Сократ

Сократ (4. јун, 470. п. н. е. - 399. п. н. е.)[1] (грчки Σωκράτης) је био грчки (атински) филозоф и једна од најзначајнијих личности западњачке филозофске традиције. Он се сматра једним од оснивача Западне филозофије. Он је енигматична фигура, позната углавном путем записа класичних писаца, посебно дела његових студената Платона и Ксенофонта, као и представа његовог савременика Аристофана. Платонови дијалози су међу најсвеобухватнијим описима Сократа који су сачувани, мада је у извесној мери нејасно у којој мери је сам Сократ „сакривен иза његовог најбољег следбеника, Платона“.[2]

Кроз свој портрет у Платоновим дијалозима, Сократ је постао познат по својим доприносима пољу етике, и тај платонски Сократ који позајмљује своје име концептима Сократове ироније и Сократовог метода. Сократов метод је и дан данас често кориштени алат у широком распону дискусија, и тип је педагогије у којој се постављају серије питања, не да би се добили индивидуални одговори, него да би се подстакао темељни увид у проблематику. Платонов Сократ је исто тако важан и трајан допринос пољу епистемологије, и његове идеологије и приступ су се показали јаком основом знатног дела Западне филозофије која је следила.

Сократ
Socrates
Сократ
Пуно имеСократ
Датум рођења4. јун 470. п. н. е.
Место рођењаAlopeke
Датум смрти399. п. н. е.
Место смртиАтина
ЕпохаАнтичка филозофија

Сократски метод

Његов најзначајнији допринос западњачкој мисли је његова дијалошка метода истраживања, позната као сократски метод или метод еленхос (elenchos), који је он широко примењивао у испитивању кључних моралних концепата а први пут је описан у Платоновим Сократским дијалозима.[3] Због овога се Сократ обично сматра оцем етике или моралистичке филозофије, и филозофије уопште.[4][5][6]

Сократски метод је негативни метод хипотетске елиминације, у којем се боље хипотезе проналазе сталним идентификовањем и елиминисањем оних које воде у контрадикције. Овај Сократов метод је трагање за суштинским хипотезама, претпоставкама или аксиомима, које могу да несвесно обликују човеково мишљење, и да их учине субјектом посматрања, како би се одредила њихова конзистенција са осталим веровањима. Општа форма је серија питања, формулисаних као тестови логике и чињеница усмерених да помогну особи или групи да открију своја уверења о истој теми, истражујући дефиниције или логои (logoi) (једнина логос), тежећи да се карактеришу генералне карактеристике које деле разни појединачни примери. До границе у којој је овај метод дизајниран да изнесе на видело дефиниције имплицитне у сабеседничким веровањима, или да им помогне да продубе своје разумевање, овај метод се назива методом мајеутике (maieutics). Аристотел је Сократу приписао откривање метода дефиниције и индукције који се сматрају суштином научног метода. Чудно је, међутим, да је Аристотел такође тврдио да овај метод није примерен за етику.

Вешт учитељ може да научи ученике да мисле својом главом путем ове методе. Ово је једини класични метод подучавања који је познат по томе што може да створи стварно аутономне мислиоце. Постоје неки кључни принципи за ову форму подучавања:

  • Учитељ и ученик се морају сложити о теми предавања.
  • Ученик мора да се сложи да ће покушати да одговори на учитељева питања.
  • Учитељ и ученик морају бити вољни да прихвате сваки разуман одговор. То јест, процес резоновања се сматрати важнијим од чињеница.
  • Учитељева питања морају да разоткрију грешке у резоновању или веровањима ученика. То јест, учитељ мора да размишља брже и тачније од ученика, да открије грешке у учениковом размишљању, а онда да формулише питање на које ученик не може да одговори ако не испуни процес размишљања. Да би био способан за ово, учитељ мора да размишља веома брзо у вези са класичним грешкама у размишљању.
  • Ако учитељ направи грешку логичке или чињеничне природе, прихватљиво је да ученик исправи учитеља.

Како дискусија није дијалог, она није подесан медијум за сократски метод. Ипак, од помоћи је, ако је учитељ способан да води групу ученика кроз дискусију. Ово није увек могуће у ситуацијама које траже од учитеља да оцењује ученике, али је педагошки прихватљивије, јер охрабрује ученике да размишљају, а не да се угледају на ауторитете.

Слободније се сваки процес узастопних постављања питања у дијалогу може сматрати сократским методом.

Сократ примењује свој метод у испитивању кључних моралних концепата, врлина: побожности, мудрости, уздржаности, храбрости и правичности. Такво истраживање је стављало изазове пред имплицитна морална убеђења саговорника, истичући неадекватности и неконсистентности у њиховим уверењима, и обично је доводило до стања збуњености познатог као апориа. У погледу таквих неадекватности, Сократ је признавао своје незнање, али су остали и даље тврдили да имају знање. Сократ је веровао да га чињеница да је свестан свог незнања чини мудријим од оних који, иако не знају, ипак тврде да поседују знање. Мада ово убеђење може изгледати парадоксално на први поглед, у ствари оно је Сократу омогућавало да открије сопствене грешке где би остали могли да претпоставе да су у праву. Ова тврдња је позната по анегдоти кад је Делфско пророчиште објавило да је Сократ најмудрији од свих људи.

Сократ је ове тврдње о мудрости користио као основу својих моралних подстицаја. Тако је тврдио да се главна доброта састоји у бризи душе у вези са моралном истином и моралним схватањем да „богатство не доноси доброту, али доброта доноси богатство и сваки други благослов, и појединцу и држави“, и да „живот без истраживања [дијалога] није вредан живљења“. Сократ је такође тврдио да је боље бити третиран лоше, него сам се понашати лоше.[7][8]

Сократов живот

Сократ није оставио никакве списе;[9] подаци о војној служби се могу наћи у Тукидидовој'Историји Пелопонеског рата. Био је извргнут сатири у Аристофановој комедији Облаци насталој кад је Сократ био у средњим четрдесетим годинама. Сократ се појављивао у другим Аристофановим представама попут Птица јер се сматрало да је био филодоранин, а такође и у представама Калија, Еуполиса и Телеклаидеса, и у свим овим представама Сократ и Софисти су критиковани због „моралних опасности присутних у савременој мисли и литератури“. Ипак, главни историјски извор о Сократу су списи двојице његових ученика, Ксенофонта, и Платона. Други важан извор су разна позивања на њега у Аристотеловим списима.[10][11]

Скулптуре и бисте Сократа описују као човека не баш пријатне спољашњости. Ови портрети су махом базирани на описима које је дао његов ученик Платон, а не на директном посматрању филозофа од стране скулптора.

Сократов отац је био Софрониск, вајар, а мајка Фенарета, бабица. Био је ожењен Ксантипом, која му је родила три сина (Лампрокле, Софрониск и Менексен). По културним стандардима оног времена, њу су сматрали оштроконџом. Сам Сократ је посведочио да је, пошто је научио да живи са Ксантиопом, сада способан да се носи са било којим другим људским бићем, као што јахач који је навикао на дивље коње са лакоћом јаше мање дивље. Сократ је волео да иде на Симпозије, партије пијења и причања. Легендарна је била његова способност да пије, остајући трезан чак и кад би се сви из његове дружине тешко напили. Такође је искусио војну акцију, борећи се у Потидејској бици, Делијској бици и Амфипољској бици. Из платоновог Симпозијума знамо да је Сократ одликован за храброст. У једној прилици је остао са рањеним Алкибијадом, и вероватно је спасао његов живот. Током ратних похода је такође показао необичну чврстину, ходајући без обуће и капута зими.

Сократ је живео у времену опадања Атине после пораза од Спарте и њених савезника у Пелопонеском рату. У време када је Атина покушавала да се опорави од понижавајућег пораза, Атински јавни суд је довео три водеће јавне фигуре да суде Сократу због безбожности и кварења атинске омладине. Суд га је осудио, и као казну је испио отров.

Филозофска убеђења

Сократ је често говорио да његова мудрост потиче из чињенице да “он зна да ништа не зна” (Томас 83). А ништа се односи на познавање људске природе. Уз ово, Сократ је такође говорио да се сви лоши поступци човека могу приписати његовом недостатку знања (“Сократ” 3). Простије речено, ако особа погреши, Сократ је веровао да је грешка узрокована неком врстом незнања. Већина од његових бриљантних уочавања попут ових је потекла из контрапримера које је износио у дебатама са другим Атињанима. Понекад су га његова испитивања других доводила до стицања неочекиваних знања. Мада се никад није фокусирао на специфичне теме, већина сократових дебата су биле усредсређене око карактеристика идеалног човека, као и коју форму идеална влада треба да има. (Соломон 44).

У разговору са мудрацима открио је да они верују да имају много више знања од онога шта заиста имају. У разговору са државницима открио је да они не поседују четири Сократове признате врлине: мудрост, храброст, умереност, праведност. У разговору са песницима открио је да све што они пишу је божанског порекла. У разговору са занатлијама је открио да они због тога што добро познају свој посао мисле да су тако добри и у свему осталом.

Сократ је веровао да је најбољи начин да човек води свој живот - не да се усредсреди на акумулирање богатст ва, већ да се усредсреди на само-развој (Грос 2). Он је увек позивао друге да покушају да се више концентришу на пријатељства и осећање истинског заједништва, јер је веровао да је ово најбољи начин да људи расту као народ. Идеја да људи поседују одређене врлине је била нит Сократових предавања. Ове врлине представљају најзначајније квалитета које особа може да има, а прве међу њима су филозофске и интелектуалне врлине. Сократ је наглашавао да “је врлина највреднија од свих богатстава, истина лежи испод сенки постојања, и да је посао филозофа да покаже осталима колико мало они у ствари знају.” (Соломон 44) Сократ је сматрао да је знање исто што и врлина.

Сократ је веровао да “идеали спадају у свет који само мудри људи могу да разумеју” што чини филозофе јединим типом људи погодних да управљају (владају) другима. Сократ нипошто није био благ у својим специфичним ставовима о влади. Отворено се противио демократији која је владала у Атини касније током свог живота. Атинска демократија није била ексклузивна; Сократ се противио било којој форми владавине која није била његов идеал савршене републике којом би управљали филозофи (Соломон 49), а атинска влада је била далеко од тога. Током каснијих стадијума сократовог живота, Атина је била у сталним политичким превратима. Демократију је прво збацила фракција позната као Тиранија тридесеторице, коју је предводио Критијас, који је раније био сократов ученик. Тирани су владали једно кратко време, пре него што је атинска демократија поново успостављена, од када је покушавала да угуши сократов глас.

Суђење и погубљење

Суђење Сократу је подигло велику дебату, иницирајући настанак читавог жанра у литератури познатог као сократски логои. Сократов начин предавања је љутио утицајне фигуре његовог доба, чија је репутација мудрости и врлине била урушена његовим питањима. Треба рећи да је сам Сократ био довољно мудар да не вређа своје сабеседнике, али су други људи користили његову реторику да би извргли руглу моћне људе. Иритантна природа ових питања је Сократу донела надимак „коњска мува Атине“. Иако се Сократ лично борио за Атину и заговарао послушност законима, он је у исто време критиковао демократију, посебно атински изборни систем. Тај критицизам је подигао сумње међу демократама, посебно кад су неки од његових блиских сарадника проглашени непријатељима демократије. Алкибијад је издао Атину у корист Спарте, a Критија, његов некадашњи ученик је био вође Тираније тридесеторице (проспартанске олигархије која је владала Атином пар година након пораза).

Уз то, Сократ је имао неуобичајене ставове о религији. Изнео је неколико позивања на свој лични дух, или даимонион, мада је експлицитно тврдио да овај дух никада није управљао њиме, већ га је само упозоравао на разне будуће догађаје. Многи од његових савременика су сумњали да сократов даимонион значи одбацивање државне религије. Опште је мишљење да је сократов даимонион сличан интуицији. Штавише, Сократ је тврдио да концепт врлине, а не одређивање шта богови желе, у ствари претходи њему.

Према платоновој "Апологији," сократова три тужиоца, Мелет, Анит и Ликон, све водећи чланови атинских политичких кругова, су га оптужили да је 'кварио омладину' Атине и порицао моћ боговима. Ове оптужбе нису морале да значе смртну казну, и Сократ лично је предлагао пороти да га казни са тридесет минаа (еквивалент отприлике осам година надница атинског занатлије). „Апологија“ такође каже да је гласање о сократовој кривици било тесно, и да су његове шале о казни резултовале да више поротника гласа за смртну казну него што је гласало за осуду.

Очигледно у складу са његовом филозофијом поштовања закона, он је сам извршио смртну казну, попивши отров. Постоји прича да су му током задње ноћи, пријатељи предлагали да побегне из затвора, али је Сократ остао доследан свом веровању да се закон мора поштовати, чак и ако није правичан.

Сократ је постхумно поштован као светионик слободе говора.

Сократ је осуђен на смрт испијањем чаше отрова. Оптужница против Сократа гласила је: " Крив је Сократ што не верује у богове у које верује држава, крив је што уводи нова божанства, што квари омладину. Први део оптужнице гласио је: "Сократ верује у знање апсолутно добро и апсолутно лепо и да знање поседују сви појединачни случајеви ." Други део оптужнице гласио је: "Камо среће да само Сократ квари омладину, а да је сви остали уче добром."

Сократски дијалози

Сократски дијалози су серија дијалога које је написао Платон у форми дискусија између Сократа и других људи тог времена. Идеје које Платон саопштава не изговара ниједан посебан лик, већ оне испливавају путем сократског метода, под Сократовим вођством.

У платоновом филозофском систему (Сократ није оставио никакве списе, тако да стваран садржај његових учења може бити оспораван), учење је процес памћења. Душа, пре своје инкарнације у телу је била у царству идеја (или рају). Тамо је видела ствари онаквим какве стварно јесу, а не бледе сенке или копије које ми видимо на Земљи. Кроз процес испитивања, душа може бити наведена да се сети идеја и њиховим чистим формама, што доноси мудрост.

Већина дијалога представљају Сократа како примењује овај метод у одређеној мери, али нигде толико као у Еутифрону. У овом дијалогу, Сократ и Еутифрон пролазе кроз неколико фаза прочишћавања одговора на сократово питање, „Шта је побожност?"

Сократово схватање дијалектике

Сократ је дијалектику посматрао преко постављања питања и трагањем за одговором. Дијалектика се састојала из две фазе: иронију односно претварање у говору и бабичке методе.

Разговор почиње иронијом јер саговорник често нема знања о томе о чему се води разговор или има веома мало знања или често нема ни мало. Сократ онда поставља питање саговорнику како би он дошао до дефиниције о томе о чему се води разговор, онда креће бабичка метода јер Сократ сматра да је човек трудна душа из које треба да се породи знање. Сократ сматра да човек поседује трагове знања само је потребно помоћи му да то знање формира.

Дијалози и списи о осуди Сократа

Види још

Референце

  1. ^ Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Socrates”. Encyclopædia Britannica (11. изд.). Cambridge University Press.
  2. ^ Kofman 1998, стр. 34.
  3. ^ May 2000, стр. 20.
  4. ^ of Harvard University Press - Xenophon Volume IV. Приступљено 2015-3-26.
  5. ^ Kahn, Charles H. (1998). Plato and the Socratic Dialogue: The Philosophical Use of a Literary Form. Cambridge University Press. стр. xvii. ISBN 978-0-521-64830-1.
  6. ^ Many other writers added to the fashion of Socratic dialogues (called Sokratikoi logoi) at the time. In addition to Plato and Xenophon, each of the following is credited by some source as having added to the genre: Aeschines of Sphettus, Antisthenes, Aristippus, Bryson, Cebes, Crito, Euclid of Megara, and Phaedo. It is unlikely Plato was the first in this field (Vlastos. pp. 52).
  7. ^ {cite book|last=Morrison|first=Donald R.|title=The Cambridge Companion to Socrates|url=https://books.google.com/books?id=_KBex4rtlXMC&pg=PR14%7Cyear=2011%7Cpublisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-83342-4|pages=14}}
  8. ^ Nails, D. Socrates:Socrates's strangeness. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2014 Edition), Edward N. Zalta (ed.). Приступљено 16. 4. 2015.
  9. ^ Roberson, Cliff; Mire, Scott (2009). Ethics for Criminal Justice Professionals. CRC Press. стр. 24. ISBN 978-1-4200-8672-0.
  10. ^ Rubel, Alexander; Vickers, Michael (2014). Fear and Loathing in Ancient Athens: Religion and Politics During the Peloponnesian War. Routledge. стр. 147. ISBN 978-1-317-54480-7.
  11. ^ Dorion, Louis-André. The Rise and Fall of the Socratic Problem. Cambridge University Press. стр. 1—23. ISBN 9780521833424. doi:10.1017/CCOL9780521833424.001. Приступљено 7. 5. 2015.

Литература

  • Rubel, Alexander; Vickers, Michael (2014). Fear and Loathing in Ancient Athens: Religion and Politics During the Peloponnesian War. Routledge. стр. 147. ISBN 978-1-317-54480-7.
  • Roberson, Cliff; Mire, Scott (2009). Ethics for Criminal Justice Professionals. CRC Press. стр. 24. ISBN 978-1-4200-8672-0.
  • Nails, D. Socrates:Socrates's strangeness. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2014 Edition), Edward N. Zalta (ed.). Приступљено 16. 4. 2015.
  • Kahn, Charles H. (1998). Plato and the Socratic Dialogue: The Philosophical Use of a Literary Form. Cambridge University Press. стр. xvii. ISBN 978-0-521-64830-1.
  • May, H. (2000). On Socrates. Wadsworth/Thomson Learning. стр. 20.
  • Kofman, Sarah (1998). Socrates: Fictions of a Philosopher. стр. 34. ISBN 978-0-8014-3551-5.
  • Списи Ксенофона; као што су Мемораблиа и Хеленика.
  • Увод у грчку филозогију - An Introduction to Greek Philosophy, J. V. Luce, Thames & Hudson, NY, l992.
  • Увод у филозофију - Introduction to Philosophy, Jacques Maritain
  • Грчки филозофи -- Сократ, Платон и Аристотел - Greek Philosophers--Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare, and Jonathan Barnes, Oxford University Press, NY, 1998.
  • Суђење сократу - The Trial of Socrates, I. F. Stone, Little, Brown & Co., Boston, MA, l988.
  • Сократ: Врло кратак увод- Taylor, C. C. W. . (2001). Socrates: A very short introduction. Oxford: Oxford University Press.
  • Платон, Одбрана Сократова (превод и напомене Милоша Ђурића)
  • Brun, Jean (1978). Socrate (sixth edition). Presses universitaires de France. стр. 39—40. ISBN 978-2-13-035620-2. (на језику: француски)
  • May, Hope (2000). On Socrates. Belmont, CA: Wadsworth. ISBN 978-0-534-57604-2.
  • Ong, Walter (2002). Orality and Literacy. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-28129-4.
  • Kagan, Donald. The Fall of the Athenian Empire. First. Ithaca, New York. Cornell University Press.1987..
  • Pausanias. Description of Greece. W. H. S. Jones (translator). Loeb Classical Library. Cambridge, MA: Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. . Vol. 1. Books I–II. ISBN 978-0-674-99104-0. Спољашња веза у |title= (помоћ) Vol. 4. Books VIII.22–X. 1918. ISBN 978-0-674-99328-0.}-
  • Thucydides; The Peloponnesian War. London, J. M. Dent; New York, E. P. Dutton. 1910.[1]
  • Vlastos, Gregory (1991). Socrates, Ironist and Moral Philosopher. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9787-2.
  • Bernas, Richard, cond. Socrate. By Erik Satie. LTM/Boutique, 2006
  • Bruell, C (1994). „On Plato's Political Philosophy”. Review of Politics. 56: 261—82. doi:10.1017/s003467050001843x.
  • Bruell, C. (1999). On the Socratic Education: An Introduction to the Shorter Platonic Dialogues, Lanham, MD: Rowman and Littlefield.
  • Grube, G.M.A. (2002). "Plato, Five Dialogues". Hackett Publishing Company, Inc.
  • Hanson, V.D. (2001). "Socrates Dies at Delium, 424 B.C.", What If? 2, Robert Cowley, editor, G.P. Putnam's Sons, NY.
  • Irvine, Andrew David (2008). Socrates on Trial: A play based on Aristophanes' Clouds and Plato's Apology, Crito, and Phaedo, adapted for modern performance. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9783-5.
  • Kamtekar, Rachana (2004). Plato's Euthyphro, Apology, and Crito: Critical Essays. Lanham, MD: Rowman and Littlefield. ISBN 978-0-7425-3325-7.
  • Kierkegaard, Søren (1968). The Concept of Irony: with Constant Reference to Socrates. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20111-9.
  • Levinson, Paul (2007). The Plot to Save Socrates. New York: Tor Books. ISBN 978-0-7653-1197-9.
  • Luce, J.V. (1992). An Introduction to Greek Philosophy, Thames & Hudson, NY.
  • Maritain, J. (1930, 1991). Introduction to Philosophy, Christian Classics, Inc., Westminster, MD.
  • Robinson, R (1953). Plato's Earlier Dialectic. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-824777-7. Ch. 2: "Elenchus", Ch. 3: "Elenchus: Direct and Indirect"
  • Taylor, C.C.W., Hare, R.M. & Barnes, J. (1998). Greek Philosophers – Socrates, Plato, and Aristotle, Oxford University Press, NY.
  • Taylor, C.C.W. (2001). Socrates: A very short introduction. Oxford: Oxford University Press.

Спољашње везе

4. јун

4. јун (4.6.) је 155. дан године по грегоријанском календару (156. у преступној години). До краја године има још 210 дана.

Академија

Академија (грч. Ἀκαδημία) установа је високог образовања, истраживања или хонорарног чланства.

Назив је настао од Платонове филозофске школе „Академије“, која је основана на два километра северозападно од атинског Акрополиса око 387. п. н. е. То место је представљало светилиште грчке богиње мудрости, Атине.

Апологија

Под апологијом (лат: apologia, грчки; apológia) подразумева се:

Одбрана једне науке или једне позиције

Једна усмена или писмена одбрана, један од познатијих примера је: Платонова апологија, у којој он описује Сократову одбрану и Критон, где Критон покушава да наговори Сократа да побегне из затвора. При чему Сократ то категорички одбија са образложењем да он не жели учињену неправду (његову осуду) да врати новом неправдом (његово могуће бекство). Јер по његовом; неправду чинити је лошије него неправду претрпети, јер човек кроз неправду чини само себи и својој души штету. Погледај под: Платонови дијалози

У теологији, област у којој се оправдава и брани религија.

Блаженство

Блаженство или еудаимониа (грч. εὔδαιμονία, од εὔ - добро + δαιμον - дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике. Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра. Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам.

Еудемонизам је филозофски етички правац или учење по коме је постизање среће (еудаимониа) и блаженства главни мотив, побуда и сврха сваког људског деловања и мерило вредности сваког људског чина. Еудемонизам се појављује искључиво у етичким теоријама античке Грчке. Када говоримо о срећи и блаженству достигнутом захваљујући чулном уживању реч је о тзв. негативном еудемонизму. Насупрот томе, достизање духовне среће можемо категорисати као позитивни еудемонизам.

Делфи

Делфи (грчки: Δελφοί - Delphoi;) је археолошко налазиште и савремени град у Грчкој. У античка времена био је пребивалиште Делфске Сибиле, пророчице посвеће богу Аполону. Делфи су поштовани широм грчког света као место ομφαλός (omphalos) камена, центра света. У унутрашњости εστία (hestia), или срцу храма делфског Аполона (Απόλλων Δελφίνιος - Apollon Delphinios), горео је (вечни пламен) (άσβεστος φλόγα). После битке код Платеје, грчки градови су угасили своје ватре и донели су нову ватру из срца Грчке, Делфа. У причама о оснивању неких грчких колонија, оснивачи су прво посвећивани у Делфију.

Дијалектика

Дијалектика (грч. διαλεκτική (τέχνη), dialektiké (téchne), лат. dialectica) је филозофски појам који се користи за више значења. Дуго времена је описивао методу вођења разговора, размишљања или аргументације у области која се данас назива логиком. Од 18. века почиње ново кориштење овог израза: теорија у супротности ствари или појмова, као и откривање и укидање тих супротности. Чисто шематски дијалектика може бити поједностављено описана у овом новијем смислу, као дискурс. Проблеми и противречности, који се суочавају као антитезе, резултују решењем или новим разумевањем званим синтеза. Ова шема се односи, између осталог, на противречности између појма и објекта у методичком откривању истине, до разлике између учесника у расправи и расправе о правим разликама у природи или друштву.

Термин дијалектика није синониман са термином дебата. Док теоретски дебатери нису нужно емоционално уложени у њихову тачку гледишта, у пракси дебатери често испољавају емоционалну посвећеност која може да замагли њихове рационалне процене. Дебате се добијају комбинацијом убеђивања противника, доказивањем тачног аргумента и доказивањем да је противнички аргумент нетачан. За расправе није неопходно да се одмах идентификује јасан победник или губитник; мада, јасне победнике често одређује судија, жири или консензусна група. Термин дијалектика исто тако није синониман са термином реторика, методом или уметношћу дискурса који покушава да убеди, информише, или мотивише публику. Концепте, попут „логоса“ или рационалне жалбе, „пафоса“ или емотивне жалбе, и „етоса“ или етичке жалбе, реторичари намерно користе да убеде публику.Сократ је фаворизовао истину као највишу вредност, предлажући да се она може открити путем разума и логике у дискусији: ерго, дијалектика. Сократ је вредновао рационалност (призивање на логику, а не на емоције) као исправно средство за убеђење, откривање истине, и детерминације својих поступака. За Сократа је истина, а не арете (морална врлина), била веће добро, и сматрао је да свака особа треба, пре свега другог, да трага за истиниом као животним водичем. Стога се, Сократ супротставља софистима и њиховом учењу реторике као уметности и емотивне ораторије која не захтева ни логику ни доказ. Различити облици дијалектичког образложења настали су током историје из Индосфере (ширег Индијског подручја) и Запада (Европе). Те форме обухватају сократски метод, хиндуистичку, будистичку, средњевековну, хегелијанску дијалектику, марксизам, талмудску, и нео-ортодоксну дијалектику.

Душа

Душа (грч. психе лат. анима) јест ентитет за који се, у многим верским и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима. Душа је оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће. Постоје различита веровања о постојању душе, о њеном односу према твари, о томе да ли се ради о једној свеопштој души или их има више, о томе како се душа односи према телу и психолошким процесима, о пореклу и судбини људске душе, укључујући и њено претходно постојање и бесмртност. Неке традиције не праве разликовање између људске душе и духа, па се та два термина често користе као синоними.

Душа је у многим религиозним, филозофским и митолошким традицијама, бестелесна есенција живог бића. Душа или психа (старогрчки језик: ψυχή psūkhḗ, од ψύχειν psū́khein, „дисати”) су менталне способности живог бића: разум, карактери, осећаји, свест, сећања, перцепције, размишљања итд. У зависности од филозофског система, душа може бити или смртна или бесмртна. У јудео-хришћанству, само људска бића имају бесмртне душе (иако се бесмртност оспорава унутар јудаизма и можда је то произашло из утицаја Платона). На пример, католички теолог Тома Аквински је приписивао „душу” (anima) свим организмима, али је тврдио да су само људске душе бесмртне.Друге религије (оре свега хиндуизам и ђаинизам) сматрају да су сва жива бића, од најмањих бактерија до највећих сисара, душе саме по себи (атман, ђива) и да имају своје физичке репрезентације (тело) у свету. Стварно биће је душа, док је тело само механизам да се доживи карма тог живота, нпр. ако се разматра тигар онда постоји самосвесни идентитет који се налази у њему (душа) и његова физичка репрезентација у свету (цело тело тигра које се може видети). Неки сматрају да чак и небиолошки ентитети (као што су реке и планине) поседују душе. Ово веровање се зове анимизам. Грчки филозофи, као што су Сократ, Платон, и Аристотел, сматрали су да душа (ψυχή psūchê) мора имати логичку способност, испољавање које је најбожанскије од људских акција. На свом суђењу, Сократ је у својој одбрани чак сумирао своје учење као ништа друго до подстицај својим суграђанима Атињанима да надмаше сами себе у стварима психе, јер су сва телесна добра зависна од такве изврсности (Извињење 30a–b).

Ентимем

Ентимем је појам који се користи у реторици. То је силогизам (троделни дедуктивни логички аргумент) са неизреченом претпоставком која мора бити тачна како би премисе водиле до закључка. У ентимему, део аргумента недостаје јер се подразумева.

Зло

Зло је широк појам који у етици означава негативне или неприхватљиве видове људског понашања и размишљања, попут окрутности, неправде, мржње, себичности и уништења. Понекад се дефинише и као одсуство добра, односно његова супротност.

Проблем зла се најчешће повезује са незаслуженим злом које људи трпе, а са оним злом које људи чине. Проблем зла су покушавале да реше разне филозофије, религије и други светоназори, па већина теорија зла садржи и својеврсно решење тог проблема. Чести начини за превазилажење проблема зла су негирање људске слободе, одрицање жеље, коначна победа доброг почела или прихватање неискорењивог дуализма.У великом броју култура, појам зла се користи за описивање онога што доноси патњу и смрт — супротно од добра, које означава живот, мир и слогу. У неким религијама се зло представља као активна сила, коју персонификује Сатана, Ахриман, Мара, итд. Међутим, појмови добра и зла умногоме зависе од моралних схватања друштва које их одређује, па се често злим назива свако понашање противно владајућој религији.

Испуњеност

Испуњеност је ментално или емоционално стање задовољства, када је особа смиреног тела, мисли и у мирној ситуацији. Колоквијално говорећи, испуњеност може бити стање прихватања свог положаја и блажи је и привремени облик среће.Испуњеност и трагање за задовољством су могуће централна нит кроз многе филозофске и верске школе различитих култура, времена и географских подручја. Сидарта је рекао: "Здравље је највреднија добит, а испуњеност је највеће богатсво". Џон Стјуарт Мил, вековима касније, написао је: "Научио сам да тражим своју срећу ограничавајући своје жеље, а не покушавајући да их задовољим." Марко Аурелије је написао: "Живите са боговима. А онај који то буде чинио стално показује да је његова душа задовољна оним што му је додељено." У Библији пише: "Живите слободно од љубави према новцу и будите задовољни оним што имате, јер је Бог рекао "никада те нећу оставити; никада те нећу напустити."" Кинески филозоф Чуанг Це једном је написао у 3. веку п. н. е. "Господин који дубоко продире у све ствари и у хармонији је са њиховим трансформација, биће испуњен шта год то донесе. Он прати ток природе у било којој ситуацији у којој се може наћи."Изгледа да се литература генерално слаже да је испуњеност можда стање идеално постигнуто кроз то да је особа срећна оним што има, за разлику од постизања својих већих амбиција, како је Сократ описао: "Онај ко није задовољан оним што има, не треба бити задовољан оним што би волео да има," И поред тога, може постојати низ елемената постигнућа који могу олакшати проналажење стања личне испуњености: јака породица, јака локална заједница и задовољство са животним основним потребама, као што је изражено у Масловљевој хијерархији потреба. Уопштено гледано, што се више потреба из Масловљеве хијерархије постигне, лакше се постиже испуњеност.

Ксенофонт

Ксенофонт из Атине, рођен је око 430. године, а умро је 354. п. н. е., те је према томе савременик догађаја које описује у Хеленској историји.

Може се посредно закључити да потиче из племићке породице, а зна се да је као младић припадао ширем кругу Сократових ученика. Од свог великог учитеља, чију филозофску дубину и значај није могао сасвим схватити, прихватио је практичне моралне поуке. Али, оно што је обележило цео Ксенофонтов живот јесте његова наклоност према аристократском уређењу Спарте. Ред, дисциплина и колективни дух више су му одговарали него индивидуализам и слобода атинске демократије, коју су амбициозни појединци и демагози могли злоупотребљавати: управо у време Ксенофонтовог сазревања атинска демократија претрпела је пораз од Спарте, који је отворио пут грађанском рату. У таквим приликама Ксенофонт одлази из родног града. Склон војничком позиву, иде са лакедемонским пријатељем Проксеном и многим Грцима у војску персијског принца Кира Млађег у Малу Азију.

Кир је са најамном војском покушао да збаци с престола свога брата Артаксеркса, али је у одлучној бици погинуо. Ксенофонт је успео да проведе главнину грчких војника (око десет хиљада) кроз беспућа непријатељске земље до мора, да их преда спартанском вођи Тиброну и тако их спасе од пропасти. Сам је, међутим, остао у служби у спартанској војсци под вођством Тиброна, затим Деркилиде и краља Агесилаја, коме је убрзо постао врло привржен и пратио га на свим његовим походима. С њим је, на страни Спарте, учествовао и у боју код Коронеје (394. г.) против Атине и њених савезника, због чега је био кажњен и формалним изгнанством из отаџбине. И многи модерни истраживачи Ксенофонта сматрају за издајника, мада је он — сем њеног друштвеног уређења — волео своју отаџбину.

Но, Спартанци су га прихватили и ускоро му дали за издржавање имање у Скилунту, близу Олимпије, на коме је Ксенофонт провео око седамнаест мирних и плодних година, у породичном кругу, бавећи се писањем, ловом, коњима и домаћим пословима. Када су се, пред опасношћу од Тебе, Спарта и Атина приближиле једна другој и склопиле савез, и Ксенофонту је укинута казна (око 369. г.). После тога живео је неколико година у Атини, где је вероватно допунио и завршио Историју. Своја два сина дао је у атинску војску; један од њих је чак и погинуо у бици код Мантинеје, борећи се на атинској страни. Сам Ксенофонт умро је, како по свему изгледа, у Коринту око 354. г.

Ксенофонтов живи дух, радозналост и заинтересованост за многе области, нашли су израз у његовим многобројним делима. Животни принципи су му јасни, без икаквих колебања или сумњи: здрав, једноставан живот, бављење неком физичком активношћу, поштење и побожност, рад и дисциплина. Идеално занимање је војничко, јер оно формира и снажи и тело и дух. Тако је Ксенофонт сам живео, па је то и другима препоручивао. У сваком свом спису он поучава било непосредним саветима, било примерима на које се треба угледати.

У неколико Ксенофонтових филозофских списа централно место заузима Сократ. Напоменули смо да наш писац није имао смисла за филозофске спекулације. Но, Сократова заслуга је и у томе што је сваког умео да подстакне на размишљање и да му омогући развој у смеру који му по природи најбоље одговара. Ксенофонт је ту нашао етичка начела, која је као млад човек почео примењивати; тек касније их је забележио и препоручио другима. Његова филозофска дела нису то у правом смислу речи, као што ни слика Сократа коју нам он оставља није потпуна. Он даје само једну страну Сократове личности, али драгоцену, јер би нам иначе остала непозната. Културан и склон практичној мудрости, Ксенофонт је написао дела која су преносила Сократову филозофију широкој публици.

„Сећања на Сократа“ (Άπομνημονεύματα) је одговор на несачувану „Оптужбу против Сократа“ (Κατηγορία Σωκράτους) коју је био написао софист Поликрат. Ксенофонт овде на једноставан начин износи Сократове разговоре с људима по атинским улицама. У „Сократовој одбрани“ (Απολογία Σωκράτους) представља нам држање свог учитеља пред судом и објашњава зашто се Сократ није успешније бранио. „Γозба“ (Συμπόσιον) је опис једне прославе у кући Атињанина Калије, 422. године, којој између осталих присуствују Сократ и Ксенофонт (он је у то доба имао око осам година; није, дакле, реч ο стварном догађају). На гозби сви гости учествују у разговору, а Сократ држи слово ο љубави.

У дидактичном спису „Ο економији“ (Οικονομικός) савете ο пољопривреди и вођењу газдинства даје сам Сократ — који се таквим стварима није бавио, нити је куда ишао из Атине — те у овом лику лако препознајемо самог Ксенофонта, његову љубав према природи и искуство стечено на имању у Скилунту. Једна занимљивост овог дела је разговор са господарем имања Исхомахом ο идеалној домаћици и њеним дужностима на тако великом добру. Исхомах сматра најбољим оно што је и сам урадио: узео је за жену девојку од петнаест година, васпитао је да га поштује и слуша и научио је свему што је сматрао за потребно. Она је постала савршена домаћица, способна да савлада дужности у дому, око послуге и на имању. Душа целе куће, она је, како Ксенофонт каже, исто што и „матица у кошници“. Дело нам пружа важна сазнања ο животу и положају хеленских жена, ο чему иначе немамо довољно података. Знамо да оне нису учествовале у јавном животу, а да код куће нису имале велика права. Ова Ксенофонтова сличица употпуњује и побољшава нашу представу ο грчкој жени.

У списе дидактичне садржине — али без Сократовог учешћа — спадају и кратки радови „Ο Хипарху“ (Хипарх са Родоса Ίππαρχικός), где даје савете команданту коњице, „Ο јахању“ (Περί ιππικής) и „Ο лову“ (Κυνηγετικός), дисциплинама које је Ксенофонт сматрао добрим и корисним за развијање карактера и за одржавање здравог тела.

Можда су најзначајнија Ксенофонтова дела политичко-историјског карактера. „У Кировом наступању“ (Κύρου άνάβασις) он описује догађаје око одласка Хелена у поход Кира Млађег — кога је био врло заволео и за кога је сматрао да је могао променити ток историје — његову погибију и мукотрпан повратак Грка. Ксенофонт је нашао начина да своју улогу у овим догађајима не прикаже сувише нескромно. Дело је пуно живих епизода, етногеографских података и, разуме се, војних детаља. Има свежину и узбудљивост, те је било врло омиљено војно-историјско штиво и у антици и у новије доба. У малом делу „Агесилај“ (Αγησίλαος) Ксенофонт прославља овог спартанског краља и хвали све његове војне потхвате, чији значај прецењује.

„Кирово васпитање“ (Κύρου παιδεία) је врста историјског романа ο оснивачу персијске династије из VI в. п. н. е. Ксенофонт ту хвали персијски начин васпитања, јер развија особине потребне добром војнику и владару. Такође признаје Персијанцима, додуше само оним најфинијег и најобразованијег духа, способност да схвате хеленску културу и да је усвоје. Такав став није био уобичајен у Грчкој, па се Ксенофонт већ у самом делу брани од могућих сумњи у његово родољубље. Међутим, критикује опадање морала у савременој Персији, чему је, како он мисли, допринело одступање од старих идеала. „Кирупедија“ је имала великог утицаја на позније писце који су писали биографије славних владара.

За познавање спартанског уређења од значаја је спис „Спартански устав“ (Λακεδαιμονίων πολιτεία) где Ксенофонт велича Ликургове законе, захваљујући којим је Спарта дошла до највеће моћи. Увиђа, међутим, рђаве стране лакедемонске политике и опадање спартанског утицаја, па их тумачи одступањем од ових закона. У делу „Средства или ο приходима“ (Περί πόρων), вероватно Ксенофонтовом последњем раду, разматрају се могућности унапређења атинске привреде и повећања државних прихода у кризи око 355. г. „Хијерон или тиранин“ (Ιερών) је фиктивни разговор песника Симонида са сиракушким тиранином Хијероном ο тежини управљања државом и ο обавези владара да се брине за опште добро поданика.

Групи политичко-историјских дела из Ксенофонтовог пера припада и „Хеленска историја“, подељена још у антици на седам књига. Прве две, како то и сам писац каже, настављају опис пелопонеског рата на месту где је прекинуто Тукидидово излагање. Писане су свесно задржаним Тукидидовим стилом, строгим, згуснутим, без дијалога, али са уметнутим беседама главних личности. Такође је задржана и Тукидидова хронологија: догађаји се не наводе по календарским годинама, него по периодима, летњим (када су операције и вођене) и зимским (када се по правилу мировало).

Сматра се да је Ксенофонт за ове две књиге морао користити и материјал који је Тукидид био сакупио. Изнета је чак и претпоставка — која не изгледа прихватљива — да су прве две књиге у ствари Тукидидове, а да их је Ксенофонт само редиговао. Ο времену њиховог настанка постоје такође два основна мишљења. По једном (D. Ј. Мослеу) писане су крајем петог века у Атини, а по другом (D.J.Mosley) писане су касније, по Ксенофонтовом повратку у Атину, шездесетих година четвртог века. Истраживачи су запазили и у преосталом делу Историје један усек и извукли целину коју чини трећа и највећи део четврте књиге (III 1 — IV 8, 1).

Овај део је прави „ксенофонтовски“, писан широко, са описима и дигресијама и са дијалозима између неких личности, што даје природност и живост приповедању. Садржински, бави се спартанским војевањем у Персији. Како је Ксенофонт и сам у томе учествовао, користи се овде својим сећањем на догађаје, и сећањима пријатеља какви су Тиброн, Деркилида и краљ Агесилај. М. Сорди сматра да је овај део написан као мемоарски, раније и независно од осталих књига, а да је потом, кад је решио да пише Историју, Ксенофонт у њу уметнуо и овај одељак. Мосли, који држи да је Историја писана редом, сматра да је део III — IV 8, 1 настао у време Ксенофонтовог боравка у Скилунту, око 379. године. Завршне три књиге баве се компликованим добом међусобних борби полиса и важним променама у Хелади. Како је, међутим, Ксенофонт после друге књиге напустио излагање градива Тукидидовом хронологијом (зима — лето), а пише без неког свог хронолошког метода, није лако увек пратити догађаје. У стилу се опет примећује Тукидидов утицај, али блаже него у прве две књиге. Овај одељак састављен је свакако у пишчевој дубокој старости, па се осећа пад у квалитету и недовршеност текста.

Ксенофот је бележио историју, али, бар према данашњим мерилима, недовољног степена. Пише лако и много, а у антици је сматран више филозофом него историчарем. Херодот, који је пола века старији од њега, написао је дело које, као прелаз од етнологије и географије према правој историји, представља знатније интелектуално достигнуће од Ксенофонтове Историје.

Тукидид, нешто старији Ксенофонтов савременик, поставио је себи при писању Пелопонеског рата (Θουκιδίδου Συγγραφή) узвишен циљ, да сазна, установи и објасни истину, да је уметнички и објективно изложи и да поуком задужи потомство. Захваљујући његовим многоструким способностима, остварен је прави научни резултат, који античка и средњовековна историографија није превазишла. Ако су Ксенофонтове заслуге — мора се признати — слабије од Херодотових и Тукидидових, његова Хелвника је још увек класично дело, не само по времену настанка и периоду који описује, већ и по својој концепцији. Ксенофонт је у целини успео да обухвати врло велику грађу коју дају разнородни догађаји на великом простору, и да оствари хомогену и у суштини потпуну и поуздану синтезу. Упркос интересовању за спољне аспекте збивања, он успева да се одупре привлачности романескног казивања. Већ његови млађи савременици, Ефор, Теопомп и Дурид пишу један реторски, други морализаторски, трећи анегдотски. Њихови приступи историји најављују дух нове епохе — хеленизма.

Ксенрфонт не наводи изворе своје обавештености. За неке догађаје јасно је да зна из личног искуства, свакако да се за друге распитивао, па и користио документа. Али, он читаоца у то не упућује, док Тукидид, на пример, чак дословно цитира више државних уговора. Наш писац уме доста да запази и да то јасно и занимљиво изиесе, мада не и да распореди грађу увек на најбољи начин. У објашњење правих узрока догађаја се не упушта, или их тумачи једноставно, занемарујући притом утицај друштвених и економских чинилаца, добро познатих Тукидиду. Како је већ запажено, он пише ο догађајима који њега самог занимају — често им је и лично присуствовао — или ο којима се лако могао обавестити. Тако смо добили дело у коме је главна улога припала Спарти (Лакедемону).

Да би сачувао углед Лакедемона, Ксенофонт проспартански боји догађаје или прелази преко нечег што би Лакедемон приказало у лошем светлу. У приказу општегрчког ( Анталкидиног) мира из 386. године, склопљеног на иницијативу Спарте и персијског краља, који је у Хелади примљен као национална срамота, наш писац не налази за потребно да изрази ни своје лично незадовољство, нити, што је горе, незадовољство већине грчких полиса. Донекле због пристрасности, а донекле због површног схватања свог задатка, Ксенофонт не даје одговарајући простор и праву оцену појединим догађајима и личностима. Тако се детаљно описују Агесилајеве операције у трећој и четвртој књизи; догађаји око малог полиса Флијунта добијају сувише простора у седмој књизи, због лојалности овог града према Спарти и због околности да се Ксенофонт тада налазио у Коринту, близу Флијунта, те је ο свему био добро обавештен. Преувеличава значај „Битке без суза“ у којој су Спартанци без губитака победили Аркађане. Неке ситне окршаје описује потанко, исто као и битке са крупнијим последицама, што може да доведе читаоца у забуну у погледу стварних размера оног што се збило.

Најозбиљнија Ксенофонтова мана је прећуткивање неких догађаја као да се нису ни одиграли. То ствара највеће тешкоће за реконструисање хеленске историје прве половине IV века. Изостављене су такве ствари од међудржавне важности, какве су стварање Другог атинског поморског савеза и оснивање Месене и Мегалепоља, главног града новонасталог Аркадског савеза, ο κοме је иначе приморан да говори. Од значајних личности, Пелопиду уопште не спомиње као тебанског државника, већ само једном, уз пут, као члана посланства персијском краљу, па и тад у неповољном светлу. Ο Епаминонди, највећем војсковођи и државнику свог доба, такође Тебанцу, Ксенофонт говори тек на крају своје Историје, описујући битку код Мантинеје, у којој је овај и погинуо.

Ксенофонтова необјективност брзо пада у очи, али треба имати на уму да се ова особина среће и код других познатих писаца у антици. Па ипак, Ксенофонт понекад успева да се уздигне изнад својих наклоности и да призна заслуге или храброст и непријатељу, појединцу или граду. Такав је случај с оценама атинских војсковођа Трасибула и Ификрата. Неке позитивне стране налази и у улози свог родног града. Ако своју нетрпељивост према Теби не може да прикрије, у стању је да Спартанцима, и поред наклоности, упути критику и прекор. Тако, на пример, ослобођење тебанског акропоља, који су Спартанци били на превару заузели, сматра као заслужену божју казну.

Уопште узев, Хеленска историја је, упркос недостацима најпотпунији и најважнији извор који имамо за сложени период прве половине четвртог века. Ако се не посматра само као историјски период, већ више од тога, као одраз једног времена и као књижевно дело, онда је њена вредност још већа. Сачувала нам је аутентичну атмосферу, живе ликове Грка и Персијанаца, као и сведочанства ο њиховим схватањима и односу према животу. Повољном утиску доприносе и природни, једноставни дијалози и занимљива инсценација догађаја, и кад не морају имати важности за „велику“ историју. Привлачан је анегдотски призор у коме Агесилај, због својих интереса, настоји да ожени новог спартанског савезника, младог пафлагонског владара Отиса, кћерком свог другог савезника, Спитридата. Још је живља епизода у којој Спартанац Деркилида домишљато изиграва Фарнабазовог вазала Мидију, задобивши од њега и благо и градове које је овај неправедно био узео под своју власт.

Нарочити дар испољава Ксенофонт у опису битака. Док многи антички писци не умеју да нам прегледно пренесу распоред војски и ток борбе, Ксенофонт, војник по позиву, са посебном пажњом бележи све бојеве. Запажени су, на пример, његови прикази битака код Немеје и код Коронеје.

Ксенофонт уме да изрази и психолошку драматичност изузетних прилика, какве су суђење атинским стратезима, победницима у бици код Аргинуских острва, или бескрупулозна акција Калије, која води Тераменовом хапшењу и осуди на смрт пред пуним већем.

Још једну одлику нашег писца, важну за разумевање и појединих карактера и политичких односа, представљају говори. У разним приликама говоре држе посланици, војни заповедници и политичари. Ксенофонт је, водећи рачуна ο личностима и околностима, ове говоре сам саставио. Различитог израза, они лепо прекидају његово једноставно приповедање.

За Ксенофонтов стил већ је речено да се првенствено одликује јасноћом. То важи за мисао, конструкцију реченице, избор израза. Ову његову особину запажају и хвале још антички теоретичари; понеком данашњем читаоцу Ксенофонтов текст изгледаће и сувише једноставан. У језику, иако је Атињанин, налазе се и неатичке речи. Свакако да је то утицај дугог боравка ван отаџбине и околности да се користио сведочанствима писаним другим дијалектима. Ипак су га због прозрачно јасног језика стари писци звали „атичком музом“ и „атичком пчелом“, док се Римљанину Квинтилијану чинило да на „Ксенофонтовим уснама седи богиња убеђивања“.

Ксенофонтова дела, нарочито историјска, доста су читана у његово доба. Аристотел је познавао и користио и његове филозофске, као и историјске списе. Због доброг језика рано је постао школски писац, а праву популарност доживео је, као сократовац, у Епикуровој и стоичкој филозофској школи. По узору на Кирупедију, која је у антици била Ксенофонтово најомиљеније дело, писало је владарске биографије низ ситнијих аутора. Познавању његових дела у Риму пуно је допринео сам Цицерон, који је на латински језик превео спис Ο економији. У време цара Хадријана, љубитеља хеленске културе, поново се јавља интересовање и за Ксенофонтова дела (II в. не.). Како је тада опет на цени јасан стил, на нашег писца се угледају историографи Апијан, Аријан и други. У позној антици Ксенофонт је био занемарен. Поново се чита тек у Византији и то, опет, нарочито Кирупедија.

Логичко програмирање

Логичко програмирање је парадигма програмирања на основу формалне логике. Програм написан на језику логичког програмирања је скуп реченица у логичком облику, изражавајући чињенице и правила о неком домену проблема. Главна породица логичког програмског језика укључује Пролог, одговор сет програмирање (ASP) и Даталог. У свим овим језицима, правила су написана у форми клаузула:

H :- B1, …, Bn.и читају се декларативно као логичне последице:

H if B1 и … и Bn.H се зове шеф правила и B1, …, Bn назива се тело. Чињенице су правила која немају тело, и записана у поједностављеном облику:

H.У најједноставнијем случају у којем H, B1, …, Bn су све атомске формуле, те клаузуле се називају одређене клаузуле или Хорн клаузуле. Међутим, постоје многа проширења у овом једноставном случају, најважнији је случај у коме услови у телу клаузулом такође могу бити негативи атомских формула. Логички програмски језици који садрже овај додатак имају репрезентације знања могућности не-монотоне логике.

У АСП и Даталог, логички програми имају само декларативно читање, а њихово извршење врши се помоћу доказ поступка или модел генератора чије понашање није требало да буде под контролом програмера. Међутим, у Пролог породици језика, логички програми имају процедуралну интерпретацију као процедуру циља за смањење:

да реши H, реши B1, и... и реши Bn.Узмимо, на пример, следећу клаузулу:

непоуздан(X) :- човек (X).заснована на пример користи Terry Winograd да илуструје програмски језик Planner. Као клаузула логике програма, може се користити и као поступак да се утврди да је X варљив тестирањем да ли је X човек, и као поступак да пронађе X који је непоуздан од проналажења X што је човек. Чак и чињенице имају процедурално тумачење. На пример, клаузула:

човек (Сократ).се може користити и као поступак да покажу да је Сократ човек, и као процедура да пронађу X што је човек под "додељивањем" Сократ X.

Декларативно читање логичких програма може да се користи од стране програмера да провери исправност. Штавише, технике програмске трансформације логичке основе се такође могу користити за трансформацију логичких програма у логички еквивалентне програме који су ефикаснији. У Пролог породици логичких програмских језика, програмер може да користи за решавање познатог проблема понашање механизма извршења како би унапредио ефикасност програма.

Несторије

Несторије (или Нестор; грч. Νεστόριος [Nestórios]; око 386—451.) је био цариградски патријарх од 428. до 431. и зачетник несторијанства.

Несторије је рођен 386. године у Германицији у Сирији (данас Марас у Туркој). Свештеничко образовање је стекао као ученик Теодора Мопсуестског у Антиохији а репутацију је стекао својим беседама, које су водиле његовом постављању за цариградског патријарха, након смрти Сисинија I 10. априла 428. године.

Несторије се сматра зачетником христолошког учења познатог као несторијанство. Оно је настало када се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива „Богородица“ (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је уместо тога користио назив „Христородица“ (грч. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника). Црквени историчар Сократ Схоластик то овако описује: „Несторијев пријатељ, свештеник Анастасије, кога је Несторије довео са собом из Антиохије, препоручио је једног дана у својој беседи да не зову Марију мајком Божијом из разлога што је Марија само људско створење и да Бог није могао бити рођен од једног створења“). Несторијев главни противник је био Кирил Александријски, представник александријске школе, који је сматрао да Несторије тиме пориче реалност отеловљења (Incarnation), правећи од Христа две одвојене личности, једну људску и једну божанску, у истом телу (види несторијанство).

Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао цар Теодосије II и Кирила, којег је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских седишта у Антиохији и Александрији. У писму Несторију, Кирил доказује да Логос и тело у Христу нису здружени (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Његова формулација: „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа, је прихваћена од монофизита, и касније (на Халкидонском Сабору 451.) одбачена као неправоверна. Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама, несторијевих теолошких мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе у решавање црквених проблема. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно обожавана, а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном. Кирил је одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком. Према његовим сопственим речима:

"Када Кирилове присталице видеше цареву силу ... они подигоше немир и неслогу међу људима викањем да је цар против Бога ... Они собом поведоше и оне што бејаху изопштени и уклоњени из манастира, због њихових живота и њихових туђих обичаја, и све који бејаху из јеретичких секти и обузети задртошћу и мржњом противу мене. И једна страст беше у свима њима, Јеврејима и паганима и свим тим сектама, и они се заузеше да треба прихватити без пропитивања, ствари које су без пропитивања мени учињене; и у исто време сви они, чак и они са којима делих трпезу и молитву и мисао, се сложише... против мене и заветоваше се један другом против мене... Ни у чему не беху подељени."

У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. Убрзо и његов принципијални подржавалац, Јован I Антиохијски, подлеже царском притиску и марта 433. напушта Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, који је подржао Несторијево постављење, под утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године.

На истоку и западу, Несторијеви списи су паљени, где год су пронађени, а оно мало преживелих је углавном сачувано у Сирији. После петнаест векова жигосања Несторија као јеретика, 1895. су ископане књиге које је написао пред крај живота, познате као Bazaar of Heracleides, у којима он експлицитно пориче јерес за коју је оптужен. Неки ипак тврде, да у сачуваним писмима, одговарајући на Кирилове оптужбе, заступа становиште да Христ има две особе. Стога, питање да ли је Несторије стварно био Несторијанац, и дан данас остаје предмет спорења.

Несторије је високо поштован у Асирској цркви истока, где се слави као Свети Несторије (Mar Nestorios).

Платон

Платон (грч. Πλάτων, плећати; изворно име Аристокле; Атина, 427. п. н. е. – 347. п. н. е.) био је утицајан старогрчки филозоф и беседник, Сократов ученик, а Аристотелов учитељ, и оснивач Академије у Атини.

Платон је предавао на Академији, и писао у форми дијалога о многим филозофским темама. Његово постојање нам је познато преко његових филозофских и драматичких дела која су очувана у рукописима обновљеним и издатим у многим издањима од почетка хуманистичког покрета. Платонова писана дела се скоро у потпуности састоје из дијалога, епиграма и писама. Већина познатих платонових дијалога је сачувана, иако савремена издања његових дела садрже дијалоге који се од филозофске јавности сматрају или сумњивим (нпр., Алкибијад, Клитофон) или вероватно лажним (нпр Демодок, Алкибијад Други).

Сократ се као личност појављује у већини Платонових дијалога, иако често није јасно колико се садржај дијалога и мисли могу приписати Сократу а колико Платону. У последњим Платоновим делима (Закони) Сократ се губи као учесник у дијалогу.

За разлику од свог учитеља Сократа који потиче из простог народа, Платон је пореклом из аристократске породице и спрема се за политичи живот још од најраније младости. Судбоносни моменат за његово сазревање било је „Суђење Сократу” у ком је Сократ на крају осуђен на смрт. Након Сократове смрти, видно повређен и демоларисан и у својој 24. години, Платон креће на прво од својих путовања по Средоземљу.

Познати Месечев кратер је добио име Платонов кратер, у његову част.

Премиса

Премиса је исказ да ће тврдња аргумента изазвати или оправдати закључак. Другим речима, премиса је претпоставка да је нешто истина. У логици, аргумент захтева скуп (барем) две декларативне реченице (или "пропозиције") познатих као премиса заједно са другом декларативном реченицом (или "пропозицијом") познатом као закључак. Ова структура од две премисе и једног закључка формира основну аргументациону структуру. Комплекснији аргументи могу користити низ правила за повезивање неколико премиса у један закључак, или извући низ закључака из првобитних премиса који онда делују као премиса за додатне закључке. Пример за то је употреба правила закључивања унутар симболичке логике.

Аристотел је сматрао да се сваки аргумент може свести на две премисе и закључак. Премисе су понекад неутврђене, у ком случају се називају недостајућим премисама, на пример:

Сократ је смртан јер су сви људи смртни.

Очигледно је да је прећутно схваћена тврдња да је Сократ човек. Потпуно изражено мишљење је:

Пошто су сви људи смртни и Сократ је човек, Сократ је смртан.

У овом примеру, независни чланови пре зареза (наиме "сви људи су смртни" и "Сократ је човек") су премисе, док је "Сократ је смртан" закључак.

Доказ закључка зависи и од истинитости премиса и од ваљаности аргумента. Такође, потребне су додатне информације изнад значења премисе да би се утврдило да ли се пуни смисао закључка подудара са оним што јесте.За Еуклида, премисе чине две од три пропозиције у силогизму, док је други закључак. Ове тврдње садрже три термина: предмет закључка, предикат закључка и средњи термин. Предмет закључка назива се споредни термин, док је предикат главни термин. Премиса која садржи средњи термин и главни термин назива се главна премиса, док премиса која садржи средњи термин и споредни термин назива се споредна премиса.Премиса такође може бити индикаторска реч ако су изјаве комбиноване у логички аргумент и такве функције речи означавају улогу једне или више изјава. То указује на то да је изјава, која је приложена, премиса.

Простор

Простор је оно у чему се материја физички простире. Физички простор се обично сматра тродимензионалним, док савремени физичари узимају време као четврту димензију, која заједно са три димензије простора чини континуум простор-време. У филозофији, простор се често одређује као „оно у чему се све налази“ или, потпуно супротно, као „оно у чему се ништа не налази“. Сматра се да је концепт простора од фундаменталног значаја за разумевање физичког sвемира. Међутим, неспоразуми се настављају између филозофа о томе да ли је он сам ентитет, однос између ентитета или дeо концептуалног оквира. У математици, простор може имати значење ограничене површине или запремине. Појам простора и појам времена су у филозофији неразлучиви.Расправе о природи, суштини и начину постојања простора датирају из антике; наиме, у расправама као што је Платонов Тимај, или Сократ у његовим размишљањима о оном што су Грци звали khôra (тј. „простор”), или у Аристотеловој Физици (Књига IV, Делта) у дефиницији термина topos (тј. место), или у каснијем „геометријском поимању места” као „проширењу простора qua” у „Дискурсу о месту” (Qawl fi al-Makan) арапског полимате Алхазена из 11. века. Многа од ових класичних филозофских питања дискутована су током ренесансе, а затим су преформулисана у 17. веку, нарочито током раног развоја класичне механике. Према Исаку Њутну, простор је био апсолутан - у смислу да је постојао трајно и независно од тога да ли је у простору било какве материје. Други природњачки филозофи, а нарочито Готфрид Вилхелм Лајбниц, су сматрали да је простор у ствари скуп односа између објеката, датих њиховим растојањем и правцем један релативно на другог. У 18. веку, филозоф и теолог Џорџ Беркли покушао је да побије „видљивост просторне дубине” у свом делу Есеј према новој теорији визије. Касније, метафизичар Имануел Кант је рекао да концепти простора и времена нису емпиријски изведени из искустава спољашњег света, већ да су они елементи већ датог системског оквира који људи поседују и користе да структуирају сва искуства. Кант се осврнуо на искуство „простора” у његовој Критици чистог разума као субјективној „чистој априорној форми интуиције”.

Силогизам

Силогизам је тројство из судова од којих трећи (конклузија) следује из признате исправности других двају судова (премисе „maior“ и „minor“). Ha пример: човек је умом обдарена животиња; Сократ је човек; Сократ је, дакле, умом обдарена животиња.

Структура силогизма личи на став по којем две ствари које су једнаке некој трећој морају и међу собом бити једнаке; ако је A = В, и С = А, онда је С = В. Као што је y математичком случају конклузија била постигнута брисањем заједничкога знака A y обема премисама, тако и y силогизму долазимо до конклузије брисањем заједничкога појма „човек“ и комбиновањем онога што је остало. Као што су наглашавали логичари од Пирона до Стјуарта Мила, главна тешкоћа лежи y томе што горња премиса силогизма као утврђено претпоставља баш оно што тек треба да буде доказано: — јер ако Сократ није умом обдарен (а он је неоспорно човек), онда није y ошптем смислу истина да је човек умом обдарена животиња. Аристотело би одговорио: ако једно биће има већи број обележја која су карактеристична за једну класу („Сократ је човек“), онда ће то биће с највећом вероватношћу имати и друга карактеристична обележја те класе („умну обдареност“). Али, очигледно је да је силогизам одређен више за разјашњење излагања и мисли него ли за проналажење истине.

Најкарактеристичнији и најоригиналнији прилог што га је Аристотел филозофији дао је његово учење о силогизму.

Сократ Схоластик

Сократ Схоластик (грч: Σωκράτης ο Σχολαστικός, рођ. око 380. — умро после 439. године) био је источноримски (византијски) правник и историчар цркве. Његово једино познато дело је Историја цркве у седам књига написана на грчком језику у којој је приказана у првом плану црквена историја од 312. до 439. године.

Софизам

Софизам је погрешно расуђивање чији је циљ да превари слушаоца. Познато је да је Сократ био велики борац против софиста.

Примери Софизма:

„Све су ретке ствари скупе, (јефтини дијаманти су ретки), они су према томе скупи.” (Француски филозоф Клапард)или

„Берберин брије све оне који се не брију сами, и само њих.” (Поставља се питање: Ко брије берберина? Ако брије сам себе онда је претходно тврђење нетачно! А нетачно је и ако га брије његов помоћник. Према томе тврђење је нетачно.)

Историја
Појмови
Области
Гране
Филозофи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.