Солун

Солун (грч. Θεσσαλονίκη [Thessaloníki — Тесалоники]), други је по величини и значају град у Грчкој, после Атине. То је и главни град истоименог округа Солун и периферије Средишња Македонија. Солун је једна од најзначајнијих лука Балкана.

У управним границама града Солуна живи око 370 хиљада становника, али „Великом Солуну“ (шире градско подручје), који се састоји од 16 градских и приградских општина, живи 1.104.766 житеља или сваки други становник Периферије Средишња Македонија.

Гравитационо подручје града обухвата око 3-4 милиона становника северне Грчке. Град је познат као велика лука и сајамски центар. У граду се одржава и највеће бијенале грчке дијаспоре.

Солун
Θεσσαλονίκη
Overlooking modern Thessaloniki seafront from Old Town 2006
Поглед на обалу Солуна
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Грчка
ПериферијаСредишња Македонија
ОкругСолун
ОпштинаСолун
Становништво
Становништво
 — 2011.315.196[1]
 — густина15.596,26 ст./km2
Агломерација1.104.766
Географске карактеристике
Координате40°38′00″ СГШ; 22°57′00″ ИГД / 40.633333° СГШ; 22.95° ИГДКоординате: 40°38′00″ СГШ; 22°57′00″ ИГД / 40.633333° СГШ; 22.95° ИГД
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Површина20,85 км2
Солун на мапи Грчке
Солун
Солун
Солун на мапи Грчке
Остали подаци
ГрадоначелникЈанис Бутарис
Поштански број530–539, 54015–54655, 56404
Позивни број2310
Регистарска ознакаMM, NA, NB, NE, NH, NI, NK, NM, NN, NO, NP, NT, NY, NX, NZ
Веб-сајт
www.thessalonikicity.gr

Назив града

Оснивач Солуна је краљ Касандар 316. године п. н. е..[2] Верује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандра и полусестри Александра Великог.

Име града на свим значајним језицима изведено је од грчког назива за град „Тесалоники“ (Thessaloniki). У језицима западне Европе град се најчешће назива „Салоника“, као варијанта скраћенице „Салоники“, коју употребљава месно становништво у свакодневном говору. У јужнословенским језицима преовлађује назив „Солун“, који је близак турској верзији „Селаник“.

Положај

Град се налази на врху Солунског залива, дуж којег се пружа дужином од 20ак км. Западно од града пружа се тзв. Солунско поље, приморска равница близу ушћа Вардара у залив (17 km западно од града). Са других страна град је окружен брдима планине Хортиатис.

Клима

Солун се налази у подручју измењене средоземне климе, захваљујћи отворености града и околине утицајима из унутрашњости Балкана. Због тога су зиме са негативним температурам и омањим количинама снега нормална појава, што је битно другачије од јужне Грчке и Атине. Мраз је такође честа појава зими. Лета су топла, али не жарка са ретким падавинама у виду јаких пљускова. Годишња количина падавина је 451 mm.

Историја

Оснивач Солуна је краљ Касандар 315. године п. н. е.. Вјерује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандара и полусестри Александра Великог. Њен отац Филип II Македонски ју је тако назвао у част побједе над Тесалијцима, а њено име и име града се могу превести као побједа над Тесалијцима (Θεσσαλοί + Νίκη).

По освајању града од стране Римљана 168. п. н. е., Солун је постао главни град једне римске провинције на веома важном државном путу Via Egnatia. За вријеме другог пута у Македонију Свети Апостол Павле проповједао је у мјесној синагоги, која је била главна за Јевреје тог рејона, и поставио је темеље хришћанском братству и цркви. Мјесни јеврејски рабини били незадовољни њиме, због чега су га протјерали из Солуна у град Бер. 379. године деобом цартсва на источни и западни део, град постаје главно седиште новообразоване провинције Илирикум у оквиру источног дела, касније Византије. Солун је био једно од најважнијих трговачких средишта у Византији, нарочито током владавине Комнина, а у њему су рођени Ћирило и Методије, а тешко страдао у раздобљу окупације под Крсташима (1204-1246).

По турским изворима, Солун су први пут заузели Турци 1393. године за време султана Бајазита. Као последица турског пораза против кана Тамерлана у Ангори 1402. године, прешао је град у посед Венеције. Турци су узели Солун по други пут, дефинитивно 1430. године у време султана Мурата II.[3]

Млечани су 1430. године купили град од Византинаца, али су га изгубиле већ 1432. године када су га поново освојиле Османлије. Велики број сефардских Јевреја се уселило у Солун, након што су протјерани из Шпаније 1492. године. Они су у раном 16. веку, били највећа религијска група у Солуну, а у 18, 19. и почетком 20. века су и даље били велики дио становништва Солуна. Објављен је 1903. године попис становништва Солуна - првог града у "Маћедонији". Било је највише Јевреја - 55.000, затим следе Турци са 26.000, Грка има 16.000, а "Словена" (Срба и Бугара) - 10.000. Ту треба додати "Туђинаца"(?) од чак 8500 и Цигана 2500, док се Цинцари не помињу у том значајном месту, које има тада укупно 118.000 становника.[4]

Солун је остао у Османском царству до 1912. године и Балканских ратова, након чега је додијељен Грчкој. За вријеме Првог свјетског рата Солун су окупирале енглеске и француске трупе, претворивши га у њихову најважнију војну базу у југоисточној Европи и недалеко од њега је успостављен Солунски фронт. 1917. године десио се велики пожар у граду, који је стари град од дрвених зграда потпуно уништио. После рата започела је обнова града по савременим начелима (ортогонална матрица, праве улице примерене ширине, паркови) и поштовање важних споменика града. Град је брзо растао 20их година услед досељавања много Грка, као избеглица из Мале Азије.

Културна историја Срба у Солуну

Српски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве - Св. Тројице, Св. Николе "Орфана"[5] (у 17. веку постала капела манастира Влатадон)[6] и Св. Ђурђа, а "обдарио даровима" постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и "царски двор" - своје палате где је много боравио.[7]

Српски народ је опевао средњевековног витеза српског "боланог" Дојчила (Дојчина) из Солуна: "Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина..."[8] То је био војвода Војин Дојчиновић.[9]

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): "језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани."[10]

Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) бавио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна.[11] Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна (исто и 1827).[12] Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора сабране у једној књизи и објављене 1833. године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар.[13] Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист "Цариградски гласник", скупљали су 1895. године у Солуну: Петар Костић управитељ српске школе "Дом науке" и Риста Протић књижар.[14]

У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу "Велика Источна гостионица" у којој се Срби пређивали друштвене забаве. Он је Отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом "Код Београда".[15] Српски календар "Голуб" који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.[16]

Solun1a
Реклама једне српске фирме у Солуну са краја 19. века

У Солуну је од 1893. године радила српска школа "Дом Науке" у тзв. Куфаловској махали. Школске 1896/1897. године ту је било под истим кровом потпуна основна школа и три разреда гимназије. Укупно је 1897. године било 14 предавача, од којих 11 у гимназији а три у основној. Када се 1897. године одсељавала из града удова Нина, супруга преминулог (1894) руског генералног конзула Ивана Јастребова (великог заштитника Срба), оставила је српској школи на дар намештај вредан око 50 турских лира. Јавно јој се захвалио на "највећем до тада поклону школи" њен директор Петар Костић.[17] Основну школу су заједно похађала мушка и женска деца, које су учила три учитеља. Била је испрва троразредна, па четвороразредна. Школа је основана 1893. године, након годину дана раније тј. 1892. године поднетог захтева са 200 потписа Срба, грађана Солуна. Први "мутавелија" и директор те основне школе био је Димитрије Поповић родом из Охрида, који се школовао у Србији. Он је примио брачни пар учитеље Вука и Косару Ивановић. Директор Поповић је успео да организује основну школу комплетну, са четири разреда. Почетком 1897. године добијена је дозвола за отварање још једне основне школе у насељу "Вардар капији". Та школа је добила име "Дом просвете", за разлику од оне друге са гимназијом, која се звала "Дом науке".[18] Име су узета неутрална, да би се прикрио српски национални карактер који је сметао властима.

Десио се јуна 1897. године сукоб са трагичним исходом у солунском хотелу "Коломбо". У тучи између Бугара и Срба, због претњу упућених српском професору Пејчиновићу "због издаје", Србин учитељ Ташко Михајловић је био пребијен, а од Бугара, повређен учитељ Гарванов а револверским метком убијен учитељ Ганов. Из баште хотела се дискретно склонио Пејчиновић, а након тога 13 Бугара се сукобило са три Србина. Професор Илија Пејчиновић убрзо је смртно рањен у атентату, који су извели бугарски егзархисти. На његовом опелу појало је београдско певачко друштво "Станковић" које се бавило у Солуну тих дана.[19]

Поднео је директор Поповић и захтев за отварање Гимназије у Солуну. Али Поповић умире 1894. године, а на његово место по жељи тамошњих Срба постављен је 16. септембра те године, Петар Костић професор и ректор Призренске богословије. Костић је успео да још те јесени у граду буду отворена прва два разреда гимназије, све под истим кровом. Кренуло се са првим разредом, који је похађало 15 ученика. Следеће 1895. године, отворен је други разред гимназије, а у првом је било већ 42 ученика. Предавачки кадар су чинили Милорад Ђукановић, Душан Поповић, Јован Бјеловучић (за француски језик), Исмаил Едиб (за турски језик). Ђукановић је у исто време био васпитач у интернату. Број предавача је из године у годину растао, а колегијум се мењао. У Солуну је дакле радила српска гимназија од 1894. године, и ту је 1896. године било 11 наставника. Дозвољено је јуна 1896. године отварање сада четири разреда гимназије. У гимназији је било тада 96 ученика, а у основној 77. Ученика је било само 31 из Солуна и околине, остали су били подаље - из Старе Србије и других крајева где Срби живе. Међу њима највише је било трговачке деце - њих 76. Школа са интернатом је смештена у три зграде, које се налазе близу једна другој.[20] Црквено-школски одбор српски у Солуну је 14/26. јануара 1897. године у просторијама хотела "Олимпије" приредио Светосавску забаву са игранком, у корист сиромашних ученика.[21] Светосавска забава је имала лепог успеха и претходне 1896. године. Захвалио се јавно преко новина директор Српске гимназије у Солуну, Д. Димић бројним дародавцима књига. Између осталих своје књиге су новембра 1898. године послали: Арса Пајевић, браћа Поповић и Лука Јоцић из Новог Сада, затим Јован Грчић књижар из Великог Бечкерека, Милан Сеђаков књижар и Милош Бандић учитељ из Велике Кикинде, браћа Јовановић књижари из Панчева, Београђани, Сремци, Матица српска, Српска краљевска академија и други у вредности од преко 500 форинти.[22]

Након затварања српске Више гимназије у Цариграду, школске 1899/1900. године, молили су Срби Солунци да се дозволи да у Солуну наша гимназија буде потпуна. Пред почетак школске 1901/1902. године то је одобрено, тако да је од тад седмогодишња српска гимназија. Октобра 1901. године настала је потреба за двојицом предавача, па су послати у Солун Јеротије Топаловић и Аранђел Јотић. Професор Илија Лалевић као и други предавачи, сарађује са школским листом и објављује мање радове 1902. године.[23] Хаџи Тошковић објављује краће лирске записе у "Новој искри" 1900. године, такође и Велимир Рајић, 1903. године. Године 1901. августа директор Богдан Јанковић се вратио у Србију, а његово место заузима Ковачевић, који прелази из Битоља. Њен професор и директор Коста Ковачевић умро је 1903. године, после неколико месеци наставничког рада у њој. Био је по струци географ, рођен и школовао се у Београду. Од 1897. године напустио Другу београдску гимназију у отишао у Стару Србију, где је прво службовао у Скопљу. Ковачевића је заменио најстарији наставник Драгомир Обрадовић. Крајем школске 1901/1902. године одржан је матурски испит први пут. Свршени гимназијалци су након те школе могли да наставе школовање на Универзитету. Године 1902/1903. одобрено је одсуствовање наставницима Григорију хаџи Ташковићу и Пери Јанковићу. На њихова места су дошли професор Михајло Стојанчевић и Ђорђе Стајић суплент учитељ језика (до 1905). У Солуну су Срби имали проблема са "Бугарашима", јер су били што нападани,што код власти пријављивани са лажним оптужбама. Прво је управитељица Српске гимназије у Солуну тобож случајно "пала у море", а затим је управитељ гимназије прота Ђорђевић Призренац био утамничен. Умро је почетком 1908. године у Солуну, прота Станоје Рашић, један од српских првака у Старој Србији. Био је родом из Приштине, а боравио је и радио у Солуну, као протејереј и професор у српској гимназији.[24] Стеван Антонијевић из Солуна 1913. године премештен у Нови Пазар. Српска гимназија у Солуну је била наводно затворена 1910. године. Литерарна ђачка дружина "Дојчин" основана у Солуну пре ослободилачких ратова.

Постојао је крајем 19. краљевски "генерални" конзулат у Солуну, тада под Турцима. Ту су 1898. године радили за српске националне и државне интересе: Павле Денић конзул I класе и Иван Иванић писар I класе.

Гостовало је почетком новембра 1897. године у Солуну Београдско певачко друштво "Станковић", где је одржало два концерта.[25]

Срби су у 19. веку у Солуну "на најлепшем месту" близу Беле куле, на тзв. "Хиподрому" имали своју цркву. Тај српски храм посвећен Св. Сави почетком је 1897. године добио нови "диван и скупоцен" иконостас. Био је то вредан поклон побожног братства из Скита, руског манастира Св. Јована Златоустог. Заслуга је то била у првом реду оца Кирила, настојатеља манастира (чији су монаси претежно били Руси) који се налазио на Светој Гори, на хиландарском земљишту.[26] Црква је била у ствари метох манастира Хиландара. У Солуну је постојала организована српска црквена општина. Ту се налазио један полусрушен конак, у којем је била собица - капелица. Православни калуђер је ту боравио, молио се и читао молитве вернима. Сав прилог који би добио слат је манастиру Хиландару. Почетком 1897. године формиран је црквени певачки хор при српском храму, састављен углавном од ученика српске школе "Дом и наука" (70). Хор је савладао извођење целе литургије по Тихомиру Остојићу у четири гласа.[27] Године 1898. епитроп цркве Св. Саве у Солуну био је старац Ванђел Лазаревић. Његов син Андрија Ванђеловић који је храбро бранио српске интересе у том граду, погинуо је јула месеца 1898. године на улици; убио га је из пиштоља један "бугараш".[28] Касније је ту никло ново стамбено насеље, а у приземљу стамбене зграде дат је један простор Србима као накнада, за Хиландарски метох. У граду данас постоји тај хиландарски метох, мала импровизована српска црква посвећена Св. Сави у стамбеној згради, у улици Скамбинион, где се повремено одвијају богослужења. Ту је некад била црква задужбина српског краља Милутина.

Solun2015
Хиландарски метох у урбаном делу Солуна, капела Св. Саве у згради, на месту некадашње црквице

У Солуну су 30. јула 1900. године освећени темељи новог метоха манастира Хиландара. Освећење су извршили архимандрит Јанићије Воденац и поп Сима Буквић солунски парох. По плану метох је требало да буде двоспратна зграда у најлепшем делу града код Хамидије. На њој су предвиђени кубе и сахат (торањски сат). Ту су имали стални смештај старешина метоха, и манастирска братија на путу - конак.[29]

За време Солунског фронта 1916-1918. године град је попримио српски карактер, због великог броја Срба и њихових државних институција. На западном делу града је српско војничко гробље Зејтинлик са православном капелом. Ту је сахрањено 7441 српски војник, који је погинуо и пренет са територије целе Грчке. Царинарница I реда Краљевине СХС била је после Првог светског рата у Солуну. По међународном уговору, део солунске луке био је под српском - југословенском контролом и ту се извозила роба, за транспорт морским бродовима.

У Солуну је 1934. године освештана зграда нове српске основне школе. Претходна српска школа затворена је наводно 1910. године. У новој школи предавали су управитељ учитељ М. Даниловић и његова супруга учитељица.[30]

На почетку новог светског рата у Грчкој 22. априла 1941. године. Солун су окупирале немачке трупе и он ће бити у њиховим рукама до 30. октобра 1944. године. Током овог раздобља јеврејско становништво је уништено. После рата приступило се даљем осавремењавању града, које трајало неколико деценија. Међутим, 1978. године град је погодио тежак земљотрес, који направио највише штете на старим заштићеним зградама. Ти споменици су следећих година обнављани, а 1988. стављени су на листу Светске баштите УНЕСКОа. Све ово је крунисано 1997. године, када је град био Европски град културе.

Становништво

Демографија
1991.2001.2011.
383.967363.987315.196[1]

Становништво града Солуна је паду током последњих пописа, али се оно премешта у предграђа, тако да градско подручје и даље расте. Данас 1.104.766 становника живи у тзв. Великом Солуну и то је друго по величини градско подручје Грчке, после Велике Атине. У последња три пописа кретање становништва било је следеће:

Година Становништво града Промена Становништво градског подручја
1981. 406.413 - -
1991. 383.967[31] -22.446/-5,52% -
2001. 363.987[31] -19.980/-5,20% 1.057.825[31]

Историјски гледано, етничка структура становништва Солуна се веома променила у последњих стотинак година. Најуочљивије је присуство великог броја јевреја Сефарда, који су још у 19. веку чинили половину становништва у граду. И после припајања града савремној Грчкој Јевреји су задржали сва права као и Грци, који је у граду било све више услед досељавања из мањих места, као и пребезима са турских подручја у Малој Азији и на Понту. 1944. године у току немачке окупације Грчке у Другом светском рату Јевреји су отерани у концентрационе логоре, где је већина (96% ) погубљена. Преживели су делом прешли у Израел.

Година Становништво града Број Јевреја Удео Јевреја
1842. 70.000 36.000 51%
1870. 90.000 50.000 56%
1902. 126.000 62.000 49%
1913. 157.889 61.439 39%
1943. - 50.000 -

Градске знаменитости

Aerial view of Kalamaria, Greece
Авионски снимак града
07Thessaloniki Galerius3
Галеријева Капија - остатак староримске владавине
Looking down at Aristotelous Sq Thessaloniki 2005
Аристотелов трг је „срце“ Солуна

Иако је Солун савремени град великих булевара, правилних блокова и великих тгрова и паркова, град је сачувао многе грађевине из слове прошлости, посебно оне везане за староримско и византијско наслеђе. Град је такође богат музејима, галеријама и другим установама културе, од којих су неке наддржавног значаја.

Најважније градске знаменитости су:

  • Градски Археолошки музеј се сматра за један од најбољих у Европи. Налази се у близини познатог Белог Торња и на супротној страни од градског ватрогасног дома. Музеј поседује велику колекцију укључујући и невероватне драгоцености у виду гробнице оца Александра Велоког, Филипа Македонског, која је откривена у Вергини 1977. године. Друга драгоценост је из 3. века п. н. е. папирус Дервеније, једини нетакнути древни папирус нађен у Грчкој, који је откривен у гробници Дервеније. Друге просторије музеја садрже експонате који осликавају историју града још из праисторијских дана све до Римског периода, укључјући спектакуларне мозаике као и чаше из Хеленистичког доба.
  • Археолошко налазиште античке грчке тржнице у близини једног од градских аутобуских терминала, на Дикастерион тргу. Ова тржница је касније преуређена у римски форум на два нивоа. Форум је био срце античког града а открили су га радници шездесетих година. Најочуванији део форума је велико позориште, које се још увек користи за летње концерте.
  • Галеријева Капија.
  • Бела кула (грч.: Λευκός Πύργος Lefkos Pyrgos), најпознатији симбол града, је оригинално изграђена као део градских зидина. Она се налази на шеталишту поред мора, јужно од археолошког музеја.
  • Горњи град (грч.: Ano Poli) са сачуваним дрвеним кућама из Османског раздобља и остацима градских зидина из византијског раздобља.
  • Аристотелов трг је најважнији градски трг.
  • Црква Св. Димитрија је најпознатија црква у граду, а овај светац је заштитник града.
  • ОТЕ торањ је у средишту градског ЕКСПО центра.
  • Црква Св. Ђорђа је једна од најважнијих црква у граду, а црква је била намењена као Галеријев маузолеј, међутим цар на крају није тамо сахрањен већ у Феликс Ромулијани у Гамзиграду. староримског цара Галерија.
  • Црква Св. Софије је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време ране Византије.
  • Црква Панагија је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време Византије.
  • Градско морско шеталиште дуж Никис авеније.
White Tower of Thessaloniki (2007-06-15)

Бела кула је симбол града

Saint Demetrius Salonica 1

Црква Св. Димитрија је најважнија у граду

Panagia Deksia Church

Црква Панагија

THESS - Aghia Sophia 05

Црква Св. Софије

Rotunda of Galerius

Црква Св. Ђорђа настала из гроба римског цара Галерија

Партнерски градови

Референце

  1. 1,0 1,1 „Detailed census results 2011”. Приступљено 07. 5. 2015.
  2. ^ Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 258.
  3. ^ "Босанска вила", Сарајево 1903. године
  4. ^ "Дело", Београд 1. април 1903. године
  5. ^ Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд-Ваљево 1987.
  6. ^ "Свети краљ Милутин", Цетиње-Београд 2016. године
  7. ^ Владимир Ћоровић: "Историја српског народа", први део, Београд 1997. године
  8. ^ Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме...", Лајпциг 1823-1824. године
  9. ^ Љубомир Ненадовић: "Дојчиновић Воин - спев у 6 песама", Земун 1861. године
  10. ^ "Политика", Београд 1922. године
  11. ^ Јован Поповић Стерија: "Невиност или Светислав и Милева", Будим 1827. године
  12. ^ Милош Лазаревић: "Племенита и силна љубав", Будим 1831. године
  13. ^ Григорије Возаревић: "Басне", Београд 1833. године
  14. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1895. године
  15. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
  16. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  17. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  18. ^ "Просветни гласник", Београд 1906. године
  19. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  20. ^ "Просветни гласник", Београд 1897. године
  21. ^ "Застава", Нови Сад 1897. године
  22. ^ "Застава", Нови Сад 1898. године
  23. ^ "Просветни гласник", Београд 1902. године
  24. ^ "Застава", Нови Сад 1908. године
  25. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  26. ^ "Цариградски гласнк", Цариград 1897. године
  27. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  28. ^ "Застава", Нови Сад 1898. године
  29. ^ "Цариградски гласнк", Цариград 1900. године
  30. ^ "Правда", Београд 1934. године
  31. 31,0 31,1 31,2 „Population of Greece”. General Secretariat Of National Statistical Service Of Greece. www.statistics.gr. 2001. Приступљено 02. 08. 2007.

Види још

Спољашње везе

Crkva Svete Sofije (Solun)

Crkva Svete Sofije (svete Mudrosti) u Solunu (Grčka), je jedna od najstarijih crkvi u Solunu koje postoje i danas.

Crkva Svetog Dimitrija (Solun)

Crkva Svetog Dimitrija u Solunu je najvažnija i najveća crkva u Solunu. Sveti Dimitrije je zaštitntik grada Soluna. Crkva datira iz vremana Vizantijskog carstva kada je Solun bio drugi po veličini grad u Vizantiji odmah posle Konstantinopolja (Carigrada). Crkva se nalazi na svetskoj kulturnoj baštini od izuzetnog značaja od 1989. godine.

Љубомир Вуловић

Љубомир Вуловић (Вукосавци, 6. јануар 1876 — Солун, 26. јун 1917) је био артиљеријски мајор, завереник у Мајском преврату и припадник револуционарне организације „Уједињење или смрт“.

Егејска Македонија

Егејска Македонија, позната и као Беломорска Македонија, Приморска Македонија, Јужна Македонија, Грчка Македонија или само Македонија (грч. Μακεδονία [Makedonía]), је покрајина у Грчкој, односно представља највећи део северне Грчке. Од петовековне турске окупације ослободила ју је грчка војска у Првом балканском рату.

Каламарија

Каламарија (грч. Καλαμαριά Kalamaria) је велико насеље у Грчкој и највеће предграђе града Солуна. Каламарија припада округу Солун у оквиру периферије Средишња Македонија, где чини засебну општину.

Костас Слукас

Константинос „Костас“ Слукас (грч. Κωνσταντίνος "Κώστας" Σλούκας; Солун, 15. јануар 1990) је грчки кошаркаш. Игра на позицијама плејмејкера и бека, а тренутно наступа за Фенербахче.

Куп Грчке у кошарци

Куп Грчке у кошарци (грч. Κύπελλο Ελλάδος καλαθοσφαίρισης ανδρών) је годишње кошаркашко такмичење у Грчкој. Прво издање приређено је 1976. године. Организацијом се бави Кошаркашки савез Грчке.

Куп Рајмунда Сапорте

Куп Рајмунда Сапорте или Сапорта куп (енгл. Saporta Cup) је био по значају друго европско клупско такмичење за кошаркашке клубове.

Основан је 1967. као Европски куп победника купова и одржавао се до 2002. када је престао да постоји због реорганизације европских кошаркашких такмичења. У периоду постојања такмичење је неколико пута мењало име:

1999. до 2001 - ФИБА Сапорта куп (енгл. FIBA Saporta Cup)

1997. до 1998 - ФИБА Еврокуп (енгл. FIBA EuroCup)

1992. до 1996 - ФИБА Европски куп (енгл. FIBA European Cup)

1967. до 1991 - ФИБА Куп победника купова (енгл. FIBA European Cup Winners' Cup)У Купу победника купова су играли клубови - победници националних купова. Променом имена у Европски куп и Еврокуп уз победнике и финалисте купова учествовали су и водећи европски клубови који би испали из квалификација за Европску лигу или су били високо пласирани у националним првенствима. Од сезоне 1998/99. куп носи назив Куп Рајмунда Сапорта по Рајмунду Сапорти, славном шпанском кошаркашком раднику и водећој личности ФИБАе. Ово такмичење престаје 2002. због све веће опредељености клубова УЛЕБ-у и због ФИБА-ине реорганизације европских такмичења. Наследник овог купа је данашњи УЛЕБ Еврокуп који је почео у сезони 2003/04.

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Македонија (провинција)

Македонија (лат. Macedonia) је била римска провинција основана 146. године п. н. е., пошто је римски војсковођа Квинт Цецилије Метел поразио Андриска 148. п. н. е. у последњем у низу македонских ратова, пошто су укинуте четири клијентске републике које је Рим био раније основао на територији античке Македоније. Римска провинција обухватала је и део Епира, Тесалију и делове Пеоније. Илирије и Тракије.

Главни град провинције је био Солун.

У 3. веку или 4. веку нове ере провинција Македонија подељена је на два дела, јужни и северни. Јужни део је постао нова провинција Македонија Прима (лат. Macedonia Prima) са центром у Солуну, док је северни део постао нова провинција Македонија Секунда (лат. Macedonia Secunda) са центром у Стобију. Те су две провинције биле укључене у Македонску дијецезу, коју су још чиниле Тесалија, Епир, Ахаја и Крит. Македонска дијецеза је, заједно с Дакијском дијецезом и Панонском дијецезом, чинила Илирску префектуру, која је установљена 318. године н. е. Када је Илирска префектура 379. године подељена на Западни и Источни Илирик, македонске су провинције укључене у Источни Илирик. Након поделе Римског царства на Западно римско царство и Источно римско царство 395. године, Македонија је припала источном делу, односно Византији.

Општина Даутбал

Општина Даутбал (грч. Δήμος Ωραιοκάστρου, Димос Ореокастру) је општина у Грчкој у Солунском округу, периферија Средишња Македонија. Административни центар је град Даутбал. По подацима из 2011. године број становника у општини је био 38.317.

Општина Петровец

Општина Петровец је једна од општина Скопског статистичког региона у Северној Македонији. Седиште општине је истоимено насеље Петровец.

Општина Петровец је најважније саобраћајно чвориште у Северној Македонији, јер се овде налази међународни скопски аеродром „Петровец“, као и главна железничка и друмска укључења из македонске престонице Скопља на 15 km удаљен правац Београд — Солун.

Периферија Средишња Македонија

Периферија Средишња Македонија (грч. Περιφέρεια Κεντρικής Μακεδονίας / Peripheria Kentrikis Makedonias) је једна од 13 периферија у Грчкој. Смештена је на северу земље и обухвата средишњи део Егејске Македоније. Управно седиште периферије и њен највећи град је Солун, други по важности град у Грчкој.

Периферија Средишња Македонија је по броју становника и по важности друга у земљи, одмах после Периферије Атике са главним градом Атином.

Периферије Грчке

Периферије (грч. Περιφέρειες) су основни вид управне поделе Грчке и имају значај покрајине. Има их 13, без Свете горе која чини засебну црквену државу у оквиру Грчке. Свака од периферија издељена је на више округа или периферијских јединица.

По новом подручном устројству Грчке (Каликратисов план, заживео почетком 2011. године) постојеће периферије су остале у неизмењеном саставу, али су добиле нове надлежности регионалне самоуправе (регионална самоуправа). На челу периферија су начелници периферија и периферијска већа, бирани на изборима сваке пете године.

Солун (округ)

Округ Солун (грч. Περιφερειακή ενότητα Θεσσαλονίκης) је округ у периферији Средишња Македонија и историјској покрајини Егејској Македонији, у северној Грчкој. То је по броју становника највећи и привредно најважнији округ не само у Средишњој Македонији, већ у целој Егејској Македонији и северном половини Грчке. Управно средиште округа је град Солун, други по важности град у Грчкој.

Округ Солун је успостављен 2011. године на месту некадашње префектуре, која је имала исти назив, обухват и границе.

Солунска краљевина

Солунска краљевина је била крсташка држава коју су они створили после заузимања Цариграда 1204. године, током IV крсташког похода на простору некадашњег Византијског царства, која је de jure била вазал Латинског царства створеног у Цариграду. Њен први краљ и оснивач био је један од вођа IV крсташког похода Бонифације Монфератски (1204—1207), који се као највиђенији од крсташа надао титули латинског цара, али је она захваљујући Млетачком прегласавању припала Балдуину Фландријском (1204—1205). Бонифације је затим заузео и присвоји Солун са околином, уместо поседа у Никеји који му је предвиђен, са чиме су се на крају сложиле и остале крсташке вође чиме је створена Солунска краљевина која се од самог настанка нашла у рату са суседним другим бугарским царством. Међутим, већ 4. септембра 1207. године Бонифације је погинуо у сукобу са Калојаном (1197—1207), а нови краљ постаје његов тек рођени син Димитрије (1207—1224, у егзилу 1224—1230) уместо кога почињу да владају ломбардијски племићи на челу са Обертом II (регент 1207—1209) чији је крајњи циљ било постављање за краља Бонифацијевог старијег сина Вилијема. Поред тога, они су се сукобили и са моћним латинским царем Хенриком (регент 1205—1206, цар 1206—1216), који их сузбија 1209. године и за новог регента поставља свог брата Јустаса Фландријског (регент 1209—1216). Сталним нападима Бугара прикључили су се од 1210. године и напади епирских деспота, прво Михајла (1210—1214) који није постигао значајнијег успеха, а затим и Теодора (деспот 1214 — 1224, цар 1224—1230) који временом успева да заузме већи део краљевине и сведе је на Солун са најближом околином. Завршни удар краљевини Теодор је задао у децембру 1224. године када је заузео Солун и уништио краљевину, а последњи краљ Димитрије спасао се бекством и наставио је да носи титулу солунског краља у егзилу.

Трибуна

Трибуна је дневни лист, који је излазио у Београду (кратко време 1914. у Нишу и неко време у Солуну) од 14. новембра 1910. до 1941, са прекидом за време Првог светског рата.

Покретач и власник био је Наум Димитријевић, а први уредник био је Бранислав Нушић. Наум Димитријевић је обновио Трибуну 8. априла 1919. као независни политички дневник. У овом послератном периоду Трибуна нема литерарних прилога и оганичава се на текуће информације.

ФК Арис Солун

Фудбалски клуб Арис Солун (грч. Αθλητικός Σύλλογος Άρης) је грчки фудбалски клуб из Солунa. Основан је 25. мартa 1914. и такмичи се у Суперлиги Грчке.

ФК ПАОК

ФK ПАОК (грч. Π.Α.Ο.Κ. – Πανθεσσαλονίκειος Αθλητικός Όμιλος Κωνσταντινουπολιτών) је грчки фудбалски клуб из Солуна, који се тренутно такмичи у Суперлиги Грчке.

ПАОК је целу историју провео у највишем рангу, освојивши 3 титуле првака Грчке и 7 купова. Према истраживању из 2007. године, око 9% свих активних грчких фудбалских навијача подржавају ПАОК, клуб највише навијача има у северној Грчкој где га подржава 30% људи.

Клима Солун 1998—2017.
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 23,0
(73,4)
24,0
(75,2)
32,0
(89,6)
31,0
(87,8)
36,0
(96,8)
41,4
(106,5)
44,0
(111,2)
40,4
(104,7)
37,3
(99,1)
32,2
(90)
27,0
(80,6)
25,1
(77,2)
44,0
(111,2)
Максимум, °C (°F) 9,3
(48,7)
11,2
(52,2)
14,7
(58,5)
19,5
(67,1)
24,9
(76,8)
29,9
(85,8)
32,5
(90,5)
32,4
(90,3)
27,0
(80,6)
21,1
(70)
15,7
(60,3)
10,6
(51,1)
20,73
(69,33)
Просек, °C (°F) 5,8
(42,4)
7,3
(45,1)
10,2
(50,4)
14,3
(57,7)
19,5
(67,1)
24,4
(75,9)
26,8
(80,2)
26,8
(80,2)
22,0
(71,6)
17,0
(62,6)
12,0
(53,6)
7,1
(44,8)
16,1
(60,97)
Минимум, °C (°F) 2,2
(36)
3,5
(38,3)
5,7
(42,3)
9,2
(48,6)
14,0
(57,2)
18,8
(65,8)
21,2
(70,2)
21,3
(70,3)
17,1
(62,8)
12,9
(55,2)
8,2
(46,8)
3,8
(38,8)
11,49
(52,69)
Апсолутни минимум, °C (°F) −14,0
(6,8)
−10,0
(14)
−7,0
(19,4)
−2,0
(28,4)
2,8
(37)
6,0
(42,8)
10,0
(50)
7,8
(46)
3,0
(37,4)
−1,0
(30,2)
−6,2
(20,8)
−9,8
(14,4)
−14,0
(6,8)
Количина падавина, mm (in) 35,2
(1,386)
29,7
(1,169)
39,8
(1,567)
29,6
(1,165)
42,8
(1,685)
27,2
(1,071)
27,3
(1,075)
18,8
(0,74)
48,6
(1,913)
51,3
(2,02)
38,0
(1,496)
52,0
(2,047)
440,3
(17,334)
Дани са падавинама 8,8 8,3 9,8 7,4 8,0 5,5 3,8 3,6 6,3 7,3 7,3 9,0 85,1
Релативна влажност, % 76,1 73,0 72,4 67,8 63,8 55,9 53,2 55,3 62,0 70,2 76,8 78,0 67,04
Сунчани сати — месечни просек 116,5 123,9 171,0 205,2 256,8 308,1 337,6 311,3 224,5 160,9 114,8 95,2 2.425,8
Извор: „Κλίμα - Γράφημα - Θεσσαλονίκη Eλλάδα - WeatherOnline”. www.weatheronline.gr (на језику: грчки). Приступљено 19. 11. 2018.; „Κλιματικά Δεδομένα για επιλεγμένους σταθμούς στην Ελλάδα”. hnms.gr (на језику: грчки). Приступљено 19. 11. 2018.
Више од 500 хиљ. становника
Између 100 и 500 хиљ. становника
Између 50 и 100 хиљ. становника
Између 20 и 50 хиљ. становника
1985—1990.
1990—2000.
2000—2010.
2010—2019.
2020—2029.
Светска баштина у Грчкој

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.