Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово

Косово и Метохија (вишезначна одредница)

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово
Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo


Locator map Kosovo in Yugoslavia

Положај САП Косова у СР Србији и СФР Југославији
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
временска зона: UTC +1, +2 (CET, CEST)
Земља  СФР ЈугославијаСР Србија
Главни град Приштина
Површина 10.686 km²
Становништво 1.584.441 (1981.)
густина: 1831/km2
Друштво
Званични језици српскохрватски и албански
Валута југословенски динар (YUD)
Законодавна власт Скупштина САП Косова
Владавина
Облик владавине социјалистичка аутономна покрајина
Титула владара Председник Председништва САП Косова
Владајућа партија Савез комуниста Косова
Владар Хисен Кајдомчај
Премијер Јусуф Зејнулаху
Оснивање 1944.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Serbia (1947–1992).svg Социјалистичка Република Србија Аутономна Покрајина Косово и Метохија (Савезна Република ЈугославијаРепублика Србија) Flag of Serbia (1992–2004).svg
Портал:Историја

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово (скраћено САП Косово; алб. Krahina Socialiste Autonome e Kosovës) је била једна од две покрајине у саставу Социјалистичке Републике Србије. Основана је 1945.[1] године као Аутономна Косовско-Метохијска Област, статус „Аутономне Покрајине“ добила је Уставом из 1963. године под званичним називом Аутономна Покрајина Косово и Метохија, а 1968. године преименована је у „Социјалистичку Аутономну Покрајину“, под званичним називом Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Доношењем новог Устава Србије из 1990. године поново је добила претходни назив: Аутономна Покрајина Косово и Метохија.

Припадала је најнеразвијенијим крајевима СФРЈ. Главни град САП Косова била је Приштина.

Историја

Први кораци ка изградњи административних структура територијалне аутономије на подручју Косова и Метохије начињени су током Другог светког рата, у раздобљу од 1941. до 1945. године. После краткотрајног Априлског рата, Косово и Метохија су 1941. године окупирани од стране сила Осовине. Италија је већи део Косова и целу Метохију, као и делове Македоније и Грчке прикључила тзв. Великој Албанији, која је била италијански протекторат. Партизански устанак, под руководством КПЈ, на Косову и Метохији се развијао спорије него у другим крајевима Србије и Југославије, због великих репресалија, тешког живота под Италијанском окупацијом, одвођења у логоре и на принудни рад.

За све време рата албанске масе се нису хтеле активирати у народноослободилачки покрет, па је у тим условима, због непријатељског става Албанаца према Југославији, покрет против окупатора на Косову и Метохији био лишен масовне базе, коју је имао у другим деловима земље. Тек у јесен 1942. године формирају се Главни штаб НОВ и ПО Косова и Метохије, Први албански НОП одред „Зејнел Ајдини“ и Шарпланински НОП одред. Од априла 1943. године на Косову и Метохији се налазио делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да је учињен велики напредак у организовању оружане борбе против окупатора. Новембра 1943. године формирана је Прва македонско-косовска бригада.

Због тешкоћа у организовању народноослободилачких одбора у срезовима на подручју Косова и Метохије, каснило се и са организовањем обласног НОО тако да је ЦК КПЈ у октобру 1943. године указао на потребу за хитним предузимањем додатних напора у циљу бољег организовања народне власти на косовско-метохијском подручју. Поменуте тешкоће су дошле до пуног изражаја непосредно након Другог заседања АВНОЈ-а крајем новембра 1943. године, пошто се знатан део албанских активиста НОП-а са овог подручја почео изјашњавати за интеграцију са Албанијом. Ове тенденције су довеле до сазивања Бујанске конференције која се отворено изјаснила за прикључење Косова и Метохије суседној Албанији. Пошто су биле супротне одлукама АВНОЈ-а, одлуке Бујанске конференције су почетком 1944. године одбачене од стране руководства КПЈ и НОП Југославије.[2]

Током јесени 1944. године, у склопу Косовске операције, јединице НОВЈ су ослободиле подручје Косова и Метохије, након чега се приступило организовању народне власти на среском и обласном нивоу. Коначна одлука о статусу овог подручја донета је почетком пролећа 1945. године, када се Обласни НОО Косова и Метохије изјаснио за стварање посебне аутономне области у саставу Србије. Ову одлуку је 7. априла 1945. године прихватила Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, којој су се у име Обласног НОО Косова и Метохије обратили Душан Мугоша и Мехмед Хоџа. Том приликом усвојен је и закључак о сазивању прве обласне скупштине за Косово и Метохију.[3]

Аутономна Косовско-Метохијска Област (1945—1963)

Обласна скупштина Косова и Метохије заседала је од 8. до 10. јула 1945. године у Призрену и том приликом је донет низ одлука о будућем уређењу Аутономне Косовско-Метохијске Области, чије је оснивање потврђено 7. августа на Трећем заседању АВНОЈ-а и потом озакоњено 1. септембра 1945. године, када је Народна скупштина Србије усвојила посебан Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовско-Метохијске Области. Ове одлуке потврђене су Уставом ФНРЈ из 1946. године и Уставом НР Србије из 1947. године.[4]

Први Статут АКМО донет је 23. маја 1948. године, а ступио на снагу 30. октобра 1948. године, након потврде у Народној скупштини НР Србије. Главни органи АКМО били су Обласни народни одбор као представничко тело и Извршно веће као носилац извршне власти. Други Статут АКМО донет је 20. фебруара 1953. године. Током 1958. године усвојени су посебни прописи којима је службена употреба албанског језика у потпуности изједначена са употребом српског језика, након чега се започело са вођењем двојезичне администрације у свим гранама покрајинске управе. Данашње границе АКМО је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка додати области као делови општине Лепосавић.

Иако је рат завршен 1945. године, на простору Косова и Метохије су све до 1952. године деловале групе разбијених балиста. У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбијале остатке балиста, док се одређени број извукао и сакрио у иностранству.

Аутономна Покрајина Косово и Метохија (1963—1968)

Новим Уставом СФР Југославије из 1963. године, АКМО је уздигнута на степен покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Први Статут АПКМ усвојен је 10. априла 1963. године.[5] Покрајина је добила шира овлашћења у области судства, привреде и социјалне политике. Иако је тиме био остварен виши степен аутономије, албански део покрајинског руководства није био задовољан новим уставним решењима, што је дошло до пуног изражаја непосредно након Брионског пленума ЦК СКЈ (1966) и пада Александра Ранковића. У исто време, покрајинско рукуоводство у АП Војводини текође је тежио ка проширењу аутономије. Ове тенденције наишле су на подршку у делу савезног руководства, првентвено међу кадровима из Хрватске и Словеније, који су у јачању покрајинских аутономија видели средство за слабљење уставног положаја Србије. Тим поводом покренути су механизми за нову промену устава, што је довело до усвајања уставних амандамна из 1968. године.

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово (1968—1990)

Доношењем уставних амандмана у новембру 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. САП Косово је 1969. године добило свој Уставни закон, као највиши правни акт.[6] Амандмани на Уставни закон САП Косова усвојени су 1972. године.[7] Новим Уставом СФР Југославије из из 1974. године, САП Косово је добило право на сопствени Устав, који је усвојен исте године.[8] Тиме је покрајина стекла пуну уставну и законодавну аутономију, у оквирима СР Србије. Између 1974. и 1989. године, САП Косово је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално-правно и даље било део СР Србије. Иако је албанска национална мањина имала широки степен аутономије, долазило је до честих немира на Косову, посебно 1968. и 1981. године, када је почело и прво јавно изношење захтева, најпре за "Социјалстичку Републику Косово" у оквиру СФРЈ, а потом и за независну "Републику Косово" изван Југославије.

Амандманима на Устав СР Србије из 1989. године зустављене су тежење ка претварању САП Косова у федералну јединицу и оснажене су надлежности републичких органа на целокупном подручју СР Србије. Крајем 1989. и почетком 1990. године дошло је до дубоких подела у покрајинском руководству, што је средином 1990. године довело до распуштања Скупштине САП Косова. Устав Републике Србије од 28. септембра 1990. је избацио из назива Србије префикс „социјалистичка“, а покрајини Косово је враћен стари назив АП Косово и Метохија. Уз то, Устав је дефинитивно одузео покрајинама у саставу Србије (Војводина, Косово и Метохија) све елементе државности и потврдио одлуку републичког парламента из 1989.

Демографија

По попису становништва из 1981. године, етнички састав САП Косова је био следећи:

Функционери САП Косова

Председници

Премијери

Референце

  1. ^ Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовско-метохијске области („Службени гласник Србије“, бр. 28/45, стр. 426)
  2. ^ Димић 2001, стр. 273-276.
  3. ^ Димић 2001, стр. 298-299.
  4. ^ Димић 2001, стр. 300-202.
  5. ^ "Статут Аутономне Покрајине Косова и Метохије", Приштина: Службени лист, 1963.
  6. ^ "Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова, са Законом о спровођењу Уставног закона Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова и експозеом Фадиља Хоџе", Приштина: Службени лист, 1969.
  7. ^ "Амандмани I-X на Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова, са законом за спровођење амандмана I-X на Уставни закон", Приштина: Службени лист, 1972.
  8. ^ "Устав Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова, са Уставним законом о спровођењу Устава Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова", Приштина 1974.

Литература

Види још

Спољашње везе

Административне поделе Југославије

Југославија је била административно подељена у време краљевине на покрајине, области и бановине, а у време федерације на републике. Ниже управно-територијалне јединице чинили су окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине.

Историја Косова и Метохије

Историја Косова и Метохије у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Косова и Метохије од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према подели на историјске епохе, историја овог подручја, које обухвата две географске целине - област Косова и област Метохије, може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 6. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 19. века) и савремено (20. и 21. век).

Једна од основних карактеристика историјског развоја Косова и Метохије огледала се у етничкој разноликости косовско-метохијског становништва. Током векова, на овом простору смењивали су се разни народи: Дарданци и Мези, Стари Грци и Стари Римљани, Авари и Словени, Срби и Албанци. Миграциона кретања на овом подручју могу се пратити још од времена Илира, преко колонизације из времена Римског царства, до насељавања Јужних Словена у Југоисточну Европу. Након турског освајања у 15. веку, започео је процес постепеног потискивања српског становништва са ових простора и јачања албанског етничког елемента. Значајне демографске промене начињене су током великих сеоба Срба (1690. и 1737. године), а потом за време српско-турских ратова (1876—1878), током балканских ратова (1912—1913), Првог светског рата (1914—1918) и Другог светског рата (1941—1944). Савремене миграције биле су изазване антисрпском политиком југословенских комунистичких власти након Другог светског рата и потоњим НАТО бомбардовањем СРЈ 1999. године, током којег је дошло до привременог исељавања дела албанског становништва, да би након доласка КФОР-а и УНМИК-а уследило масовно протеривање Срба и других не-албанаца од стране такозване Ослободилачке војске Косова.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Немири на Косову 1981.

Немири у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово 1981. године подразумевају низ масовних протеста, почев од марта 1981, на којима су косовски Албанци захтевали да Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово постане седма република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

То је било први пут да су косметских Албанци масовно подржали идеју о независној косметској републици. Немири су били последица сецесионистичке политике Албанаца, а за циљ су имале да Косово добије статус федералне једенице унутар Југославије, након чега би био отворен пут ка издвајању из Југославије с обзиром да су републике имале право на самосталност.Против демонстраната су дејствовале војска и полиција, а у сукобима који су уследили је, према званичној верзији, погинуло 11 особа, док је ухапшено 4.200 људи.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ), бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог века. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом на северозападу, Аустријом и Мађарском на северу, Румунијом на североистоку, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља

самоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом радничког самоуправљања.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

Устав Србије из 1974. године

Када је фебруара 1974. године донет Устав СФРЈ, те исте године донети су и Устави свих југословенских република. По Уставу Социјалистичке Републике Србије, покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле су велика овлашћења и права, а територија Србије изгледала је овако:

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово

ужа СрбијаТериторија покрајина није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине. Државно руководство Србије имало је надлежности над покрајинама једино по питањима, тадашње, народне одбране (ЈНА) и новца.

После смрти председника Југославије, Тита, 1980. године, почеле су да јачају сепаратистичке снаге на Косову. Тамо је 1981. године дошло до масовних демонстрација Албанаца, који су тражили да Косово постане република. Протести су угушени силом.

Руководство Србије је 1989. године донело следеће одлуке: републичка Скупштина донела је, марта месеца, амандмане на Устав Србије. Покрајинама су одузета обележја државности и њихова овлашћења су знатно сужена. Међутим, цео српски Устав трајао је све до 1990. године, када је донет нови Устав Србије. Он је потврдио све одлуке о одузимању обележја државности покрајинама.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија Републике и аутономне покрајине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Републике
Покрајине
Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.