Спасење

Спасење (грч. σωτηρια soteria - спасење, ослобођење; стсл. съпасєниѥ) је, према хришћанској теологији, чин којим Бог поново човека доводи у стање заједништва са собом.[1]

Према хришћанском учењу, након првобитног греха Адама и Еве, њихово потомство је пало у ропство греха. Из љубави према човеку, Бог је послао свог сина Исуса да оваплоћењем, смрћу и васкрсењем донесе спасење људима, због чега је назван Спаситељ, Христос, и да поново успостави човеков савез са Богом, који је грехом био нарушен. Спасење такође одговара искупљењу јер је Христос преузео грехе на себе да би искупио човечанство.[1]

"У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше"[2].

Извори

  1. 1,0 1,1 Речник православне теологије Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 13, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Јн. 4,10

Спољашње везе

Апостоли

Апостоли или дванаест апостола (грч. απόστολος — посланик, благовесник) су били ученици и следбеници Исуса Христа.

Архимандрит

Архимандрит је највиши монашки презвитерски чин у Православној цркви.

Божја милост

Божја милост или благодат (стсл. благодѣть; грч. χάρισμα харизма - дар; лат. munus) је, према хришћанском учењу, дар светог Духа који човеку омогућава да достигне пуноћу живота, обожење, а самим тим и спасење - крајњи циљ овоземаљског живота. Божја милост представља врховну наклоност Бога човечанству, подразумевајући божанско дејство и просветљење, независно од чињења добрих дела, стицања заслуга или показане доброте.

У ширем смислу, благодат се односи на Божје дарове човечанству, укључујући живот, стварање и спасење. У ужем смислу, милост је средство којим се људи избављају првобитног греха и стичу спасење, и овако схваћена, она је централни концепт хришћанске теологије.

Велики петак

Велики петак (грч. Μεγάλη Παρασκευή) или Страсни петак је хришћански празник, који је према хришћанској религији обележен страдањем Исуса Христа, његовим распећем на часни крст и његовом смрћу за спасење света.

Тог дана, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Христовом Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, уклањања са крста, помазивања миром, повијања тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде његово тело.

Вера

Вера (ијек. вјера) означава уверење у истинитост неке тврдње без њене провере, односно без логичког расуђивања и закључивања.

У свакодневном животу, човек функционише верујући у многе ствари, идеје, људе, и разне вероватне или невероватне догађаје. У теологији, под вером се обично мисли на веру у Бога.

Евангелизам

Евангелизам као појам има дуг историјат.

Евхаристија

Евхаристија – (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност“) или причешће (учешће, општење, заједница, сједињење) је једна од две најважније хришћанске свете тајне. Сматра се да ју је установио сам Исус Христос на тајној вечери.

Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Литургија без причешћа служитеља и вјерника не постоји. Вјерници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите“, и узмају хлеб и вино (односно тијело и крв Христову) - причешћују се даровима на своје спасење.

Према учењу православне Цркве, Евхаристија је догађај у коме Црква пројављује своје „ја“. У Евхаристији се сабирају све црквене службе: епископска, презвитерска, ђаконска и лаичка, као би заједнички служили Литургију. Син Божији је постао човек да би премостио јаз који дели Бога и творевину. Приликом свог Вазнесења, обећао је да ће послати Духа Светога Утешитеља, што је на Педесетницу и учинио. Дух Свети тако, чини Христа присутним у Евхаристији, омогућавајући нам да са Њим имамо истиниту заједницу и спасење. Евхаристија нам даје предукус будућег века, када ће Христос доћи и успоставити царство Божије на земљи.

Евхаристија, дакле, није нешто што Црква чини, већ она представља саму срж, само срце Цркве. Црква јесте Црква зато што служи Евхаристију. Све остале Свете тајне, попут Крштења, Миропомазања, Покајања итд. имају свој смисао у Евхаристији.

У данашње време, многи који се сматрају хришћанима не долазе на евхаристијска сабрања, због тога што је дошло до поистовећења хришћанства са идеологијом. Међутим, у старој Цркви је било незамисливо да се неко назове хришћанином а да редовно не учествује у Евхаристији.

Монаштво

Монаштво (грч. μοναχος [monachos — монахос] — „самотник“) је начин живота посвећен искључиво духовности (молитви, контемплацији и подвижништву) у потпуном повлачењу од света. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције.Неки од назива за монаха су: редовник (који припада монашком реду), калуђер (грч. kalógeros — „добри старац“; назив кориштен у Византији за старе монахе) и црноризац (стсл. чръноризьць; по црној одежди коју носи), чрнци... док је назив за мирјане, световњаке био бјелци. Иван Јастребов цитира Хрисовуљу цара Душана по којој световњацима није дозвољено да живе у манастиру заједно с монаима: Дворјане бјелци да не стое у двор, но да им се да стан изван манастира.Место на коме монаси заједнички живе се назива манастир (или монастир).

Незнање (будизам)

Незнање или не-вид (санскрит: अविद्य avidyā, пали: avijjā) у будизму означава темељно неразумевање стварности. Сматра се извором свега рђавог, јер спречава човека да распозна истинску природу ствари.У закону „условног настанка", Буда сваки космички процес изводи из незнања, а свеукупно спасење из престанка незнања. Иако је по облику негативно, “не-знање” није пуко одсуство знања. Оно је пре један подмукао и нестабилан фактор који непрекидно дејствује, тако што се убацује у сваки део нашег унутрашњег живота. Оно искривљује когницију, доминира вољом и даје тон читавом нашем искуству.Незнање се састоји у придавању сопства и суштине пролазним појавама. Када се оно превазиђе увидом, нађемо се пред голом чињеницом непостојаности и несопства. За суштину појавности се каже да је ништа, празно (шуњата).Према будистичком учењу, незнање је услов настанка нечистоћа ума, а саме нечисто­ће – у које спада и незнање – су услов незнања. Тако је незнање у овом животу условљено незнањем из претходног. Није могуће утврдити почетак незнања, јер је самсара, ток препорађања, без видљивог почетка.Незнање се отклања поступним и упорним развојем мудрости.

Папа Лин

Свети Лин († 79) је био један од Седамдесеторице апостола, први римски епископ, изабран након мученичке смрти светих апостола Петра и Павла Према предању Лин је син извесног Ерколана из Волтера у регији Тоскана. На месту где му је била кућа у којој је живео у Волтеру је 1480. године подигнута црква. Liber pontificalis о њему наводи да је први прописао правило да и жене покривене главе могу улазити у цркву (тада, вероватно, још увек синагогу јер хришћани у том раном периоду нису имали своје цркве). Liber преноси да су већ тада коришћени термини епископ, презвитер и ђакон, тј. надзорник, старешина и помоћник.

Период Линовог епископства веже се за време када је дошло до рушења Јерусалимског храма по налогу Тита сина цара Веспазијана. Хришћани су то протумачили као остварење Христовог пророчанства о казни за Јевреје јер неће остати ни камен на камену од храма. С друге стране хришћани су веровали да спасење долази врло брзо јер Бог се послужио Римљанима да казни Јевреје.

Liber наводи да је Лин страдао као мученик тако што му је одсечена глава. Наведен је чак и датум 23. септембар 76. године.

Протестантизам

Протестантизам је једна од три највеће хришћанске вероисповести, уз католичку и православну.

Појам протестантизма обухвата широк распон теолошких и социјалних перспектива и видова организације, али је основно да протестантске цркве имају корене у протестантској реформацији у Европи из 16. века. Назив протестантизам долази од става неколико кнезова немачких држава који, у име Лутерове вере, протестују на састанку у Шпајеру 1529. године против одлуке Карла V да присилно убеди Лутера да се одрекне својих идеја.

Протестантизам (или протестантска реформација) је у почетку била реформска струја унутар Католичке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Католичке цркве и њених „средњовековних измишљотина“..

Светац

Светац или светитељ је особа која је канонизована због свог живота посвећеног Господу Исусу Христосу угодивши Богу за живота на Земљи.

У раном хришћанству, као свеци су поштовани апостоли, Света Марија и први мученици, а касније су им придруживане и остале особе које су могле хришћанима послужити као узор хришћанског живота. На хришћанским иконама, свеци се приказују са ореолом око главе. Календар светаца се назива светачник.

У Католичкој цркви, прије поступка канонизације врши се беатификација, односно проглашење блаженим. У Православној цркви, врши се непосредно канонизација.

Симеон Богопримац

Симеон Праведни или Симеон Богопримац је хришћански светитељ.

У време цара мисирског Птолемеја Филаделфа изабран је као један од седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Када превођаше пророка Исаију, па дође до пророчанства: „Ево дјева ће затрудњети и родиће сина“, он се збуни, па узе нож да избрише реч „дјева“ и замени је са речју „девојка“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону анђео Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. И рече му још весник Божји, неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Сотериологија

Сотериологија (грч. сотер - спаситељ, сотерион - спасење) је теолошка наука о спасењу (избављењу, искупљењу) човека.

Према хришћанском теолошком учењу Исус Христ је сотер - спаситељ и искупитељ човечанства.

Спасење се у сотериологији дефинише као васкрсење људи из греховне смрти васкрслим Христом, односно спасење није друго до живот у вазнесеном Христу, у чијем је богомданом имену Исус (Спаситељ) предсказан и објављен сав Његов Богочовечански подвиг спасења људског рода (Лк 2,11).

Сретење Господње

Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Хришћани

Хришћанин је човјек који вјерује у Исуса Христа као Сина Божијег и слиједи његово учење.

Хришћанска есхатологија

Хришћанска есхатологија (гр.το έσχατον - последњи, коначни) је хришћанско учење о будућим догађајима (спасењу и успостављању Царства Божијег или вечнога живота) које ће се збити на свршетку историје, и другом Христовом доласку када ће Христос доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1,20-23; 1. Сол. 5,1-11). Многи хришћани живе с чврстом есхатолошком надом у будуће спасење.

Есхатологију не треба мешати са „крајем света“ нити је треба ограничити на описивање догађаја који прате други Христов долазак: васкрсење мртвих, страшни суд, рај и пакао. Појам есхатологија обухвата нови поредак постојања, стање крајњег преображења, које је предмет молитве и хришћанске наде: „Да дође Царство Твоје“ (Мт. 6, 10), али које је већ и сада овде присутно и које се сукобљава са садашњом реалношћу: „Царство Божије је унутра у вама“ (Лк. 17,21).

Током историје правили су се разни прорачуни у вези са Другим доласком. Нпр. по Иринеју и Иполиту, историја света трајаће 6000 година и завршиће се седмим миленијумом под Христовим Царством (Пс. 89,4; Јевр. 4,4). Ипак, према Библији, Η Δευτέρα Παρουσία ће бити велико изненађење, јер „о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небесима, до Отац мој сам“ (Мт. 24,36).

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.