултати су показали да је у Црној Гори било 620.029 становника. На претходном попису је било 620.145 становника и 17.947 интерно ресељених лица која нису укључена у стално становништво, па је новим пописом установљен пад броја становника за 18.063.

Припрему и спровођење овог пописа пратиле су бројне контроверзе које су се односиле на права и положај српског народа у Црној Гори.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Република Српска Крајина

Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је краткотрајна држава у југоисточној Европи, међународно непризната. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју сљедећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.

Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 km².

Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске 1998. године.

Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.

Сима Ћирковић

Сима Ћирковић (Осијек, 29. јануар 1929 — Београд, 14. новембар 2009), је био српски историчар и академик Српске академије наука и уметности.

Био је један од највећих познавалаца српског средњег века. Објавио је велики број радова и монографија од којих су најзначајније Историја средњовековне босанске државе и Срби у средњем веку.

Скопље

Скопље (мкд. Скопје [ˈskɔpjɛ]) јесте главни и највећи град Северне Македоније. Град је политичко, културно, привредно и академско средиште земље.

Скопље има веома значајан географски положај; лежи на обалама Вардара ниже његових става с Треском и Лепенцем, у сјеверозападном крају плодног и пространог Скопског поља, а има богато залеђе и у околним областима; налази се у средишњој области и у самом језгру Балканског полуострва на главној трансбалканској, моравско-вардарској саобраћајној артерији, с којом се ту укрштају и друге уздужне и попречне комуникације.

Стога је Скопљу од природе одређена улога великог културног, привредног и политичког средишта.Скопље има велики значај за српску заједницу у Северној Македонији (око ⅓ укупног броја Срба у Северној Македонији). Срби чине мањину у граду, која је по степену образовања и градском животу много битније спрам удела у градском становништву.

Славонија

Славонија је историјска и географска област у данашњој Хрватској. Назив области потиче од општег латинског назива за земљу Словена (лат. Sclavonia). Просторни опсег Славоније се током историје мењао у складу са геополиичким променама на ширем подручју између речних токова Саве и Драве. Првобитни просторни опсег Славоније обликован је у време постојања средњовековне Бановине Славоније, из које се развила нововековна Краљевина Славонија. Током 18. века, појам Славоније је постепено сужен на данашњу географску област, која лежи између доњих токова Драве и Саве. Ова област је пољопривредно најразвијенији део данашње Хрватске.

Софија

Софија (буг. София) је главни и највећи град Републике Бугарске и седиште два округа, града Софије и Софијске области. Налази се у западном делу земље, у Софијском пољу које је окружено планинама Витоша на југу, Љулин на западу и Старом планином на северу. Кроз Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа бугарска река Искар протиче источно од града. Град је према попису из 2011. имао 1.291.591 становника који чине 17,5% од укупног броја грађана земље, док је у широј околини живело 1.681.592 људи. Један је од већих градова по броју становника у југоисточној Европи и петнаести највећи град у Европској унији.

Сплит

Сплит (итал. Spalato, лат. Spalatum, грч. Ασπάλαθος (Аспалатос)) је град у Хрватској и административно средиште Сплитско-далматинске жупаније. Сплит је највећи град у Далмацији, други по величини град у Хрватској и значајно је историјско и културно средиште Хрватске. Уврштен је у УНЕСКО-в попис светске баштине.

Срби у Хрватској

Срби у Хрватској су припадници српског народа на простору данашње Републике Хрватске. Према резултатима пописа становништва из 2011. године, на подручју Хрватске је живело 186.633 Срба, што чини 4,36 % од укупног броја становника те државе. Укупан број Срба у Хрватској је смањен за двије трећине у односу на предратни пописа становништва из 1991. године, када их је било 581.663 и када су чинили 12,2 % од укупног броја становника Хрватске. Уставом Хрватске из 1990. године, Хрватски сабор је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској.Најпознатији Србин из Хрватске је научник Никола Тесла.

Темишвар

Темишвар (рум. Timișoara, IPA /timiˈʃo̯ara/ Timisoara.ogg (Тимишоара), мађ. Temesvár, нем. Temeswar) град је у Румунији. Највећи је град Баната, лежи на реци Бегеј и седиште је округа Тамиш. Са 319.279 становника Темишвар је трећи град по величини у Румунији, а такође је познат као и културни, образовни и трговачки центар западне Румуније.Темишвар је и највећи културно-историјски центар Срба у Румунији. Највише српског живља окупљено је управо у Темишвару, где иначе постоје многе културне установе које их зближавају. У Темишвару се налази седиште Епархије темишварске Српске православне цркве, као и Савеза Срба у Румунији, а такође се овде издаје и српски недељник „Наша реч“.

Град се назива и „Малим Бечом“, јер је веома дуго био под Хабзбурговцима, и његово средиште својом архитектуром и амбијентима подсећа на стари део Беча.

Тимиш (округ)

Округ Тимиш (рум. Judeţul Timiș — Округ Тамиш, мађ. Temes megye) је округ у румунском делу историјске покрајине Банат. Седиште Тимишког округа је град Темишвар.

Тимишки округ је део еврорегије Дунав-Караш-Муреш-Тиса.

Трст

Трст (итал. Trieste, словен. Trst, мађ. Trieszt и нем. Triest) је важан град и лука у Италији на обали Јадрана са 208.815 становника, близу границе са Словенијом. Град је средиште истоименог округа Трст и покрајине Фриули-Венеција Ђулија. По архимандриту Николи Дучићу (1868) име града је настало по словенској речи "Трстика" тј. трска, које има у изобиљу тамо, на морској обали.Трст је данас једини град у Италији на источној обали Јадрана, веома близу Словеније и Хрватске. Град је нека врста "италијанске испоставе" за Југоисточну Европу. У Трсту и данас постоји значајна словеначка национална мањина, а у граду постоје живи трагови осталих јужнословенских народа (Срби, Хрвати).

Трст је и једна од најважнијих лука на северној обали Средоземља. Некад је био "царска лука Хабзбурговаца", а данас је најважнија поморска лука за унутаркопнену Аустрију.

Црногорци

Појам Црногорци у српском језику има значење изворног и општег завичајног, односно демонимског назива за све становнике, односно држављане Црне Горе, независно од њихове етничке, језичке, верске или било које друге припадности. У том смислу, Црногорцима се могу називати припадници свих народности које живе у Црној Гори, што се подједнако односи како на црногорске Србе, тако и на етничке Црногорце. Завичајним Црногорцима се такође могу називати сви људи који су родом или пореклом са подручја Црне Горе, независно од њихове етничке, језичке, верске или било које друге припадности. Поред изворног, односно демонимског значења, појам Црногорци је накнадно стекао и додатно, односно посебно етнонимско значење, као назив за етничке Црногорце.

Друге
аутохтоне земље
Исељеништво
Мањине (са саветима
националних мањина
)
Остале мањине
Имиграција
Националне мањине
Са признатим мањинским статусом
Други народи
Без признатог мањинског статуса
Националне мањине
Са признатим мањинским статусом
Други народи
Без признатог мањинског статуса
Западни Словени
Источни Словени
Јужни Словени

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.