Спасовдан

Спасовдан или Вазнесење Христово је хришћански празник, који се слави у 40. дан након Васкрса.

По хришћанском веровању, васкресењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40. дана од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:

Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.

Да би у томе успели Христос им је обећао Духа Утешитеља, и заповедио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренијети Христову веру у свет и тиме људство спасавати у вери - одатле назив Спасовдан. Подигнутих руку Христос је ученике и благословио након чега се почео узносити на небо - Узнесење, тако се, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.

Манастир Рукумија, Манастир Сестрољин, Манастир Доброводица и Манастир Раваница су посвећени Спасовдану. Неким градовима је то крсна слава, нпр. Београд, Бањалука, Источно Ново Сарајево, Невесиње, Чачак.

RabulaGospelsFolio13vAscension
Вазнесење Христово

Спољашње везе

Јаворје (Власотинце)

Јаворје је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. био је 1 становник (према попису из 2002. био је 1 становник).

Назив Јаворје је село добило је према дрвету јавору од кога су прављене гусле, као народни инструмент за музику. Село Јаворје је веома старо насеље, још из средњег века. У овом делу власотиначког краја се копала руда још под Турцима и тако су се досељивали рудари и ту се настанили са својим породицама.

Битка код Дренова

Битка код Дренова десила се на Спасовдан (9. јун) 1907. године у селу Дреново, код Велеса, Македонија (тада Османско царство).

Митар Шешљија, управитељ српских школа велешке области је на Ускрс 31. марта 1907. писмено обавестио надлежне војводе Јована Бабунског и Василија Трбића о одлуци донетој на састанку Скопског одбора коме је присуствовао и генерални конзул Живојин Балугџић. У одлуци је захтевао да српске прековардарске чете што пре избију на Вардар, успоставе везу са Рудником, а тиме и источним Повардарјем.

Најповољнији пут за извршење овога задатка водио је према бугарском селу Дреново, које је било окружено арнаутским (албанским) селима Дејковац, Горње и Доње Јаболчиште и турским селом Горње Врановце. У тако заклоњено Дреново склониле су се бугарске војводе Дачо из Бистрице и Стеван Димитров - Вардарац из Градског, обојица са по осам комита. Њихова намера је била да у Дренову дочекају сеоску славу Спасовдан и избегну освету српских чета за претходно извршене злочине. Нарочито се по злу прославио Стеван Димитров - Вардарац, који је попут друмског разбојника пљачкао и премлаћивао Србе из Азота. Поред тога његова чета је убила двојицу Срба, једног на путу за Богомилу, а другог у капиновској воденици. Такође су покушали да на путу за Теово убију српског свештеника Игњата Поповића.

За напад на Дреново, поред своје Трбићеве чете, Бабунски је ангажовао и сеоске четнике из Богомиле и Теова, што је укупно чинило 40 људи. Ради несметаног проласка кроз арнаутска села, четници су се преобукли у арнаутску одећу, коју су добили из Кичева. Такође, одлучили су се да Дреново нападну дању, пошто бугараши тада нису постављали страже. У поподневним часовима 9. јуна ушли су у село. Дреновчани, мислећи да пред собом имају Арнауте нису вадили оружје. Кад су српске чете сазнале у којој кући се крију комите кућу су опколили и напали из околних кућа. Уследила је обострана пуцњава. Неки четници су успели да се попну на кров и кућу запале. Бугари су се под заштитом дима пребацили у другу кућу и борба је настављена. Пошто је и друга кућа запаљена и пламтеће таванске греде почеле да падају на њих комите су се одлучиле да се, после четворостане борбе, пробију јуришем. У овом покушају су сви побијени, осим двојице који су се предали и који су касније убијени као саучесници у убиствима у капиновској воденици и на богомилском путу.

Срби су у овој борби имали само једног рањеног - Трбићев четник Донче из Ораов-Дола. Из ове борбе проистекла је четничка химна "Спремте се, Спремте", која се са нешто измењеним текстом певала и у Другом светском рату.

Бојишина

Бојишина је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 185 становника. Бојишина је мање планинско село које је смештено с десне стране Јужне Мораве.

Буар

Буар је село у општини Ужице у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 1082 становника. Буар је смештен правцем север-североисток у односу на ужичку котлину, а на падинама Јелове горе, највиши врх је Ђаков камен (1003 мнв). Село се састоји од следећих целина: Беле воде и Сињевац, Теразијски Буар или Спасовњача, Порски Буар, Коштички Буар, Висови, Ђерићевина и Чаковина. Становништво је пореклом из северне Црне Горе и источне Херцеговине, досељавано у периоду од краја 18. века до седме деценије 19. века. Међу најстаријим фамилијама су Аџићи, Гмизовићи, Ђерићи, Челиковићи, Бајчетићи, Полимчевићи. Село прислављава Спасовдан. На почетку отоманске власти, село се звало Кошчица, а на крају турског владања, половином 19. века, припадало је џамији у Сињевцу, као хасовина. Све до половине 20. века, преко села је водио пут за Ваљево. У селу се налази кућа српског песника Љубомира Симовића, који је овде 1990. године написао књигу есеја Ковачница на Чаковини.

Вазнесењска црква у Београду

Вазнесењска црква или Црква Вазнесења Господњег у Београду је српска православна црква, налази се у улици адмирала Гепрата.

Црква је подигнута 1863. године, освештао је београдски митрополит Михаило. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фердинанд Ставенов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. У почетку је служила и као војна црква јер се налазила у близини војних објеката.Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка након обнове 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем (Спасовдан). Тешко је оштећена у бомбардовању Београда (1941. и 1944) и погинуо је велики број људи. У дворишту испред цркве налази се споменик у облику крста погинулим. Сваке године на црквену славу Спасовдан после литургије полази литија која се креће улицама Београда и поново враћа у цркву.

У септембру 2013. године је свечано прославила 150 година постојања.

Велика Сејаница

Велика Сејаница је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 696 становника. Село се налази у североисточном делу Грделичке клисуре. Лежи на надморској висини од 600 метара.

У близини села постоји доста земуница које потичу из 1878. године. Наиме, за време ослобођења Срба од Турака, тадашњи мештани села склонили су се у оближњу долину и тамо направили земунице, у којима су се крили.

Сеоска слава је Спасовдан.

Гојшина

Гојшина је насељено мјесто у граду Требиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 14 становника.

Давид Перовић

Давид (световно Мирослав Перовић; Ђураковац, ФНРЈ, 17. јул 1953) епископ је крушевачки и ванредни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Дреновац (Клина)

Дреновац (алб. Drenoci) је село у општини Клина, које се налази на магистралном путу Пећ-Приштина, удаљено неколико километара од места Клине и 18 km југоисточно од Пећи. Село је након 1999. године познато и као Фушдрин и Таништ. Аутопут Пећ-Приштина пресеца село на два дела. Горњи део села је у изразитој стрмини док се други део села спушта у равницу поред Пећке Бистрице. На брду изнад села, у пределу Црквине, налази се огроман храстов пањ. На њему и данас када је "тежак светак" пале свећу. Кажу да је ту била црква Свете Богородице "Света Пречиста" и да су се до 70их година прошлог века сачували њени трагови. У центру села постоји огроман храст, он је заштитник села. Под њим се на Спасовдан поставља "софра" кад носе крста. Преписују му чудотворну моћ: једноме је, који је изломио суву гранчицу изгорела кућа а други који је покушао да га сече се је посекао па рана није хтела да му зарасте. Помињу им и имена. 80их година прошлог века у селу је било 62 српске куће и око 20 албанских. Дванаест кућа (породица Богићевић; раније презиме Гаџић) чува предање да су пореклом из Гацког, а остале породице уколико нешто знају о свом пореклу наводе да су из Црне Горе: Велике, Шекулара, Бјелопавлића, а најчешће кажу да су негде из Црне Горе и да су се доселили у турско време или пре њега.

Село има осморазредну основну школу. Мештани се претежно баве земљорадњом. Просечан број чланова у породици је 9,3.

18. јуна 1999. године, 109 српских и 11 других породица неалбанаца, укупно 456 становника, напустило је село.

Катарина Косача Котроманић

Катарина Херцеговић Косача или Катарина Косача Котроманић је била супруга Стефана Томаша и претпоследња босанска краљица.

Рођена је 1425, као ћерка Стефана Вукчића Косаче и Јелене Балшић (ћерке Балше III). Била је старија полусестра великог везира Ахмед-паше Херцеговића.

За Стефана Томаша се удала на Спасовдан, 26. маја 1446, када је имала 22 године. Пре брака, из православља је прешла у римокатоличанство. Заједно са супругом, по целој Босни је градила многе цркве.

Пошто Стефан Томаш 10. јула 1461. умире, Катарина губи титулу прве жене краљевства, али наследник њеног мужа Стефан Томашевић јој даје титулу краљице мајке.

Касније су њена деца преведена у Истанбул, где су примили ислам. Умрла је 1478. у Риму, а сахрањена је у Светој Марији ин Аракоели.

Коштунићи

Коштунићи су насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 544 становника.

Село је у Подгорини Сувобора, а куће су по странама, брежуљцима и косама, углавном на три дугачке косе. На територији овог села, на висоравни Сувобора је Равна гора. Сеоска преслава је на мали Спасовдан, а вашари су у недељу по Петровдану и на трећи дан Божића. Било је седам записа.

Луковица (Свилајнац)

Луковица је насеље у Србији у општини Свилајнац у Поморавском округу. Само село је смештено у ресавској равници на десној обали Ресаве, 2км источно од Свилајнца и притом заузима површину од 6,49 километра квадратних. Село је познато по бунару Цара Лазара за који се верује да га је сам кнез Лазар са својом војском преко ноћи ископао, сазидао и на њему војску напојио. Према попису из 2011. било је 704 становника.Село слави Спасовдан као своју сеоску славу. Највећи број домаћинстава као крсну славу слави Св. Јована Крститеља.

Максим Скопљанац

Максим Скопљанац је био архиепископ пећки и патријарх српски у периоду од 1655. до 1674. године.Са места митрополита рашког, изабран је зе архиепископа пећког и патријарха српског у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.

Као учен човек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донео на дар тетрајеванђеље.

Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића.

Празник Христовог Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларам. О његовој посети манастиру Дечанима је такође сачуван помен, али није записано које је године посетио манастир.

С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у «писанију» у Влашку 1661, Самоков 1662, и Разлог 1664. и Панчево 1670. године. За време патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци.

У писму од 5. октобра 1667. потврђује земље које је свети Василије Острошки купио за манастир Острог.Почетком марта 1669. Године патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора. Патријарх Максим је умро 29. октобра 1680. године у Пећи.

Манастир Вазнесења Господњег у Доњем Вардишту

Манастир Доње Вардиште је женски манастир Српске православне цркве посвећен Вазнесењу Господњем. Манастирска слава је Вазнесење Господње — Спасовдан.

Ново Село (Србица)

Ново Село (алб. Novosellë) је насељено место у Србији у општини Србица. Административно припада Косову и Метохији, односно Косовскомитровачком управном округу. Према процени из 1991. године било је 127 становника.

Озрем

Озрем је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 250 становника.

Село се налази на многобројним косама око речице Озремице и њене десне притоке Бруснице.

Село је разбијеног типа, па су му куће раштркане и у породичним групама. Свега има у селу 182 домаћинства.

Сеоска преслава је на Мали Спасовдан.

Село је тешко страдало у току Другог светског рата, када су побијени многи људи у селу.

Овде се налазе Крајпуташ Николи Чолићу у Озрему и Крајпуташи крај гробља у Озрему.

Саборни храм Христа Спаситеља у Бањој Луци

Саборни храм Христа Спаситеља у Бањој Луци данас се налази на мјесту гдје је накада била црква Свете Тројице, направљена између два свјетска рата у центру Бање Луке. Изградња храма трајала је од 1925. до 1929, а свечано је освештана на Спасовдан 1939. године. Приликом исценираног њемачког бомбардовања, 12. априла 1941, храм је погођен и знатно је оштећен олтарски дио (апсида). У мају исте године усташе су храм прогласиле „руглом града“ и наредили Србима, Јеврејима и Ромима да га, циглу по циглу, у потпуности сруше.

Послије Другог свјетског рата, за више од пола вијека, многе су грађевине обновљене, али за порушени саборни храм није била дозвољена обнова, већ је на мјесту на коме се налазио изграђен споменик палим борцима. Почетком деведесетих година бањалучка црквена општина добила је дозволу за обнову порушеног храма, а споменик палим борцима премјештен је на оближњу локацију, такође у власништву Српске православне цркве. Обнова храма започела је 1993. године када су освештани темељи. Овај свечани чин обавио је патријарх српски Павле са архијерејима и свештенством Српске православне цркве. Храм је обновљен под именом саборни храм Христа Спаситеља, јер је у међувремену у Бањој Луци (1963—1969) изграђен храм који је добио име Свете Тројице, као успомену на онај порушени, а за који су православни Срби мислили да га никада више неће моћи обновити.

Сендо

Сендо (алб. Sendojë) је насеље у општини Звечан, Косово и Метохија, Република Србија. Сендо је насеље у општини Звечан на Косову и Метохији. Налази се на магистралном путу Косовска Митровица-Зубин Поток као и Косовска Митровица-Нови Пазар. У селу постоји црква Светог Вазнесења Христовог сеоско гробље као и фудбалски терен где се одржавају сабори за Ускрс и Спасовдан. Сваке године се слави сеоска молитва Спасовдан. Најчешћа слава међу Сендолским породицама је ‘’Свети Лука‘’ који се слави 31. октобра. Деца из овога села одлазе у основну школу ‘’Свети Сава" у Жеровници. Захваљујући магистралном путу који пролази кроз село добро је повезано са Звечаном и другим местима. Село је повезано на градски водовод, а делови имају сеоске водоводе. Већина домаћинства има фиксне телефоне. Насеље има српску етничку већину преко 34 домаћинстава у селу. Сматра се да су преци мештана дошли давне 1583. године. када у селу није постојала ни једна кућа, како је крај био напуштен и добар они су ту остали и заснивали своје породице. Велике промене су се десиле од доласка па све до данашњег дана.

Црква Вазнесења Господњег у Подграбу

Храм Вазнесења Господњег је храм Српске православне цркве који се налази у Подграбу у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Припада дабробосанској митрополији, архијерејском намесништву Сарајевском. Посвећен је Вазнесењу Господњем.

Храм је изграђен у српско-византијском стилу 17х8 метара.

Земљиште за храм Вазнесења Господњег у Подграбу дала је општина Пале. По добијању дозволе 1997. године отпочели су радови. Освећење и постављање крста у порти извршио је митрополит Николај 8. новембра 1997. а освећење темеља после свете Литургије на Духовски понедељак 8. јуна 1998. године. Пошто је храм озидан и покривен бакарним лимом митрополит Николај је на Спасовдан 20. маја 1999. године осветио крстове. То је био први саборни дан код цркве у Подграбу. Црква је освећена на Дан српских светитеља 9. септембра 2001. године. Чин освећења извршили су митрополит Дабробосански Николај и епископи: Милешевски Филарет, Захумско-Херцеговачки Григорије и Будимљанско-Никшићки Јоаникије уз саслужење више свештеника и ђакона. Кумови цркве су били Ранко и Сузана Цицовић из Подграба.

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.