Соја

Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације.

Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима.

Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе.

Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје.

Оброци од сојних семенки са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4]

Традиционални начини кориштења неферментисаних семенки соје укључују и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семенки, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семенке соје садрже значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона.

Соја
Soybean.USDA
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
(нерангирано):
Ред:
Породица:
Потпородица:
Faboideae
Род:
Glycine
Врста:
G. max
Биномијално име
Glycine max
(L.) Merr.
Синоними[1]
  • Dolichos soja L.
  • Glycine angustifolia Miq.
  • Glycine gracilis Skvortsov
  • Glycine hispida (Moench) Maxim.
  • Glycine soja sensu auct.
  • Phaseolus max L.
  • Soja angustifolia Miq.
  • Soja hispida Moench
  • Soja japonica Savi
  • Soja max (L.) Piper
  • Soja soja H. Karst.
  • Soja viridis Savi

Име

Ова биљка је позната као велика семенка на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жута семенка (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин).

Од почетка 20. века соја се у Америци називала златне или чудотворне семенке (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10]

Класификација

Soybean flowers
Мали, ружичасти цветови соје
Soybeanvarieties
Разне сорте соје се користе на различите начине

Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16]

Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти.

Опис

Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семенке сазру. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи две до четири (ретко више) семенки, промера 5 до 11 mm.

Семенке соје се јављају у разним величинама, са разним бојама махуна или опни семенки, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на опни семенке, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микрофил односно мали отвор у опни семенке који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање.

Семенке попут соје које садрже веома високе нивое беланчевина могу се и осушити, али ипак преживети те након упијања воде поновно оживјети. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семенки.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању.

Фиксирање азота

Соја, сирова, зреле семенке
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.866 kJ (446 kcal)
30,16 g
Шећери7,33 g
Прехрамбена влакна9,3 g
19,94 g
Засићене2,884 g
Мононезасићене4,404 g
Полинезасићене11.255 g
1,330 g
9,925 g
36,49 g
Триптофан0,591 g
Треонин1,766 g
Изолеуцин1,971 g
Леуцин3,309 g
Лизин2,706 g
Метионин0,547 g
Цистин0,655 g
Фенилаланин2,122 g
Тирозин1,539 g
Валин2,029 g
Аргинин3,153 g
Хистидин1,097 g
Аланин1,915 g
Аспарагинска киселина5,112 g
Глутаминска киселина7,874 g
Глицин1,880 g
Пролин2,379 g
Серин2,357 g
Витамини
Витамин А екв.
(0%)
1 μg
Тиамин 1)
(76%)
0,874 mg
Рибофлавин 2)
(73%)
0,87 mg
Ниацин 3)
(11%)
1,623 mg
Витамин Б5
(16%)
0,793 mg
Витамин Б6
(29%)
0,377 mg
Фолат 9)
(94%)
375 μg
Витамин Б12
(0%)
0 μg
Холин
(24%)
115,9 mg
Витамин Ц
(7%)
6 mg
Витамин Е
(6%)
0,85 mg
Витамин К
(45%)
47 μg
Минерали
Калцијум
(28%)
277 mg
Бакар
(83%)
1,658 mg
Гвожђе
(121%)
15,7 mg
Магнезијум
(79%)
280 mg
Манган
(120%)
2,517 mg
Фосфор
(101%)
704 mg
Калијум
(38%)
1.797 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(51%)
4,89 mg
Остали конституенти
Вода8,54 g
Холестерол0 mg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа:

N2 + 8 H+ + 8 e → 2 NH3 + H2

Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције:

NH3 + H+ → NH4+

Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама.

Састав

Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувих сојиних семенки по тежини (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семенка соје састоји се из приближно 8% семене љуске, 90% котиледона и 2% клице (хипокотила).

Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа.

Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19]

Беланчевине

Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна.

Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу.

Угљени хидрати

Основни растворљиви угљени хидрати зрелих семенки соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана.

Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијале семенке немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна.

Масти

Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине.

У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22]

Производња

Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни.

Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25]

Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27]

Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum'' (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе.

САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30]

Референце

  1. ^ „Glycine max”. Encyclopedia of Life. Приступљено 16. 2. 2012.
  2. ^ „Glycine max”. Multilingual Multiscript Plant Name Database. Приступљено 16. 2. 2012.
  3. ^ Riaz Mian N. (2006). Soy Applications in Food. Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-2981-4.
  4. ^ „Soy Benefits”. National Soybean Research Laboratory. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2012. Приступљено 10. 6. 2017.
  5. ^ „World Soybean Production 2010”. Soy stats. 2011.
  6. 6,0 6,1 „Growing Crush Limits India's Soy Oil Imports” (PDF). Oilseeds: World Markets and Trade. United States Department of Agriculture. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 2. 2012. Приступљено 10. 6. 2017.
  7. ^ „枝豆”. ALC Networks Inc. Приступљено 17. 2. 2012.
  8. ^ „History of Edamame, Green Vegetable Soybeans, and Vegetable-Type Soybeans”. Soyinfo Center. Приступљено 17. 2. 2012.
  9. ^ „Soybean, The Miracle Bean”. soyatech.com. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2016. Приступљено 10. 6. 2017.
  10. ^ „History of Soy Sauce, Shoyu, and Tamari – Page 1”. soyinfocenter.com.
  11. ^ Singh, Ram J.; Nelson, Randall L.; Chung, Gyuhwa (2. 11. 2006). Genetic Resources, Chromosome Engineering, and Crop Improvement: Oilseed Crops, Volume 4. London: Taylor & Francis. стр. 15. ISBN 978-0-8493-3639-3.
  12. ^ Hymowitz, Theodore (9. 8. 1995). „Evaluation of Wild Perennial Glycine Species and Crosses For Resistance to Phakopsora”. Ур.: J.B. Sinclair; G.L. Hartman. Proceedings of the Soybean Rust Workshop. Urbana, IL: National Soybean Research Laboratory. стр. 33—37.
  13. ^ Newell, T.; Hymowitz (1. 3. 1983). „Hybridization in the Genus Glycine Subgenus Glycine Willd. (Leguminosae, Papilionoideae)”. American Journal of Botany. Botanical Society of America. 70 (3): 334—348. JSTOR 2443241. doi:10.2307/2443241.
  14. ^ „Perennial soybean (Neonotonia wightii)”. feedipedia.org.
  15. ^ „Neonotonia wightii in Global Plants on JSTOR”. jstor.org.
  16. ^ „Factsheet – Neonotonia wightii”. tropicalforages.info. Архивирано из оригинала на датум 1. 6. 2017. Приступљено 10. 6. 2017.
  17. ^ Blackman, A. S..; Obendorf, L. R..; Leopold, C. A.. (1992). „Maturation Proteins and Sugars in Desiccation Tolerance of Developing Soybean Seeds”. Plant Physiology. American Society of Plant Biologists. 100 (1): 225—30. PMC 1075542Слободан приступ. PMID 16652951. doi:10.1104/pp. 100.1.225 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ).
  18. ^ Deacon, Jim. „The Nitrogen cycle and Nitrogen fixation”. Institute of Cell and Molecular Biology, The University of Edinburgh.
  19. ^ Circle, Sidney Joseph; Smith, Allan H. (1972). Soybeans: Chemistry and Technology. Westport, CT: Avi Publishing. стр. 104,163. ISBN 978-0-87055-111-6.
  20. ^ Henkel, John (1. 6. 2000). „Soy:Health Claims for Soy Protein, Question About Other Components”. FDA Consumer. Food and Drug Administration. 34 (3): 18—20. PMID 11521249.
  21. ^ „Soluble Carbohydrates in Soybean”. intechopen.com.
  22. ^ „From Soybean Phytosterols to Steroid Hormones”. intechopen.com.
  23. ^ Raj, Patel (2008). Stuffed & Starved From Farm to Fork, the Hidden Battle for the World Food System. London: Portobello Books Ltd. стр. 169—173. ISBN 978-1-933633-49-7.
  24. ^ Millard, Wik Reynold (1. 7. 1962). „Henry Ford's Science and Technology for Rural America”. Technology and Culture. The Johns Hopkins University Press on behalf of the Society for the History of Technology. 3 (3): 247—258. doi:10.2307/3100818.
  25. ^ Song, Baohui; Marchant, Mary A.; Xu, Shuang (2006). „Competitive Analysis of Chinese Soybean Import Suppliers—U.S., Brazil, and Argentina” (PDF). American Agricultural Economics Association Annual Meetings. Research in Agricultural & Applied Economics, University of Minnesota. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 5. 9. 2013. Приступљено 10. 6. 2017.
  26. ^ Rosmarie Metz: Genetski nemodificirana kvalitetna soja iz Dunavske regije, pristupljeno 27. januara 2016.
  27. ^ Lj. Ranogajec, J. Kanisek, J. Deže: Ekonomski rezultati proizvodnje soje u Hrvatskoj, pristupljeno 27. januara 2016. (на језику: хрватски)
  28. ^ „How the Global Oil Seed and Grain Trade Works” (PDF). Soyatech. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 1. 2013. Приступљено 10. 6. 2017.
  29. ^ „FAOSTAT: Production, Crops, Cassava, 2010 data”. Food and Agriculture Organization. 2011. Приступљено 18. 2. 2012.
  30. ^ „World Soybean Record Holder Teaches Top Yields”. Farm Progress. 17. 2. 2011. Архивирано из оригинала на датум 16. 01. 2013. Приступљено 18. 2. 2012.

Спољашње везе

2002

2002. је била проста година.

Ћутљива жена

„Ћутљива жена“ је југословенски филм из 1963. године. Режирала га је Соја Јовановић, а сценарио је писао Александар Обреновић.

Андра и Љубица

Андра и Љубица је југословенски филм из 1975. године. Режирала га је Соја Јовановић, а сценарио је писао Милан Шећеровић.

Генетички модификован организам

Генетички модификован организам (ГМО) је организам — биљни или животињски — на коме су при узгоју методом генетског инжењеринга унети гени неког другог организма.Закон о генетички модификованим организмима Републике Србије ГМО дефинише као: ”организам, осим људског, чија је генетичка основа промењена употребом технологије рекомбинантне ДНК”.(Сл. гласник РС, br. 101/2005)

Најчешће генетички модификовани организми су: кукуруз, соја, уљана репа, кромпир, памук и парадајз.

Европско законодавство захтева да организми који су генетички третирани буду посебно означени. Постоје захтеви удружења потрошача да се ова област боље уреди и пропишу строжи услови код коришћења ГМО.

Државе код којих је обавезно означавање ГМО: Србија, Филипини, ЕУ, Швајцарска, Аустралија, Нови Зеланд, итд.

Државе код који није обавезно означавање ГМО: Русија, Канада, Аргентина, Бразил итд.

Дилижанса снова

Дилижанса снова је југословенски филм из 1960. године. Режирала га је Соја Јовановић, а сценарио су писали Арсен Диклић и Соја Јовановић.

Какав дан

„Какав дан“ је југословенски филм из 1979. године. Режирала га је Соја Јовановић, а сценарио је писала Мирјана Стефановић.

Легуминозе

Фамилија бобова (лат. Fabaceae или Leguminosae) је космополитска биљна фамилија, коју чини око 730 родова са 19.500 врста. Биљке ове фамилије најчешће се називају махунаркама (због карактеристичног плода махуне) или лептирњачама (због изгледа цвета). У ову фамилију се убраја велики број економски важних биљака — пасуљ, грашак, соја, кикирики, боб, сочиво, багрем, леблебија, рогач; као и поједине украсне — акација, мимоза, албиција. Fabaceae су зељасте или дрвенасте, једногодишње или вишегодишње биљке, често са сложеним листовима, појединачним цветовима или цвастима.

Осма офанзива (ТВ серија)

Осма офанзива је југословенска телевизијска серија снимљена 1979. године у копродукцији ТВ Сарајево и ТВ Београд по романима Бранка Ћопића Осма офанзива и Не тугуј бронзана стражо. Серију је режирала Соја Јовановић, а сценарио написали Бранко Ћопић и Арсен Диклић.

Сцене које приказују банатско село снимане су у Српском Итебеју.

Пара (држава)

Пара (порт. Pará) је једна од 26 бразилских држава, лоцирана на сјеверу државе, уз границу са Гвајаном и Суринамом. Гранична област у Суринаму, уз ову државу се такође зове Пара. Главни и највећи град је Белем, на ушћу Амазона у Атлантски океан, који је 11. град по величини у Бразилу.

Пара је са 7,5 милиона држава са највише становника у северном региону, а девета је најнасељенија држава у Бразилу. По површини је друга највећа бразилска држава са 1,2 милиона km², мања је само од узводног Амазонаса. Најпознатија географска обележја су река Амазон и Амазонија. У Пари се производи природна гума (од дрвета каучука), тропско дрвеће попут махагонија и минерали као што су руда гвожђа и боксит. У скорије време је на значају добила соја која се гаји у региону Сантарем.

Поп Ћира и поп Спира (филм из 1957)

„Поп Ћира и поп Спира“ је југословенски филм, снимљен 1957. године у режији Софије Соје Јовановић. То је први југословенски играни филм у боји.Филм је снимљен по мотивима истоименог хумористичког романа Стевана Сремца. Године 1982. режисерка Соја Јовановић је снимила и истоимену ТВ серију.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Силом отац

Силом отац је југословенски филм из 1969. године. Режирала га је Соја Јовановић која је написала и сценарио заједно са Бориславом Михајловићем, по делу Бранислава Нушића Обичан човек.

Софија (име)

Софија је женско име грчког порекла. Потиче од грчке речи Σοφία (Sophía), што значи „мудрост“, „знање“, „вештина“. Назив филозофија има исти корен речи. У Охриду се налази црква Свете Софије, за коју се претпоставља да је настала у 10. веку, што говори и о старости овог имена. Користи се у Србији, Хрватској, Литванији и Летонији.

Соја Јовановић

Софија „Соја“ Јовановић (Београд, 1. фебруар 1922 — Београд, 22. април 2002) била је прва српска позоришна и филмска режисерка. Њена режија Сумњивог лица у Академском позоришту 1947. била је први покушај модерног тумачења Нушића. Заслужна је за процват Београдског драмског позоришта од 1951. Њене главне позоришне режије су: Лабиш Флорентински шешир, Брехт Добри човек из Сечуана, Ануј Бал лопова, Фриш Андора, Милер Приповест о два понедељка и Мир-Јам 'Рањени орао.

Режирала је и први југословенски дугометражни филм у боји Поп Ћира и поп Спира, Дилижанса снова, Пут око света, Др, Сумњиво лице. Орлови рано лете, Обичан човек.

Њен деда по оцу је био Милан Јовановић, дворски фотограф, а његов рођени брат Паја Јовановић, познати српски сликар. Миланов син је био Душан Јовановић Ђукин, познати српски вајар, а његова супруга глумица Невенка Урбанова.

Сумњиво лице (филм)

„Сумњиво лице“ је југословенски филм, снимљен 1954. године у режији Предрага Динуловића и Софије Соје Јовановић.

Филм је снимљен по мотивима истоимене комедије Бранислава Нушића.

Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду

Факултет драмских уметности је основан као Академија за позоришну уметност, уредбом владе Федеративне Народне Републике Југославије, децембра 1948, а 1950. године припојена јој је Висока филмска школа.

Настава на Академији за позоришну уметност почела је 12. фебруара 1949. године. Први професори глуме били су Мата Милошевић и Јозо Лауренчић, њихови асистенти Мирослав Беловић, Стево Жигон и Соја Јовановић, а први професори режије Бојан Ступица и др Хуго Клајн. Први ректор и декан академије био је Душан Матић.

Дипломирани студенти Академије и Факултета драмских уметности, својим креативним ангажманом, у највећој мери прожимају целокупан културно-уметнички амбијент установе. Факултет драмских уметности је више од седамдесет година високошколска образовна институција у којој се формирају критеријуми у областима драмских уметности. То је школа из које су потекли најзначајнији ствараоци и која је у великој мери допринела високом нивоу југословенског и српског позоришта, филма, радија и телевизије.

Данас се на Факултету драмских уметности студенти обучавају на девет смерова: глума, позоришна и радио режија, драматургија, менаџмент културних делатности – позоришна и радио продукција, филмска и телевизијска режија, филмска и телевизијска продукција, камера, филмска и телевизијска монтажа, и снимање и обрада звука. На факултету се организују неколико различитих степена студирања као што су основне студије, дипломске, специјалистичке, докторске студије у драмским и аудио-визуелним уметностима, студије теорије драмских уметности и студије медија и културе и менаџмента уметности и медија.

Хокаидо

Хокаидо, раније Језо, је друго по величини острво јапанског архипелага. Најсеверније је од четири највећа острва. Налази се између Пацифичког океана на истоку, Охотског мора на северу, те Јапанског мора на западу. Хокаидо је од највећег јапанског острва, Хоншуа одвојено на југу Цугару мореузом, од острва Сахалин на северу је одвојено Ла Перузовим мореузом (Соја-каикјо). Од Курилских острва на североистоку је одвојено Немуро мореузом. Облик острва Хокаидо је неправилан – дуго је 450 км, а широко 420 км. На острву преовлађују Ојаши (Курилске) струје због чега су лета хладна, а зиме дуге и оштре. Хокаидо карактеришу комплексни планински системи и вулканске масе које се дижу до висине од 2.290 м изнад нивоа мора на планини Асахи (Асахи Даке) у Националном парку Даисецуан. Главна лука је Хакодате а Сапоро је највећи град и престоница Хокаидо префектуре. Планине богате шумом се дижу изнад екстензивних равница у речним басенима Ишикари и Токачи. Од индустрије је развијена млекарска индустрија (90% путера и сира Јапана се производи на овом острву), а Ишикари поља производе 30% угља Јапана. Тамо се налазе и налазишта гвожђа и мангана. Богатства Хокаида укључују и рибом богате околне воде, а значајна је и дрвна индустрија. Хокаидо је најређе насељено од јапанских главних острва. Овде се између осталих налази Аину, абориџинска група непознатог порекла. Површина, укључујући нека мања околна острва износи 83.452 km², а становништво, према подацима из 2000. године, износи 5.682.827.

Шикоку

Шикоку је најмање од четири главна острва Јапана. Налази се јужно од острва Хоншу и источно од острва Кјушу, између Унутрашњег мора

(Inland Sea) и Пацифичког океана. Шикоку је 225 километра дуг и између 50 и 150 километра широк. Значајно је зарастао у шуме, а рељеф је планински. Највиши врх је планина Ишизучи (1 982). Главни производи острва су воће, пиринач, дуван и соја. Најзначајније индустријске гране су риболов, дрвна индустрија, и производња папира. Најзначајнији градови су Мацујама и Такамацу. Површина је 18 800 km², а број становника (1990.) 4 195 000.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.