Смедеревски санџак

Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı) или Београдски пашалук (тур. Belgrad Paşalığı) је назив за управну јединицу Османског царства, формирану након пада Српске деспотовине, у којој су касније избили Први и Други српски устанак. Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за ову територију, а њен званичан назив је у ствари био Смедеревски санџак. Међу Османлијама Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у моменту избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика).

Смедеревски санџак
Београдски пашалук


Belgrade pashaluk

Смедеревски санџак (Београдски пашалук), 1791.
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Османско царство
Главни град Смедерево
(1459–1521)
Београд
(1521–1817)
Друштво
Званични језици турски,
говорни језик: српски
Религија православље, ислам
Владавина
Облик владавине Беговат
Титула владара Санџак-бег
Оснивање 1459.
Престанак 1817.
Статус бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Despot of Serbia.png Српска деспотовина Хабзбуршка Србија CoA Serbia (xviii century).png
CoA Serbia (xviii century).png Хабзбуршка Србија Кочина крајина Flag of Serbia (1792).svg
Flag of Serbia (1792).svg Кочина крајина Карађорђева Србија Flag of Revolutionary Serbia.svg
Flag of Revolutionary Serbia.svg Карађорђева Србија Кнежевина Србија Civil Flag of Serbia.svg
Портал:Србија

Назив

Забуна у вези са званичним називом Смедеревског санџака је један од великих пропуста домаће историографије, а историјски нетачан назив Београдски пашалук је касније нашао пут и до страних историчара.

Историја

Смедеревски санџак основан је непосредно након пада Српске деспотовине (1459. године). Након османског освајања Београда (1521. године) управа Смедеревског санџака је премештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског и Силистријског, а у краја XVII в. Будимског беглербеглука (познатог и као ејалет). До краја 1537. године, смедеревски санџак бег је управљао и освојеним земљама на подручју Угарске и Славоније, а Сремом је управљао до 1541. године. Након 1699. године, санџак је поново укључен у Румелијски пашалук, а прикључени су му и југоисточни делови Срема, односно остаци некадашњег Сремског санџака. У Београду је, у време Османског царства, постојало 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље) (Путописи Евлије Челебије из 17. века). У време аустријске владавине (1717—1739) срушен је велик број џамија. Године 1801-1804. овом су облашћу завладали јањичарски одметници — дахије. На територији Смедеревског санџака избили су Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године.

Управна подела

Крајем XVIII в. Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка.

Види још

Литература

Спољашње везе

Београдска бановина

Београдска бановина је била бановина средњовековнае Краљевине Угарске, која је обухватала Београд и околне крајеве. Била је део угарског одбрамбеног система на јужним границама краљевине, а граничила се са у Српском деспотовином.

Бихаћки санџак

Бихаћки санџак је био османска административна јединица (санџак) другог нивоа која је постојала на простору од извора Уне и Сане до Купе. Настао је као дио Босанског пашалука крајем 16. вијека. Више пута је укидан и поново осниван. Први пут је укинут средином, а обновљен крајем 17. вијека. Поново је укинут 1711. године, а посљедњи пут је основан као дио Босанског вилајета 1867. године.

Сједиште је било у Бихаћу и Петрињи.

Вучитрнски санџак

Вучитрнски санџак (тур. Vulçitrin sancağı; алб. Sanxhaku i Vuçiternës/Vushtrrisë), такође познат као Приштински пашалук, био је санџак (административна јединица другог нивоа) током Османског царства у Румелијском пашалуку (Балканско полуострво), данашњој Србији. Име је добио по административном центру Вучитрн.

Зворнички санџак

Зворнички санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору доњег Подриња и околине. Основан је између 1478. и 1483. године од дијелова Смедеревског санџака са обје стране Дрине. Након османског освајања Сребреничке бановине 1512. године, њена територија је припојена Зворничком санџаку. Првобитно сједиште санџака је било у Зворнику, а касније у Тузли.

У почетку је био дио Румелијског пашалука, потом Будимског, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Златибор у средњем веку

После насељавања ових крајева, Словени су попут својих претходника почели да подижу тврђаве, војне и стратешке центре. Стојан Новаковић и Павле Шафарик сматрају да је Дресник, град који Порфирогенит помиње у Рашкој, био лоциран на месту данашњег Дрежника. У овом селу, које се налази на источној граници Златибора, пронађена је словенска керамика и један средњовековни кључ.

Наши преци су населили и стара утврђења, бирајући притом цитаделе на неприступачним местима, одакле би лакше могли дати отпор непријатељу. У овом крају обновљене су Чајетинска и Шљивовачка градина. У зидинама ове друге откопан је крајем прошлог века средњовековни материјал и један ковачки алат, који је био лепо сложен и зазидан.

Истом временском раздобљу припада и веома интересантно утврђење на Градцу у Доброселици. Брдо је са три стране веома стрмо и готово неприступачно, док је прилаз са четврте прилично добар. Због тога су на том делу били подигнути бедеми размере 2х2 метра, чији су остаци и до данас сачувани. На неприступачној јужној страни налази се камено постоље у виду клупице, које је, по свој прилици, служило за осматрање околине. У почетном делу бедема, у самом његовом темељу, нађене су кости неке веће животиње узидане ту вероватно из верских побуда. При ископавању унутрашњег дела пронађен је средњовековни материјал, као врх копља, ножић и један бакарни предмет сличан обручу.

Приликом формирања српске државе Златибор и Ужице су припадали жупану Страцимиру, а тек око 1180. године Немања их је прикључио својој држави. Када је 1282. године краљ Драгутин адбицирао у корист млађег брата Милутина, задржао је за себе северне крајеве, међу којима Ужице, Ариље и Златибор. Од тих крајева и Мачванске бановине, добијене од угарског краља, основао је Сремску краљевину. Међутим, после његове смрти краљ Милутин је ове пределе поново припојио Рашкој.

После цара Душана, Златибор се извесно време налазио у поседу Војислава Војиновића, али када је овај умро, Никола Алтомановић је искористио повољну прилику и насилно га одузео. Алтомановићеву власт над овим крајевима потврђује и податак да је он златиборско село Сјеништа поклонио манастиру Хиландару. Преки и сурови великаш шири државне границе на рачун својих суседа, па је убрзо његова држава обухватила територију од Рудника до Јадранско мореског мора. Против агресивног суседа удружују се 1373. године српски кнез Лазар Хребељановић и босански бан Твртко I и побеђују га у Ужицу. Освојене земље поделили су и том приликом већи део Златибора припао је српском кнезу, док су југозападни делови ушли у састав босанске бановине, али непосредно пред Косовски бој и они су ушли у састав Лазаревих поседа.

У доба Стевана Немање ови планински и сточарски предели, заједно са читавом ужичком околином, били су у територијалном саставу области познате под именом Стари Влах. Нешто касније извршена је територијално-административна подела на жупе, војне и управне јединице са жупанима на челу, и том приликом ужички крај је подељен на четири жупе: Рујно, Моравицу, Лужницу и Црну Гору. Рујно је вероватно добило име по биљци рују која је расла на каменитом и стрмом земљишту данашњег Златибора и околине, а данас се може наћи у Семегњеву и Увцу.

Границе ове жупе нису тачно утврђене. Милан Ђ. Милићевић наводи је у овом опсегу: „Рујно је имало 62 села око Ужица и то отприлике у овом простору: Из Карана, од Бијеле Цркве идући преко Јелове горе, поред Поникава на Шарган, поред Бара, манастира Раче, са Шаргана (између Семегњева и Кремана) посред Златибора, преко Муртенице изнад Бијеле Реке у врх планине Градца, па између реке Грабовице и манастира Клисуре у Малу Моравицу испод Ариља, а одатле у Пожегу, из Пожеге реком Лужницом у Каран к Бијелој Цркви“.

По Драгиши Лапчевићу, Рујно је обухватало пределе од Коњске реке у Кремнима па до Шенгоља и Рупељева, док Љуба Павловић њене границе своди на територију јужно од Ужица. У сваком случају, већи део Златибора, изузев југозападне и јужне делове, налазио се у саставу ове жупе, коју су са југа затварали планински висови Муртенице, Чиготе и Торника.

Заводећи власт у нашим земљама, Турци нигде нису, без нарочитих војно-политичких, стратешких или економских разлога, вршили битне измене управне поделе у заузетим областима, него су, где год је то било могуће, задржали раније стање. Средњовековна жупа Рујно укључена је у Смедеревски санџак, саставни део Румелијског, а од 1541. године Будимског беглербеглука.

Нова територијална подела Смедеревског санџака извршена је негде између 1480. и 1516. године, што је за нас од значаја, јер се тада први пут помињу Ужичка нахија и истоимени кадилук. Ову нахију чиниле су кнежине Црна Гора и Рујно. Кнежина Рујно је обухватала територију средњовековне жупе, па је у њен састав ушао и већи део данашњег Златибора.

У овом периоду нека златиборска села припадала су кнежини племићке породице Бакића. Њена територија била је нејединствена и територијално неповезана, а простирала се од Дрине преко Златибора до Чачка, обухватајући 64 села. И поред турских пустошења, ови крајеви су били доста насељени српским сточарским становништвом, што потврђује попис села кнежине Радована Бакића из 1476. године. Из њих сазнајемо да се у Рожанству налазила 41 кућа, а у Сирогојну чак 63 што је за ондашње прилике био прилично велики број.

Јужна и југозападна села Златибора припадала су Старом Влаху, односно Сјеничкој нахији. Међутим, процес стварања нових нахија наставља се и даље, што доводи до честих територијалних промена. „Нахија Радохна спомиње се први пут 1516. године као нахија са 29 влашких села, а међу њима Радохна (данас Радоина), Сјеништа, Доброселцо, Била Рика, Јасеново Поље, па се већ на основу тога могло утврдити да се налазила на подручју бивших општина Бела Река, Доброселица, Драглица и Јасеново у златиборском срезу.“ (М. Ристић, „Стари Влах“)

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Кочина крајина

Кочина крајина је био назив за територију Србије коју су привремено од Османског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788–1791. године. Крајину је основао и њоме управљао капетан Коча Анђелковић, а приликом његове погибије команду је кратко преузео Јован Брановачки. Рат се завршио Свиштовским миром, којим је територија враћена Османлијама, али уз одређене концесије српском становништву: Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, док је турским дахијама забрањено да се врате у Смедеревски санџак/Београдски пашалук, односно Србима је дозвољено самостално прикупљање пореза. Случај Кочине Крајине представља почетак историјског процеса који ће довести до првог српског устанка под Карађорђем, па до српског осамостаљења 1815. године. Није случајно да је међу добровољцима српских фрајкора био и сам Карађорђе Петровић.

Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Нишки санџак

Нишки санџак је био административна јединица Османског царства од 15 века до 1878. године. У почетку је био у саставу Румелијског пашалука. Границе су му се мењале, а више пута је био укидан и поново осниван. Године 1846. је уздигнут у ранг пашалука (административну јединицу првог нивоа). Након 18 година постојања Нишки пашалук је укинут, а његова територија је прво припојена Дунавском, затим Призренском и на крају Косовском вилајету.

Последњих неколико година Нишки санџак се састојао од следећих каза: Нишке, Пиротске, Лесковачке, Врањске, Куршумлијске, Прокупачке и Трнске (данас Бугарска).

Новопазарски санџак

Новопазарски санџак (тур. Yeni Pazar sancağı, од отур. سنجاق преко тур. sancak — застава) је био управна јединица Османског царства, са средиштем у Новом Пазару. Постојао је у два наврата, од 1790. до 1817. године и потом од 1865. до 1902. године.

Нуман-паша Ћуприлић

Нуман-паша Ћуприлић (умро 1719.) је био османски беглербег и велики везир с почетка 18. века.

Пакрачки санџак

Пакрачки санџак (Санџак Зачасна, Санџак Чазма, Санџак Церник) је назив за административну јединицу (санџак) Османског царства, која се налазила на подручју данашње Славоније и чији су административни центри били Чазма, Пакрац (од 1559. године) и Церник (од 1592. године). Пакрачки санџак је формиран 1557. godine и постојао је све до 1699. године. Санџак је у почетку био део Румелијског ејалета, а затим део Босанског ејалета (од 1580.). После Карловачког мира из 1699. године, територија овог санџака је припала Хабзбуршкој монархији.

Пожешки санџак

Пожешки санџак је назив за административну јединицу (санџак) Османског царства, која се налазила на подручју данашње Славоније и чији је административни центар била Славонска Пожега. Пожешки санџак је формиран 1537/38. и постојао је све до 1699. године. Санџак је у почетку био део Румелијског ејалета, а затим део Будимског (од 1541.), Босанског (од 1580.), Сигетварског (од 1596.) и Кањишког ејалета (од 1600.). У Пожеги је 1611. избила побуна, изазвана последњим управним изменама, а побуњеници су тражили да се санџак врати под јурисдикцију Босанског ејалета. Због овога је статус санџака измењен, па је он у наредном периоду чинио кондоминијум, који је припадао и Кањишком и Босанском ејалету. После Карловачког мира из 1699. године, територија овог санџака је припала Хабзбуршкој монархији.

Санџак (административна јединица)

Санџак (отур. سنجاق; тур. sancak — застава) је назив за подобласт или део вилајета, тј. једне од провинција Османског царства.

Сам израз санџак је турска реч и значи застава или барјак. На арапском језику, санџак су називали и ливас (арап. liwas).

Санџак Црна Гора

Санџак Црна Гора (тур. Kara Dağ) је био санџак (управна јединица) Османског царства на подручју (старе) Црне Горе у првој половини 16. вијека. Формиран је 1513. године, на почетку владавине турског султана Селима I (1512-1520). Настао је издвајањем дотадашњег вилајета Црнојевића из састава Скадарског санџака. Налазио се у саставу Румелијског ејалета. Први (и једини) управитељ новоствореног санџака био је Скендер Црнојевић, најмлађи брат посљедњег зетског господара Ђурђа Црнојевића (1490-1496). Напосредно након стварања овог санџака, спроведен је попис пореских обвезника, али том приликом је дошло до разних неправилности, усљед чега се становништво жалило султану, тако да је нови попис спроведен 1523. године. Након смрти санџакбега Скендера Црнојевића, око 1530. године, овај санџак је укинут као посебна управна јединица, а његово подручје је реорганизовано као посебан вилајет Црна Гора у саставу Скадарског санџака.

Сегедински санџак

Сегедински санџак је био једна од административних јединица Османског царства. Формиран је у 16. веку и већим делом се налазио на подручју Бачке. У почетку, Сегедински санџак је припадао Будимском пашалуку, али је у 17. веку прикључен Јегарском пашалуку. Управно седиште Сегединског санџака био је град Сегедин.

Сремски санџак

Сремски санџак (тур. Sirem sancağı) био је једна од административних јединица Османског царства. Формиран је 1541. године. Санџак се налазио на подручју Срема, по којем је и добио име, а припадао је Будимском пашалуку. Управни центар Сремског санџака био је у граду Митровица.

Станко Арамбашић

Станко Арамбашић, рођен 1764. године у Левчу у селу Колару (данас општина Јагодина) је био командант посебне Српске народне војске и један од вођа српских фрајкора у Аустријско-Турском рату (1787—1791). У "Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба" Милана Ђ. Милићевића стоји да је Станко Арамбашић рођен у Великом селу, у округу београдском, мада је у фусноти ставио да је према Вуку Караџићу рођен у Колару у Левчу.За време владавине Хаџи Мустафа-паше постао је бимбаша над посебном народном војском у служби Османског царства која је у бици код Колара, почетком августа 1793. године спречила јањичаре и одметнулог Османа Пазван-оглуа да стави и Београдски пашалук под своју управу. Причало се да је та посебна војска коју је предводио бројала и преко 16,000 срба углавном састављена од раје и бивших Фрајкора. Од њих су сваких педесет људи имали свога буљубашу, над стотином је постављен харамбаша а над хиљадом бимбаша. Сваки војник је морао да има две торбе: једну за рубље (две кошуље, двоје гаће и један пар нових опанака) а другу за храну (хлеб и јестиво). Од оружја сваки је морао да има по једну мускету (пушку), јатаган (нож) и две кубуре (пиштоља), и то све у исправном стању.Године 1797. војна експедиција Хусејин Кучук Паше није успела ни да освоји Видин ни да зароби Османа Пазван-оглуа, те је овај заједно са јањичарима, крајем новембра, поново покушао да анексира Смедеревски санџак. Сукоби су се одиграли у околини Великог Села одакле је Станкова војска бранила Београдски пашалук. После жестоких борби, јањичари су протерани из Београда а Пазван-оглу побегао назад у Видин. Порта је увидела да је стабилност Османског царства поприлично уздрмана те је предузела оштре мере према Србима који су учествовали у Аустро-Турском рату и многи попут Капетана Коче и Риге од Фере су убијени. Тада је убијен и командант Станко. Према једном савременом извештају, убиство је извршено у суботу 21. cептембра 1798. године, у Смедереву, у једној крчми на ноћењу.Године 1799. порта је издала Ферман који је дозволио повратак јањичара а султан Селим III је опростио Пазван-оглуову побуну и именовао га за Пашу.

Херцеговачки санџак

Херцеговачки санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору Херцеговине од 1481. до 1833. и од 1851. до 1878. године. Између та два периода (од 1833. до 1851) овај санџак је био уздигнут је у покрајину првог нивоа, Херцеговачки пашалук (ејалет).

Првобитно сједиште Херцеговачког санџака је било у Фочи, а први херцеговачки санџак-бег је био Хамза-бег. Главни град је касније помјерен у Пљевља (ранији назив Брезница). Херцеговачки санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

14—19. век
19—20. век

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.